Književne novine

Vuk i anonimno pismo

JEDNO anonimno pismo koje nismo mogli objaviti zato što je bilo nepotpisano poslužile: nam Ve kao zgodan povod da u vezi 5a predmetom o kojem se u njemu g80vori načelno upozorimo na neke stvari i, istovremeno, postavimo pred javnošću, a i onima o kojima je direktno reč, nekolika pita:ja.

Nepotpisani autor pisma, student, pročitao je nedavno u jednom ne” deljnom broju „Borbe“ članak jednog svog profesora u kojem se tvrdilo da je Vukova jezička reforma u stvari „smena crkvenosloven skog jezika srpske redakcije i njegovih devijacija u slavenoserbski i rTuskoslovenski jezik prostonarorinim. jezikom“. Međutim na fakultetu, na predavanjima drugog profesora, čuo je da nije bilo nikakvih devijacija srpske redakcije starosloven= skog u ruskoslovenski i slavenoserbski, nego je, po prelasku u Južnu Ugarsku, pravoslavna crkva, a s njom i književnost, odbacila dofađašnji jezik i prihvatila crkvenoslovenski, tj. ruskoslovenski. U beleškama sa predavanja takođe stoji da slavenoserbski ne bi bio devijacija srpske redakcije staroslovenskog no hibridna mešavina ruskoslovenskog i narodnog govornog jezika.

Studenta je naročito zbunilo tvrđenje autora članka objavljenog u „Borbi“ da je Vukov književni jezik prostonarodni jezik, pošto je drugi profesor, sa katedre, ovakvo gleda= nje okarakterisao kao primitivno i štetno po Vukov ugled i našu kulTuru. Prostonarodni jezik i književni marodni jezik dve su različite stvavri, tvrdio je on, a Vuk se borio za književni namrodni jeziki prevodeći Novi zavjet došao do „jezičko stvavralačke sinteze,u koju se kao sa-

stavni delovi narodnog književnog jezika uključujući i naš stari književni jezik (srpska redakcija staroslovenskog) i narodni govorni jezik“.

Student čija je nedoumica sasvim razumljiva s pravom se pita: „Mosa da slušamo? Verovatno već na jesen ja ću biti profesor u nekoj gimnaziji u unutrašnjosti. Kako oa predajem? Nije reč o silnici, no o kiupnim · osnovnim stvarima: o Oceni Vukove reforme, temelju na kome stoji naša kultura“.

Da, nije reč O sitnici. Noročiio za one koje „Borbin“ članak nije doveo u nedoumicu jer su ono Što je u njemu rečeno primili kao proverenu naučnu činjenicu, nemajući priliku da čuju i „drugu stranu“.

Ovu godinu s pravom možemo nazvati Vukovom godinom. U štampi se već pojavio veliki broj tekstova kojima se obeležava stogodišnjica Vukove smrti. Odgovornost onih koji svojim tekstovima daju doprinos ovom opštejugoslovenskom jubileju ogromno je, ne samo pred sopstvenom naučničkom svešću nego i pred javnošću kojoj su ti tekstovi u. prvom requ upućeni,

Drugo pitanje neminovno mora biti upućeno fakultetu čija dva profesora, gotovo istovremeno, o istoj stvari, govore potpuno različito. Kako to? | Treće pitanje, mada je opet u direktnoy vezi s fakultetom, ima širi društveni podtekst. Ono je sadržano u objašnjenju pisca pisma zašto se nije usudio da ga potpiše: „Oprostiie što se ne mogu patpisati. Uskoro izlazim na diplomski ispit. Ne verujem da bih ikada dobila diplomu ako bih se zamerila bilo jednom bilo drugom profesoru. A meni je stalo do nje, iako se i's njom teško dođe do hleba. Oprostite još jednom što nisam dovoljno hrabra da sebe izložim mneprijatnostima · potpisujući „članak“.

