Književne novine
D. NEDELJROVIĆ, V.
M Engels
(SANU, ODELJENJE DRUŠTVENIH | KNJIGA „5ENGELS DANAS“ javljena je s ciljem da se ispuni jedan, pre svega politički zadatak koji je postavijen na VI Kkongresu SRJ — naime, da se pristupi naučnoj obradi „icdinstva misli osnivača marksizma, Marksa i Hngelsa, pod uslovima današnjih pokmšaja sa raznih strana da se ovo jedinstvo doveđe u sumnju, a osnove te misli razjedine i oslabe“ (navođ iz predgovora). Knjiga sadrži četiri članka čiji su autori Dušan „Nedeljković („Engels i dijalektika“), Veljko Ri-
ob-
bar („KEngSels i prirodne nauke“), Ra- .
doslav Ratković („Engejs i društvche nauke“) i Pavle Jakšić („Engelsovo vojno-naučno đelo“) i sa kojima je naša publika imala prilike da se upozna još 1959. gođine u okviru cik lusa pređavanja koji je održan pod istim zajedničkim naslovom lićoji je dat 1 ovej knjizi. U ovom prikazu biće izneto ono što je suštinsko ili novo u svakom ođ ovih priloga.
U svom članku „Engels i đijalektika“ Dušan Neđeljković je izneo jednu interesantnu postavku, naime đa se Engelsovo shvatanje dijalektike može kako treba razumeti jedino ako se njen sadržaj i karakter ođrede kao „bitno đelatni“ „Prirođne nauke, pisao je Engels, baš kao i Tilozofija, đosađ su potpuno gubile iz viđa uticaj čovečije đelatnosti na njegovo mišljenje, One poznaju, 5 jedne strane, samo prirođu, i, s dru ge strane, samo misao. Ali bitnu i najbližu osnovu „čovečijeg mišljenja čini — ne priroda kao takva, nego upravo menjanje prirođe ođ strane čoveka. Covečija inteligencija rasla je srazmerno tome kako se čovek učio da menja prirodu“. Otuda. za Kngelisa, empirijsko promatranje nam istina daje „znanje o promenama «koje sleđe jeđna za drugom, ali nam ono ne pokazuje nužnost veze“; onD što nam {iu nužnost pokazuje jeste, da se opet poslužimo Engelsovim rečima, „upravo menjanie prirođe 0d strane čoveka“, odnosno „ljudsko delovanje, eksperimenat, rađ“.
Krajem „XVIII i početkom XIX veka u prirodnim „naukama su se počele. javljati „klice dijalektičke misli” koje su „olakšale Marksu i Engelsu da Hegelov dijalektički ali iđeajiskički.-3 Bleda "svet „postave Or One nauke poređ Hegelove filozofije, engleske političke” ekonomije i „francuskog socijalizma — mogu takođe smatrati jeđnim ođ izvora i sastavnih delova marksizma, i to prvenstveno i „naročito Enge!sovom zaslugom“, Ovo mišljenje, koje svakako zaslužuje da bude zabeleženo, izneo je Veljko Ribar u svom članku „Engels i pri-
\
RIBAR, R.RATKOVIC, P. JARŠIĆ:
danas
NAUKA, BEOGRAD, 1963).
rodne nauke", Ali, je izložio i drugu isto tako ubedljivo argumentovanu poslavku, da se KEngels „bavio stuđijama prirodnih nauka pre svega u svrhu' odbra-– ne i opširnijeg i polpunijeg zasnjvanja filozofskih i socioloških shvatanja marksizma“, mada je „Sa time kod njega stalno bilo povezano i nastojanje za daljim „razvitkom prirodnih naukla ili bar bolje filozofsko funđiranje „njihovih tekovina, što je uvek isto tako nužan uslov njihovog daljeg razvitka kao i empirijsko istraživanje. Prirodne na uke nisu u njegovim očima bile samo osnova za „nastanak „dijalektičkog materijalizma“, nego jc i ovaj poslednji bio uslov njihovog daljeg razvitka,
Clanak Rađoslava | Ratkovića odnosi se na Kngelsov đoprinos zasni-
pored ove, on
KNJIGA
vanju materijalističke nauke o društvu, Pošto je već na samom početku istakao da je dijalektičko-materijalisličko shvatanje» društva MarkSsovo i Engelsovo zajedničko delo, on je — polazeći od postavke da je „jedan od oblika borbe protiv MarksEngelsove teorije“, koji nalazimo kod raznih buržoaskih . kritičara istorijSkog materija!izma i reformističkih revizionista. bio i „pokušaj traženja tobožnjih razlika između pojedinih shvatanja Marksa i Mngelsa i čak konstruisanja izvesne suprotnosti“ dao prilično iscrpnu kritiku Staljinovih i Rjazanovijevih Hh'itičkih opaski koje se odnose na Kngelsov udeo u izgrađivanju naučnog socijaliz ma i, posebno, marksističke teorije države.
