Književne novine

Nova serija Broj 206 · Beograd

20. IX 1963. Cena 30 din.

IST

svetskog društveno-đuhovnog sta-

nja pokazala bi, pod pbretpostavkom izvesne smelosti u zaključivamju, da je OVO vreme, između ostalog, vreme smene u umetnosti, vreme preinačenja umetnosti, vreme negacije umefmosti. Ali, valja razumeti, u suštinj, vreme negacije istorijski odđređene umetnosti, tačnije — negacije jednog, ne toliko višeg koliko trenutno Kkonačnijeg, stepema njenog razvitka, Negaciju celokupnog kompleksa umetnosti niko ne mastoji da sprovede; svakako ne zato što to nije Jako, već zato što je to nemogućno. Negirati posebnost umetničkog dzraza uopšte — mzačilo bi (i uvek će znečifti) megirati posebnost umovanja, posebnost, spoznaje.

. Da se nešto dešava, da je umeftnost stasala za izmenu svojih kKključnih pozicija u olkvimi materijalnog i duhovnog univerzuma značajno, mada bosredno, svedoči mmogostruko, snažno i dugo insistiranje (mahom nepodložno volji stvaralaca) na bogaćenju formalno-vokativnih sredstava izraza. Ne poboljšanje zanatstva (ono je već prevaziđeno), nego pobolišanje veštine, poboljšanje umeća. Umeti je suprotstavljeno onom znati. Od dve dimeržije izabrana je spektakulamija. Zbog toga je došlo do suviška veštine u umetnosti. Taj suvišak je već znatan. Masa njegove nagomilamosti, na svim stranama, preti stvaralačkom aktu, ali fošrira stvaralačke snagć., U

tom smislu, &vajca Dpreporuka izbegavanja ĐOdavamja veštini ostaje u S. mnogome nekorisna. Zbi === vanje koje je začeto ima, dosledno, za cilj neizmenjivo svođenje umetnosti ma izvesnu veštinu veštine. 'Situacija, zaista, postaje čudna, ali ako stvaralaštvo, strogo uzev, shvati" mo. kao negaciju veštine onda ovo” što se događa, po principu negacije negacije, iako je direkino suprotno stvaralaštvu, vodi do negacije veštine, to jest, u krajnjoj liniji, do stvaralaštva.

Frokog dea amaliza postojećeg

Najodređenije su do odlučnog su-

viška veštine dovele, u toku poslednjih

'sto i više godina, nekolike ekstremne

pojave, programski okvalifikovane kao

pravci i tendemcije bliske imanentnim

zahtevima. umetnosti, U Kknjiževmosti:

hermetizam (to jest, rečeno modernim

rečmikom, anti-pesma), anti-roman (Dpo=

čev od Pmrusta i Džojsa), amti-drama,

nadrealizam (sa željom da ostvari delo

koje neće biti delo!). U muzici: varija-

bini dodđekafonski sistemi i elektrom-

sko pražnjenje zvuka. U slikarstvu: kubizam i njegova najdirektnija premisa — razne vVanijante apstrakcionizma (mađa je apstrakcionizam još i „poku> šaj infiltracije čistog uma u umetnosti”, vrlo tugaljiv „pokušaj, uostalom, jer se izvodi na način apsoluinog izbegavanšja predstavnoE).

Zamimljivo je da sve ove pojave naročito nastoje đa sebi pribave oznaku negacije umetnosti; baš takve negacije o kakvoj je bilo reči. One pokušavaju, one hoće da izvrše revoluciju u umetnosti. Vreme je da se uvidi ograničenost njihovih mogućnosti i da. se njihove „univerzalne“ pretenzije svedu, na pravu meru, na nužno i korisno pripremanje terena za fu revoluciju i duhovno-duševnog, Vizionarskoformalnog, maferijala za njeno UuspeŠno izvođemje. [Čak se i Majakovski, na primer, poetičmo našalio: lako je reci: svirajte na „flauti vodovodnih cevi“; ali pokušajmo da ga poslušamo... Muzičar, uostalom. fo nikada neće reći, mislim muzičar koji zna zakone zvuka i slušanja. Ili, slučaj nadrealizma. Da su nadrealisti, govoreći nadrealnost, imati ih u vidu (i da i danas imaju) nad-