Da li ove reči treba da znače da demokraftičnost i snaga otvorene javne kritike na našim fakultelima još uvek povijaju glavu pred autovitetom onih koji sede za katedrom, čija se moć sastoji u tome što mosu u inGeks napisati ono što žele?

|} ___tema dana ___

. da od nje očekujete filmska

STVORITI NAŠ SAVREMENI FILM — u pravom smislu te reči — značilo bi ostvariti poduhvat koji bi posredstvom medijuma filmske umetnosti

teristbika našeg vremena i našeg društva. U nastojanju da to postignu pojedini naši filmski stvaraoci samo su delimično, površinski registrovali neke' spoljne, formalne vidove naše stvarnosti. Takvi filmovi ređali su se jedam za drugim, dolazili i odlazili kao i reklamni plakati u đane njihovog prikazivanja — i podjednako nas ostavljali ravnođušnim. Uzroci ovih neuspeha nisu bili toliko vezani za pojmove savremenost i silm, — jer Su mnogi od njih po svom sadržaju bili savremeni i ujedno posedovali izvesne kvalitete filmskog umetničkog dela, — mnogo više teškoća nametalo se onim Što zovemo naša savremenost i naš film. Uzmimo, na primer, film Aleksandra Petrovića „Dani“ ili „Peščani zamak“, Boštjana Hladnika — dva filma sa gavremenom temom i korektnim filmskim izrazom — pa ipak u tim filmovima sem lokalnih, formalnih obeležja nema ničeg našeg, ničeg istinski Životnog. Nasuprot tome filmovi „Vlak bez voznog reda“ Veljka Bulajića, „Pre kobrojna“ i „Licem u lice“ Branka Bauera, iako pravljeni sa manje čisto artističkih pretenzija uzbuđuju nas svojom istinom, autentičnošću, karakteristikama našeg vremena i naših ljudi. To je svakako bitno za jedno umetnič-

KADA DOĐE VEČE, i ako ste sami pred ekranom svog televizora, nema nikakvog razloga da izigravate ono što niste. Niti je televiziji potrebno da bude grandiozna scena spektakla, ni vama 1 čuda. Televizor — to je isuviše mali kvadrat, stakla, da bi u sebe primio beskrajne prostore. Ako ih želite, otiđite u najbliži kinematograf — ftamo ćete ih videti,

Kakav prostor freba zahtevati od malog ekrana?

Prostor koji vas neće podići iz fotelje u kojoj sedite i odvesti do bio skopa ili pozorišta. Prostor, zbog koga nećete požaliti što ekran nije malo veći.

Kao što svaki umetnički medijum ima svoje posebne mogućnosti izražavanja i televizija pred nas postavlja problem: kalko iskoristiti prostor i vreme kojim naspolaže?

· Setimo se za frenutak luikamskih pozorišta!

Tako na prvi pogled ona nemaju nikakve veze sa televizijom, ipak nas mogu podsetiti na izvesne principe, važne za sve medijume kamernog tipa. Kada kažem „kamernog tipa“, onđa ne mislim na ogromni broj gledalaca .,koje televizija svako veče privlači, već

na svakog pojedinca posebno, koji ,ie .

u trenutku dok sedi ispred svoga ekrana uglavnom osamljen, željan veze sa svetom izvam njegova četiri dobro DOznata zida. Taj odnos, to je sudbima veštog pripovedača, čarobnjaka, ili Šeherezade koja produžava sebi nove

secaremugnueempsnannaninpGrarespinisrgrp:asnBiniiet uni rsin|sniapr ora rurnunzuuuar aiu enunniur i reini a Nr amra nane rrr ere ee ru reima

