Književne novine

TRIJENALE-SAMO | INFORMACIJA N—Josrmqi——ın ___ ___

·•

\ OČEKAN SA VRLO „MNOGO opravdanog inferesovanja, radoznalosti čak, Drugi +rijenale | — svakako uspešniji od prvog — samo je delimično opravđao ođekivanja. ali je zato ukazao na neophodnost zvesnih bitnih izmema u onganizacionom postupku koji bi odgovarao jeđnoj tako velikoj i tako ambicioznoi ma_ nifestacižji. Od izložbe koja u našoj zemlji tre-

ba da buđe najznačajnija, „očekivali smo: Ssagleđavanje aktuelnog likovnog

stanja na teritoriji cele zemlje, što pruža ne samo uvid u postojeće vrednosti nego i mogućnost konfrontiranja pojedinih likovnih centara, shvatanja i individualnosti;

odmeravanje našeg mesta u odnosu na aktuelno likovno stvaranje van ngše zemlje, i na ono što se smatra likovnom vrednošću i kođ nas i u svetu;

obaveštenje o evoluciji kako opštih tako i individualnih tendencija · koje grade f:zionomiju naše savremene umetnosti. e Pri svemu ovome ne treba „gubiti iz vida da je Trijenale po svojoj prirođi kolektivna manifestacija, te da je utisak celine ono što je presudno za ocenu uspeha izložbe.

Međutim, zanimljivo je i karakteristično da je ovako velika izložba zadovoljila jedino one zahteve koji se odnose na izlagača kao pojedinca, pružajući mogućnost za individualne ocene i konfrontacije, dajući ,informaciju o razvoju ličnost: za protekle tri godine. Odgovore, međutim, koji se na izložbu kao celinu odnose, što će reći na nivo, karakter, fizionomiju, život i mesto naše savrememe umetnosti nije ni ovaj Trijenale uspeo da da, miti se na njemu oseća čvrsta, prostud:rana, određena kompozicija celine,

iPosmatrani pojedinačno, eksponati koji predstavljaju svoje autore, vemo govore o zbivanju u pojedinim ateljeima, tako da bismo mirno mogli zaključiti da smo, pojedinačno uzev, „takvi kakvi smo“ na ovoj izložbi. Međutim, pored vrednih realizacija, čijim je autorima ovo izlaganje još jedna afirmacija opravdano stečenog renomea, ima i eksponata bez umetničke vrednosti — mada ovog puta znatno manje nego na prošlom 'Trijenalu (tačnije, nema drastičnih prime=ra diletantizma, pa možda i to treba smatrati uspehom?) — ali ima iznad svega osredniosti, toliko i takve da svojom bezličnošću guta metre i metre izložbenog „prostora, stavljajući vredna „dela u položaj velike ma-

_ njine. Ipak. upornija i sigurnija nego pre tri godine, manjina je donela plejadu određenih ličnosti, po njima je ovaj Trijenale, donekle, bar, izložba naše takozvane posleratne generacije. Dostigavši zrelost u kojoj „formirana ličnost daje svoju punu meru, umetnici ove generacije, afirmišući svoj talenat i specifične likovne koncepcije, sačinjavaju onu pozitivnu vrednost, onaj doprinos u koji se sa sigurnošću možemo pouzdati da će na ovakvim i sličnim man:festacijama progovoriti u ime kvaliteta savremene jugoslovenske umefnosti. „Starijih“ ima malo, naročito malo omih čija platna njsu „ostarila“. Od mladih jedva po koji da je stigao do ove suviše brojne smotre. .

