Književne novine

ĐAKOMO SKOTI

RIMOVANO MORE

OBAGDALA", RRUBŠEVAC 19064)

AKO BI SE nečije određenje prema fenomenu življenja moglo dđefinisati na osnovu Đesama koje je napisao, i ako bi se o jednom pesniku moglo suđiti ma osnovu jedne male zbirke kao što je „Wimovano more“, onda za Đakoma Skočja 5 vazlogom može da se tvrđi đa ima jedan stav pomirenosfi i, uzdržanosti koji nije pesimistički, ali koji nije ni blizu potpunog „obptimimzma. Jer ove njegove pesme registruju mnogo toga Što Je preduslov za vedrinu 1 rađost, za sreću i mir. Ali SKkofi uvek ukaže ma neku senku koja ne samo da buđi sumnju mega nameće osećanje nemoći, samoće, uzaludnosti. Drugim rečima, ovaj svet ima svojih čari, svojih smijslova, a čovek poseđuje jarku želju da se sa njim inđentifikuje, đa sa đoživi, ali svet ostaje za sebe a čovek, kao sahaftkula u noći, odbrojava svoje vreme. Postoji u pesmama Đakoma Slotija i pejzaž posle Miše, postoji ljubav,

postoji istina, park, obala, more, Žžet-

va. Svuđa se tu ispoljava 1! pofreba 1 mogućnost „življenja, Ali oko svakog takvog stožera doživljavanja žčšunja se, nameće se kao senka, suprofnost koja sobom, najblaže rečeno, dovođi u pitanje taj pozitivni elemenat. UWwtismnk mira, spolkoja, svežine, utisalr koji izazivaju bujni bokori hriznnfman. mapošjenih blagom višom uništava, tako reći, opaska da one

... pružaju žilice đo korena mrfvih imaju samo miris, žutilo leđenih uspomena.

I uopšte, većina pesama ove zbirke, i to one najbolje, takve. su. Ba nekoliko rečenica, čak sa nekoliko reči, hao nekakav mozaičar impresionista, Skhofi naslika pejzaž, osećanje ili prosto problem; čak od iracionalnih elemenafa napravi · sliku sa svim čulnim dimenzijama, onda sa još manje reči i stihova, na MKraju,

ođuzme joj jasne konture, prvobit| no značenje i smisao i proširi je đo fiu:dnosti poetskog simbola:

Preko sedam mora, preko vođe „sedam neba najsrčanije

plovila je ljubav i postala svojina, svih vekova.

Naposletku na'szip sam je samo unutar reči,

Te minijature sačinjene od marlivo uglačanih detalja mnonekađ o" stanu bez onog vrednog finala, bez pesničke autentičnosti i značaja („Čež nja“), Poređ iskrenih i istinitih nota zazvučni ponekađ, naročito kad su Wu pitanju izražavanje izuzetnih dubina, i sumnjiva sentimentalnost, nemolična. patetika i nepotrebna deskriptivnost., Ali, Skoti peva uvek u istoj oktavi i o đobroti čovekovoj, i o miru u svetu, i o dragoj neđohvatnoj, i o večeri na moru, i o re-

či, nepokormoj kao mermer. Pre će hiti da je u pitanju pesnička anga” čžovanost, potisnuta u drugi plan, kuItivisana i suptllizirana — nego li rav nođušnost |I nezainteresovanost.

(S. B)

sirukturalizma

ja i izvlači, već i odnosi u koje on te elemente stavlja — odvojeni su od umetnosti. To nisu. osobeni odnosi unufar prirode umetničkog lika, već spoljašnje, univerzalne sheme. Princip njihove međusobne veze nije onaj koji primenjuje umetnost: urođem, ličan, celovit, objedinjujući (nazoviđe ga, kako hoćete), Taj princip je razjeđinjujući, zdravorazumskhi, čisto funkoionalan, s krainjim i ograničenim mestom za svaki detalj, da bi, tako, formalizovani mođel mogao đa funkcioniše.