U poslednjem ćanMu u ovoj Kknjizi Pavle Jakšić piše o MNngelsovim radovima iz oblasti voine i ratne pro blematike u odnosu kako na ranije tako i na savremene teorije o ratovima i vojnoji veštini. Ovaj članak je za nas interesantan već stoga što je Engelsovo vojno đelo još uvek vrlo malo poznato Sširoi čitalačkoj publici. (A. A. M.)
VINJETA ĐORĐA ISAKOVA
ĐBORĐDE VLAJIĆ, MILE BISKRUPLJANIN, MILOŠ NIKOLIC
Laste, Meridijani, Breg
(„GRADSKA BIBLIOTEKA“, PANČEVO 1963)
TRI PESNIKA, Đ. Vlajić, M. Biskupljanin i M. Nikolić, objavili su zajedničku zbirku pesama pod naslo vom „Laste, Meriđijani, Breg“, Zbog razlika u izrazu govorićemo' O *sva-– Boom. ponaosob. +3V9b |B POVaA
„Laste“ Đ. Vlajića su prilično glasne: one cvrkuću, one su dozla boga raspevane. Ilustracije rađi, evo izvo đa iz Vlajićeve rečitosti: „Krvave ko šulje atoma“, „sintetićčan biser nade“, „nuklearni tiganj“, „legura mržnje“, „atomski koktei“, „rađioaktivni prigo vori“, „tuga atoma“, „reaktori“, „viličine proteze“, „nuklearni pepeo“, „i-
deološke izmaglice“, „gnojne bubulji ce“, „hleb poverenja“, „ostriga zlobe“, „kajgana pakosti“, „badem trpeljivosti“, „mistične patke“, „butovi licemerja*, · „pohovan” oblak” sumnje“. itd, -Odista. zanimljiv izbor. Tačno je da u pesmu može da stane dosta, ali što je mnogo, mnogo je. Čemu pretrpavanje stiha Kkaskađom rečii pojmova, čemu balast metafora koji BUŠI povremene iskre poezije. Jer, „laste“ Đ. Vlajića, na svom mukotrpnom putu od zemlje do zvezda is cvrkuću i poneki nađahnut stih. Da bi njegove opštečovečanske iđeje,
:00000000000000006060000000000000000000000006
'ništavila i smrti i da nametnuta neistina ili poluistina ne može postati istina,
»Na tragu zabranjenog imena i dalje zri vreme«, napisao je František Halas u sasvim drugoj prilici nego što to izgovaramo danas, sećajući se vidđovitosti njegovc knjige »I šta?« — Znali smo je mnogo ranije nego što joj je bilo dano
da ugleda, svetlost sveta.
Jepote prekriva bol milosrdnim
čitam Františeka Halasa ne mogu se ni za irenutak prepustiti strasnom lebdenju u prozračnoj struji koja vođi do harmonije. Halas — to su disonance, to je stalna borba među najosnovnijim elementima čovekovog bića, vođena oružjem izbrušenim do kristalne krhkosti. Naučio me je
Predstavljaži smo je sebi tađa kao fragmenfe »Znamenja potopa ili Seifertove »Pesme o Viktorki«. Iz »Viktorke« sam do danas sačuvao intenzivno osećanje lepote, U njoj je bol, ali umerena, kao izraz Laokoonove glave. Pročitavam je, i negđe na dnu moje svesti ostaje tiha nostalgična „melodija Vviole. Snaga
Preveo sa češkog M. 1. BANDIĆ
Neka lutanje ne budđe nazvano izdajom. Neka postoje zraci izraženi rukama ljudi i neka ljudskim budu nazvane samo čiste ruke. — František Halas nije bio tražilac zbog same radosti traže-
nja, već zbog vere u nalaženje. Pisao je o smrti
da bi dublje shvatio život. Nije sumnjao zbog
radosti sumnjanja, već da bi bio siguran u istinu.
velom. — Kad sofa (Ciceron,
da sumnjam, i stoga da verujem. Godine 1954.
napisao sam
da bude jedinka a ne nula.