Posle opširnog ·prikaza Savremene srp“ sko-hrvatske poezije, revija „LItalia che scrive“ donosi pregled srpsko-hrvatske posleratne proze, iz pera istog pisca, Artura Kronije. Iz njegove perspektive, dva značajna momenta naše savremene proze su dođeljivanje Nobelove nagrađe za književnost Ivi Anđriću i prevodi na osamna” est jezika Bulatovićevog romana „Crveni petao leti prema nebu“ U vezi 5a ovim uspesima Kronija pominje i dva osnovna pravca kretanja u mašoj savremenoj Književnosti, podelu na „stare i mlađe“, „rea“ liste 1 modđerniste“ itd., mo smalra đa razlike „među njima nisu tako velike kako se predstavliaiu, đa i kod jednih i kod drugih nailazimo kako na odjeke klasičnog ili novijeg realizma i romantizma, tako i na uticaje Kafke, Kamija, Džojsa i drugih. Među srpskim piscima Kronija pominje Branka Čopića kao najpopularnljeg, no smatra da je u odnosu na svoje rane ređove danas podbacio u umetničkom učinku, naročito u poglegu umetniče kog jezika koji pokušava spasti upotre= bom bosahskih dijalekata i iđioma. Cosiću i NLaliću posvećuje najviše prostora, kazujući uglavnom nama poznate stvar, a odmah iza njih stavlja Eriha Koša. Među „„modđdernima“ spominje Rađomira Konstantinovića, koji se „ogleda u jeđnoj egzistencijalističkoj „Vvizionarsko utopističkoj avanturi sa svoja četiri obimna romana“ i Miodraga Bulatovića, kao i opštu sklonost ka upotrebi mitske bajke u mlađoj srpskoj Književnosti.

Za hrvatsku prozu Kronija kaže da „ima veće duhovno iskustvo“ i da je „manje ograničena“ na rainu i savremenu društvenu tematiku. Na prvo mesto stavlja Segeđina, koji je po njegovom mišljenju Izuzetno značajan i poetski nađahnut esejist, pripoveđač i romansijeT, iako „pro* dužuje trađicionalnim putem starih realista i regionalista dalmatinskih“. iste “= sobine KKronija pripisuje i drugim pisci= ma dalmatinskog porekla, diferencirajući Vojina Jelića kao „kompleksnijeg“, Ranka Marinkovića kao „Ssuptilnijeg“, Mirka Bo» čžića na putu ođ grubosti do rafiniranosti

građanina par

·uspeo da odrazi neke od bitnih karak-'

S bb komentari b | __vesti __4

NAŠA

SAVREMENOST

ko delo, Bez ovih osobina mi ćemo na šim neangažovanim prisustvom na bi-

oskopskom sedištu biti samo svedoci mučnih trenutaka obmane i konvenci-

onalnog ređanja fotografija.

. Da bi se naša savremenost umetnički odrazila na filmu trebalo bi pre svega znati šta je naša savremenost i koje su njene bitne karakteristike. Svakako da je put ka jednoj ovako teškoj i složenoj životnoj materiji veoma težak i da lako može odvesti na stranputicu. Jedini sigurni kompas treba da bude istina — upravo ono što mnogim našim filmskim stvaraocima očigledno nedostaje. Svako površno sagledavanje života, bez onih istinskih tokova Koji ga pokreću i daju mu karakteristike određene sredine i vremena, predskazuje da će film ostati bez svoje prave

DUII

umetničke snage. U više naših filmova mogli smo primetiti izvesno bežanje

· od života u laž i opsenu — to su uglav-.

nom bili filmovi koji nisu sagleđavali istihu u celini, njenu prijatnu i neprijatnu stranu. Da bi film bio, pravo umetničko delo, zasnovano na Stvar– nom životu, treba da se preobrazi u život. Nije dovoljno ako film liči na život, — on freba da sadrži u seli ono što je suština života, što ga poWireće i karakteriše. U našem savremenom životu ima dovoljno tema koje zahtevaju da se na filmu umetnički uobliče sa svim svojim tamnim i svetlim karakteristikama. Svako batrganje po površini stvarnosti vodi u opsenu i