Što se tiče samih tih funkcija-— strukturalizam ih vrlo lako uzima iz svih nauka, i otkriva zatim u umetnosti, Koristeći se time što je lik, kao i žvot, uvek davao nejisorpnog materijala za razvitak raznih disciplina. Nisu se slučajno nauci o književnosti obraćali predstavnici raznih oblasti, stvarajući fu neku, vrstu svojih kritičkih filijala_To..se :đa viđefi i danas. /.../

Na nesreću, međutim, stvar se na tome ne završava, Umesto zahvalnosti i divijenja, pred književnošću — njoj počinju đa se upućuju samouvereno-poučni glasovi koji su tu da prebace za privrženost tobož zastarelim shvaianjima o posebnom načinu mišljenja u književnosti, o nezamenljivosti njene umefničke prirođe, itd. Rađa, se težnja da se ume{nička književnost shvati do kraja, kroz prizmu „Svog wceha“, I književnost „se shvafa“: ona slobodno prihvata, svaku analizu, dajući lingvistima lingvističke istine, psiholozima —o\« psiholočke itd., jer ih nje“, na sopstvena estetska prirođa, sadrži integralno celovito. Ali sada predstavnici ovih disciplina, posmatrajn fe istine drkčije. Prešavši nevidljiiy 'brag, oni su uvereni đa fo nisu psihološke, matematičke | druge istine, već đa su to suštinske fajne književnosti, a đa je ovo čime se oni zanimaju, masuprot svemu intuitivnom i eklektičkom, mrava i viša mauka o književnosti. U fom momentu omi upravo i postaju pripadnici

polunauke. /...J

Važno je ovo: sfrukfuralizam, izučavajući umetnost, takođe kao odgovor dobija ne, kako 'en misli, esfteftičke, već „strukturalne“ istine. Kafkađ on se fruđi da, poveže zaključke raznih nauka, ali njih je, čimi se, previše, u sušfimi — sve su fu. Teško bi bilo naći takvu koja u Umetničkom Jiku me bi mogla da nađe za sebe nešto korisno, Međicima? Zoologija? Zašto da ne i one? Ali izmmad svega sfrukturalizam traži pokrovitelistvo od univerzalnog jezika mafematike. On, prosto rečeno, skuplja materijal za proveru maflematičkih iđeja nekog istaknutog naučnika, na primer — Kolmogorova. Takve najraznovrsnije sirukturalističke »analize“ jesu analize problema stiha, Nesumnjivo đa ritmička i druga struktura, stihovmor govora više no ma šta u književnosti odgovara, strukfturalističkom metođu, Ali čak i fu rezulfafi ne izlaze iz okvira najpovršnije banalnosti. Bad se strukturalistima skreće pažnja na to, oni obično odgovaraju: pa šta, do sađa je sve to bilo . pozngsfo „jntuijtivno“, a„sađd je naučno potvrđeno: đovoljan progres. Ali, zaista, fa statistika, nije bila poznata infwiftivno. Tntuicija, to jest, prosto rečeno, složenija, ne zdravorazum-– ska misao, koju su strukturalisti, me _znajući šta će s njom, nazvali tom „ružnom“ rečju, potrebna je »a pošimanje, obuhvatanje celokupnog poefskog sađržaja Da bi se zapazili i ramwumeli momenfi spoljašnie forme nikakva :. tuicija, nije potrebna, Oni se kako bi se Po 0, uočavaju na prvi pogled i Veoma 5e lako đokazuju, | i

