Književne novine

— –— -— —————–—–—Z-–zZzrcrAPZ”ul Ls | TO —— — Us KRKKĐZEZ__<. BGČıŠOmP': IJ i —_—_— ——_—--—- — — Tr — IO o – oo ——

NA TEMU: . KAFKA

Milivoje. · PEROPIĆ

afku sam čitao kao krivični pred-

met u sudu. Kao neodgonetani slu-

čaj nekog velikog zločina. Jer je za samog njega pravilno rečeno: „Postati čovek za Kafku ne znači nikakav napredak. Ljudsko postojanje isto je što i ljudska krivica“,

On je bio pravnik, a kao pisac dao je stravičnu sliku ljudskih sudnica (jedna od najboljih njegovih pripovedaka, „U Mkažnjeničkoj koloniji“, verovatno je kondenzovani pojam ljudskoga pravosuđa), pisao je tako da se može čitati 1 kao krivični predmet u suđu. Rečeno je da je njegov jezik „jezik sudskog zapisnika“, ali to nije dovoljno. Kaže se da je Kafka pisac koji stoji u znaku rečice, „ali“ — no to je površno. Uistinu njegovo pisanje ne teče prostorom niti vremenom. Čak i ondje gde se pričanje, prividno, tako odvija — i to je samo fikcija. Kafka prodire u čoveka, u sebe najviše, u krivični predmet. Svaka njegova stvar je drugo i uvek sve novije ređanje argumenata za i protiv. To je sudski, kontrađiktorni postupak. Tako se analitičkim putem čitaju veliki predmeti nerazjašnjenih i nerazjašnjivih krivica.

1, naravno, svemu tome kraja nema. Do dna se ne može dopreti, Jer dna i nema. Zamak ne postoji te zašto će onda „Zamku” kraj? Kako se može naĆi zamak sa kojim prvi susret u tom traženju izgleda ovako: „Bilo je dockan uveče kad je K. stigao. Selo je ležalo u dubokom snegu. Od brega ma kome se nalazio zamak nije se mišta videlo; bio je obavijen maglom i tminom, i ni najmanji zračak svetlosti nije odavao veliki zamak. K. je dugo stajao na drvenom mostu koji s druma vodi u selo i gledao naviše u prividnu prazninu.“ Večito je samo traženje zamka, želja da se do njega dođe.

„Zar ima kraja procesu iz „Procesa“? Aiko baš hoćete kraj ili, svejedno, početak — onda je svaka rečenica u foj knjizi početak i kraj u isto vreme. „Proces“, dođuše, ima kraja. Ali, po mom mišljenju, taj kraj ne samo da jec:potpuno nepotreban, već i neobičan, toliko: odudđara od romana da. uopšte i nije ikafkinski, Ne bih, se začudio sko se nekad bude otkrilo da je Brod, ili min ko drugi, sam dođao, odnosno namestio, taj kraj. Sve od onoga trenutka kad su dva džentimena u polucilindrima došli da vođe „Jozefa K, Svejedno što on umire „Mao pseto“ i što se tu govori o sramoti. To je; kao nigde drugde kod Kafke, toliko dekorativno i namešteno, da je čudo kako je i do sada neuočeno stajalo. Čak i ako „Proces“ ima kraja — treba ga odseći. Ne samo zato što mnogo liči na „dovršavanje“ mnogih remek dela koia su ostala nedđovršena, i to od nevešte ruke, nego uglavnom zato što takvi procesi uistinu nikad nemaju kraja. Oni se u čoveku završavaju smrću, kao ćelija raka. Ili ne, oni žive i dalje, u drugom čoveku, opet kao ćelije raka.

