Književne novine

|

||

| ||

| MOMČILO MILANKOV 'kao da se "| zarekao da nikad ne napusti svet mansardi i malih ljudi koji na njima životare u dosadi i praznini. I ovoga puta, u svom n3jnovijem romanu „Klupa na kraju sveta“, on oživljava čitaocima njegovih ranijih knjiga već dobro poznati ambijent. Mi vidimo, po ko zna koji put, ista posivela lica koja se tzo-

o: kreću ·užarenim gradskim ulicama, pritisnuta apatijom i u potrazi za nekim doživljajem koji bi in izvukao iz jednoličnosti. To je svet „ukočenosti, mrtvils, malograđaaske monolonije, us-

h vidika i trivijalnih slzasti; svet najobičnijih detalja svakodnevice, haotične prošlosti, sa pustom sadašnjošću, lišen Svake perspektive. Istina, sutor je dodao svom već pre nekoliko igodina utvrđenom stavu koji sada u osnovi opet iskazuje, nekoliko novih | elemenata koji su ipak nedovolino naglašeni i romansijerskim sredstvima obličeni tako da suštinski ne menjau njegovo gledište.

| dina, izgubio je svaku nadu da će mu e ma šta izuzetno ili neobično desiti, jegov životni put određea je do u ančine. Ali u toj bezbojnoj ličnosti koa ne zna ni za kakvu jaku strast, inja neprekidno strah; muči ga osećanje ugroženosti. Stalno oftvoreaa vrata tana 'njegove susetke Natalije Polin„postaju izvor najrazličitijih kombicija njegove mašte, u čijoj se mreži oprca gubeći sve više prisustvo duha. On se, naime, plaši da će se jednoga aa nepoznati ubica uvući u stan njegove susetke i ubiti je. Kako da dokaže \svoju nevinost, kako da ubedi islednika a nema nikakve veze sa zločincem? \Postojanje drugih ljudi on shvata i doživljava kao mogućnost vlastitog kraa. Svaki međuljudski odnos je za Sedara određen strahom i usamljenošću. o osećanje beskrajne sićušnosti, ug\roženosti i napuštenosti je bez sumnje eurotičnog porekla. I Mirko Sedlar aga. za alibijem pomoću kojeg bi se slobodio svoje opsednutosti idejom ivice. Ta ideja, će ga naposletku odesti i u smrt.

| Momčilo Milankov ne sprovodi ovu "zanimljivu temu o neurotičkoj uzaemienosti jednog takozvanog „malog“ čoeka dosledno i uspešno u celom roanu. U nekoliko fragmenata, više esejističkih no romanesknih,on ju je fornulisao sa potrebnom. jasnoćom i ubedljivošću. Ali kad je trebalo da je Mivaralački ovaploti u celini, pisac je /podbacio. % a / Njegovo fabuliranje je razvučeno i monotono. Svaki čas iskrsavaju digre|sije,. retrospektivne epizode . prekidaju it pričanja, gomilaju se sitnice, uspoava” se "tempo pripovedanja u tolikoj

VUK KRNJEVIC

ČETVRTA i poslednja , napomena IZ najnoviju knijgu Vuka Krnjevića, i: „Sigurno je da Protej nije pozVao gospodina Proteja“. Suštinski misao ove napomene, kako sam je ja a treba da kaže da TOO bo-

o.iz Homerovog epa, koje je izu0 hrabrima, umešnima i srećnima 'oTokovalo budućnost, u današnjoj Slaciji, kada se neizvesnost više nego !Kad isprečila pred budućnošću, pode jedino mogućnoj transformaciji. Totej, koji je posedovao božansku, Vilonarsku, pa unekoliko i pesničku moć, Tetvara se u gospodina Proteja, dete DVOg ; vremena, Moji umesto da proTokuje živi s ovim vremenom, nosi ga i Svojim plećima, kleca, boluje, ali i Pdržava, Krnjevićev gopspodin Protej ima ulogu'neke vrste' akumulatora koji škuplja. misaonu i emocionalnu enerBiJU. Pesnik ga pušta, ne identifikujući Se s nijm, da kroz svoju svest propusti Ideje o životu, To, ukratko, znači da pesnikova pre" "kupacija najtragičnijom činjenicom života, demonstrirana: prethodnom Knj

ti i ovo sazreva“m što su vreme i pesnikov je u taj odnos uneli izvesne promenč.

Mitski Protej . umeo je, pre no što

| KNJIŽEVNE NOVINE.

Mirko Sedlar, službenik trideset go-

prevashodno o smrti.