Tako su, razume se, hakušaji strukturalista đa pomoću mafemafike shvafe i ograniFbi BE: iserpnost poetskih sadržaja — 5a35V o osnova, Primere mile pofrebno tražili daleko, Oni se malaze w gotovo svakoj pobodODOr a Oe. veđenoj cifri. Recimo, u jednom izveš O: o e. nika | „„Strukfuralno-lipološka, BO VEOUR „Broj mogućih ruskih saopštenja iz 95 ima niz 10,10 što odgovara predstavi O a pi o novlživoski“ jedme pesme U 400 slova, . Zar o vrlo dobro! Vi ste mislili da, je EO SieaMNi novljiva, đa je beskonačna, a mi #8mo između znakova, navoda,

jer precizna nauka kaže: konačno je, ponavljala, i to u deset n” | \

KNJIŽEVNE NOVINE

ea aio aza ye told ale yoga lazy yaya ua le aaa ya laga a

Preveo D. S. IGNJATOVIĆ

stoti stepen saopštenja. Nije, đakle, nevolja u to» me što se nismo naučili da mođeliramo baš taj kompleks saonštenja. Nevolja je u tome što je postavljeno jedno ograničenje i što ćemo ubrzo naći i đrugo. „U principu“ automat može đa napiše takvu pesmu a o „neponovljivosti“ neka brbljaju intuitivisti,

Čuđan maučni fefišizam! Kao da se iz cifre odista nikuđa ne može, kao da nas je potpuno ograđila, Ali i ovo ograničenje je samo jedne spoljašnje vrste. Ono, ukoliko ga ne primimo slepo, samo sebe ograničava, Ovaj broj je sa” stavljen na osnovu prisutnih, već poznatih (to jest formalno utvrđenih) jezičkih „sredstava, informacije“ koja su wu saobraćaju. A nova, koja lome prisuinu jezičku formu, i koja, na taj'način, majčešće uslovljavaju i novu misao? Ko će njih prebrojati i predviđeti? /...J

Lik je neuhvatljiv za broj, upravo zato što se ne podudara, ni s jezikom, ni sa slovom, što ima svoj sopstveni princip organizacije i izražavanje sveta u sasgnanju. Podsetimo se bilo ko= ga od njih, na prmer „Hadži-Murata“, i to epizode kađ je Arslan-Han uperio pištolj na Hadži-Murata: „Ali Arslan-Han nije uspeo da opali, jer se Hadži-Murat, iako hrom, kao mačka, brzo bacio s đoksala na mjega“, U ovoj frazi postoji konačan broj slova i u njima, je ostvarena jedna od varijanti „mogućnih ruskih saopštenja“. Ali što znači, na primer, jedan od elemenata tog saopštenja (samo jeđan); u jeziku on figarira pod imemom „mačka“, Ta mačka nije mačka, to je MHadži-Muraf, „kao mačka“, a to znači: nečujno, okretno, meko, munjevito i grabljivo, možda, i ćutke baš, ne kao čovek, već kao zver koja se odjeđnom probila u mirmom Hadži-Muratu, itd. Ne treba misliti đa mi prosto proizvoljno izmišliamo ova „ruska saopštenja“, Ona su fu meviđijivo sadržana, beskonačno u odnosu na sva druga, i izbrojati ih, ne samo „ispraviti“, nije mogućno, kao što ih niie mogućno ( a nije ni neophodno) pojmili, A šta tek reći o celokupnom delu? [...]

Rtrukturalisti time nisu zbunjeni. Na protiv. Njihova, teorija, usmerena prema plitkoj univerzalnosti, upravo primorava đa se sve osobe» no i još uvek nesvesno svoje „Ssvodivosti na proste veličine“ razmafra kao pojava koja prebiva u dubokoj tami, Oni nisu u stanju da zamisle istinski savremeni razvitak bilo kakve oblasti znanja ili misli bez iđeja Karnapa ili šemantike Morisa. Sve one koji iđu drugim putevima oni smafraju svesnim ili mesvesnim ne» vwnalicama. Ovo poslednje pitanje, kao što je pozmafto, odveć je delikafno i ne bi ga trebalo doticati, da ne postoji težnja samih sfrukturalista, da ono buđe zaošfreno. „U principu“ ono se, dakako, lakođe može dokazati, Zato — primer. /...}