Ipak, ono što je izloženo daje relativno objektivan presek sadašnjeg likovnog nivoa. Mi smo „drukčiji“, ali nismo „bolji“ nego što to izložba pokazuje. Prisustvo nekoliko onih koji se nisu odazvali pozivu možđa bi zračilo kao individualna „vrednost, ali opšti nivo izložbe ne bi diglo. Treba li ovo smatrati pesimizmom? Nikako, jer da se iz neinventivnosti, epigonstva i likovne nekulture izdvaja tr:desetak vrednih ostvarenja, autentičnih i istinski umetničkih, svakako nije mali broj i svaka bi slično kompono= vana izložba, ma gde u svetu, morala dati slične rezultate. Da analogije radi citiram deo feksta pomatog francuskog likovnog kritičara Žana Burea (Jeam Bourefta): „U Parizu ima 40.000 slikara koji izlažu... ali ako bi mi zatražili da sastavim listu velikih savremenih umetnika Francuske — da li bih našao dvadeset? Ne verujem. Možda bih našao 100 slikara kojima s pravom pripada epitet „pravi slikar“ — a svi su osfali, za mene, ljuđi koji znaju da stave boju na plaino sa više spretnosti od većine prosečnih smrti-

ka...“ Ohrabreni ovim poređenjem, mi ipak možemo reči da ako, pojedinačno - uzevši, izložba ne bi mogla biti bolja, sigurno je đa bi u celini mogla biti drukčiia, a to bi doprinelo potpunijoj i istinitijoj slici, sagledanoi kroz studiju i poznavanje dela a ne kroz administrat:vni postupak pozivanja | izlagača. Opšta bi slika dakle mogla biti drukčiia, jer ona to i jeste, ona je i kvalitetnija i dinamičnija, Bilo bi se to postiglo da nije nekolikn desetina — što na 200 izlagača čini mnogo! — čije slike ili skulpture ne samo da me. pomiču kazaljke na časovniku

umetničke kreacije, nego njih u vremenu koje one pokazuju uopšte i nema! Kako su oni stigli ma ovakvu izložbu, na osnovu kojih obzira, kompromisa, ključeva i glasanja — to nas ovde ne zanima, ali da nisu pomogli ni sebi ni celini, to je, mislim, svima jasno. Čemu spoticanje o grandomaniju kvantiteta, čak se hvalimo cifrom: 200 izlagača! Ne viđevši izložbu, moralo se znati đa polovina «d njih u najboljem slučaju predstavlja osrednjost. Umetnost je sve što osrednjost nije; čemu omda toliki statisti, ako ne da pokušaju da mnivelišu ono što se ističe vrednošću, ličnošću i originalnošću. I zaista, zvuk orkestra ove izložbe kao celine nije čist, Kao da ima neke bojažljivosti, nekih čudnih obzira, fiktivnih „autoriteta i priča o njihovim mislima i nagađanjima o njihovim željama o tome kakva bi frebalo da izgleda ova izložba? Ovakav Čždtisak upomo evocira reči koje je, pišući

pre 52 godine, Moša Pijađe zabeležio u svom prikazu IV jugoslovenske izložbe (1912): „Krajnje je vreme da se više nema obzira, jer obzir, kao naronije čito srpski specijalitet, ništa

Bez mladih nema onog zaletanja, nema onih talentovanih zabluda koje su umetnosti nekada toliko korisne, toliko potrebne, već i po dejstvu svog „duhovnog dinamita“, što razbija ustaljenost i osvežava novim sokovima op= štu klimu stvaranja. Toga, ma žalost, nema ma Trijenalu — a ima Do ateljeima! | Treba znači ovakvu veliku izložbu drukčije komponovati. Sistem „pozivanja zastarela je forma za muanifestacije ovakvog obima. Pozivi određenim umetnicima opravđani su samo kad izložba ima strogo određenu koncepciju, tematsku ili polemičku, „pa pozvani umetn:ci ilustruju ili dokazuju koncepciju organizatora. Međutim za Trijenale i slične velike izložbe način odabiranja eksponata trebalo bi radikalno rešiti u prilog žiriranja svih radova — svakako ne zato da bi time uvredili najbolje; nego da bi se izbegli slabi, a mlađima otvorila vrafa. Međutim, iskustvo je pokazalo da ni sam altt žiriranja, ako se ne izmeni stav društva u odnosu ma likovne manifestacije, neće uneti bitne promene. Trebalo bi konačno 8prihvatiti