Tom „Pejzaži mrtvih“, traje i dalje, S ·

_ U POTRAZI ZA ALIBIJEM

· Momčilo Milankov: „KLUPA NA KRAJU SVETA“; j | „Prosveta“, Beograd 1964.

meri da čitanje postaje zamorno, U želji da depatetizuje prozni izraz Milaakov obnavlja jedan stari naturalistički postulat: vraća se najbanalnijim zbivanjima i «njih opisuje strpljivo, podrobno, sa pedantnosću koja isprva umrtvljuje našu pažnju, da bi kasnije počela da nas razdražuje. Ta naturalistička orijentacija ka ajprosečnijim regionima života danas deluje, najblaže rečeno, zastarelo. Piščev postupak se može okarakterisati kao faktografskorealistički. Pasivna registracija svakodnevnih doživljaja, najvećim delom lišena jednog organizacionog principa koji bi joj davao smisao i opravdanje, bretvara se u cilj samoj sebi. Budući daleko cd pomisli d je realistički ro„man preživeo kao jedan od načina epskog izražavanja, ja zameram, i to veDoma ozbiljno, Milankovu ne zbog realističke kompozicione forme kojom se služi, već zato što se oa opredeljuje za jednu njenu inferiornu — naturalističku — varijantu. Ako nas je modđerna književnost ičemu naučila, onda nas je svakako naučila u prvom redu tome da su svaka opširnost, glagoljivost i raz= vučenost prevaziđene kao metod realističke naracije.

Formalno posmatrano radnja romana „Klupa na kraju sveta“ dramski je postavljena. Autor prikazuje svog junaka u toku jednog dana: negovo buđenje, odlazak na izložbu, šetaju, ručak, smrf.. Epizode — sećanja služe biscu da objasne Sedlarov karakter i vrstu njegove neuroze. U jednoj od njih slika jednu neuspelu ljubavnu avanturu svog junaka. (Ali ta topčiderska šetnja Mirka Sedlara i Svetlane Kekić, detaljno ispričaaa, predstavlja najslabiji deo ovog romana.) Sedlarov poslednji dan života, minuciozno prikazan, sa strašću za detalj koja ide do neke vrste literarnog fanatizma, dramski je samo zamišljen ali ne i ostvare, jer monotonija koja Sedlara guta, ubrzo počinje i nas da zahvata. Stari problem, ali u ovoj prilici u maešim književnim prostorima toliko aktuelan, ponovo se javlja: kako pisati o dosadi života na način koji ne bi bio dosadan? Milankov mpotanko objašnjava misli, osećanja i postupke svog junaka, pokreće ga kao nekakvu marionetu, ne dozvoljavajući mu da se izrazi sam. Monotoni deskriptivni stil slabi svaki nagoveštaj dramskog zbivanja. Momčilo Milankov kao da želi da džojsovski postupak svođenja celokupne strukture sveta na nivo banalnog haotičnog dešavanja, prenese u jedan realistički kontekst. To

znači da om nastoji da sitne i zbrkane.

događaje. koliko-toliko poveže dajući im izvestan sme!, Ali rezultat pokazuje da je siateza te vrste memoguća.

Ima u romanu „Klupa na Kraju sveta“ jedna izvrsna scena u kojoj prepoznajemo Milsnkova pripovedača. Na-

Prote!

(danas

Vuk Krnjević: „PRIVIĐENJA ·

GOSPODINA PROTEJA“;

„Prosveta“, Beograd 1964.

bude savladan i primoram na Drorokovanje,.da se pretvara, da uzima nazličite oblike ne bi li izbegao gledanju u budućnost. Gospodin Proteji nema razloga da strahuje od nezahvalne proročke uloge, pa ipak, i on se neprekidno menja. Menja se na taj način što učestvuje, sa svekolikim svojim ragičnim iskustvom, u raznim vidovima sadašnjeg života, učestvuje tako da čitalac manje vidi konkretne obrise tog sveta, jer se pretpostavlja da je njegov sastavni deo i učesnik, a više oseća emocije koje realni svet u Proteju izaziva. Sedam priviđenja Protejevih, koja sačinjavaju ovu knjigu, _predstavljaju aktualizaciju mitske ličnosti u tom smislu što se ona pretvara u liče nost mloderne senzibilnosti. Otud se i ciklusi Krnjevićeve knjige, koncipirani sa očevidnom namerom da se uklope u jednu logičku misaonu shemu, sa gOtovo dramskim “osobenostima, daleko

više doimaju poput jedne muzičke fraze odsvirane u raznim emocionalnim skalama i registrima, mo kao šložen simfonijski onganizam koji ima pre-