Kako bi reagovali, pretnostavimo, hemičari kađa bismo im napisali izveštaj gđe bismo ukraitko saopštiji đa se kao uzrok neprekidnog lanca hemijskih jeđinjenja javlja neka, recimo, „veličina“, i kad bismo u zaključku „objasnili“: „Očigledno, to znači đa je mogućnost te veličine u prirođi stvari (!) i đa ne može biti izdvojena, izg nečeg elementarnijeg“. Izveštač bi, svakako, loše prošao. Ali evo A. K. Žolkovski piše nešto slično o umefnosti i o „umelničkom efektu“, snabdeva, svoj „traktat“ cifarskom rađnjom đeljenja (tačno kao L. Vitgenštain), štampa ga u soliđdnom akađemskom zborniku — i ništa. Očigledno, oni sastavljači zbornika, koji su nešto više povezani 6 naukom o mmue{inosti, primili su to kao „nova strujanja“ iz lingvistike, a lingvisti — iz kibernelike./...]

Birukturalizam u Književnosti, kao što se da viđefi, sasvim je besplodan, U nauci o književnosti, kao i} u drugim naukama, koje se bave celovitim liuđskim sađržajima on može đa muači samo jedmo: Kkapitulaciju žive misli pređ anstrahfnom logikom i ražkomađano-tehničkom, mrtvom stranom sayremene civilizacije, On može samo jedno: da izgrađi poefiku molerskih šablona, O njemu, to jest o formalizmu, dobro je rekao )KLumačarski: „On se probija kao vojska maski bez lica“. Druga stvar je, međutim, pitanje izučavanja sistema, gde su formalnost, racionalno raščlanivanje i odsustvo individualnosti sadržani u samoj njihovoj prirođi, i to izučavanja, radi postizanja izvesnih određenih i

· ograničenih ciljeva. Tu je sasvim mogućna vVe-

za između jezika raznih disoiplina, ku je sirukturalizam, nmeospormo, koristan...» pa

f

·DMiTRI BcČEGLOV

Jarobljenici idu na istok

(„BEDMA SILA“, BEOGRAD 104; PREVEO BOZIDAR MILOSAVLJEVIĆ)

ARO BISMO suđil prema ovoj Mnjizi, delu sovjetskog dramskog pisca Ščeglova, koja predstavlja, bez preterivanja, možđa najviši đomet u oslikavanju „čoveka u istorijskom procesu opšte đestrukcije i njegovog reagovanja pri svesnoj spoznaji senke Damoklovog mača, morali bismo zaključiti đa nas biblioteka „Vreme i događaji“ koju pokreće „Sedma sila“, đovođi blizu onog što |jsmo uvek zahtevali ođ istorijskih i memoarskih spisa svih vrsta — do otkrivene Žile kukavice čoveka u autentičnom. trenutku istorije.

Bčeglovljevo đelo podseća na veličanstveni đokumenftarni film Koji otkriva pulsiranje ljuđskih svesti u pozađini situacija koje čine slike istorije u prvom planu. To je, na meki način, prikazan susret ljuđi sa istorijom, mjihova meposređna reakcija MWoja, u stvari, predstavlja onu drugu, autentičnu stranu zbivanja, projekcija čoveka u istoriji i istorije u čoveku.

Dmitrij BSčeglov je kao oficir sovjetske propaganđe za vreme II svetskog rata imao za dužnost đa saslučava nemačke zarobljenike i prebeg lice, a njegov dnevnik predstavlja niz susreta sa nemačkim vojnicima, isnošenje njihovih izjava, skiciranje njihovih likova i škrt ali plastičanm opis njihovih ponašanja, Bčeglov oslikava čoveka koji se preneo iz ek staze pobeđe i koji se guši u prašini u čijem je stvaranju i sam učestvovao — daje nam vojnika nemačke armije w trenutku prekida sna, —