Ni slike mu, čestite, nije ostalo. Ona što se svuda kod nas umnožava i pokazuje, izgleda da je retuširana i doferivana, verovatno s neke stare i počađale legitimacije. Na toj izbleđeloj slici vide se oči koje bodu. Oštre kao igle. Vire iz tame koja ih umotava. I to je prva kontrađikcija koju čovek otkriva na njemu: oči su mu oštre da bođu, a ipak su pomućene. Kažu da se na tom licu „nameće nešto uistinu đavolsko”. Mi u đavole ne verujemo. Ali da je to lice izobličeno, namučeno, bolesno — to je tačno. Samo ljudi & takvim licem ne dolaze na svet. Sam život uobličuje ta lica, iskrivliuje ih kasnije, utisne se u njima duboko i jasno kao u ilovači. A zato nisu potrebni ratovi, velike nesreće i trageđiie. Da bi jedno lice postalo takvo često je dovoljno samo niz svakodnevnih banalnih sitnica. Doduše, to u prvom redu zavisi od samoga lica. Ođ debljine kože, od njene otpornosti. Kafkino je, očigledno, bilo podobno da se u njega život utime,. meko kao vosak. l

' Rođen je u Pragu, živeo u nlegovim Rkamcelarijama. radio je uvek na nekim oblicima dodeljivanja ljudske pravde. Grad Prag ima đebele zidove, ivice prozora su po metar duboke, pa se još preko njih navlače debele somotske zavese. Malo svetla ima u sobama. I sva predsoblja i stepenice isto su tako tamnn i memljiva. Pa i ljudski glasovi tu su nehotice tihi, pretvaraju se u nerazumljivi mrmor. Ali nije to.

Ostao je nepozmat, sada mu svi Sa mo po grobu čeprkamo, Priče tako vVelikog pisca, evo, dopiru do nas tek posle četrdeset godina. Sećam se da smo prvi put o njemu čuli tek pre nekoliko BOdina. I to je jedan veliki list mesto Kafka pisao „Kofka“ — mi ime mu se čestito nije znalo. Kao da je to pređosećao: pred smrt ie ostavio ama–

net da se” zapali i uništi sve što ie

napisao. Da je ozbiljno tako mislio vidi se po tome što ie i sam dosta toga za života uništio. I Gogolj ye to učinio.

KNJIŽEVNE NOVINE

Nepoznate su duševne muke koje su ih na to naterale. One se ne mogu znaki. Njih su mogi da osete samo oni lično, i to Kafka svoje, Gogoj svoje.

. Njegov zagonetni odnos prema ženi, njegovi kompleksi prema sestrama, rami odmosi (kakvi!) sa guvernantom sve je to ostalo merazjašnjemo. Veli se da je Kafka „iz straha da se ne izgubi u drugom biću i đa ne ograniči i onako ograničenu slobodu — definjitivno raskrstio s verenicom...“ to jest na=pustio je tako reći pred samim oltarom, On je sam u „Dnevniku“ priznavao „da je pred žemama osećao strah. Isto tako ne freba zaboraviti ni prin-

cip Talmuda da Jevrejin (čitaj: čovek "uopšte, i nejevrejin isto ako) „bez žeme nema mira, nema radosti“. Žena

je bola čoveka, kao što je i čovek pola žene. Prema tome alo se u biću čoveka, ma na koji način, otuđi žena — to biće više i nije kompletan čovek. S tom dopunom da se ovaj nedostatak nazire kroz oblike kao što su Kafkine priče, I — oči. Pa ipak, nije ni to.

Koliko je ljudi o njemu pisalo gotovo toliko i tumačenja postoji. Interesantno je da u socijalističkim zemljama kritičari smatraju Kafku asocijalnim piscem, mračnim, izopačenim. i nazadnim, sve dok njegova dela ipak nisu prodrla preko granice kao bujica preko brame. Tada sa oglašavaju kao pisca „koji je dao najdublii „presek kroz kapitalistički haos i najbolje izrazio dekomponovanje i „đdesteukciju indđiviđue u mjemu“. Ni na Zapadu nije bolje prolazio. I tamo su ga prvo ignorisali, a zatim prihvatili, u najvećem broju slučajeva, da bi uživali u njegovim delima, nalazeći da su morbidna i sposobna da razdraže otupela čula, Idealisti su pisali da je Kafka bio „sav u borbi za ljudsku sreću i protiv svega što je čoveka mipodaštavalo i mnaskrzalo“, Često se citira i Kamijeva misao da „čitava Kafkinn umetnost leži u tome što on mprisiljava čitaoce da Đonovo

čitaju mjegova dela“ — koju Yečenicu, ukoliko i sama mije DOovršna, njena _majčešća , fumaćenja čine lakomislenom. ”Tma „ ih, ,. ko,

1 VNV ji tvrde da ne Treba mi pokušavati da se Kafina umetnost tumači, jer njena čar baš i leži vu njenoj zagonefnosšti. Kađ se već prelazi na metod ne treba zaboraviti da neki Kafkino prinovedanmje TDojstovećuju sa psihoanalitičkon) tehnikom ređasmja asocijacija, ı čemu, naročito metode=ki, ima dosta istine.