„Ptica glas Ptica sloboda Ptica bYostor
Zavidim, .
Nasuprot privlačnosti zemlje
sa vrha volim pad...“
— — — — — —
Vidite To biste hteli ambanre velikih, reči
i pred, njima tovaYve venaca.“
„=. Da mislim, moram, na veličinu briga pre
nego ma oskudnmost siguvnosti,“ nazvano lutanjem.
Neka traženje ne bude
KNJIŽEVNE NOVINE
stihovano »Obraćanije Františeku Halasu«; poslednji slih nisam ni dosad zaboravio: »I nestaješ očima, kađ si u pancir ođenuo plač«. To potpisujem i danas. — Knjiga »I šta?« i neki fragmenti »Znamenja potopa« možda su pre krici nego stihovi. Krici čoveka koji se u velikom boju, u kome je pesnički štit i mač podigao najhrabrije, našao u onom za čime je celog života žuđeo: u slroju — i najednom nelogično logički iz tog stroja ispao jer je u njemu hteo
dinamički. Ne
šeka MHalasa.
Radi odbrane pred obmanom i samoobmanom. »Biti tronut, kako je to malo! Kako je to nedovoljno! Kako šepavo! I šta je nasuprot tome ono silno 'biti napet!!« To je napisao Orten koga je Halas uveo u poeziju. A.u oprečnosti tih dveju situacija skriva se suprotnost dvaju shvatanja poezije. Volim napetost i zato volim MHalasa. Volim snagu čije mišice ne moraju biti izložene da ih gledaju slučajni prolaznici. Volim veru koja se ne usuđuje da tlači istinu. — Ako je svod filosofije podignut između apsolutne vere u moć liudskog duha (Hegel) i uzđaha da »nema na svetu gluposti koju već nije izrekao neki od filo-
posle njega Montaigne i Pascal),
on se očigledno nadnosi povremeno i nad bpoezijom. — Volim Františeka Halasa i zato što poseduje paskalovsko znanje o čoveku između ničeg i svega. I naposletku i zato što odričući se reči čezne za njima:
„Otrgmut od Poezije, mes?hećno srećan.“
_ Njegove najlepše metafore su pesničko otelovljenje dijalektičkog gleđanja, Razumeti Františeka Halasa znači shvatiti ga jeđino i isključivo
treba ga ograničiti na faustovski
trenutak lepote. On je u »Očajanju Nađanju Nadanju Očajanju«. On je večni pokret kao i sam svet. To je socijalistički pesnik u kristalnom smislu te reči, toliko obezvređivanom i neobezvređenom zato jer njime ircba, označiti F'ranti-
Tražeći uspravnost na koju bismo ostavili ponos smernosfti, i oči stroge i ljubazne, našli
smo Františeka MHalasa. Srećni smo.
DUŠAN MKARPATSKI \ je 1935. godine. Jeđan ođ urednika uglednog
BELEŠKA (Karpafsky) rođen
praškog književnog časopisa „Plamen“ iz kojeg je preveden ovaj njegov esej o PF. Halasu
(1001—1048). Karpatsk) takođe prati i povremeno prevodi tekstove iz savremene jugosloven= skoe književnosti,
njegov strah od uništenja čovečanstva, dobile i poetsku vrednost treba lo bi da se malo češće okrene trepta ju svog. unutrašnjeg pesničkog bila.
Mile Biskupljanin je među „ovom trojicom pesnika majpoznatiji. U „Me ridijanima“* on dđaje svoj poetski ko mentar smisla koji proizlazi iz stvaralaštva nekih značajnih ljudi prošio sti i današnjice, pesnika, političara,
socijalnih radnika itd. Njegove Ppe-.
sme su nađahnute onim što nam je saopštavalo delo tih ljudi. Sa toplinom, nepoSsrednošću i jednostavnim jezičkim sredstvima on peva o mno gSim problemima savremenog čoveka. Kada bi snaga njegovog umetničkog izraza na više mesta odgovarala sna zi i veličini teme kojom se često ba vi (Socijalni problem naroda koji još nisu đobili punu slobodu), o njemu bi se moglo govoriti sa Više Trecspekta. Najmlađem pesniku ove zbirke stihova, M. Nikoliću, nesumnjivo pripa da počasno mesto. To je pesnik mekog štimunga, điskretnih osećanja i tonova, prividno nevelikih ambicija, I baš zato najuspeliji, najprisniji. De finisati njega — značio bi odgonetati blagu tugu, tihu rađost, definisa ti prolećnu setu. Zato, pustimo ga. On ne vuče za sobom tešku artiljeri ju kao njegovi prethodnici u zbirci. Hrenuo je na put samo sa beležnicom u ruci: dečački naivno i čisto. Pustimo ga nek Morača pomalo začu đen i zbunjen ođ učestalog smenjiva nja sunca i kiše. Pustimo ga da kora ća prisno vezan za prirodu Roja izgleđa da je đeo njega samog, i da be leži sve ono što ga uznemiri i obraduje na tom putu. Poželimo mu, samo, još pesama kao što su „Oko moje glave pesma kruži“, „Zlatna forma“, „Šara“, „Poema“, „Večeri“ i druge.
