Književne novine

IVO FRANGES O IVANU \ MAZURANIČU

. SEPTEMBARSKI BROJ ove zagrebačke književne revije na uvod. nom mestu donosi esej Ive Frangeša o Ivanu Mažuraniću, pisan povodom 150-godišnjice rođenja pesnika „Smrti Smail-age Čengijića“, Skici rajući u kratkim potezima Mažuranićevu biografiju. Trangeš se najviše zadržava na razdoblju 1835—1848, petiodu u kojem se pesnik najviše

bavio literaturom. Posmatrajući Mažuranićevo delo kao „najcjelovitjiju ji, Svakako, najzaokruženiju

poeziju wazdoblja ilirizma“, TFrangeš ističe da remek delo ovog pesnika „nije samo velika potvrda preporođnih ideja i jezičnih reformi, nego i najava zanosnog in tyrannos motiva koji će nositi hrvatsku književnost „devetnaestoga stolječa a najsnažnije „odjeknuti u borbenoj Kranjčevićevoj lirici“,

Klasičnu literaturu, mođernu itali\Jansku, francusku, poljsku i englesku liriku, nayodnu pesmu, dubrovač ku Književnost — sve je to MažuYanić proučio kao pripremu za svoj glavni literarni poduhvat. I njegova lirika koja je nastala pre dopune „Osmana“ i „Smrti Smail-age Čengijića“ ima, ističe Yrangeš, samo Wripravni karakter i fek ponegde Be približuje pravoj poeziji, PodWećajući na sudbinu koja je pratila Mažuranićev ep nakon objavljivanja, na mnogostranost MKritičkih komemnm. tara i na različita književno-istorij= ska istraživanja povezana sa nastankom «dela, Frangeš se podrobnije zadržava na samom spevu: „Mažuranićevih pet pjevanja zapravo je bet slika, pet dramatičnih momenata nemimovne, sigurme propasti svakog sinika i svake tiranije“, ističe Frangeš i podvlači da ovo delo rešava „sva temelina pitanja još mlade novije hrvatske Kknjiževnosti, pri-

e NUOVA ANTOLOGIA

HAJNEOV POVRATAK . U OPSEŽNOJ studiji o i o najnovijem, verovatno dosada najuspelijem prevođu njegovih pesama na italijanski (Feručo. Amoro~

Hajnetu

zo), Lučano Zagari na izvannedno zanimljiv način „iznosi Hajneovu pesničku biografiju sa posebnim

osvrtom na odnos prema njemu u italijanskoj književnosti.

U slučaju Hajne odnos između jštorije knitike i istorije „sreće“ pesnikove mnogo je manje „uslovljen spoljnim faktorima nego kod drugih pesnika. Pojavljivanje njegovo čas kao satiričara, čas kao liričara, čas kritičara ili intelektualca polemičara i političara, preizilazi ne samo iz prirodnih varijacija mođe nego i iz jedne suštinske raznovrsnosti 1 polivaleninosti Hajneovog Dpesničkog dela. Stoga je razumljivo da Hajne nije prošao kroz onaj period zaborava koji su upoznali Helderlin, Merike i u novije vreme Muzil: mož da je još jeđino Šiler među besnici. ma koji se i danas smatraju vrhunskim doživeo sličnu sudbinu. Najnovije diskusije Kritičara pokazuju da je danas pesnik. Hajne više živ no škada. Samo što se značaj koji se danas Hajneu pridaje znatno razlikuje od onog koji se nekađa pridavao. Za novu kulturu koja nije specljalistička on prvenstVeno pred-= aetavlja jedmo ime, eho jednog vremena, jednu ličnost daleko izvan iznad formula u koje su ga poku> šavali strpati (poslednji romantičar # Slično). Sasvim su ga drukčije poematrali krajem XIX i početkom XX weka, Umesto stvarnog Kiritičkog oĐuhvatanja pre se može govoriti o apsorbovanju izvesmih elemenata Nilajneovog „poetskog sveta u tom vremenu, izvesnih ftoaliteta mjegovog pesničkog jezika. Kođ Hajnea se tada naročito obožavala disonanta hay monija između „čiste“ inspiracije i Mroničke Žžestine. Njegovo prisustvo 'bilo je prihvaćeno kao „romantika“, i ao akademska meusiljenost, u ok-