Mislim da isltina o Kafki ipak nije toliko skrivena da je liudi nimi mogli nazreti „korene Mafkine mitologije straha“, koja budi utisak dubokog očajanja i beznadđežnosti. Niepovn stravina slika sveta ne dolazi otuda što se osećao osamljen među ljudima, nego, naprotiv, što se čovek među njima više ne može ni osamiti, ni za jedđam Trenutak biti samo svoj, miram, i svet. To je ono što stoji u „Jazbini“ (uostalom zašto „Jazbina“ ne bi mogla biti najobiniia hotelska soba, koie sve imaju jako tanke zidove?): „Ali ono što ie majleoše u mojoj jazbini — to je svakalko tišina. Tu spavam blagim snom i miru, zadovoljenih želia, postignutog cilja, jednom rečju — kao sopstvenik. Ne znam da li je to zbog navike ili, pak, zbog opasnosti Rkoiu predstavlja ova jazbina sama po sebi, ali ja se često skačući budim iz sna, S vremena na vreme, u pravilnim intervalima, strah me zgrabi i istrgne iz mog diubokog sna i ja vrebam, vrebam u \išimi koja ovđe vlađa uvek, i damiu i noću, potom se nasmeiem i uspokoien utonem. opruženih uđova u ioš dublii san.“

Kafka je pisac liudske , zbiienosti koja prelazi u gušenje. Njega je usled te sve veće ljudske gustine i zbijienosti uhvatio strah. Ljudi su se razilazili dok je bilo prostora, a sad je taj prostor pum, možeš ga dobiti samo ako ukloniš onoga do sebe. Silom, Taznmme se, ier i niemu treba tai prostor. Tako se liudi više nemaju kuda mimoilaziti, primorani su dam iđu pravo jedan na drugog, sve bliže, U ranijim vekovi-

r lato. Posforescira roša ukraj puta. Šuma kao plot. Mirišu dubine na vlagu, oguljena

konjska leđa, na ciganske čerge.

Nešto tužno. Miješa se u glavi, Pri~

viđa. Ljeto kao zaprška, (Razva-

ljene slike svjetlucaju u umornoj

Markovoj svijesti.)

I kako koja godina Marko je sve sumorniji. Odbio se od svijeta i nosi neku svoju misao. Mrk je, oronuo, povijen „nad sedlom. Niti šta vidi niti čuje. Samo ta misao u dnu bića, jedna jedina, golema. Da je najposlije i kraj tu. Kraij jedini. HEJ

Julsko popodne, dan na izmaku, gust oslađen zrak.

Smola i papratka. Pričinja mu se kao davna su vremena,

a on lud, mlad i vatrenm. Vidi sebe kako je prvi u kavgi,

pijanci, u ljubavi, na megdanu, svugdje prvi. Ore carske

drumove. Iz inafa. Skita se. Snaga ga mnaspinje. Jedem je

Mamko. Prsa munjava, obraz rumen i gladak. Glas pred

njim ide da je meustrašiv i stoga nazad i da hoćeš, me

možeš. To ga zamosi, godi mu, Sad ga je to prošlo kao što sve prođe. Svoju mladost

je projahao ne smilruijući se migdje i nikad, sad je umoran

i oteščao. -

Četvnti je dam kako me sjahuje. Goni ga nekakav potmuli bijes ma sebe, strah ili razdraženost. Nešto u njemu mutno, iskidano. Teče. Da može satro bi se. U duši se rađa pitanje: čemu? Zaista: čemu? Ruka mu je teška, opao je, najradije bi negdje skončao, nezapažem i neslavan, kao drugi ljudi. A eto, ne može. On jedini. To njemu nije dano.