NAGRADA NA DRUGOM TRIJENALU — PEĐA MILOSAVLJEVIĆ

drugo do kamen o koji se srpska umetnost već toliko vremena spotiče.. a ova je izložba živi svedok koliko su nas obziri pritisl; i prignječili“. Treba možda samo umesto reči „srpski“ čitat: „jugoslovenski“ — i Mošine reči postaju čudno aktuelne i primenjive

'na naše velike izločbe među kojima i

'Trijenale nije izuzetak. „Posle ove izložbe — kaže Moša dalje — na

damo se dobri će i dalje raditi dobro i bolje, a rđavi se više neće pojavljivati da nam svojim prisustvom ističu „dobro u boljem, jer nam to više nije potrebno“, Žnači li da još uvek treba čekati na jednu fakvu izložbu u prkos rađikalno promenjenim i uslovi=ma i mogućnostima i klimi vremena? Rešenje izgleda fako jednostavno, ireba izmeniti odnos, brojčani odnos „dobrih“ i „loših“, i samim fime bi se promenio i opšti ufisak koji se odnosi na kvalitet izložbe kao celine. Ovakva izložbe — kaže Moša dalje — na-

ski presek koj: obuhvata samo pozi-E

fivne vrednosti, jer druge okviri umetnosti i ne obuhvataju,

Osim „povređenog kvaliteta izložba ne donosi ni atmosferu likovnog zbivanja kod nas, nema uopšte uzev, onog vrenja umetnosti i njenog pulsiranja u ritmu današnjeg đana. Nema dobrim delom i zbog odsustva mladih. Tako njihov izraz nema još svoju definitivnu formu, njihovo traženje beleži vrlo ubedljivo dah trenutaka u kome živimo, iskrenp uzbuđenje, odbleske spoljnjeg sveta, ali autentične doprinose novih interesovanja. Smelost} njihove mlađosti donosi nove sokove potrebne rastu umetnosti, to je ferment iz koga kasnije niče kvalitet koji ima osobine današnjeg stvaranja.

činjenicu da je nemoguće u umetnosti napraviti nešto dobro ako mnogo ljudi „organizuje“, Primera ima na sve strane: i u najvećem orkestru jedan je dirigent, u pozor:štu i filmu najviše ie dva do tri pomoćma reditelja, u literaturi antologiju komponuje obično

jedan, najviše iri pisca itd. Zašto on-

da treba da likovna umetnost bude izuzetak? Izgleda da ovaj Trijenale pokazuje da je zaista vreme da se sa više Dpoverenja pristupi komponovanju velikih izložbi. Treba i njih poveriti trojici, najviše petorici stručnjaka (a i tada u odnosu 4 prema 1 pri odlučivanju!). Samo će se tako izbeći bastardna kompozicija izložbe bez fizionomije i stvarmog života, Ne freba se bojati da bi Trijenale izgubio onu odliku kojom se naročito ponosi: đa je smo> tra svih pravaca. U stvari, ne bi se mi mogla drukčije komponovati izložba savremene umetnosti koja ima pre tenzije da bude „pregled likovnog stvaralaštva kod nas za poslednje fri godine“. Jasno je da u umetnosti nisu nikada odlučival: pravci nego falen= ti. „Slikajte kako god hoćete, ali slikajte dobro“ — rekao je Pol Gogen (Paul Gauguim. Ne ireba se bojati „ličnog“ suda i mišljenja — ova boja= zan izvire iz neznanja i nesigurnosti — a u umefnosti nema ničeg bezlič-, nog ? kompromisnog, niti se njome posredno ili neposredno može iko ba= viti bez iskrenog i dubokog ubeđenja i galaganja. Kađa bi se to jednom usvojilo, mogao bi i Trijenale imati većih rezultata od puke informacije.