tenzija đa unutar precizno oblikovane Nastavak ma 4. strani

· Bogdan A. POPOVIĆ

mišljenje svodi

MOMCILO MILANKOV

lazi se na žalost, tek na kraju romana, i govori o tragičnom kraju Mirka Sedlara. Ons je puna atmosfere dramatičnosti za kojom je autor inače uzaludno ftragao u ostalim partijama dela. U olujni dekor je vrlo vešto i dobro uklop= ljeno duševno razdiranje glavnog junaka. Tu i stil postaje življi, ustalasaniji, upečatljiviji. Ali ova scena, pored još nekoliko uspelijih fragmenta, stoji usamljeno, Ovaj kratki trenutak nadahnuća, ovaj mu.jeviti bljesak mašte gubi se u pretežnoj rutini, u prosečnosti, u hladnom zan&atstvu.

Pavle ZORIĆ

Miroslav

S. MA4ĐER

VRAĆA SE SELJAK SA SUTONOM NA KOSI j

Mota je zemlja još uvijek dobra samo mjem/u.

Konji od davnine i kola od šuma,

Giganmči prošlost na sred druma.

Seljak se vraća sa sutonom ma kosi i otpozdravlja susjeda i kuma.

A ja sumnjam wu riječ ma vrhu jezika. Već sam staru misao zapalio u mrtvu cigaretu.

Nikuda.

Seljak je ovaj zapravo daleko meni i svijetu,

ali, eto, dobar dam, „njemu, konjima i drvetu

pred, kućom.

Samo će memir da mi oslijepi pYste kao proti praznine u samoći uma.

Gdje su izvori tih silmih snova?

Prašina kao od olova. Prozori od korova.

Mjesec mitko meće.

Seljak se vraća. Naprtio i peče.

SMIREN LJUDSKI DAN

"Trazpimg srce u dam, u gnijezda života.

Netko me wmešto. pita a ja pokažujem na tri mYtva čamca už obalu rijeke.

Vraća se seliak

od nekog

dolaska od brzog vlaka, od sunca ma, mebu. Korak gnjili ma repu okuke.

Ništa od mekog polaska,

Buke daleko. Ruke misle.

Ovaj dan bio bi dovoljan, samo ža usme i sam u bijelom žitu.

tamo smo sakrivali dušu od užasmne vike, Vjetar je povijao klas, a mas nečije dojke. Čije bijahu tako dobre i nevime?

Sjećam se:

LIPE MIRIŠU I ČOVJEKU

Kome mirišu lipe u davmom, parku kome o vatu rastu oči cvata?

za ovo što se kreće iz drveća ja bih porekao sve te mnoge stvari koje memam, u stvafi

nigdje. Mirisi, vi meni potecite meni u usta, u, oči, u košulju, od, mirisa bi se predomislili svi lopovi i ubice samo kad bi zastali jedamput zbog ničeg

ispod lipe. , Onako bez smisla, bez svrhe.

Mene miris skime. Otpočime. Da budem, biljka, lijep i gol.

Pokušaj i promašaj

Miroslav Egerić: „PORTRETI I PAMFLETI“; „Progres“, Novi Sad 1964.

U PROCESU prisutne smene Knjlževnih generacija, kad tvorci jednož umetničkog organizma uStupaju mesto inlađim, prodornijim i neminovno legitimnijim „nastavljačima, i kad ovi drugi, poetski ili kritički, već uveiiko nagoveštavaju drukčije mogućnosti, iyristupe i viđenja, kad su Se već jOduhvatili neophodnih negacija i jOŠ neophodnijih dogradnji, evo jednog mladog čoveka, kritičara, dovoljno upornog i dovoljno glasnog, kako se predaje životu duha sa spremnošću da odredi i orijemtiše,

Da bil se Miroslav Egerić tačno shvatio kao kojava koja, posredStvom publikovanja, dolazi do Svesti Svih nas, treba, pre Svega, pogledati šta om misli i kako misli, Celokupno njegovo se na dve tačke: protiv i za. Samo po sebi, ništa nerpmirodno. Poklonik Skerlića, ISidore Sekulić i PFrantišeka Salde (poklonik goji, svakako, ume da bira) — Egerić jie protiv „mentalnih viSšina Yanoš romantizma“ u tumačenju knjievnih tekstova, protiv „okamenjenih, netransponovanih činjenica“ kao merila: za razumevanje umetničkih pobuda i dometa, protiv „analize red po Ted“, protiv „realizma“ i „Sveštenog osnova realnih data“, protiv ovakvog „mozaika našeg književnog života“: „kreštava simfonija povika na Svaku višu moralnu poziciju i česta pobuna osredujosti protiv inventivnošti“. Nesumnjivo, dovoljno plodna polazišta, za hvalna za formiranje „novog glasa".