ILI TEHNIKA

i nove moći, drama zasmovana na prastarom sukobu između onoga ko zna da pripoveda i onoga ko ume da sluša. Zbog svega toga dolaze mi u sećanje dva lutkarska pozorišta koja sam nekada video, a čijih se imena više ne sećam. “ . Prvi od njih bio'je teatar sa savr= šeno izrađenim lutkama.'Te lutke kretale su se sa lakoćom i fakvom veštinom, da je izdaleka izgledalo kao da se kreću živi ljudi. Kostimi su bili prostudirani, njihova tela savršeno izmodelirana, komci koji su ih polkretali gotovo nevidljivi. Lutke su mogle da pevaju, igrale su spretno balet, treptale očima; ali je neprestano nešto smetalo u tom spektaklu. Svi mjihovi pokreti, ma kako bili vešti i savršeni, bili su mnogo siromašniji ođ jednog jedinog pokreta, ma kako. on trapav bio, pokreta koji izvede živ čovek, . Drugi teatar, koji sam viđeo, skoro se i nije mogao nazvati pozorištem u pravom smislu reči. Bio je to samo jedam čovek sa tri-četiri lutke, koje je navlačio na prste i igrao sa njima. Svi koji su ga gledali mogli su lako opaziti da su haljine lutaka bile grubo

sašivene, a njihova lica nevešto nacrtana, ali su svi zaboravljali na te sitnice posle nekoliko mimuta njihove igre. Ti obojeni komadići drveta i krpica posle nekoliko izgovorenih mweplika, postajali su najfiniji elementi duha, i nikome od prisutnih nije bilo žao što su to samo lutke, a ne ljudi. Jer, iza svega, iza kartonske scene, iza neveštih pokreta, iza siromašnih kulisa koje su svaki čas padale, stajao ie duh i ona čudesna moć artiste da hipnozom oplemeni i učini značajnom bilo koju bezvrednu stvar. Da je neko prineo ogledalo nacrtanim usnama tih lutaka, ono bi se siturno zamagplilo i pokazalo đa to krhko stvorenje, sazda= no od čovekove Želje da uđahne život mrtvim stvarima, Živi istinskim ŽiVvOtom dok stoji u službi umetničkog zanosa. E: _ Mratimo se televiziji! Ako još uvek nemamo veličanstvene ateljee, genijalnmne montažere i gomilu +tehmičkih pomagala kojima se služe zemlje sa tehnički „besprekomom ~ tetevizijom, onda i ne treba da insistiramo na veštinama koje su već prevaziđene, Po-

trebno je da televizijsko stvaralaštvo.

Italijanski časopis 0 našoj savremenoi prozi

exellence po vrsti njegovih literarnih preokupacija, čija proza poseduje izvanrednu eleganciju, iako se „razlaže na niz traktata iz filozofije, religije, umetnosti; roman „Proljeća, Ivana Galebać, mađa pokazuje niz asocijacija na Prusta, Mana, Bunjina ili Žiđa, predstavlja jednu od najsvetlijih tačaka u novijoj hrvatskoj književnosti. Među mlađima Kronija spominje Slobođana Novaka, Antuna Šoljana # Ivana Rušana. .

KONKURS ZA DOMAĆU. DRAMU RADIO-TELEVIZIJE SKOPLJE

Radio-televizija Skoplje raspisala je Kkonkurs za domaću originalnu televizijsku dramu sa slobodnom tematikom. Dela će ocenjivati zvanični žiri u sastavu: lija Milčin, Dimitar Solev, Jovan Boškovski, Aleksanđar Ežov i Mateja Matevski. Dodeliće se iri nagrađe u iznosu od 400.000, 300.000 i 200.000 dinara. "Takođe će biti otkupljena još tri teksta po 100.000 dinara, Rukopise (u tri primerka) treba dostaviti rađio-televiziji Skoplje do 15. vw 1964. godine. Rezultati konkursa biće objavljeni 15. VI 1964. godine,