Niti sjahuje niti mu se ide. Gola plamina. „Dugačka, 'Jaše hrbatom, mlitav i opušten. Kosa mu &lepljena od znoja, mokra. U čupercima. Brci raskuštrani, sijedi. Sam je sebi i jadan i smiješan. Još malo pa će negdje pasti u neki hlad i zavezafi se u san. Ležaće pod bukvom, na ravni, s biljcem preko sebe i besan misliti koješta, U poslednje vrijeme sve ga češće pohode razne slike iz prošlosti, obično najsporednije. Do pred zoru zna probdjeti, pušeći i misleći. A sve se svodi na jedno: šta mi je sve OVO trebalo? Ova huka i buka? Junaštvo, slava, krv koju je prolio, opasnosti kojima se izložio, i šta ga na kraju krajeva nakon avega i jedino čeka: mipnan počinak u kuhinji i na sećiji, zaslužen odmor u kakvom ljetovalištu na moru ili slučajna smrt u jaruzi, pod plotom, kao što svršava junak, beskućnik ili pseto. Gorko mu je od toga u duši Razmaže rukom zmoj s čela i osjeti prastari umor. Razglavljen je. Svaka ga koščica žulja i boli i kao da se čitavo tijelo rastura od te neprebolne unutarnje boli, Noge uirmule, tuđe. Uzalud žestina i kajamje, sad nema kud. Konj pokcrno kaska. Dobra, poslušna maga. Šta je ona bogu skrivila, misli Marko. Kosti ispale, trbusi upali, Ostarilo

ma onaj drugi, ugroženi, mogao se Božidar i sam pomaći, ukloniti se. Danas to nije

moguće, jedini je izlaz borba i jedino rešenje uništenje jednoga od njih. Tako oni Stoje rame uz rame, dah iz

LAŽLJIVI MEDALJON

Risto TRIFKOPFIĆ

” ako te moj živote ima

se, dragi moj, došla su druga vremema, dmwugi zakoni, drugi ljudi. E moj Šarine. Češka mu kožu pod grivom, Konjče podigne glavu, oslušne i uznemireno raznježeno njisne, zarže. Razumjeli su se. Mar ko osjeti pritup bol, Prošlo je, prošlo. Sad nam valja skapati. Naše je prošlo, brate moj. Herojska vremena ne traju dovijeka, heroji su sad smiješni, brate moj. Život je uvijek isti na kraju balađe. Uzdahne. Predvečerje. Gusne se sladost: i gorčinma bilja u zraku, Nadolazi orjetka šuma. Huk vode. Marko osjeti žeđ. Sve je drugo laž, ostaje mam samo to: leđina, can, hladna voda sa izvora. I emrt. Neko danas drugi sutra, slava i neslavni, svi zajedmo, đuture.

Gola cura. Opet mu se priviđa. Vomija na Janjinu Yaspremiljenu postelju. Kao bila je takva nekad. Cura Janja» 'Uštickamo, zavjesice na prozorima, saksijice. Smučilo mu se. Što dalje, što dalje. Varka. Još jedna više u životu.

Konj štrpka suvu, osmuđenu fravu. Marku se muti ~

pogled. Nije mu dobro, ne. Taj prokleti proljev, živa ga je sastrugao, iscijedio, kao limun. Načučao se u baprati i nafrčao s gaćama u rukama pod put, porađi sebe. Užufio, uvornao se, usukao. Prepolovio. Kao cigar ćage. Klimav je i rovit. Čitavu nedelju od stida ne pomoli nosa iz pećine u koju se sklonio. I tamo, tada, između života i smrti, sam i uklet, poče da razmišlja o koječemu. Sad ga to progoni: jesam Ji činio RWrivo? Koga sam prevario? I šta ima od svega što je učinio: samo taj lažljivi glas koji ga prebacuje, i kome nije živ čovjek dorastao. Morao je da glumi junačinu i siledžiju kako bi odgovorio očekivanjima i omome što su mu ljudi prišili i namijenili, Oni su Življeli simo i u strahu gospodnjem, om je za njih izvlačio kestemje iz vatre. Nekad „e još to išlo kaloo»tako: mladost, omama. Sad ga je to prošlo. Kao dđa je odjednom s njega nešto spalo i on ostao go golcat. Vidi na čemu je. Život je protrčao, starost je za vratom, i kud sada? Vući se kao kučka položara oko mehana i hanova, ulagivati se trgovcima i služiti za podsmijeh i sprdnju slabima i podlima, ili — tu mu pamet, staje. Nije dobro. Nije.

