Književne novine
likovna umetnost
Marina
'BTROSPEKTIVOM” Marina 'Partaglie Beograđ je ovih dana' dđo= šiveo jednu sasvim izuzetnu' izlož-
bu, Njena izuzetnost nije, ili nije sa-·
mo, u ponovnoj „afirmaciji vrednosti
dela koja prikazuje, u još jednom ista-·
knutom značaju autorovog doprinosa jugoslovenskom slikarstvu nego u tome što je ovakva — retrospektivna naizgled — od mirme 'muzejske smotre
opusa nastalog proteklih decenija, u
stvari pretvorena u polemički alt ko
ji otkriva ne samo „novog“ Tartagliu
nego pokreće i neka pitanja u vezi sa
problemom savremenog u jednom vre-
do dugom stvaralačkom Kkontinuetu. Pripadnik generacije boraca, Tartaglia je utkao· dane svoje prve umetničke aktivnosti u nastajanje zemlje za koju se borio. Svojim zrelim delima izrastao je on·u jednu od centralnih ličnosti njene doratne umetnosti. Danas, posle pedeset godina rada, pošto su njegove slike već ođavno cenjeni eksponati naših muzeja, Tartaglia je priređio tek svoju treću samostalnu izložbu!
Dela majstorove ekspresionističke faze, sa remekđelom „Autoportret“ iz 1917., zatim kasnija, iz faze sezanovski shvaćenih oblika što kroz svetlo lamnu modelaciju forme ističu važnost predmeta („Muža“, iz 1999), i onih tonskim modulacijama slikanih pasaža kojima je u našem slikarstvu dostignuta senzibilnost Vijarovog ranga („Enterjer sa toticom“, 1930), sačinjavaju polovinu izložbe. Ma kako Bve ove, do 1055., nastale slike, prezentovane zajedno, delovale „retrospektivno“, izložba je pre svega prikaz sadašnjeg Tartaglinog stvaranja, a ova ranija dela — manje više sva poznata — prisutna su da podsete, da dokažu, da objasne, da opomenu. Da podsete na vreme i pređeni put, da dokažu kontinuirani rast jednog originalnog stvaraoca, da objasne kako naizgleđ uvek drukčiji umetnik ostaje u suštini uvek rasprostrt koliko i raspet okvirima same svoje ličnosti.
Tako izložba, uz ovakvu neobičnošt svoje koncepcije, svojim drugim delom, odnosno slikama nastalim posle 1955. deluje sasvim „meočekivano. Raniji mirmi razvoj odnosa prema objektu i sve ono što je taj razvoj matrkiralo u pogledu originalnosti slikarevog izraza, kroz, za Tartagliu karakterističnu, uvek negovanu sktilšku
aktuelnost, “kao” đa: še naplo' izmenio.
Objekat se pretvorio u šumu “asocijacija a slika u Ti}žemtt: vipijtu(r6aHzovanu' la
kom fakturom skice,. bez insistiranja"
na detalju, bez naglašenih granica forme. Pred nama je sađa slika predmeta, ne više” opservirani „predmet. Tako su nastale serije varijacija na temu! slikar, cveće, Mali Lošinj, Pinije: Svetlost, koja je i u fazi „tamnih” slika bila ne samo jedan od nosećih elemenata Tartagline slikanc površine već i medijum njegove eksprešije, sada je prelila celo platno a slikar, zasenjen mnmjome, sagledava odsjaj predmeta kao u „contre jour-u“., Od nekađa čvrsto konstruisanih, konkretnih oblika sve je, dakle, postalo samo slutnja što nazire, zamišlja, pretpostavlja. ,
Ne može se od slike tražiti drugo do ono što je umetnik njome hteo da kaže. Dragoceni dijalog slika-gledalac nastavlja se samo ako pokušamo da umetnika sledimo u okvirima koje je on postavio. Zato kod umetnika Tartaglinog karaktera radikalna bro mena u fakturi, izrazu, koloritu, svakako nije plod nemoći nego određene namere. Pri rekapitulaciji pređenog puta, za naše relacije ogromnog i Veo= ma značajnog: — i to ne samo za na> še relacije — kođ umetnika je šve postalo samo vizija onog što jeste: ni jabuka, ni figura, ni ma koji određeni predmet — hego njegova slika! · Ova nova Tartaglina faza ne podnosi formalne komparacije, i čemu? Umetnik je za pedeset godina irpeo mene pod uticajem 'svega što ga je u datom irenutku uslovljnvalo, na „njegovom hlikavstvu to je zacrtalo tragove. Zato je formalna ražlika statih i movih sšlika za Yazumevanić ove .treće. samo