Me Dragoljub ICNJA4TOPIĆ

Svest, nije potrebno dokazivati. Naed-

svest, dakle, pod-svesi, fok svesti itd. Neumereno eksploatisanje i pojmovno parcelisanje OVOZ

. integralnog fenomena dovoljno uvera~

va da je završno (relativno završno, naravmo) lutamje oftpočelo i da će iz sume nesporazuma proizići sporazum dostojan umeinosti.J Pojave o kojima je reč jesu spontana, često ogorčena pobumnma protiv veštine. One nisu polremute, ne dolaze do izražaja zato što im ije skučeno fradicionalno, neizmenjeno humamističko i idejno stanovište umetnosti u celini, što ih ograničava svagda istokvaliteta stvaralačka predstava sveta, već zato što se boje da usavršeno umeće izražavanja i odražavanja ne dovede do dosade i nepokretnosti. Ova razlika je vrlo značajna, gotovo bitma. Neophodno je oštro je podvući, jer ona upravo i pomaže da se, recimo, hermetizam shvati ne kao poboljšanje poezije, me kao pojačanje poetskog izraza, već da se shvati kao (vešto) čišćenje poezije od veštine, to će reći od uobičajenog, i, tako, kao pripremanje poezije (umeTtnosti) za čas kad će to poboljšanje, to pojačanje, biti izvršeno odricanjem od jedne. suštine da bi se izborila nova. Nova suština, onda, neće značiti suštinski novu formu. Forma će, verovatno, zadržati sva istorijska već

poznata obeležja: beli stih i vezani stih, ma primer, simfonija i sonata · jtd. Da je proces obrnut, da pojave

hermeftizma i, apstralkćionizma, u šadašnjoj situaciji, vrše napDađ na sadržaje umetno sti, na prirodu njenih ljudskih odnošenja prema postojanju — rezultat bi, u daljoj finalnoj perspektivi, bio drukčiji: izvršena bi bila revolucija formalnih vrednosti. Ovo je, razumljivo, pretpostavka, ali ovo je i određenje prirodnog paradoksa: nisu dojadile forme, već sadržine, nije dojadđio način spoznaje, već s a-

ma spoznaja, Epoha prelaska u komu-

nizam, koja je u toku, i buđuća epoha komunizma, zbog toga, obdariće umetnost, prilikom da izmeni svoje poimanje života. Izmema načina „saopštavanja doći će po tom, uz isti intenzitet porođajnih bolova, ali daleko kraći. Put kojim se ide mužan je: nužno je izmeniti proces gradnje tvorevine, proces stvaranja (koji apriormmo podrazumeva misaono opredmećenje „objektivnog), nužno je, dakle, na širem planu, izmeniti u čoveku misaono opredmećemje objektivnog, pa će samim tim, „mada nikako i samo odđ sebe, biti izmenjen, manje ili više adekvatno, i sam način procesa stvaramja, oblik tog stvaranja. Pitanje je, međutim, kako, danas, pobuna protiv veštine, kako, naime, suvišak veštine mameće potrebu mpostepenog, ali. beskompromisnog „uništenja” umetnosti. Dve pojave su tu karakteristične: utrkivanje u pobolj-

· šanju sistema objašnjavanja čo-

veka dj iscrpljivanje perspektive tog objašnjavamja. Druga proističe iz prve, Konstatacija da je čovek određeno „takav i takav“ (zao i dobar podjednako, podložan prisvajanju i žrtvovanju, borac i pafnik itd.) standardna je. U nju se ne dira. Umetnost. (kao i

društvene nauke, uostalom) nastoji samo da objasni zašto je „čovek iakav, da ga objasni takvog.