(V. V. P.)
ROŽE PEJREFIT
.
UČIM GLAVU PAMETI
ašto si bala, Tuko? Posle života mišta, Wem.c samo beskrajna tišina. Svetlost je još sasvim, maga, ma silu, su me učili azbuci, sada ja učim, glavu pameti. Zašto si pala YTuko? Svet je u, mojim očima ogromna zvezda zelene boje. ponekada bele, a plave kada sam Taspoložem kao ulični islužemi tvergl. Znam dolihu, što vraća odjeke, zašto si pala, reci, Yuko.
KUPI SJAJ SVOJE RITE
otrajava u meni jedam
otiče niz prljave ulice,
izlaze koraci u dan kao Yazbijeno staklo,
apije zuuk.u travi,
u Đredgrađu spavaju, zavejami ljudi i yYati. Sa visoke, crvene, kule izbija časovmik tYromo, u jutro taj eho izgubljemi,. “ mi smo svuda privremeni,
0, sasvim, prvorememni,
Sa zida se odronjava Jjavdq, kaplje voda iz oluka,
magla se ponaša ko lutka,
od dodira pucketa kora izubijana modra i plava.
Kroz vidno polje protiče
sa malo snage stara ljuinja, kupi sjaj svoje rasute Yite
ništa ga maše me dotiče.
Posle puta što se odmotava
iza koraka što ih me čujem više reke se pune mulja i zloboe
žučno ma vedro u mama izliše.
E. EB. TALU
Bez sreće
(„SVJETLOST“,
SARAJEVO 1964;
PREVELA LAMIJA
HADŽIOSMANOVIĆ)
PREVOĐENJE i objavljivanje ove Rhnjige predstavlja ne samo težak nesporazum i nepoznavanje turske književnosti već i odsustvo svakog ozbilinijeg Književnog merila. Rasplinuta povest o Kođamanu nema u sebi ničeg Književnog; eventu!no mogli bismo je svrstati u feljfDnistiku trećeg, petog ili nekog još nižeg ređa. Kao đa samom piscu nije bilo Jasno šta je pisao: socijalnu hro
„Izgnanik u Kapriiju“
(„ZORA“ ZAGREB 19%4; PREVEO SREČĆČRO ĐAMONJA)
DVE OSNOVNE INTENCIJE MRožea ta, ostvaruje đramu cepanja psihič-
Pejrefita, dve osnovne vredđdnosne ni ii mniegovog dela, onemogućuju ljubitelje skanđaloznih bulevarskih hro nika da u ovom romanu vide svoju obećanu zemlju, ma ko'iko im to po vršno pročitavanje predskazivalo. Nije teško, naime, u tužnoj eliti degeneri sane aristokratije s početka i sredine ovoga veka, m tom inherentnom 9Okrajku društva koje još nominalno nije mrtvo, ali već đugo vremena uveliko zauđara, pronaći materijal za zadovoljavanje primitivne rađoznalo sti ljuđi čija sopstvena nesmelost čini da u bizarnim postupcima poklo nika krajnosti, morbidnih ličnosti čija su imena ornirana mnogobrojnim dročavim titulama, traže svoje idole ili bar predmete svoga interesovanja. |
Rože Pejrefit, međutim, nije pisao svoje delo da bi zađovoljilo tu rađo znalost, madđa je i to, možđa, neho tice učinio, već je, svakako, želeo da širokim balzakovskim potezom. opiše jeđan skup moralnih gubavaca dobro voljnih prognanika na ostrvu Kapri ju, da bi nas naveo đa odbacimo ga đenje i prezir, koji se, uostalom, na meću, da bismo njihovo mesto popu nili najhumanijim osećanjem prema tim ljuđima — sažaljenjem.