Ali, za nevolju, da bi nove, još neotkrivene dimenzije bile pristupačne, od svakog „protiv“ značajnije je jedno mia i najnevinije „za“, Ono je mela mogućnosti i konstruktivnosti. Egerić Se upravo tu nije snašao. Sebe kao ljubitelja i kritičara on profetski upu" čuje „tamnijim, dalekosežnijim ponornicama stvaralačkog bića“, Da bi „OtWrio prirođu“ umetničkog dela nastoji da se obrati „više slutnji nego biranimnı argumentima“, dakle — intuiciji, (Uzgred, sasvim je proizvoljno njegovo često jednačenje Slutnje i intuicije). Nasuprot (perifernim) analizama, on preporučuje otkrivanje „onoga što čini žitkost prastanja, osobenost dela i epoha u Vviđenju umetnika, strujanje kosmičkog duha u proizvodđdima koji, su prividno lišeni kauzalnosti (podvukao D. S. I.)." On kaže: „Ono što Se od današnjeg | pisca traži, što se njemu samom nameće, jeste pre svega bogata vizija, snažan mah, vrsta lucidne intiuicije koja postavlja pitanja...“ U redu! Ali upornim insistiranjem na ovome i nagpadnim negiranjem svake druge costavljenosti prema životu — Egerić postaje zagovornik čistog Subjektivivma, pravog pravcatog, rasšplinutož, površinskog eklekticizma. U svom, pristupu kKnjiževnosti on je unapred postavio Sebi dilemu: san ili java, i, evo, kako izjavljuje — ja sam za san, ja hoću da ispitujem San, svi treba da istražujemo San. Naročito kritika. Da bi to činila — ona mora da bude zasnovana na impresiji. Markantna Hgerićeva. ambicija, u fom Ssmislu, jeste: đići „impresiju na Stepen zakona“, Izgleda, na prvi pogled, da on ovim, kod nas, ide nešto dalje, Fri pažljivijem pojimanju io dalje (o uđaljavanje od imprešionizma) biva

' upravo golo potvrđivanje impresioniz~

ma, nov pokušaj njegove odbrane, vešto izmišljen način i spretno nađena

fraza da taj metod. bude (definitivno!) L

ozakonjen. Dići ga do zakona — znači stvoriti od njega zakon. Sledeći korak bi bio zahtev da taj zakon važi za Sve. Egerić tako vrši zaista besplodan posao: osuđuje ono što se i inače osuđuje, preporučuje ono što je preporučivano i odbacivano, svodi umetnost na intetnističko cizeliranje duše, a kritiku na sanovničku disciplinu.

Svi putevi kojima se kreće njegova misao utabani su. Načini, takođe, nisu nepoznati. Drvlje i kamenje, gnevni povici: ne valja, ne treba tako, plitko, a kad se bolje pogleda Sledstveno kritičarevo eventualno ukazivanje kako treba, šta valja, eventualna skica istine, tada Se vidi — istina koja je odavno svojina svih (i onih u književnosti, i onih uz Književnost, i onih izvan književnosti). Egerić „otiKriva“, na primer, da je naša narodna poezija još uvek neispitano blago, da je Sv. Marković anticip'ator naše 5OC!jalističke damašnjice, wa je Skerlić „samostalan, u disciplini izuzetan duh“, da je Eli Finci „obrazac rezonera“, qa je „Prokleta avlija“ „delo genijalne mere, mudrosti i inspiracije“, da je MKrleža „nepresušna misaonost i stv5-

MIROSLAV EGERIĆ

ralačka energija“, da je jedno Gligorić pre rata a drugo Gligorić posle tata itd. Ni jednu, dakle, novu dimenziju ne dodaje ličnostima pesnika i Kritičara o kojima piše. To je riroSto začuđujuće: tolika suma •elokvencije, prikupljenih citata, oduševljenih bpozivanja na autoritete, buntovnih obećanja da Sledi otkriće, a u Suštini problemi ostaju nepomakmuti s mesta, pojave ar&oluino neuznemirerne, Zbog toga je svetlost ove knjige tanušna, a njena dejstvujuća težina iluzorna. Zbog toga je, nužno, dosta nezrelih umovanja i neprevaziđen:h zamenjivanje suštine pojavom. „Podela na desnicu i levicu — Kaže Egerić — proizvoljna je i prividna ako še uvek ima na umu životni intenzitet literarnih tekstova. Postoje fosili i leptiri, Snobovi i Simulanti, socijalno progresivni, literamo debilni, na jednoj i drugoj strani, ulevo i udesno." Zaista je Egerić trebalo odavno da zna da Sve ono što je fofilno, Snobovsko i simulantsško ne može imafi atribut leve orijentacije, ma se do beskraja prioozivalo na nju. Zaista, da bi se osvajale nijanse, mora Se, najpre, razlikovati crno od belog, Ili: „Kritičar je nužno poštao instrument izvršenja trenutnih istorijskih