stalne izložbe koliko logična, toliko i sekundama. Ono što vezuje Tartagliu od juče sa ovim danas upravo
i jeste ličnost, umetnika prošla Krož mene koje su markitale delo ne kida+ jući žive” mili „mođusobnih spojhica, Živeći' sa svojim vremenom, on je sa-
čuvao isti intenzitet Kkfajnje senžibilnosti ža zvuk onoga što jeste „danas kao što je njegovo delo zvonilo ..danasom“ iz 1917. ili 1982. ostajući uvek njegovo. U iome je P'artaglia ostao veran Sebi i svom stavu, a. u tome i jeste suština njegovog odnosa prema stvaranju, Predmet. opserviran direktno ili sagledan u sećanju Slikatski je doživljen u trehutku nastajanja delai žato je uvek nov ha uvek isti, nošeći stilsko obeležje koje se uklapa ·u izraz vre= mena kada je postalo, dok pečat umetnikovće ličnošti čuva kontinuitet saopštene sadržine. U toj večnoj meni u kojoj 6 spoljnje filtrira unutrašnjim
4
“ONO Y
neđeljiva od umetnika. Sa togaspekta sagledana izložena dela, — 'aspekta koji je, mislim, bio i
umetnikov — i one slike „muzejske”'
tamne i iznegovane i ove „modđerne” svetle i skicozne, gube u datom sklopu hronološki značaj, jer bi stare mogle biti poslednje, a nove možđa skice umetnikovih ranih dana, toliko ih vezuje i štapa jedinstveno, istovremeno i superiorno i krajnje senzibilno .rea= govanje na doživljaj. Insistirajući na stavu da tom svom doživljaju nađene
Branislav PETROVIČ ~”
Ponoć, periferija, kiša;
Vitalnost
ogleda :se- misija. stvaranja i življenja :
samo adekvatan nego i savremen izraz, umefnikova aktuelnost čuva snagu vitalnosti. Sve drugo bilo bi stagniranje ili nemoćno ponavljanje nekadašnjih rezultata, Zato umetnik, bež
obzira na veći afinitet publike za da».
našnje ili prošlo njegovo stvaranje, bez obzira čak i na ocenu istorije, ne može drukčije znajući da dok stvara dotle i jeste u svome vremenu, jer kako bi se inače uzajamno obeležili? U ovome je, za mene, poruka treće Tartagline izložbe.
Katayina 'AMBROZIĆ
razgovor s prijateljem
” EŠRO ti je što si čovek bil voleo da, si pčela, Dil voleo đa si glista ludi ljiljo konj bez oka
bil voleo da si more grob bez krsta ptica bela bil voleo da si vatra bil voleo da si foka
Teško ti je tako kažeš bil voleo :da si kvaka bil voleo da si doba kad, cvetaju mar i lipe bil voleo da si kuga kralj višanja san, UWudaka bil voleo da si jastog sYce MKkraba razum, sipe
Jadaš mi se e pa dobro bil voleo da si šuma bil voleo bil voleo bil voleo kiša da si bih voleo da si novac bil popio čašu rumo.
bil voleo da si da Sl...
| PONOČ, PERIFERIJA, ZVEZDB, RAŽ, SVICI
| ljubavi Uubavi ljubavi ljubavi ljubavi ljubavi
posetiće kuga i Kkugin sim,
ko u stayo vreme ljubavi
hoćeš li donositi cbeće mome kosturu ženo
bosm?inosti moja ljubavi
koji te me vole devojčice
*
OZ iz Kragujevca za trem, nas osvetli } spojene sa svetom, u vamoyemen Val SG meba kuriču zemaljski bpetli
Ljubeći mene ljubiš tvorca sveta | lešina svemira gadmo zaudang da uklonim svbomir ako ti smeta
i Idućeg proleća našu carevinu,
gledačemo kako ljudi gitu
A tako malo trajemo ko ljudi
a lako dugo žvoimo ko zemlja . ješsem, ju sapošela oči + grudi 'y; JeSe? 8b fi izmislila, ljubavi
vw ir \Hoćeš\lH leto 'ga"grob'dl poleće „0 t i bi da budeš ravnica snežna
Ljubiin ie ma semlji i divim, se sebi kako te tako savršenu stvorih, za besmyimost te menjao ne bih,
Koža ti topla ko ždral kad poleti u zelene vode Šume i sjaj #90 vjeki bjeko» da su prokleti i
* * |,
UD mumu, zvezda signal večne tmvme } zvezda što se Yađa kad čovek bremyine
Prostori strašni i pono?i sivi
odajte tajnu zašto čovek, živi
IL munja što. .se s Mudim, gromom. svađa
A već kad je jednom tako divno vođem
zna zašto se čovek na tom svetu rađa, | ı | |
šta mu, bi da ode žisnji oslobođen
'Na putu Ilroz večnost ko zna šta sve čeka · mevičnog beskyaju sirotog čoveka.