Osnovno, međutim, Pejrefitovo umetničko nastojanje jeste njegova in terpretacija onoga što Žan Kokto u predgovoru ove Mnjige naziva pojavom lirske nemoći, koja ne samo dopunjuje motive pomašanja njegovog glavnog junaka već ih, štaviše, primorđijalno uslovljava. Nesklađ između Žakove vere u svoj talenat koji se kao u dubini duše prikrivena supstancija nagoveštava, stalno o» bećavajući svoju erupciju — i stvarne vrednosti toga hipotetičnog talen
STEPHEN SPENDEMNR
SPENDER JE u svakom slučaju napisao veoma zanimljivu knjigu. On nam se predstavlja klao pisac koji u umetnosti viđi najveći i najsvetliji dah života, a u riziku koji literatura
preuzima njenu širinu i sveobuhvatnost., Uvereni u ove činjenice možemo dozvoliti sebi „da pređemo
preko primeđbi da komunizam stvara
apstraktnog društvenog čoveka; pre-\
đemo već i zbog toga što Spenđer to izlaže sasvim netenđenciozno u cilju da, đa ponovimo, oslobođi umetnost svih, po njegovom mišljenju, minornih primesa. Problemi kojima se Spenđer bavi neobično «su različiti. Lepota ove knjige leži u tome što je pisac uspeo đa dovede U vezu niz mo menata kojima umetnost đanas sire mi ili onih ka kojima iz raznih razloga ne prilazi i đa sve to izloži na jeđan savremen i prihvatljiv način.
Pesnik prema Spenđerovom mišljenju, na primer, treba da veruje da su i drugi potencijalno Živi, kao i on sam, u momentima njegove poezi je. Govoreći o romantičarima Spender izlaže da su oni, u stvari, načinill korak natrag vrativši se SŠekspirovoj „poetry of primary imagina-
AMS ay: knjige ·
The Siruggle oi ihe Modern
kog bića. Opsednutost fikcijom svoje vrednosti i konačno svesno ili pođsve sno uverenje da je to zaista samo Tikcija, čine disharmoničnom egzisten ciju njegovog duhovnog života, koja se pretvara u zloupotrebu tela u iživljavanju blaziranih nagona koje je otuđenje razbuđilo svojim zvonom. Pod krinkom „istraživanja autentične lepote i prave ljubavi, Pejrefitov heroj kao i mnogi njegovi supripadni ci iste malokrvne rase, pretvara se u zanesenog poklonika opijuma, i čove ka koji veruje đa če novu Renesansu, neophodnu životu i kulturi Evro pe, na svojim plećima đoneti homosekisualci. „Ne smemo, međutim, đramom stvaYalačke impotencije opravđati ovaj, kako kaže Kokto, „plavi cvetić iz paklenog ognja“, jer moramo biti sve sni da on nije mi tragični heroj i prokleinik, ni najlepši anđeo koji je postao Satana, već samo slabić Koji sva rešenja nalazi u zađovoljavanju strasti. Ne možemo ga, zato, posmatrati sa poštovanjem koje dugujemo onima koji gore u paklu svoga prokletstva koje leži u njhovoj veličini, već ga moramo gleđati kao čoveka koji, banalno ali precizno rečeno,ide linijom manjeg otpora, heđonistu ko me su narkotici više sređstvo uživa nja nego sređstvo zavaravanja.
I na kraju moramo primetiti da, i poređ toga što cenimo Pejrefitov suptilmo intonirani i neupadljivi sar kazam pri slikanju bijutavih postupa ka ljuđi apsurđne egzistencije, na ovom romanu ne bismo mu bili zakazam pri slikaniu bljutavih postupa mani kontekst kolizije između želje i mogućnosti u kome viđimo jeđini raison. đ'etre ovog dela, (V. P.)
ko izgubljeno vreme (recherche đu temps perđu), mada je kođ mnogih to vreme neodređeno i nejasno, egzi stencijalizirano, a kod drugih jedno strano jer se traži instrumentima ko je je ono samo proizvelo.