aloga (podvukao D. S. 1), iako je možda njegova vokacija bila otkcivanje onih intenziteta u delima pišaca koji su posledica mnogo finijih i delikatnijih zakona (podvukao D. S. 1.) nego što su to zakoni istorije i razvitka određenog socijalnog organlsma.“ Ovakvo stanje Stvari Egerić jako žali. Utešimo ga pitanjem: poštoje li „finiji i delikatniji zakoni“ od zakona istorije, i zar jedan jedinstvem zakon istorije ne obuhvata u Sebi sve zakone, zar nije Sve istorija? „Bevc“ jucija je — kaže dalje Egerić — protutnjala i odnela na svojim talasima omraženi red stvari protiv kojeg je ne= kad moćno grmeo Svetozar Marković...“ Kakva preka hitnja, kakvo požutivaoJe trajnih objektivnih procesa u „Su bjektivnoj glavi“! Egerić,

Jefinitivan. On Se rlaši moćne neobuhvatnosti bića i pojava, Zalutao je među njih, neko je potražio da ih objasni, i on, evo kako, objašnjavn. Simplifikujući. Ne znajući, možda, da simplifikovano nije (gotovo nikad) identično istinitom.

Moglo bi se još govoriti o tome da je Egerić konsekventni shematist, qa mu je svaki članak pravljen na išti kalup (od dve strogo klišetirane celine, prva — bilo je ovako pa je to prošlo, druga — Sađa dolazi novo vreme iz menjenih vrednosti i treba ovako). ilj o tome da je njegov izraz najčešće ·prepričavanje, da prepričava, Andrića, Šegedina, Kaleba, a kad Se obraca kritičarima — da prepričava ono što'je o njima već Tečeno i poznato. Značajnije je, ipak, istaći da se površnim čitahjem d& poneti utisak kako pišac neštedimice troši Svoju energiju, kako u Svoje neveliko parče čelika ulaže previše vatre. Tačno je, međutim, drugo: da on mnogo reči troši da bi svoju nedovoljnu energiju što pažljivije i brižljivije rasporedio na uskoni prostoru misli i emocija. I da je kod njega, zbog toga, prisutna čeSta potpuna zrka, U «svojoj prenaglašenoj „pismenosti fraze“ Egerić postaje logički nepismen. Na primer: „AKo u sumi mislenih energija koju poseduje edna 'književna republika ne žive 1 samorodne obdarenošti, vizionari bo vokaciji, početnici, u karlajlovskom smislu preči, Krležijanskog opsega ili skerlićevSke „Slrašću prožete logike“, zar ćemo zakoračiti u idući vek »a istim osećanjem | beznadđežnog pasivizma i ozakonjenu nemoći?“ , Šta se ovim htelo reći? Jednostavno, ovo: bez Snažnih lucidnih duhova neće Se,

avaj, moći zakoračiti dalje s toliko neophodnom „ozakonjenom nemoći“!! Znajući „nekako da je Mritika

„dramatski napregnut obračun sa Sve» '

tom, nošen silinom unutrašnje potre= be“, Rgerić, uprkos tome, svoju kritičarsku delatnost uporno Svodi (ne mogući ilj ne hoteći drukčije) na Operetska razračunavanja, bpodgrejavana „silinom“ spoljašnjih imperativa obezpeđenja sinekure, karijere i glasa, On nekako zna koga treba Strogo meriti i dizmeriti, a prema kome treba biti krajnje popustljiv i blagonaklon. Tu je, u biti, njegov promašaj, njegova krajnja udaljenost od ključnih problema umetnosti. Nije bezrezervno, žrtveno upučen književnosti, već svom obaveznom, što bezbednijem prišustvu u njoj. Zato je on, Svakako, poučna pojava; obrazac puta kojim ne treba iči i načina koji ne treba izabrati. ·

' Dragoljub S. IGNJATOVIĆ

a

to je OČi+~~-! gledno, uporno nastoji da svuđa bude,

a ia a aaa o oi ai a

ami ii:

o ——_ —— i —

-____-—r