_ wiru jedne koncepcije po kojoj je

Ž# womantizam pre swvega značio „ne“ red“, Naročito su u „Buch der Lieder“ tražili i nalazili „Večiti“ jezik osećanja. U svemu tome najviše začuđuje iskremost sa kojom su ton 4 stil MEajneov bili prihvaćeni kao apsolutni, a đa se ništa nije pitalo ». njihovom istorijskom poreklu, o mjihovoj urođenoj kulturnoj i sfi-' Jističkoj atmosferi, dakle o njihovoj prirodi i o njihovim granicama, TaRo se moglo desiti da Karduči pre= vođeći „Šleske tkače“ nije imao pojma da se u ovoj pesmi stilistički i vitmički rešenje svođi na rad jednog fkačkog „pedala“, te je jeđino vlastita Joreativna snaga 'Karđučijeva uspela da spase prevođ od „VeTđijevskog" izgleda.

U XX veku interesovanje za Hajnea Je opalo. Kroče priznaje Hajneu kao pesniku detinjstva i šale pravo ma jednu malu nišu u poetskom Panieonu, ali odbija da obilje kon-

| | 8

'le svega pitanje izraza“.

Ovaj ep je spoj narodnog i umetničkog i dizanje na viši stupanj i narodne i du. brovačke tradicije; vezano i za isto-. viju i za savrememost, delo povevwuje noviju hrvatsku MNnjiževnost s evropskim stvaranjem. „Etički, djelo je apologija onih Moji neopravdano pate, proročka vizija propasfi zla, Politički, ono je prikaz naše stvarnosti i objašnjenje naše vjekov ne situacije pred licem Bvrope, oSim toga, ono je prikaz naše nacionalne problematike sve do Kraja Mažuranićeva banovanja“,

Ocenjujući Mažuranićev doprinos razvoju hrvatskog Književnog jezika, Prangeš podvlači da je osnovno obeležje njegove umetnosti „i pregnantnost, sažetost, lapidarnost, zaziranje od narativnosti i neprestana težnja prema gnomičnosti, osobina neobično značajna U času kađ je najveći neprijatelj Mknjiževnoga stvaranje zbunjena „mucava razlivenost.“

„Mažuranić je primjer ztela pisca u još nesazrelu dobu. Književnost tlirizma nije ni izdaleka bila knji-

čevnost već dosegnutog ajedničkog

stila, a još manje književnost društva koje je postiglo unutrašnju wravnoteženost i sklad. Pa ipak je Mažuranić bio književnik frađicije, on je,. Književnik wwvjestan svojih prethodnika, a mi, njegovi čitaoci, svjesni smo tih prethodnika u njegovu djelu. Kao i mnogi veliki pisci kao i njegov omiljeli Virgilije i Mažuranić je bio pjesnik imitacije, upravo asimilacije: Kklasička i talijamska, dđubrovačka i narodna Kknjiževmost, to su stožeri o koje se Mažuraničćevo djelo opire... Vrijeme je prijatelj svake prave umjetnosti. Kako sazrijevamo individualno, naš je Mažuranić sve zreliji; kako sazvijevamo nacionalno, naš je MažuTanić sve veći. Svatko od nas ima svoga Mažuranića, Mažuranić sve nas* završava Frangeš. Treba mnapomenuti đa ovaj Frangešov tekst predstavlja odlomak iz veće celine.

(D.)

tradikcija u njemu shvati kao bitan elemenat Hajneove pesničke i stovljske žfizionomije i svođi ga ma prostu psihološku činjenicu. Ponovo rađanje Hajneovo dogođilo se tek posle drugog svetskog rata, ali ma savim novim osnovama, Sada je Hajneova Bvropa u stvar– nosti bila već ođavno mrtva, ali je utoliko intemzivnija živela, zajeđno s Hajneom, u idstoriografiji koja se truđila da shvati genezu naše današnjice. Naravno, pitanje estetbskih vrednosti sada više nije bilo tako važno kao pitanje smisla MHajneove Istorijske pozicije, i naročita pažnja poklanjala se mjegovim tekstovima koji nisu ekskluzivno poetski. Lukač, Majer, Adorno i u Italiji Kjerini interesuju se za Hajnea istorijsku pojavu, za odnose Hajne — mark sizam, Hajne — dekandencija itd. Danas je došlo vreme, smatra au” tor studije, za jednu dvostruku, sintetsku analizu, Prvenstveno treba nastaviti tragamja u pravcu etičko političkom, ali treba uspostaviti 1 novi neposredan kontakt sa Hajneovom poezijom. U tom smislu u Italiji je značajan rad Vitoriia. Santolija koji je pristupio rigoroznoj stilističkoj analizi MHajneovog dela, ocenjujući njegov stil jedmim novim epitetom: neobarok. (T. K.