NAŠI LIKOVNI UMETNICI NA IZLOŽBI „FANTASMAŽI« U DISELDORFU

od 3. do 25. januara, u poznatoj umetničkoj galeriji Malkasten u Diselgorfu, 0država se izložba crteža, akvarela i gra-

fike stalnih članova svetskog udruženja fantastične umetnosti pod imenom „Fantasmaži“. „Fantasmaži“ je poznato ime u umetničkom svetu Zapađa, maročito u Belgiji, Francuskoj, Zapađnoj Nemačkoj, Holanđiji i Švajcarskoj i u glavnim umetničkim centrima tih zemalja održavaju se već frađicionalne izložbe. Ovogodišnja izložba u Diselđorfu posvećena je crtežu i akvarelu i ma njoj suđeluju od Jugoslovena Marijan Detoni, Franjo Likar, Miljenko Stančić, Milić Stanković i Olja Ivanjicki, pored umetnika iz drugih zemalja. Zbog pojačanog sastava (35 izlagača) i velikog broja eksponata (preko 100) za ovu izložbu u Diselđorfu, kao i za predstojeću u Ženevi, vlađa veliko interesovanje. Marftovski broj časopisa „Fantasmagie“, koji izgaje ovo udruženje, posvetiće svoj martovski broj jugoslovenskoj fantastičnoj umetnosti i književnosti. Ovaj broj časopisa uređiće, pored pokretača ovog udđru= ženja Obena Paska, i Jugoslovenska Azra Begić, istoričarka umetnosti iz Sarajeva.

TOTALNO POZORIŠTE NA ČETIRI POZORNICE

Wu zapadnonemačkom građu Esenu izveden je neđavno jeđan malo neobičan pozorišni eksperiment. Premijerom komada Mišela Parentova „Gildđa zove Me Vest“ prikazana je prvi put pozorišna radnja, koja se odvija ma četiri simujtane pozormice. Pođijumi za izvođenje komađa zatvaraju sa sve četiri strane gledališta ww

aktuelnosti (0

laž, svaki kompromis u kič. Već je krajnje vreme da se povede računa o jednoj ovako teškoj optužbi koja sem časnih izuzetaka, prati naš film u više proteklih godina, '

Primera ima bezbroj, ali čini mi se da naročito karakterističnu pouku daje film Bore Janjića „Rana jesen“ „koji je od jedne istinski preživljene životne drame ostvario — ne samo bledunjavu i nikom potrebnu priču već i neubedljivu sliku naše stvarnosti.

Ttalijanska i poljska kinematografija uvrstile su se U ređ najznačajnijih filmskih nacija sveta baš zato što element istine predstavlja osnovu njihove · filmske umetnosti. Ali Italijami i Poljaci mogu nam .samo formalno poslu žiti kao primer. Pravo, umetničko odražavanje naše stvarnosti traži velike talente — stvaraoce koji će uložiti sve napore da sagleđaju specifično naše probleme — da u našem životu uo-. če traume i podvige naše epohe i kakarakteristične sudbine pojedinaca koji u njoj žive. Svaki ma i najmanji kom-= promis, jedan naizgled sporedni detalj, u filmu može nepovrafino upropastiti ovo nastojanje.

Vladimiy BUNJAOC

usmerimo u pravcu kazivanja najvaže nijih životnih istina, a ne u tehnič, ko spektakularnmom smeru,

Jedan čovek sa običnom staromodnom gitarom, ako ima šta da kaže svojom pesmom, pređstavliaće mnogo zna-> čajniji umetnički podvig od gomile zujećih električnih gitara u predimen= zioniranoj scenografiji sa metalnim svođovima.

Jedna stolica za ljuljanje, sa glumcem koji ume da vam na uho šapuće prave reči, biće mnogo dragocenija od oratorijuma u kome se na malom .ekranu ljudi pretvaraju u sive mrlje. "u

Jednom rečju, potrebno je pronaći pravu, ljudsku dimenziju, „onu koja neće biti u svađi sa kvadratom stakla u koje svako veče gledamo. Od toga da li će se televizija potruditi da Wwčini značajnim obične stvari našeg svako dnevnog života, od toga kada će Dprestati sa svojim megalomanskim koncipiranim reviiama sujete, od toga i od mnogo drugih stvari zavisi sa koliko ćemo uzbuđenia očekivati svako veče njene prve reči: Dobro veče, dragi gledaoci...