Zadatak se sveo na fraženje prikladnog načina.. Realizam, „romantizam,

naturalizam, ekspresionizam jesu različit hod nađ istom dubinom. “Ali taj.

hod biva sve savršeniji, sve prefinjeniji,

sve umešniji. Savršenu 'ili bar umeš-

nu pesmu o usamljenosti (a čovek je i (Nastavak na 6. strani}

-Z.A KMJIŽEVMOST OMETMNOST 1!

SLAVOLJUB BOGOJEVIĆ: ASOCIJACIJA NA ZEMLJOTRES U SKOPLJU

NA IZ

VORU

JM SAO NM CO

— U traganju za merilom marksističke kritike —

Naša književna i umetnička Kriti~

ka podvrgava se danas „jednoj

podrobnoj, katkad i preoštroj aluto-

kritici, kojom. se razlikuje od sta-

nja kritike u drugim oblastima kultur-

nog aktiviteta, recimo u oblasti prirodnih nauka.

U vidnom polju površnog i distan– ciranog posmatrača „iz lože“, ta karakteristična „autokritika ukazuje se kao prizor uzajamne kritike ili lične polemike među samim. kritičarima, koji su ukrstili pera preko papirnatih barikada i grudobrana. Maltene — prizor literarnog „kečeskečkena, praćen navijanjem, povicima negodovanja ili zvižducima, retke publike. U suštini, međutim, ova spektakularna scena lične polemike nije i ne može biti ništa drugo do jedan oblik, u kome se ispo-

ljava borba protivrečnih estetičko-kri- .

tičkih načela. Pred scenom, ovakve borbe nije dovoljno aplaudirati ili fićukati, plakati ili· smejati se; pre svega treba shvatiti sukobljena načela i' smisao njihovog sukoba. Označena autokritika je viđena, između ostalog, i kao polemika između kritičara-„impresionista“ i kritičara= „intelektualista“ (ili „dogmatičara“), Rukovodni princip i. glavni činilac kri-

tike sastojao bi se, za one prve, u pe-_

sničkom i umetničkom. kvalitetu samoga kritičara, a za ove druge — u njegovoj naučnoj i filosofskoj kvalifikaciji. Tako bi se borba ovih oprečnih principa dala svesti na staru, „večnu“ antitezu „falenat-kultura, odnosno duh-erudicija. A yrazvijanjem te trajne antiteze u svom okviru, naša savremena kritika u stvari bi podvrgava– la autokritici vlastiti nedostatak talenta kao i nedđostatak kulture, — sopstveni manjak duha kao i deficit znanja.

_ Reklo bi se da najpre valja ustanovifi i odmeriti ovaj deficit, U pitanju su, uglavnom, izvesme pojave deficit'nog i defekimog poznavanja marksitičke teorije o literaturi i umetnosti.

Razume se, svako znanje uslovljeno je postojanjem. objekta saznanja. U ovom slučaju, pak, povremeno se javljala tenđencija da se pod upitnik stavi sama egzistencija predmefa saznanja, naime — egzistencija pomenmute teorije. | i

Zaista, ne bi se moglo tvrditi da ta teorija već postoji kao takva, to će reći kao jedna zaokružena, zatvorena i sistematizovana teorija. Još manje bi se moglo reći da ona ne postoji. U stvari, ona tek postaje. Postaje iz marksističke koncepcije o književnosti 1 umetnosti. Postaje baš posredstvom kritike, posredstvom svog plodnog dijalektičkog suočavanja sa književno-umetničkim stvaranjem i sa stvaralačkim iskustvom: ova kritika i ona koncepcija odnosile bi se jedna prema drugoj, otprilike, kao eksperiment i hipoteza u prirodno-naučnom saznanju. A tek dijalektika tog odnosa rađala bi marksističku teoriju umetnosti. Kao jedan otvoreni sistem zaključaka o posebnim pitanjima umetnosti, ta teorija bila bi rezultat kritike. Naprotiv, marksistička koncepcija umetnosti — kao skup opštih postavki o umetničkom fenomenu činila bi princip ili pretpostavku savremene Kknjiževno-umetničke kritike, Dakle, principijelni problem ove kritike rezimirao 'bi se zadatkom da se fiksira koncepcija o kojoj je reč.