loaz

NOVA SHVATANJA O NASREDIN-HODŽI AVGUSTOVSKI BROJ turskog čaSsopisa „IIgaz“ posvećem je Festivalu Nasredin-hodže. Ova tradicionalna manifestacija održava se švake godine u Akšehiru (u prevodu: Bel grad), mestu u kome se nalazi grob za koji se veruje da je hodžin,. Iako se održava pod imenom #estivala, ovaj skup ima i širi kulturni znmačaj, kao susret turskih maučnika i književnika, kao i stramih turkologa, posvećen uglavnom istoriji turske

književno&ii 1 kulture, Na uvodnom mestu „Iigaz“ donosi izvode iz izlaganja Šukri Kurgama,

profesora Univerziteta u Erzerumu,

koji se zalaže za savremehlji pristup Nasređin-hodžinim., pripovetka= ma. Ne odustajući od tradicionalnog shvatanja da je. hodža ipak živeo, i to u XIII veku, Kurgan smatra da je ova istoričnost samog Nasređima sekundama u odnosu na Književnu ličnost i vrednost samih priča O.» vom narodnom žilozofu i dosetljivcu.

Teško je poverovati đa će put ko-

jim smo dđosadđ išli u ocenjivanju našeg hodže dovesti do pozitivnog rezultata, smatra Kurgan. To je put dokučivanja autentičnog datuma hodžinog rođemja, traganja za njegovim pravim nadgrobnim kamenom i zabeleškama koje bi mogle potvrditi njegov rodoslov, jednom rečju put traganja za njim metođom istoris čara. Međutim, ne smemo zaboraviti da je hodžina ličnost bola folklorno, a pola istorijsko blago. Od stvarmog hodžimog života mmogo je važnija činjenica đa je turski narod stvorio tip jednog Nasredin-hodže, voleo ga i oživljavao čitavih 6eedđam Vekova.

Oni koji pesimizam XIII veka anadolskih „Turaka vezuju za ličmost Mevlane i Junus EKmrea (mistični, đer viški pesnici — TI. Š.,), za verovanje u posmrtnu utehu, i pitaju se kako je mogao nastati Nasređin-hodža kao jedan humoran lik, nisu osetili govak ulus u njegovom humoru. Hodža je, razbijajući okvire individual–nog humora, svojim dosetkama stvo rio snažam društveni humor, koji je u punom smism i danas moderan, Tužan osmeh Nasredin-hodže i tur-

„BSkog naroda može sece objasniti živo-

tom Anađolije, u prvom redu anadolskog sela, tokom vekova. Ovogodđišnjem Pestivalu NasredinThodže prisustvovali su i jugoslovenski orijentalisti dr Marija Đukanović i Ljubinka „Rajković. Časopis prenosi saopštenje Ljubinke Rajković o pet Nasredđin-hodžinih priča zabeleženih u Makedoniji. (II. ŠJ

MAJERIĆU IR.

TEATAR U ISTORIJI 1 SADASNJICI

PRIKAZUJUĆI u 196. broju nemačkog časopisa za evropsko mišljenje „Merkur“ dve Kmjige čija je tematika pozorište (Hajnce Kinderman: „Istorija pozorišta Evrope“; Sigfrid Melhinger i Hening Rišbiter: „Svet“ Bko pozorište“), Gustav Hilard (Hiilard)) kaže da reči nauka O pDozorištu izgledaju Mao istaknuta protivurečnost između teath'a kao musće imaginaire i featra kao metodskog istraživanja i obraz=loženja. Doduše, muze Melpomena i alija, Trepsihora i Erato, Wčeri su Mnemozine, deca su sećanja. Ali nji hovim slugama potomstvo ipak ne plete vence, kako je to već Šiler kazao, mada istorija uvek. iznova pokušava da ih plete trajno.

Teatar je — veli Hilard — u SsVOjim formama promenljiv, podložan i prolazan, ali je zato nepromenljiv i večan u wvojoj supstanci, jer se ona hrani iz čovekovog nagona: iz igre. Celina igre je u svim vremenima obuhvatala raspon od visokog rituala fragedije do niske mimike Llovnova,

Mi smo, istina, uvek znali — maatavlja autor, — da teatar u celom svetu potiče iz istog korena. Ali tek tehnička jeđimsivenosti sveta je zajedmo sa zemljama i kontinentima približila i mjihove teatre toliko da se iz mebosrednmosti doživljavanja mogla razviti neka vrsta koine teatra u svetu.