I Spenđer se bavi problemom odno sa prošlog (tradicije) i sađašnjeg. Taj odnos predstavlja jeđan od funđamen talnih smerova mođernizma. Jeđinstvo nalazimo u Džojsovom delu „Ulysses“, na primer. Prema Spenđerovom mišljenju pristalice savremenog smera (the mođerns) razlikuju se od savremenika (centemporaries) jer je njihov senzibilitet obavezan sada Šnjosti a intelekt kritici te sadašnjo sti. Neprimenjivanjem tih ostvarenja u njoj ne postiže se i ne ostvaruje iskustvo modernog Života. Istraživanje osećanja za prošlost (Bliotovo „to preserve tradition“) ne može dovesti do značajnih razlika ukoliko se upotrebljavaju konvencije i forme koje su joj pripadale. Razlika između savremenika i „the mođerns“ ogleđa seiutome što prvi upotrebljavaju re alistički prozni metod, a đrugi „an imagistic poetic one“, l
Jeđan ođ uslova koji se postavlja-
tion“, Oni nam donose iđeju o poet- ju stvaraocu jeste postizanje imagina
skoj imaginaciji kao svesti sna koja Se otkriva, svesbk u kojoj opseg i dis paratne ideje postaju — self-aware —. „kako navodi autor, Svi pesnici su u neku ruku romantičari koji traže ne
cije koja je primarna, Tu primarnost, imaginacije nalazimo kod Mliota i Džojsa. Iz nje putem medijuma izrasta intelektualna poezija. Intelekitu alno je postavlieno nasuprot organ-
niku, psihološki romam, prikaz ne» kakvih avanturističkih zbivanja, sve to zajedno ili, možđa, ništa ođ toga. Krajnji rezultat, međutim, nedvosmi sleno odgovara ovom poslednjem.
Pisac svog junaka Kodamana vođi Mroz različita zbivanja i njegove postupke pokušava da opravđa psihologijom, ili bolje „psihologijom“ koju je, blago rečeno, nemoguće ra» zumeti. Njegov Kodđaman je čas VeDma lep, čas ružan, čas zđrav, a čas opet bolestan, jednom duboko 85aO« sećajan, a zatim odmah grub, monstruozan, pravi sađista. Društvo je prema njemu surovo, kažnjava ga i progoni, a onda se odjednom nalaze vaštitnici, đeus ex machina, i on je srećan, zađovoljan.
Na osnovu Ovog prevoda lako bi se mogla steći pogrešna slika o čitavoj turskoj Nnjiževnosti, koja, sre• ćom, ima i boljih pisaca. Tim pre iznenađuje izbor u samoj Turskoj
VINJETA ĐORĐA ISAKOVA
Sotovo nepoznmatog „prosvetara Er-• džumenđa Ekrema Talua (1886—1956) i njegovog zastarelog, slađunjavog romančića, koji reprezentuje tursku književnost upravo onako kako bi našu predstavljali Milovan Viđako• vić ili Bogoboj Atanacković.
WwKkolike nauči prevođenje osnovnih turskih fraza na naš jezik, Lamija Hađžiosmanović može pokušati 1 ozbiljnije đa se bavi prevođenjem turske beletristike. (I 8.)
NIN
PIŠU: ALEKSANDAR A. MILJKO-•
VIĆ, VLADIMIR V. PREDIĆ, IVAN
ŠOP, VLASTIMIR PETKOVIĆ I MARIO SUŠKO 1
HAMISH, HAMILTON, LONDON
skom (organic poetry which springs đirectiy from nature and life) kao zamišljeni svesni cili u samoj realiza ciji gđe ođređeni logički ređosleđ Omogučuje realizaciju mađa onemogu ćuje pesnicima da buđu sama realiza cija. Zivotna poezija realizuje jeđan harmonijski odnos; on se može isto
tako pronaći i u intelektualnoj DpOoe6» ziji „u kojoj kritički stavovi determi niraju stav o kojem se govori,itehni ku pesme“, na taj način, „čine jeđnim nerazdđvojinim delom svesti koji pesma sadržava“. U njoj se upravo ono organsko, kod N,orensa „cerebral“ uz diglo (kasnija faza T. S. Eliota) do” „organic o? spiritual“. Možđa veličina Džojsa i leži u tome što on nikada nije đao toj struji suviše velikog ma. ha. Kod njega osnovni pokretač celo khupne misli jeste realizacija ove indi viđualne imaginacie koja proizlazi! iz izolacije objektivnog u subjektivnom.
Ovo bi bili samo neki nagovešteni momenti ovo vređne knjige, momenti koji ukazuju na činjenicu đa je potrebno prevesti ovakve stuđije. Prevođi su potrebni đa bi se đobila celo vita, slika kritičkog aparata kojim se danas operiše, đa bi se na osnovu toga sagleđali svi oni momenti koji
ukazuju na razne krize ili; pak, mo» gućnost njihovog otklanjanja. (M, S,
eur
aaa —
#. AG: MI
Sa a —_
-
8 a Ca.
rei aa aa
\
“NIA
Ž