UW nizu ovih mikro — istorija koje su gotovo samo ovlaš naveđene, ali

koje su za nas čuđno rečite, nailazimo na sintezu najheterogenijih ponašanja, manje ili više adekvatnih Ijuđskim ličnostima čija su emanaelja, ali čija je meođoljiva istinitost wu tome što su stvorena u jeđnom presudnom trenutku, To je sinteza arijevske gorđosti, uverenja u jeđmu rasu, u superiornost 1 neminovnost pobeđe i sumnje zasnovane na realnim činjenicama promene „ratme sreće“, nađe Moja leži u duši germanskog ratnika kao „osećanje nasleđeno ođ pobeđonosnih pređaka Il očajanja koje je razumom uslovljeno, ali ne daje pristup razumu, realnog shvatania poraza i pokušaja prilagođavanja pobedniku | prezi-

Nastavak sa 7. strane

tačnije, da je vrlo teško ili uopšte nemoguće zamisliti meki oblik postojanja. sveta u, kome mavici me bi bila osigusveprisutnost i dodeljeme odgovorne i madasve dalekosežne duž-

Tana

mosti. Pa ipak,

beskrajno jeđam, takav svet iz koga bi

navika bila

se mekada svim, svojim, bićem, spremni što mam, navika žrtoujemo ono što mam, mavika pruža? Jer w nedrima navike uvek je prisutna Trustrađija, zabyvama stavljena ma veliki deo me samo predmeta mego i bića, hotimičmo osiromašemje stvaYnosti, Ne samo stoga, prostoru mema apsolutne prilagođemo= sti i što dinamička, struktura, objektivme stuormosti diktira tempo meme koji naše mavike najčešće me mogu da sle-

da onome Dušah

KECMANOVIĆ

Mila i Mj0gH prif0i

de, mego i onih, Yadmji

ka u osmovi samo prividma. Nepobitno je da je mačim čovekova, života učinio upravo Tu, u tim, Yadmjam,d, breko potrebnom, ali velikw, opasmost »reba od, vere u, duhovnu, sterilmost, neupotrebljibost tih Yadmji ili objekafa, od ere da bi misao ako se bilo ; kada sm njima, de %090, i i aspektom, nobike,

ranja stvari za koju se borio nemački narođ obvijen hašišom i marihuanom hbesmisleme vikinške oholosti, Sinteza „raznovrsnih ideja i osećanja dđovođi nas do spoznaje dđuše jeđne armije, suštine jeđnog istorijskog činioca i dijalektike jeđnog organizma, pa nas iz jedne, relativno apstraktne slike, spušta đo čoveka — jedinke Koji ostaje životinjica Moja traži najbolji izraz iz

ae

HEINRICH BOLL

požara u šumi čijem je palienju 1 ona dala svoj doprinos. 5 druge stra ne, postaje nam jasno, đa je ona samo fizički učestvovala u Kkresanju varnice, i đa je u tom.frenutku čovek doživeo najpotpunije cepanje lič nosti, u ratu kao najgrandioznijem procešu đehumanizacije ı đa je pslhička ličnost opijena ill prisiljena prestala da postoji za trenufak. To su trenuci kađa čovek zahvaćen istorijom gubi odlike humanog bića, kađa čak i uz iluziju đa on to hoće postaje nesvešsan prema mašini koja se kreće,

Knjiga Ščeglova, izvanređni mozaik ljuđi probuđenih i suočenih sa istorijom, dovođi nas do spoznaje relacije istorija — čovek u istoriji, i omogućava stvaranje suđova BEOtovo tolstojevskie snage i humanosti.

