Književne novine

Godina XVI Nova serija Broj 220 Beograd 3. IV 1964.

· Cena 30 d.

K

LIST z A

|

KNJIŽEVNOST.

50 GODINA OD SMRTI A. G. MATOŠA

,

PRIBLIŽAVANJE

Ka temi A. G.Matoš i roman

„Jaši, bijedni jumače, + pnovedi nas ı u plavu, bajwu, mustolovnwu zemlju Yromama, i ideala!“ ,

A. G. Matoš o Don Kihotu,

j elikih putovanja nema bez ve~

? like, basnoslovne mradoznalosti, A |lišene uz to tereta pređrasuđa i masivnog putničkog prtljaga. Amtun Gustav Matoš je u-svojoj nedugoj ali utoliko intenmzivnijoj žŽživotno-književnoj avanturi i drami bio stalno u napetosti, u pokretu, u neprekidnom. akcionom zamahu: kao što je lutao i putovao iz mesta u mesto, od građa do građa, iz države u državu, uživajući i zlopateći se između domaćih i stranih pejzaža, viđika i puteva, usamljen, sa samim. sobom kao sa svojim najboljim ·društvom, tako je išao od knjige do knjige, od pišca đo pisca, iz jednog dubovnog podviga u drugi, iz jedne književno-polemičke strasti i nevolje u drugu, možda još težu i veću, iz jednog nostalgičnog pesničkog zanosa u drugi, čemernogorki ili humorno-sar= kastični.

Duhovna radoznalost, ijnteresova= nje za život i književnost u njihovim najsloženijim i najprotivrečnijim vido'vima bila je oma moćna sila Moja ga je održavala u čežnji za pokretom, u

·'stremljenju i naporu. Matoš je zago- .

vornik i pojam duhovne energije, Žživotna i duhovna energija mogla bi se kratko zvati Matoš. „Ako naše neujedinjeno pleme“ — pisao je om 1904. godine — „ima nada i iđeala, alo ima 'prava na život, živjet će jedino Krajnjim naporom, svih narodnih energija,

vojničkih i intelektualnjh“, pouku o tome Matoš nalazi u narodnoj poeziji, Ivanu Gunduliću, Njegošu, Karađorđu; pa, kad je u pitanju snaga volje i karaktera, i kod Loyole, neprijatelja renesanse i protestantizma. Matoš pri tom nema predubeđemja i predrasuda: sve što ide u prilog njegovoj

ekonomskih,

misli, sve što može da posluži, njegovom |

razgovoru i razlogu, on će se time po-

služiti. Poslužiće se pravedno, poslu- ·

žiće se radi istine. Jedino za čim je

do kraja stajao svim svojim srcem, .| strašću, mislima (pa mi tu nikad ne- .

kritički), dve suštine, dva smisla njegovog nada i disanja, dva imena Hrvatska, „umefmost — bila su bol i radost celog njegovog života.

U umetnosti Matoš je pre svega tražio umetnost, skladno, neponovljivo, artistički savršeno. On' ju je skoro uvek posmatrao u fotfalu, u neograničenoj ukupnosti njenih funkcija, a nikad skoro podeljenu ljubomorno i simičavo na rodove, vrste i podvrste. Pisao je o likovnoj umetnosti, pozorištu, muzici, poeziji, pripovedačkdj prozi, kritici, Pisao je i o romanu. Mađa i sam pesnik, pripovedač, kritičar, putopisac i {eljtonista, Matoš nije dozvoljavao sebi daa samozaljubljemo tvrdi kako su samo pesnici (ili samo kritičari) oni kojima isključivo pripada carstvo wumetnosti. On prema tome nije imao predrasuda mi prema romanu, niti je bio opsednut ni opsenjem njegovom „formom, glomaznošću, njegovim velikim i fada „još nepoznatim mogućnostima. Roman za Mafoša nije bio posebnosit ni izuzetnost, već samo jedma od mqgućih snažnih manifestacija pesničke, stvaralačke ličnosti,