U svim svojim kritičnim i prelomnim

. momentima, u trenucima kada je nien

tok počinjao da meandrira, da ponire ili da se gubi u slivu ostalih učenja, marksistička misao vraćala se svom izvoru: autentičnoj reči samoga Marksa i Engelsa. Ovde bi bilo deplasirano i suvišno dokazivati da takav

· povratak Marksu ne znači ni nazadak,

Nastavak na 5 strani

Radojica. TAUTOVIĆ

ORUŠT OVE MA- P 1 T A-M-J"A,

Mesto pisca u političkom S životu : NA STRANICAMA pariskog „EFkepresa“ i sovjetske „Literaturneje gazete“ u toku je polemika između Kloda Simona, jednog od predstavnika amtiromana u Francuskoj i V. Jermilowva, poznatog sovjetskog fteoretičara i Mrifičara književnosti, započeta na međunarodnom simpozijumu „Pisac i mirna koegzistencija“, „održanom u Finskoj. Polemika se vođi oko problema odnosa stvaraoca „prema društvu ili, tačnije, oko problema odnosa stvaraoca prema tekućem političkom životu. Na osnovu podataka # „Literaturneje gazete”, donosimo, u izvođima, bitne tačke te polemike.

Klod Simon: U svom delu romamsijer je dužan da zaobiđe svaku politiku, kao što je dužan da se politikom uopšte ne zanima. Pisac nije „natčovek“ i ne može da ovlada „stumom svih naučnih saznanja neophodnih za utvrđivanje bilo kakve istine, bilo kakve koncepcije života. „Za spoznaje stvari romansijer ima sve u svemu pet čula i prilično skroman um. Kao i svi ljudi, on je kađar da primi samo beskrajno mali deo stvarnosti, izvesne nijjeene slučajne · fragmente”. Zato se postavlja pitanje: kako se romamsijer uopšte može snaći u svim „oblicima kretanja, kako on može da pravilno. Tasuđuje šta je istina a šta laž, kako može da ukaže ljudima na bilo kakav put?

V. Jeymilov: „Sva svoja izlaganja Klod Simon posvećuje borbi protiv umetnosti „uzete u službu“, ili, kako je već popularno zovu, „zavrbovane“ umetnosti.“ Ali Klod Simon „takvim stavom i sam mauzima vrlo čudnu poziciju. On zaključuje da umeinost do te mere zavisi od nauše da bez nje ne može nikako da utvrdi „estetičke koncepcije i ideale života”. Po njemu — umetnost može da spozna samo žragmente stvarnosti, dok je nauka, na protiv, jedina u stanju da obuhvati stvarnost u celini. Umetnost, međutim, ovladava svojim. samo sebi svojstvenim, složenim problemima i rešava ih strogo svojim spefičinim sredstvima i načinima. „Ukoliko bi umetnost ponavljala nauku — ona ne bi bila potrebna čovečanstvu.“ Nužno je podvući i ovo: kako to da savremenici romansijera mogu imati političke poglede i stremljenja, a da ih sam romansijer nipošto ne sme imati? Zašto bi romansijer bio dužan da se odrekne života kojim žive njegovi savremenici? Ljudi hoće da žive bolje, slobodnije, oni ne žele da budu automati; jednom rečju: ljudi hoće da sami sudeluju u gradnji svaje stvarnosti. Tim pre i tim više — to hoće i to želi pišac.

Klod Simon: „Što se mene tiče. ja, otvoreno. govoreći, ne znam šta znači ovaj svet, ne znam kuda on iđe. Ja ne znam kuda treba da ide čovek. Sve' što aznam — to je da se svet kreće. dan se on stalno menja, da je život izve-

Nastavak na 2, strani