(V. PJ

Ansiehten eines (Ciowns

(KIEPENHEUER, “UVID WITBSCH

RAT i njegove broine posledice izražene u moralnoj i duševnoj dezintegraciji, zastrašujuće prođužavanje života fašizmu, ođnos društva i hrišćastva — to su sfere interesovanja četrđesetšestogođišnjeg, u Relnu rođenog, pisca Hajnriha Bela, čija đela, kroza zreo, zbijen, puritanski i povremeno iznenađno ma rečima neobično škrt, napet i čulan stil i sugestivno prikazivanje, sveđoče o iskrenoj čovečnosti i strasti za traženjem istine. Bel je smatran katoličkim piscem, ali on veruje đa „Mo piše, podvrgnut je zakonima izvan svoje vere“, Njegov novi roman „Pogledi jeđnog lakrdđijaša“ naslovom svojim podseća na điđaktičku nemačku prozu XVIII vekla. Tada su dosta česti bili maslovi romana koji su počinjali rečima: „pogledi“ ili „mišljenja“, upućujući fime ma to da glavni junak opisuje svoje vreme iz ugla svojih pogleda (i političkih!) i mišljenja. U bezbroju ovakvih dela nalazi se i poneko koje svoje mudrosti stavlja u usta luđe. Bel, naravno, nije naivan i nije điMdaktičan kao njegovi časni preci, ali neke veze ipak ima s ovim velikim pređanjem veka prosvećeno= sti. I on rasteruje maglu, razotkriva licemerni moral, i to baš onaj đanašnjeg „zapadnonemačkog „građanskog društva, čijeg stila života se gnuša. A. na to ukazuju i ove njegove reči: „Lakrđijaš, kao 1 dvorske buđale feuđalnog društva, može da govori gorke istine...“ Bel je jamačno zato izabrao Jakrdijaša za

_ Slavnog junaka.

art

Hans Šnir, sin generalnog direktora jednog prebogatog trusta ruđnika uglja sa Rajne je „crna ovca“ u porođici zato što je otišao u artiste đa buđe lakrđijaš, Brat mu je fratar, a njegov prijateliski krug se sastoji iz pobožnih' katoličkih fariseja, koji ga na kraju ipak ođvajaju od inoverne ljubavi Marije, jer njih „buni“ ovaj „nemoralni đivlji brak, Ceo roman je jeđinstveni unutrašnji monolog: obračun sa životom jednog beznađežnog lakrđijaša, koji je sa svojim istinoljubljem i „neizlečivom monogamijom“ ostao sam i zavađen sa svima, Hans Bnir propađa i postaje alkoholičar, pađa sve niže, đok najzađ ne stiže dotle đa na ulici prosi — ali zato sa svojom porođicom i okolinom ipak ne pravi kompromise,

Zašto Hans raskiđa veze sa svojim rođiteljima? Na bodrenje svoje maj ke, njegova sestra, šesnaestogodišnja lepa plava Henrijeta prijavljuje We pri kraju rafa, februara 195, u protivavionsku ođbhranu, u „flak“, i više se otud ne vraća. Majka njena je tađ govorila: „svako treba đa Uučini svoje đa bi se isterali jevrejski jenki sa svete nemačke zemlje“. A sađ je predseđnica centralnog od-

veka,

vrlo

VERLAG, KOLN, 1963)