To što Matoš nije bio vatreni, strasni poboriik i poklonik romana nimalo ne obeshrabruje. U njegovoj velikoj radoznalosti bez predrasuda na puiovanjima i putevima života i kmjiževnosti važam (ili nemimovan) princip, bio je: što manje prtljaga, balasta, opte-

intenzivnim „“kultom . Amamet i |

ono pesničko u njoj,

rećemlja. Matoš Je živeo 1 madio beg svoga stalnog doma, kuće i kućišta, bez velike lične biblioteke, bez semijnamsikoarhivskih i alkademskih studija; da je to sve imao i da je tako — profesorski, matenane akademski — radio, om možda, on svakako ne bi bio ono što jeste: Matoš. Pisao je mnogo, pisao je brzo, nadohvat, improvizovano, +— a bio je mepomirljivi protivnik indu-

strijskog, brzog, improvizovamog mpisanja. Mnogo je pisao da bi što više mi-

A. G. MATOŠ

slio, saznavao, borio se. Maltoš je u svome nesistematskom sftvaramju ipal stvorio pesnički sistem: u spontamom traganju i radu sistematsko olkrivanje i ostvarivanje poetskih suština. Pri tom mu je roman mogao biti neka vrsta opterećenja i tereta: jer zahteva pažljivu, dugotrajnu, iserpmu i ČP#Đ·olovo iscrpljujuću studiju i Kkritičkmur elalbomaciju. Matoš je bio čovek irenutka, nagle reakcije, odsečnog suda, hitre opservacije; idealni proučavalac romama trebalo bi da poseduje i fe osobine, — i još mmoge duge, u sfrpljivom, upornom, nedolbrinarmom radu i čitamju. Sa svojim osetljivim, istančanim umetničkim čulom Matoš nijjee bio i nije mogao biti zadovoljan svime omim što se u njegovo vreme pisalo i štampalo i što se smatralo umetnošću: više sklom da protivreči, negira, osporava, om se nije mnogo udulbljivao u složenu strukturu romana koja ne dopušta olako i pojednostavljeno suđenje i eh bloc raspravljanje i ampoređivamje, vaftromelno, zasenjujuće, šarmamino:; kad ee udubljivao u tekst, Matoš je bio izvrstam, izvanređam Mritičar romama.

Ali se nije često udubljivao. Možda za to nije imao vremema. Možda wi kvalitet produkcije romana nije · bio takav da zaslužuje redovno, sistemaitsko, opširno Kknmitičko Mementarisamje, — i Matoš ga nije dao. On doduše nije bio „dnevni kritičar, pratilac i istoričam knijiževnosti kao Jovan Skerlić, već polemički i kritički orijentisani zaljubljenik i zaverenik lepote, skegonoša umetnosti. On nije kao Skerlić oberučke prihvatio roman: bio je nepoverljiv prema masi, kvantitetu teksta, prema utilitarnosti proze, njenoj opredeljenosti da dokazuje, obrazlaže, propagira ideje, Utoliko je onđa paradoksalnija okolnost i shučaj da ni Skerlić ni Matoš nisu 'detalinije raspravljali o

| „Nečistoj krvi“ Borisava Stankovića: i

jedan i drugi su sa svojih (suprofnih) stanovišta imali povoljno mišljenje o ovom romanu, jednom od najznačajni=

ij. postaviti: sirahoftni kovitlac | kih bura u to vreme — 1910. godine | nije popuštao, već je rastao;

jih 1 majreprezentativnijih u tom vremenu, ali ni jedam nije dospeo da svoje mišljenje razradi i dokumentuje. Izuzeftna, neobična dela često izmiču analizi: dli je za to kriva mjihovia (i auitorova) zla sudbina ili samo njihova izuzetnost ma koju se savremenici teško ili meracdo privikavaju. Matoš _imače smatra Borisava Stankovića najšačim srpskim pripoveđačem, obećava da će o njegovom romamu. pisati opširnjje i u međuvremenu sfavlja ga „na srce svim prijateljima originalnih i u našem jeziku sve rjeđih knjiga“. Ali drugo (i najčešće) ime obećanja je nejspumjenje.

Šta je Matoša mprivuklo „MNečistoj krvi“, u čemu je video mijenmu original nost? Po svoj prilici, u pesničkoj snazi . tog romama. Šta ga je odvuklo i

__· sprečilo da sam fo objasni. Pravi uz-

noik i nazlog (kao i tolike stvamni iz pesničkih, iz ljudskih života) ne možemo znati, ne znamo. Ali bi se moglo pretpolemič~ energilja · je kopnela, bolest se približavala; da li se onda od Mafoša mogla očekivali smirema, amalitička, raciomalna ocena? Udaranm, žurio je da razdeli udarce i ne ostane dužam. Borba i negacija, surovi, zamršeni splet omdašnjih Kkmjiževno - političkih ppriliga usmeravali su Majtošev kritički napor uvek težim,

WO strmijim i opasnijim pravcima.