Još mu jedino ostaju zore, praskozorja. Tada se u njemu sve odjednom stiša i smiri. Slatka i grimizna, iza brda, daleka a glatka i wvijetla kao žemska put, zazeleni se ljubičasta gorska zora i čovjek se osjeti blagorodđam, čist i čedan kao. dijete. Mir. padne na dušu: još ima života, ima. Ne postoji ni promašena prošlost ni nejasna, mutna budućnost. Samo taj trenutak, svečan i dubok. Ljudska duša omekme, plačna. Klikne. Klisne prema svjetlosti. Sve je dobro, sve će biti dobro, važno je da je čovjek Živ, živ. Ali to ne traje dugo. Opet jad, kajanje, bol i strah pred sutrašnjicom. Kuda, kako?

Mrak se pripija uza zemlju. Marko wsjahuje, Ne puši mu se, ne jede, Sve mu &e odbilo i ogadilo, Leći će tu, skupiće pregršt suvog lišća i šta mu treba više. Drijemež. Kunja, Ubi ga ta misao: kuđa? Stranstvovao je dok je mogao i dok ga je luda snaga nosila, ali šta sad, ma raju? Niti ima koga svoga niti ima obraza da se kome priključi. Na to nije spao niti će spasti. Vrze mu se jedna stara misao: kako bi bilo da sa svjedocima pokupi dokumenta o radnom stažu, i pozivajući se na zasluge zatraži penziju. Kazaće u molbi, tako i tako, slavni naslove, učinio sam to i to, toliko i foliko rana, toliko bitaka, toliko odsječenih glava, sad je na vama red da mi to vratite. Pa će se lijepo povući m mebpoznat kraj gdje o njemu još nije dopro glas, i tamo će gnijati pleća na suncu i politizirati s penzionevima, Kašljucaće,.vajkaće se na skupoću i sandžije, obijaće kafame i parkove, dodijaće i sebi i drugima. Vidi sebe kao otrcanog, zguljenog starčinu kako se žali na reumu, šmrče i sve mu smeta. . : |

Slatkast i varljiv san, Zna Marko šta je njemu pisano i suđeno: da živi mimo svijet, neobično, i umre dostojno,. Teško je, ali se mora. Nije teško, kad se mora. Nad njim nebo, Zvijezde. Oko mu mutno, suzno i falično. Uostalom, vi će poumirati, kao muve. Uzalud im sve veze, sve titule, sva zvanja. Uzalud im sve žene koje su Wumali, uzaluđ im svi automobili i sve rivijere, uzalud im sve pare koje su tekli i stekli, Njih za života jede strah, govore polušapatom, ne smiju se glasno ni čestito nasmijati ni kao čovjek radosno pljunuti. Jadan im život. Munđare. Jedan moj slobodni, nepokorni dan skuplji je nego čitav vaš mizerni, podanički život. Vi insekti. Vi što se zavlačite u šupak, što govorite jedno a mislite drugo, što tapšete mučicama i smijuljite se lažljivo i pokvareno. Oca bi svog za dinar, majku vam. Svašta sam vidio i svega se nagledao, Ja Manko. I nije mi žao. Svi ćete umirati, goli i fukare. Neka bude šta će biti. Živio sam svoj život, i to je bio doista moj život, jadan i strašan, velik i neobičan, Moje vrijeme je minulo. Sad je drugo doba, Noć je topla i drevna. Kao iz junačkih priča.

Marko umire, tvrdo, Još samo jedna zora! Sad će zapaliti i pokušati da zaspi. Da ne misli. Lak i odlučan, on se okrete, osjeti žeđ i učini mu se da pije vodu, vječito.