bora društva osnovanog za izmirenje rasnih nmsuprotnosti, često putuje u dom Ane Frank, drži pređavanja u američkim ženskim klubovima o kajanju nemačke omlađine, i to „istim onim blagim i nevinim glasom“ kakvim je svojevremeno Henrijetu po slala u smrt, Oca interesuje samo 1metak, zarađa i berza. Brat, fratar, nađahnuti je asketa, Šta bi, đakle, moglo da priveže Hansa uz ovu porodicu? A Šta uz one druge oko nje? Mogli bismo redom uzeti i ostale aktere, ali je dosta ako spomensmo samo jednog. Bril, učitelj, koji je ođuševljeno „ođobravao pogubljenje „đezertera“, sad je profesor na jeđ• noj peđagoškoj visokoj školi i smatv ra se ma čoveka čiste prošlosti zato što niije bio član nacističke partije. Mo gli bismo izneti još primera, ali čemu? Slika, pa i sama formula, dovoljno su poznati, bilo da mislimo na stvar most (recimo na Slučaj Globke), ili ma Belov prethođni roman. Proble» matika Belova je ovđe suštinski ista kao u „Bilijaru“, Uznemiravaju ga gresi prošlosti koji se i dalje kese pod nasmešenom maskom današnjice, uznemirava ga pitanje: „može li moralno biće među ovakvima i da» lje đa živi bez gađenja?“, Dakle opet — ili „nepromepjeno naštavljeno —: moral. Tačnije: hrišćanski moral, I mada se u romanu Krije i simbol suđbine piščeve to nam se ipak čini malo ođ Bela, Tstina je da glavni lik Hans ne predđuzima đalje ništa zajedničko s ovim moralom, ali baš njegov pad do. prosjaMa jest donekle dokaz o bešpuću piščevom, Razloga za razmišljanje daje sam citat iz poslanice apostola Pavla Rimljanima, koji je stavljen kao moto romanu: „Oni kojima nije objavljen glas o njemu (0 Hristu), viđeće ga; a oni koji ga nisu čuli, razumeće ga“. Mogućno je đa se Bel ođrekao mogućnosti unutrašnje obnove crkve i nađe đa se ona ostvari, a đa veruje samo u to đa će u zbor izrasti oni koji su se zaglavili izvan kapije, koji nisu zvani, Ovo je zaista začuđujući raskol od jednog katoličkog pisca! Jer mo» to cilja na Bnira, koji je otvoreno ateista, na Hansa, koji je u romanu, u odnosu na „verne“, jeđini istiniti i čisti čovek — na Hansa, koji je sušta savest, nesposobna đa se umjri. Ne»

·'sumnjivo je đa je „Lakrđijaš“ i od

„Bilijara“ oštrija osuđa crkve, pa nam se čini da Bel posle ovoga neće više đugo moći da ostane „katolički“ pisac, Pre ili posle njegove moralne postavke moraće đa buknu iz ovog kruga koji sve više guši njegov talent 1 njegovu inđiviđualnost, Nije verovatno đa bl se ova erupcija nekako mogla Wusmeriti unazad, u pravcu nekakve pozitivne pohožnosti. A jasno se viđi da mu pokušaji iđu u tom pravcu. (A. P.) |

OC ea u a a ra ea a ra

Posleđice su, kobne, maYavmo po čo-

a ne po te iste Yadmje i objekte.

Jer, nije li upravo stavljanje u bitamje, drugačije gleđanje tih svakodmevnih, bezmisaonih, đužnosti i mavika, srećam, đosluh, sa njima, značio

tolika, mobd,

nesagleđivo važna otkrovenja; misu, li

zar me poželimo nekada prognona? Ne osetimo li

oduzima

tama, što u vremenu i

zato što je bezmisaonost

koje je supstituisala, mavi-

naviku

briše dakle me pod,

upravo ome bile i ostale mepresušno vrelo stalno svežih madahnmuća? Ne duguju li opom, spesnom, ili Yeđe mesvesnom prenmebregavamju, ignorisanju „tri” vijalmeć veliki broj duhovnih bespuća i misao= nih ćorsokaka mogo toga, ako me i sve? Zar uostalom, jedan, trenutak vi» đenja me madoknađuje mnoga, opeto» puka gledanja? .

Neđovojbeno je, da utilitarnost mikada ne uzmogne da izdrži kritiku, prometežšskoga, ljudskoga u čoveku. Čini mi se đa wDravo u, ovome komtekstu treba shvatiti i onu, misao V. Džejmsa: „Čovek se rađa sa sklonošću da učimi više od onoga što mu dopuštaju zato već spremne funkcije i Jormacije“. Oblikovanje, dodali bismo, sve u zmaku ekonomisanja i prilagođavanja.

I proti maše olje, mas, mabika mas počesto zamenjuje,

i ponavljame svakidašnjice,

odmenjujući

veliki broj meridijana sa onog

velikog životnog kYuga čija je svaka tačka podjednako maša. Pa me znači li

pozabavila imala, n 7 više štete, nego koyisti,. Da bi izgubila onda, biti mudar znati se koristiti matoliko dragoceno vreme. ' vikom,?,

ao Od če