Sve je to ma svoj načim uticalo od samog Matoševog ulaska u književnost — đa se u njemu mprobudi i ojača i sasvim ovlađa shvatanje o pesničko-kritičkoj prirodi i suštini umetnosti. ıuUmetnost, literatura ne dokazuje, me popravlja i ne pomučava savet, me uzdiže

„ga silom ka vrletima vrlime: ona samo | ičkom rečju i MKritičkom ”* mišlju hoće da izvesne vrline odbrami da bi

| svako mogao sam doći do njih. Sa

tog stamovišta Matoš posmatra i romam, dovodeći ga u vezu sa književnom kri tikom (a time i Kmitiku sa pesničkom umetnošću): „Moderni nmoman je imuagi~

nama Kritika, moderna kritika je TO- ~

man đuha.“ Tu je valjda sav Matoš i tu se on približuje romanu: sa svojim korozivnim duhom u borbi protiv sile i gluposti i sa svojom pmelamholičnom ljubavlju prema Don Kihotu (i Cervantesovom „Don Kihotu“) — komtrast u kome će on {tražiti i pronalaziti Tomamtesiknu umetnost, i u njoj zapretame poetske i ljudske vrednosti. * Romam — to je težak, mračan i neizvestan put ka idealu.

Miloš 1. BANDIČ

GER O AV O a a 00 OBN T ODN)

ć

NASTAVLJA. SE

|) DANA a i a

Dobra ili zla kob

"NE ZNAM TAČNO koji je po redu novi domaći film „Zla kob“ („Bosnafilm“). Ali znam da već odavno ne pridajemo velik značaj pojavi svakog premijernog igranog filmskog dela. Nekad, to je bio dozađaj. I u tome nema ničeg, odista, iznenađujućeg jer smo godišnje proizvodili jedva pet-šest filmova. I, recimo. i to, bili smo stvarno mlada ikinemžtografija, Sad, pravimo tridesetak u sezoni i već smo rutinirana filmska industrija. Više se mne vežbamo u filmskoj pismenosti. I me čudimo se kad naš reditelj ne pogreši, kad da „čist posao“ i demomstrira poznavanje zanata, kad domaći film liči, formalno, bolje reći tehnički, na strani. Najzad, više nemamo samo pet reditelja, nego pedesetak. I svaki od njih zna zamat.

Ali Milutin Kosovac, kome je „Zla kob“ prvenac, kao da hoće da nas vremebplovski vrati za deceniju i više, kao da želi da se i mi sa njim zajedno radujemo što je, evo, i on uspeo da „Ssastavi“ film, No, nije to njegova jedina naivmost. Još veća je izbor teksta. Scenario Jože Horvata (saradnja Đorđa Lebovića!) defektan je od ideje do poslednjeg dijaloga. Sav je lažan. Tajanstveni Australijanac dolazi, sa ženom, u bosanska lovišta. On je u stvari Nemac, a njegova supruga Keti našeg je porekla, Doše#o je da lovi, ili da poseti

·mesto svog zločina? Da li je her i mi-

ster Higims esesovski sadist, ubica, da

·li je baš on lično ubio lovočuvarevog

oca? To muči pisca, time nas muči reditelj devedeset minuta, a muči, bogme, i glumce.

Zna se da je u pozorištu izbor glumaca presudan trenutak režije. U stvari, reditelj time pokazuje, tačnije dokazuje, smisao za rad. Na filmu je to — izbor teksta. Nađajmo se da će Kosovac drugi put, ako mu se pruži prilika, imati pouzđan kriterijum, ali i da neće ostvariti uspavljujući ritam kao u „Dobroj kobi“, tom do očaja dosadnom i stupidnom filmu,

O kameri? O muzici? Ognjen Milićević je dao neizražajnu fotografiju, a Bojan Adamič standardnu adamičevsku ilustraciju: suviše patetičnu tako da je potencirala režijske melodramske numere,

A glumci? Pa, pokušali su da glume (i krivi i dužni, jer je trebalo da čuvaju svoj renome!). Bert Sotler, Bata

UMETNOST I DRUŠTVENA PITAN JA.