i ia aaa ii o
Povodom Klabunda
U. 23%, BROJU „Mnjiževnih novina” (7, NI 1984) L. Dovniković ukazuje na jedau neobičnu poduđarnost, Naime, u „Ahntolo» siji novije nemačke lirike“ (Nolit, 195d, str. 172). u Kojoj jedan deo prevoda bpotliče od Ivana Ivanjija.a drugi od muene, ha lazi #se pesma „Umorni vojnik“ wd KlaMWunda (čije je bravo ime, da uzgred napomehem.,. Alired Henške, a mne Albert, kako je io Btamparskom greškom u „Alto“ logiji“ objavljeno). „Međufim, sadyžajej istovetna pesma, pod nasiovom „Umoran vojnik“ (u prevodu Zvonimira Goloba) Oobjavljena je u Kmjizi „100 najvećih djeia svjetsko Mnjiževnosti“ („Stvarnost", Zagreb, 1962, Str, 18), | tamo se navodi da esma Potiče iz stare Wineske antologije Ši-king. Kako se Klabund bavio brevođenjem Kineskih pesama (prevodio je po engleskim i francuskim prepevima), TL. Doviković s pravom pretpostavlja da' KilabundoVa bbpesma u „Antologiji nemačke -lirike* ije original već prevod, i moli prevođioce ,da objasne kako je do toga došlo,
Pošto XX, Ivanji nijć učestvovao ni u Di+ ranju ni u prevodu ove pesme, eveniualna odgovornost za ovu omašku pada samo na mene, pa se smatram dužnim da OodgoOVoO> tim, Eve u čemu je stvar. Spomenuta Kla-
·kođe ıo ne spominje.
bundova pesma (ili prepev) malazi 86 u drugom izdanju antoložijć A. ZŽergćla (Sečrgel) pod naslovom „Saat unđ Mrnte“ (izdavačka kuća BOMBE, D. #.. Str, 540), i ođatle sam je izabrao i preveo. Ta antologija sastavljena je ma taj način Što šu sami bpesnici birali pesme kojima če w njoj bitl zastupljeni. Rlabund je, pored ostalih, Ppriložio pesmu o kojoj je reč, ali bez hapomene da je u pitanju prevod. Izdavač iaImao sam, dakle, puno prava da smatram da je posredi otjginal; jeF ni po čemu misam MOBBO bpretpostavljati da je wu pitanju neka mistilikacija, a da sam i pteipostavljao tehnički bi mi bilo gotovo nemogućno da je WkNVrdim. Sem toga, pri uslovima u kojima sam radio pre deset godina nisam imao bpriike da jedan dobar dćo pesama, objavijecn bo raznim antološijama, Verifikujem Wu o riginalnim pesničkim vbirkama. Zašto ije bak, Klabund preveđenu pesmu izdAvao zn svoju, u to me mogu „dglagiti. U sVakoni slučaju, veoma sam zahvalan MK, DoVvnikoviću Slo je ma OVO ukhhžao | omogućio da, ukoliko đođe do novog izdanja „Antolopije novije memaćčke lirike“ ta grešku bwde ispravljena.