Teatar živi od promena i uspomema. On živi u renmesansama. Stari problemi i„parole vraćaju se u vre. menom osveštanoj terminologiji, u– napred skovani materijali 1 motivi u aktuelnom novom izdanju. Samo se perspektiva, koju svaka sađašnjica zasniva na prošlosti, menja stalno. Materijali klasične drevnosti mogu o tome većinom da pevaju samo jednu pesmu. Pri njihovoj adaptaciji za aktuelne problemske komade često se gube iz viđa preipostavke, kao na primer, đa su pumenide komponovane za jednu određenu istorijsko-političku situaciju

Angažovani teatar, koji ne retiva teatar kao ljudski fenomen, nego kao političku ijli pedagošku kategoriju, ima svoje prethodnike u jezuitskoj drami i u evangeličkom školskom komadu. Kao ovi —. veli Hilard — tako i savremeni marksistički pozorišni komad, pri sasvim različitim malozima, „pretpostavlja jeđan ideološki a priori; jer jede na drama se Kkonstelira samo iz nerazrušivih „wuprotnosti u ljudskom postojanju.

Teatar inteligencije, umesto da stvara ljuđe, menja ideju figuramata u njihovim mogućnostima posmatiranja, Teatar tendencije sortira, KO»

lekcionira i konstruiše jedan mimički proosećan svet figura, umesto da praktikuje humani zadatak razumevanja, tumačenja i objašnjenja. Jer čovek hoće u igri Sebe samog da doživi, hoće da otkrije ono što u šebi nije zapazlo i da upotpuni ono što mu stvamost odriče,

Svoju vrlo zanimljivu i inteligentnu recenziju Hilard završava ovako: „Svaka sadašnjica i svaka generacija ima pravo na svoj sopstveni stil. Ali iznad svih promena stilova i parola ostaje bezvremeni smisao teatra: on se zove iluzija, obmana i opčaravanje“. (A. P.)

PROBLIII

LIRIKA IVANA MINAYIJA

POSVEĆUJUĆI uvodni deo u svo joi raspravi o Ivanu Minatiju litemarmim događajima u 1963. godini, Boris Patemu u najnovijem dvobroju časopisa „Problemi“ prilazi, kroz kratku hronologiju literarnih strujanja i zbivanja, lirici Minatijeve knjige „Nekoga moraš voleti“, koja je pored Strmišinog „Odiseja“, i Kocbekove „Groze“, obeležila mnajznačajniji domet slovenačke poezije u 1963. godđini. Da ne bi izbegao „neizbežne tragove pređenog puta Minatijeve ljudske i pesničke prošlo=

~.

njih pesmika, maglasio, kroz raspored svojih „qciklusa, razvojnu crtu objektivno „istorijskih „događanja (Tamnica, TU šumama, Ka slobodi, Slike sa pruge).

izdvajaju Minatijev put u savremeno lirsko svedočenje o savrememom čoveku i svetu? Još u ovo vreme Minatijeve ispovesti su mnogo čistije u odnosu na dotadašnju poeziju iz rata: on doživljava smrt kao jednostavnu inmtimnu čovekovu tugu, on je, mnogo manje obremenjen misaonom težinom, a vreme istrgane mulađosti izaziva svojevrsnu Yreakciju — melanholiju „koju prati motiv smrti i čežnju za čistom čovekovom toplinom i ljubavlju. Nijegova. partizanska poezija nije izlazila iz opšte mobilizatorske ideje već'iz daleko ličnije i intimne uraslosti u partizanstvo. Čak i partizanska smrt, koju on svojevrsno doživljava, osmišljena je u okvirima istorijskih koordinata i ne može se pomiriti sa ijdejnim opravdđanjima čovekove nasilne smrti. Svojom novom zbirkom 195. E. Minati će ukoračiti u novi tok pošleratne lirike koji se u manifestativnom obliku utvrđuje 1953. pojavom „Pesama četvorice“, Spoljašnja motivisanost se sada veoma radikalno sažima, pre svega na dva područja: ljubav i prirođu A unutrašnji sadržai se osetljivo razrasta u dubinu Minatijeve lične egzistencije, u suptilmu stranu prinođe, đok je pesnik istovremeno pročistio i našao svoj iz vaz kako u metaforičnom tako i u ritmičkom pogledu. Vera u smisao i neuništivost čovekove unutrašnje lepote- poetski uzdignuta i estetski pročišćena vizija sveta, pomažu mu da sačuva pozitivnu Životnu inspi-