Katavina AMBROZIĆC

mali ekran

NAJ KO GLEDA TV program iz

svoje sobe, morao bi đa se oseća

kao onaj ko prisustvuje događaju iz same blizine. „Televiz:jski gledalac mora da bude čak i bliže izvođaču na pozornici od gledaoca iz sale ili stadiona, jer freba da dobije izvesmu naknadu za to što nije na mestu na kome se izvorni događaj': stvara. Tačnije rečeno — ako nisam u mogućnmosti da predstavu pratim iz pozorišne sale, onda je red da na ekranu vidim i one stvari koje posetilac iz partera nije u stanju da vidi. Najsitnije gestove pevača, smenjivanje njegovog lica u bogatom reg:stru pokreta i položaja od profila do potiljka, njegove prste na mikrofonu, njegove oči u krupnom planu, čitavo ono obilje mikropokreta koji su nevidljivi čak i za posetioce iz prvog ređa.

Posetilac pozorišne predstave dobija za uzvrat neposrednost doživljaja, mirise, boju i na kraju najveću od svih stvari — osećanje đa sedi zajedno sa velikom porodicom gledalaca, koja živi i immulsira sa predstavom.

To znači đa bi pogled kamere, sem njenih specifičmosti o kojima smo BHovorili, morao da buđe identičan sa pogledom čoveka u sali.

Šta on viđi?

Sem pozornice na koju je koncentrisan njegov pogled, zbog toga što je ona cilj i svrha njegovog prisustva, on se povremeno okreće u levo ili u desno, maginje se na stranu da sa susedom izmenja mišljenje i proveri zapažanje o nekom frenutku — jednom rečju, izgleda da postoje dve scene: jedna na kojoj animatori pokušavaju da prenesu svoje poruke preko rampe, i druga, ogromna scena publike sa svojih milion reakcija na reč, muziku ili svetlo. Uživanje u jednom umetničkom delu, naročito kađa je reč o takozvanim kolektivnim umetnostima, sastoji se jednim delom i u promalaženju potvrđe na licima u blizini. Analizirajte svoje pokrete i poglede na nekom koncertu ili pozorišnoj predstavi i utvrđićete da se oni zadržavaju na licima u gledalištu gotovo isto toliko vremena kao i na pozornici. Prema tome, aRho bi televizijska kamera htela dđa na gledaoca iz sobe napravi „sti utisak kao da se on nalazi u grcu koncerta, onđa bi ona morala da se više zadrži na licima njegovih suseda, prateći na njima promene Yraspolože= nia i dodđire. emocija sa njihovom sve= šću, koja se manifestuie u iskri što se ponekad zapali u uglu oka, u prstima koji zalutaju u kosu, u suzama ili osmesima koji menjaju ravnođušna lica. Iluzija prisutnosti bila bi postignuta do Krajnje moguće gramice, Slika sveta, prenesena sočivima kamere, bila bi potpuna, jer svet, to je i pozornica i gleđalište i vatrogasac u uglu i g#arđeroberka i šaptač u švojoj puževskoj školjki,

Naravno, pri postizanju ovakvog cilia pojavjuje se bezbroj teškoća — kada gledaoci primete objektive na svojim licima, prepoznaju ih kao milenje insekata na svojoj koži, počinju se ponašati ukočeno, gube prirođnost pokrefa i neposrednost ličestvovanja u umetničkom doživljaju. Sve devojke koje kamera pronađe u sali, ponašaju se fako kao đa će im se posle toga ponuditi glavna uloga u filmu; njihova lica postaju ljupko zamišliena, a položaj ruku igafektirano nežan, Kamera ih jedino može loviti pomoću “eleobjektiva, što nije uvek izvodljivo, zbog nepodesnog svetla ili nemogućeg ugla snimanja.

Svevideći TV pogled

No najvažnija stvar koju je potreb no imati kađa.se pristupa prenosu ove fotalne slike prizora, jeste osećanje onoga ko drži kameru u rukama i onoga ko bira sliku za gledaoca; osećanje za Trenutak u kome se pogled sa pozornice prebacuje u salu. Jer lako se može dogoditi da zabavljajući se licima u gledalištu, TV kamera zaboravi ma izvesmo važno zbivanje na pozornici, što može izazvati pptpuno suprotan utisak prevarenosti kod gle= daocnm iz sobe.