Živojinović, Petar Vrtipraški, Vema Krajina, dok je debitovala „Olivera Vučo. Avaj!

}

LJ" Re

e .

Juriš na „Juriš“

OVIH DANA «mo svedoci jeđme novinarske trke koja je dobila karekfer kod mas me baš uobičajene nmovin=ske konkurencije. Pre izvesnog vremena „Borba“ je objavljivala u mastavcima prvi deo memoara Sovjetskog maršala Čujkova. Tekst je bio zanimljiv i mmogo se čitao. „Politika“ je nedavno počela u nastavcima da objavljuje dmagi deo istih memoara, a „Borba“ je, dan ramije, nastavila tamo gde je ranije stala. I počela je trka, juriš na „Juriš na Berlin“. Pošto je „Borba“ ovom svom feljtonu posvetila više prostora ubrzo je mwprestigla „Politiku“, „Politika“ je, ša svoje strane, da ne izgubi u fempu, manje zanimljiva mesta skraćivala, a pvotom povećala prosfor na kojem donosi Čujkovlieve memoare. Sada „Politi&a“ i „Bomba“ zajednički jurišaju na Berlim.,

Čitaoci sa nestrplieniem ~ očekuju ko će pre zauzeti bivšu Hitlerovu prestomilcu. Otelo Aleksandra Marinkovića

ULOGA OTBLA wu operskoj litemoturi smara se jednom od najtežih, jednom od omih na koje se odvaži pevač iza koga je bogato pevačko i scensko iskustvo. Tako fommalmo nije u pitamiau nikakav jubilej (Morinković je prošle godine proslavio 30 godina pevanja) predstava „Otela“ na sceni Narodnog pozorišta, predstavlja datum u operskoj karijeri jednog zaslužnos umetnika, koi je ovom ulogom pokazao dn je dostigao svoj umetnički zenit.

Od uloge Rodolfa, u Pučinijevim „Boemima“, do Verdijevog ..Otela“ prošle su preko tri decenije. Za to vreme Aleksandđar Marinković mwspešno je ostvario mnoge velike tenorske pnmtije na mašim i inostranim scenama. Njegov

čisto lirski temor doživeo je niz frans-

formacija, postajao je sve zreliji, buniji i sonormiji. tako da damas „iako njegov. temor nije izrazito dramski, on uspešno peva i izrazito dramske par tije kao što je Otelo. Koristeći će svojim glasovnim i glumačkim mogućnostima do maksimuma, on ih je veoma uspešno sinhmonizovao, a niegov sažni, čist od primesa, ioš uvek sveži tenor u potpunosti ie odgovarao unuitrašniem dramsikom ·intemzitetu koji uloga Otela nosi,

Ovaj uspehom ovenčami pevački napor može, u svakom slučaju, da posluži kao primer pofounog predavamja jedmioj umetnosti, „što je AJeksemdar Marinković uvek i činio. (V. V. P.)

uuu ı mx () | A Z INE

Možda bi trebalo govoriti O maski Ovog čoveka da bi se potom shvatila i rezumela njegova fizlonomija... Odđelo mu je bilo sastavljeno „od jedne stare izbleđele kožne jakne, nalik na one koje danas nose šoferi. Ali ispod nje je nosio, kako mi se čini, košulju od vrlo fine svile, što su sebi mogli đopustiti samo ljudi sa dobrim prihodima. Glava je bila više obrijana nego potšišana, te je ličio, na osuđenika iz Sing-Singa ill na regruta. A najčudnovatije su bile njegove male i zarđale naočare sa zlatnom „žicom — teško je bilo pronaći u Berlinu slične... Radilo se bez sumnje o jednoj maski, ali to je bila takva maska koja karakteriše njegovu ličnost.

vili Has o Bertoltu Brehtu

vi onj koje je sudbina proklela da ne mogu da ostanu anonimni, smišljaju po neku laž. Čitajte intervjue: kolika brda neistina! Publicitet je odlično sredstvo da se podigne dimna zavesa: publika, gladna senzacija, radije

je svojim delom uzbudio negoli po samom. uzročniku svog uzbuđenja. Kad Orson' Vels promumla kroz superjoram osmeh: „Ja obožavam Šekspira, jer je mrzeo žene!“ — mi treperimo od ushi-