Gde se, međutim, nalaze MKeoremi koji osamostaljuju i

“obojen dubokom sugestivnošću. Naime, ovog puta evoluirao je njegov doživljaj sveta do krajnje izgublje„ nosti i odbačenosti; prostori ljudske topline poštaće „zid hladne ravno. dušnosti“. Dok u nekoliko ljubavnih pesama postoji savlađivanje o. tuđenog sveta, dotle će poslednje lir ske meditacije značiti krajnje podleganje. Pa ipak, između ta dva stava, nalazi se cela vrsta mogućnosti kojima se autor predaje: najvidnija je ona, koja ne spada ni u suverenost ni u podleganje, već u uporno prkošenje usred nepuiestano prisutne ugroženosti. I to je glavni motiv zbirke. -

Napuštajući „realne društvene odnose“ i približavajući se subjektiv. nom prostoru i radikalno depresivnim disonancama novog lirskog toka, Minati će i dalje negovati ono što će savremenom bpesničkom „modernizmu“ biti tuđe: ljudska toplina, blizina, nežnost. Svojom huma> nističkom ~/„perspektivom i antialijenacijskom notom da „nekoga moraš voleti“, on mu 6e Očito i opire, U svojim stilskim postupcima Minati napušta naivnu „ja-stilizaciju“, zamenjujući je stvarima, pbojmovima i predmetima, koji postaju on sam. U izrazu još uvek je zadržao logičan most između tih predmeta njihove ekspresivne funkcije. Sistemom jedinstvenog metaforičnmog središta i nenmapuštanjem „„KkBasičnih“ principa, njegova pesma dobija svoju unutrašnju kompoziciju i obezbeđuje njenu celovitu skladnost, Istančan slobodan razgovomi ton jedan od najneposrednijih i najkomunikativnijih oblika kazivanja — to je mjegov poseban doprinos savremenoj lirici,

Sama zbirka — zaključuje Pater~

sti“, nikove ranije zbirke, čime kompletno zaokružuje njegovu pojavu.

1947) Minati je, kao i većina tađaš-

Boris Patemu se vraća ma pešs- praclju. Godine

moraš volefi“,

1965.

U svojoi prvoj zbirci („Sa puta“,

“ntoni BERDŽIS

RIZA sa kojom se suočava savremeni roman Ft manje se odnosi na tehniku nego na sadr-

žaja, Reomansijer i dramski pisac, jedini među svim praktičarima bwumetnosti, nikad -ne mogu da budu odveć sigumi da li njihov uticaj na, čitaoce potiče iz onoga, šta oni pišu ili iz onoga o čemu pišu. Oni su skloni da misle da je posređi ovo poslednje. MBestseleri i drame Koje se dugo drže na repertoaru didaktični su ili pornografski. Ponekad su istovremeno i jedno i drugo. Ili se, na žalost, suočavamo sa STATIČNIM delom koje se perverzno može fumačiti kao jedno, drugo ili oboje (»pLolita« je dobar primer). Siriptiz i elektronski mozak „proizvodi su „iste Kulture: žHjuđi žele Činjenice – — a potom, ub}orni od njih, žele da im nešto pokrene ćulnosi. Reči kao ume{nost, kao generatori čisto estetske emocije? To se može ostaviti pesniku, a poeziju niko više ne čita.

Srećan li je praktičar one umelnosti — muzike, na primer — u kojoj su sadržaj i forma jedno te isto. Kompozitora niko ne pita O ČEMU je njegova nova simfonija; čak i najneukiji radoznalac baviće se stvarima forme — koji ključ? koliko stavova? Koliki orkestar? Ali umetnik jezika uvek se suočava sa jednim morbidnim interesovanjem, od strane svojih jnotencijalnih čitalaca, za stvari koje su u vezi sa njegovim delom, Interesovanje za one stilističke ili arhitektonske elemente koji od njega čine umetnika (a ne pukog snabdevača činjenicama, ili senzacijama) obično je manje naglašeno.