.svyrca Lako te moj živote ima

Kao za momadom

jednih usta u druga, i blesak zuba, i znoj. To je kod čoveka najnovije svojstvo našega veka. Ne radi se o ratu, nego o miru. Ne o svirepim zverskim

nagonima kod čoveka nego o njihovim .

novim, modernim vidovima, štaviše veoma prefinjenim.

Zaio su kod Kafke često one grupne figure, ljudi bez lica što potpuno jednakim dizanjem noge, automatsxi, koračaju. I zato se kođ Kafke ljudi kroeću i govore ne samo pod imenom nego isđušom životinje. Odnosno, bolje reći, životinje u obliku ljudi. Kafka iz toga nije video izlaza. Da li ga. uopšte ima — to je druga stvar.

RC ___________i

Dve knjige prepiske Tomasa Mana

Pre kratkog veremena u Frankfurtu i Cirihu objavljene su dve knjige prepiske Tomasa Mana. U knjizi objavljenoj u Frankfurtu ćerka velikog pisca Erika Man sakupila je prepisku Koju je njen otac vodio između 1937. i 1947. godine i snabdeln je neophodnim propratnim beleškama, Knjiga koja je izišla u Citihu obuhvata prepisku Tomasa Mana 1! profesora Roberta Fraezija, i uređio ju je i prokomentarisao sam Yaezi, -

Manova pisma pisana između 1957. i 1947. godine izvanredno su ganimljiv izvor informacija o njegovom privatnom i

stvaralačkom životu u tom razdoblju i u izvesnom pogledu se mogu posmatrati kao dopuna njegovih umetničkih tekstova, jer

je i u njima Man ponekad govorio O SVOjim stalnim preokupacijama ali, što je veoma zanimljivo, na daleko optimističkiji mačin nego što se đa zaključiti nakon čitanja njegovih dela,

Prepiska #88 PFaezijom naglašava značaj Manove vezanosti za Švajcarsku („Možete zamisliti kako su mi se otvorile oči u Davosu“), IL Ja _ f.8OCM n

U oštrim, ivicama,

U istucanom, staklu

U užasnutom, Kkriku · J& sam, tvoja statua

I ti me vodđiš pod, vuku

I dok pahulje strašno veju bod

" zemljom

Tebi je hladnije

Nego meni

A kad se susretnemo

Kao vatra ugašena vatrom

Kao dve i dve bolesti ·

Kao bezbroj puta oluja

Koja se sručila bilo u tvoj pepeo Bilo u moje čovečanstvo

U fvom danu, e

Mogu da se okupam

Samo jedmom,

Tvoj strah prenesem, je ma mene Moja gospođarica je volja Patnja je slična tebi

I tebi je sličan i paradoks majzad, Ti malikuješ samo ma tebe

U tom zglobu eksplozije Navikmut na, sunčevu grmljavinu I ma sunčeve savete

U majboljem Najapstraktnijem

I najobdaremijem, si

Od svih mogućih, svetova Prilazim, ti moj živote

Curim ti uz makostrešemu dlaku I kao kakav. sam,

Koji prividno me mači mišta, Otvaram, se u tvojoj postelji” Prolazim, ti kroz uši

I primoravam, te

Da se okrećeš za mnom

Za kojim, su pošli i bredeli

I uspravljam, se wu tvojim, maslagama I rastem Yastem, u tvojoj starosti Moj živote

PESMA BIĆE KOJE NADAHNJUJE PpP esma biće koje nadahnjuje

Teška grama o koju je obešem vek Pesma koja parkom, hoda Strašno izazivajući slobodu,

Pesma u čijoj se eksploziji čujem Život što isprlja

Život posvećem beskrajnoj budnosti Pesma u kojoj gnev istovaYa svoj teret

Ja me mogu da potpišem vreme

U kome greška nema svoju cenu! Pesma užaswutih očiju .

Pesma mepogode koja prolepšava dame

U mneprijateljskoj noći naša ljubav i

Pesma koja kao blesak leti oko daljine

Mlaz krvi koji čezne

Plamen čijom se visinom uspravlja naš san

a A\WWRZ0

—

LECAN ON

S

|