Da li će to biti ubitačno dosadna večernja seansa, kojoj prisustvuiemo. is navike i zbog televizora koži sačinjava. deo našeg poklućstva, ili uzbudljiv susret sa nekim ko nam ie izuzetno drag, zavisi ne samo od studiia i kamera već i od sposobnosti televiziiskih stvaraoca da program prave sa više duha a manje tehnike.

Momo KAPOB

Rkomoc posetioci sede na stolicama za Okre• tanje đa bi imali potrebnu slobodu Kreta“ nja za praćenje mnogostranog „zbivanja, osim toga projekcija slike i filmova ua belom platnu nad Elavom publike, zatim svučni, muzički i svetlosni efekti treba da doprinesu upotpunjavanju utiska o „total mom pozorištu“. Radnja izvedenog komada predstavlja epizođe iz Života amehNičkog pilota Itherlija, koji je #Vojevremeno bacio atomsku bombu na MHirošimu. Scene 506 odvijaju istovremeno na četiri pozornice; glavnog junaka igraju tri razna glumca. Wiazumljivost izgovoreme reči ima ovde samo podđređenu ulogu.

Namera ovog izvođenja je đa se „iS• khustvo istine mođernog čoveka, kao iS• kustvo istovremenosti stvari i događaja, objasni pomoću „pravog bombarđovanja impresijama“,

ČLANAK O JUGOSLOVENSKOJ LITERATURI U POLJSKOM LISTU

Pođ naslovom „MDvađeset godina jugo" slovenske Kknjiževnosti“ poljski Književni lst „Žycie literacke“, koji izlazi u Kra kovu, objavio je nedavno na prvoj strani članak našeg poznatog prevodioca sa poljskog jezika Petra Vujičića. U ovom informativnom “tekstu Vujičić je, povodom dvadđesetogodišnjice AVNOJ-a, obavestio poljske čitaoce o problemima jugoslovenske literature od rata do danas.

• ISPRAVKA

U prošlom broju „Književnih novina“, u članku Vlađimira Rozića „Nova afirma” cija srpske likovne umetnosti“, potkralo Se nekoliko grešaka. U trećem ređu trećeg pasusa umesto „upečatljivog: ukusa“ treba da stoji „upečatljivom utisku“, u jeđanae“ stom ređu pretposlednjeg pasusa umesto Ana Bešlić stoji Ivanka Bešević i u sed“ mom ređu „poslednjeg „pasusa umesto „prezentacije“ stoji „pretenzije“, „lIzvinjavamo se čitaocima i autoru.

a Vlađana Desnicu kao

KNJIŽEVNE NOVINE Direktor i odgovorni MUure Predrag Palavestra. Tehničko-umetničk: trijević. Redđakcioni Đragoljub S. Ignjatović, Mihalić, Bogđan A. Popović, Dušan Puvačić, Izet Sarajlić, Pavle Stefanović,

odbor: Miloš I. Bandić,

dnik: Tanasije Mlađenović. a oprema: Dragomir DimiBožiđar NBožović, Dragan Kolundžija, velimir Lukić, Slavko (sekretar ređakcije), Pređrag Protić, pragoslav Stojano-

urednik:

• List

račun 101-112-1-208,

e• List iziazi svakog drugog petka, pretplata Din. 600, polugodišnja Din. 300, za inostranstvo dvostruko.

izdaje Novinsko-izđavačko preduzeće Beograd, Francuska 7. redakcija Francuska 7. Tel. 626-020. Tekući

Pojeđini broj Din. 30. Godišnja

„Književne „novine?

vić-Sip, Kosta Timotijević i Petar VoIk. 9 Stampa „GLAS“, Beograd, Vlajkovićeva 8,