Posmatrajući svoju kratku karijeru porfesionalnog romansijera, ja sa nešto gorčine primećujem da su me čitaoci bolje primali kad sam pisao o egzofici nego kad sam pisao o »ovde i — sadđa«. Moram da priznam da je prvi roman koji sam napisao nastao usled moje opčinjenosti egzotikom. U to vreme živeo sam u Malaji i bio sam obuzet Jepotom i užasom moje okoline kao i izvanrednim bogatstvom kulture koju su stvorile mnoge rase — malajska, kineska, tamilska, bengalska, britanska, i (posredno) američka. Izgledalo mi je da kompleksni uticaj zemlje kao što je Malaja na umereno Kkultivisani „engleski đuh nikad ranije nije bio adekvatno izražen.

STINA, postojale su priča Somerseta Mo-

ma (Somerset Maugham) i značajna »Ma-

laise“ Anrija Fokonijea (Henri Fauconnier), ali oba pisca bavili su se veoma uskim segmentom malajskog života — Mom posetilac zainteresovan za Britance u njihovim klubovima, i drvenim kućicama; Fokonije, pomoćnik francuskog plantažera, koji je Malajce pretvarao u plemenite divljake rusoovskog tipa. Ja sam zamislio rom:ansijersku trilogiju koja prikazuje Ma-

OLJA IVANJICEI: CRTEŽ,

zbirkom Minati će označiti još jedan prođor u pravcu savremene lirike i još jedan samosvojan korak

nu — po opsegu je skromna (23 pešme), ali u njoi je bar trećina takvih pesama koje možemo uključiti 1 u najstrožiju antologiju naše savremene lirike, (LJ. Đ.)

„Nekoga

PREVEDENI

Romansijer

laju uoči nezavisnosti; roman sam pisao sa ma» lajskog, tamilskog, kineskog i evroazijskog gle-

dišta — Koliko sam, razume se, mogao da postigne tako pronicanje.

Moja malajska trilogija se čitala; bila je čak i hvaljena. Ali nisu li pohvale wproizilazile iz opčinjenosti egzotikom srodnom mojoj. Prijatno je, možda, biti okružen ošamućenim Kritičarima; nije tako prijatno suočiti se.sa-opasnošću da. vlastita muza, postane ošamućena.

Ja, mislim da sam ostaćak svoga književnog života mogao provesti pišući o vrućini, krokodilima, bananama, kokosovim orasima, slučajevima AMOK i LATAH, toplom pivu koje se pije pod mahalicom dok je čovek okružen kimeskim brbljanjem i pljuvanjem. Ali ja ne mislim da se na ovaj način možu početi bilo kakvi novi prozni pravci. Izražavajući jedan svet nepoznat zapadu, ja bih, pre ili kasnije, pao u iskušenje da kradem, da, falsifikujem karakter kaoi mise em s coČ ne (niko ne zna da li je ovo istinito ili nije; verovatno ima malo onih koji će proveravati), i da izmišljam neverovatan sadržaji molfive akeije, da prikazujem svet koji je manje egzotićan nego što je basnoslovan.

Većini romansijerskih problema može se, u stvari, doskočiti ukoliko se izabere neki udaljeni sadržaj. Svi romani koji su ikad napisani govore 0 preobražaju ličnosti — rđavi žjudi postaju dobri, neuki doživljiavaju prosvetljenje. Stvaranje verovatnih motiva promene i, još više, verovatnih procesa promene jeste ono što iziskuje prave umetničke sposobnosti, Iznenadna, Polinina konverzija prima se kao verovafna jer je božanstveno izvedena, femperamentna. promena stava jednog Malajea, manijaklana đepresivnost Rusa ili histerija Indijca primaju se kao verovafne jer su egzotične. Zadatak zapadnog romansijera jeste da, pokaže svojim zapadnim čitanciman, kako se oni sami ponašaju, da objasni ili bar da demonstrira, šekspirovsku misteriju da »mi znamo šta smo ali ne znamo šta možemo biti“,

Napuštanje egzotičnog sađržaja zbog njegovih opasnosti, njegove podložnosti korupciji, dovelo

me je do toga da postanem isto tako morbidno preokupiran sadržajem proze koliko i prosečan čitalac romana — premda, razume se, na đijametralno suprotan način. Ja, želim đa se roman-– sijeri manje bave onim o čemu pišu a više onim kako o tome pišu. Neka putopisac, bestseler lovac na divžje zveri, vešt spoljnopolitički komen>