Kamera se mora poistovetiti sa umeftnikom koji prebacuje svoje misli i intonacije u dvoranu. Svaka poruka koja zaplovi kroz mlaki polutamni vazđuh gledališta, pronalazi svoj put do jedne nepoznate ličnosti. Za naš istinit: doživljaj te večeri, veoma je. važno da vidimo kako je ta liče nost primila taj iznenađujući poklon smisla ili besmisla, Hoću da kažem, da njje slučajno što novinska izđanja posvećuju gotovo ist: broji fotografija pevaču Holideju, kao i devojčicama u sali koje čupaju svoju kosu. Jedni bez drugih, oni bi bili samo polovina isti= ne. Naravno, reakcije na licima slušalaca prilikom izvođenja „Bahovog „Stradanja po Mateju“ — manje ' su burne i manje očigledne, ali isto tako zanimljive — za njihovo materijalizovanje na TV vrpci potrebno je daleko više osećajnosti od praćenja reakcije neke izludele devojčice koja urla u ekstazi.

Ako se postigne takvo jedinstvo sa umetnikom na sceni, a njega je nemoguće naučiti, jer se rađi o neodređenom osećanju, onda se događaju čuda i TV objektivi „postaju „pratioc? kreacije u punom značenju te reči —

oni klize kroz naše poglede i našu svest poput pratećih tonova „odsviranih na mekom inskrumentu; mi ih

nismo svesni, ali bez njihovog prisustva naš doživljaj bi bio nepotpun i štur,

Gledalac Hitelevizijskog programa ne sme se osećat: kao čovek u autobusu ı kome je na otvorenom prađiju upravo počela da se odvija neka nje mu izuzetno draga «emisija, kakav Frankov fragment ili Brasansova šan= sona koja se izvanredno uklapa u pejzaž kroz koji prolazi, kao čovek u autobusu koji neprekidno strepi da će mrzovoljna šoferova ruka ugasiti prijemnik il: potražiti neku drugu stanicu. Takav slušalac ne= prekidno se plaši za svoj doživljaj; njegov kontakt sa delom koje sluša neprestano je ugrožen.

Umesto da pređ sobom ima oseća=nje beskonačnos vremena, on otima svaku svoju mimutu u vrtovima umetnosti ođ slučaja ili nečijeg lošeg raspoloženja. U „Doktoru Maustusu“ Tomas Man je tvrdio đa je muz:ka, u stvari, Organizovano proticanje vremena koje inače teče haotično i #„Bmnedefinisano. Između dva trenutka na «dve ivice vremena razapeta je skladna ili neskladna forma koju umetnik određuje svojim osećanjem za ritam.

Televizijska kamera, upravljena na gledalište, određuje „svojim „ritmom vreme gledaoca iz sobe, Od nje zavisi da li će to vreme biti zauvek izgub= ljeno, ili će predstavljati časove koji se pamte.

Zbog toga kada se neki prenos na malom ekramu završi, gapamtite ime onoga ko je stajao iza jedne od tr: kamere.

Njemu ćete imati da zahvalite za pravi doživljaj ili za pravu dosadu,

Momo KAPOR

Marija TARJEVIC

oba je brod. Beskrajno more — osama. Lijulja se soba od orahovine. Plovi kroz osamu brod sa spuštenom, žastavom.

Ostavljaju me obale. Odlaze daleko. Ostaovljaju me daljine. Grane umesto talasa valjaju svoje krošnje.

Tutnji pesma neka ostavljena. Pesma, što krilima, lebđi

mađ, ushićenim, vYtlogom.

To se želje pretvaYyaju

U kolo ljudskih bića

što pevaju kao vetar

SODA JE BROD

uplićući rukama pravce.

Kuda vodi ovaj brod

sa spuštenom, zastavom?

Nije li ovo možda grobnica? Nije li što od mene skribemo? Nestala su vrata,

iščezli prozo?Ti,

Nema nigde nikoga

samo tutnji oma pesma ostavljena.

Ovde, ništa me pripada memi.

Ni vedar smeh ma mestu prožo?a, Ni veselje na strani

gde behu vrata.

Ovde, daleko

u majmljemoj sobi — brodu nošenom, morima osame.

KNJIŽEVNE NOVINE