ćenja zbog žestoke drskosti. Ali, oslu-

šnite... Prepoznajete li fu wkrivenog leptira koji pomoću laži pali najblistaviji vatnomet? Vidite li da pod ovom kanonadom šokova živi, da hoće da živi jedna skrivena želja, jedna tajna i sama sebi dovoljna misao,

Pablo Pikaso se za neđeljne časopise fotografiše go; on ma sebi zadržava samo knatke gaćice. Kad bi bilo

moguće publikovati snimnke njegovog

/

cv Map~

ba PI ed XJ O

#,

OL EC

Adamovog ·kostima, Pablo Pikaso se uopšte me bi dvoumio: on se skriva izazivajući, Iz istog razloga se sa akademikom Žamom Kolktoom pojavljivao na nekoj periferijskoj cirkuskoj areni obučen u papagajski klaumski kostim. Naravmo, bili su prisutni i novinari. Onima, što. bespomoćno teže da saznaiu ko su, izlagali su lažnu sliku sebe samih.

Ali i priželjkivanje da čovek zaista ne bude onakav kakav u stvari jeste, da i fizički, a ne samo u svom duhu, zaista izmeni sebe, jeste inmspirator ove čudne mimikrije. Verujem da je Breht svojom nemogućom maskaradom zadovoljavao iskrenu želju da izgleda proletenski iako po „prirodi svog kompletnog življenja to nije mogao da bude: umetnik se svojom biti uvek nalazi iznad klasnog taborova= nja, ipirlos svojoj svesnoj opredeljenosti (ili meopredeljenostfi); umetnik u

svom delu ostaje samo čovek, riška po Životu onog čoveka koji ga * )

Poznajem mpesnika koji se po povrafiku sa letovanja pojavljivao u beloj majici i lMkariranom sakou, sličan napolitansikim makroima. PPartijska predavanja je držao u sivom odelu i pletenoj ravati, za novine se fotoprafisao u mradmičkom „lRwombinezonu

. Bred fabričkih hala, a po ulicama ho-

dao.u kožnom kaputu iz slavnih čelkističkih vremena druga Đeržinskog. Poznajem jednog slikara koji nosi razderane cipele išarane uljamom bojom, narukvice od kamapa i farmerice opa= sane kajišem sa uniformi Legije stramaca: nostalgija za društvom surovih i snažnih, društvom u kojem je ponikao, ali kojem nikada mije mogao

potpuno da pripađa, on: nežam i preosetljiv, on: „kukavica“, on: slikar i

Prebacuju im da tim atrakcijama i atacima na ustaljene šablone društvenog ophođenja ne čine ništa drugo, već da sa zadmjim mamerama skreću pažnju na svoju ličnost. Greše. Računica, ulkoliko je ima, nema taj karakter: uspeh we „postiže povlađivanjem a ne suprotstavljanjem vladajućim konvencijama. Pa ipak, revoltira ih laž.

Ali, ta laž imponuje. Odajmo joj dužno poštovanje: izrasla je na pakilenim mukama; teško je ostati nepoznat. I kada se pred očima već nađe šareni klaunski Rkaleidoskop, onda je bolje ceniti impozaninu laž negoli samosažaljivu istinu. Gledajući nečije iskreno cmizdrenije, čini nam se da pred nama kleči slab čovek koji ne može ništa drugo: on očekuje sažaljenje. I stoga, bolje je biti. bučni cirkusan negoli plaćeni „ispovedač, „ako se već ne može ostati uđaljen i sam.

Jer malo je takvih koji će se, kao Kafka ili Beket, ograditi „zidom od sveta, Takođe su retki i oni koji će se podvrgmuti tihoj mimikriji i sive spodlljašnosti hodati kroz Mivot, Pre-

· zimući ga, ne žele mi da ga remete. Ne

remete ga, jer u svojoj biti od njega ništa i ne očekuju. Njihov pravi svet jeste svet fantoma Koji otkrivamo u njihovom delu. Zato će svaka radoznalost, ambiciozna da mwpozna tvorca tamnih svetova, ostati nezadovoljena: tvorac im je neuočljiv. Među nama čak mu ni telesnu prisutnost ne možemo da otkrijemo, Velik u svojoj telesnoj bezličnosti, Živojin PAVLOVIĆ

M ~

{u ro

2 ,

a

| MN e.