. Branimir ŽIVOJINOVIĆ
[urinski i PavMgyić |
U S0lpnu moderne WHbniB
NAJ PROLOMNI talas koji se
široko razlio i u. beogradsko. sli=
karsko podneblje donoseći ideju o strukturi materije i novim izražajnim materijalima i koji je zacrtao nove puteve, đoveo do mnogih iskušenja nametnuo je, ko zna po koji put, i problem negiranja klasične forme. Štaviše, on se u jednom svom vidu pojavio kao anti-slika. Zoran Pavlović i Živojin Turinski, slikari mlađe beogradske generacije, zahvaćeni, u izvesnom smislu,
· ovim talasom nisu bili i potpuno pone~
seni njegovom plimom. Pre bi se mo-
glo reći da izvlačeći iskustva posle pliSee bokušavaju da započnu igru ispoetka. Pretpostavljajući materiju ostalim
izražajnim elementima Zoran Pavlović
njemu strukturu' koristi, pre svega, kao antitrađicionalni optički fenomen, ali ne toliko u smislu konstrukcije novih odnosa, već kao sredstvo koje oslobađa specifičnu vrstu čulnih zračenja a time sugerira i jednu određenu ćkspresiju — sadržaj slike. Potrebno je, međutim, odmah napomenuti da se Pavlović ne služi takozvanim, neslika?skim materijalima — peskom, metalom i sličnim — njegov postupak, poučen neonaturalizmom, zasniva se na oporom, nesentimentalnom namazu platna i raznovrsnosti njegove teksture, Pavlović, s druge strane, neguje izvestan. plastičmi ritam u kome boja i forme podležu misaonim principima, a njihovo efektno umnožavanje i diferenciranje ističe suverenost u vlađanju klasičnim likovnim odnosima, otuda ovo slikarstvo može ostaviti utisak i jedne već davno utvrđene ravnoteže. Naravno, i pored ovakve artikulacije, u krajnjoj liniji racionalne, Pavlovićevo slikarstvo se upravo nudi savremenim izrazom — dominacija slikarske materije nosi u sebi naročita svojstva koja podstiču nov formalni kontekst, znatno modifikuju egzistenciju oblika i pretpostavljaju novu percepciju slike, đakle, nov doživljaj. Izražavajući se u ošnovi nefigurativnim plastičnim jezikom Pavlović zalazi katkad i u sfere figuralnosti. Međutim, čini se đa je to nominalno, upravo onako kao što je ranije bilo njegovo korespondđiranje sa apstrakcijom. On je slikao apstraktno ali je mislio figurativno; u stvari — bili su to sve Yveđucivani enterijeri i mrtve prirođe koji su građeni, bez obzira ne suprotne intencije Pavlovića, na ilužionističkim estetičkim principima — predmetni svet je bio glavni posrednik izražavanja, pa je to ušlovilo i već poznati slikarski rafihman. Danas, kako je Već izneto, Pav-
| Jović “se” umhogome * izmenio, bn je | “napustio teađiciohahni kofteept i sukobio
se sa novim problemima matetije i prostora. A: ukoliko se na njegovim platnima i pojave tragovi ljudskih {i gura oni su utkani tako da predstavljaju u svom bitisanju gotovo fikciju, jer podstiču druge vrednosti, od njih se nije pošlo kao od osnovne premise. Pavlovićevu dramatičnu viziju yeflektuje ogoljeno kretanje materije u kojoj se tragika nazire kao problem vremena.
Živojin Turinski je još više nego Pavlović udaljen od šstrukturalizma, od enformela, mada i on Koristi njihove tekovine, ali ih tumači na svoj način. Naime, ideja Turinskog je usredsređena na afirmaciju witerije koja pulsira kroz zgušnuto organizovan oblik, čije se dejstvo ispoljava u vidu simbola. Periferiju njegovih simbola sačinjava prostor koji je neutralan i koji treba da omogući punu egzistenciju ovim simbolima promišljeno smeštenim i duhovito izveđenim. Zasićeni materijom, formalno sačinjeni u viđu imaginarnih kaligrafskih fofmi, ovi simboli svoje neobično dejstvo nose u sebi kao smisabo vlastitih Vrednosti, čiji karakter ima značenje slobodne likovne meiafore. Međutim, ako je u osnovi ideja Turinskog bila lucidno zamišljena, ako je on s pravom najviše računao na integralni intenzitet svojih simbola onda je tokom stvaralačkog procesa, tačnije rečeno, u svojoj konačnoj #realizaciji nešto umahjio taj intenzitet narušivši prvobitnu strukturu oblika, njihovu čistotu i monumentalnost. Naime, unutar oblika Turinški se upušta u novć brobleme, on minućioznom analizom. sada otkriva jedan svet koji se suprotstavlja misiji njegovih simbola.
Naravno, i ported ove primedbe sli+ karstvo Turinskog nedvosmisleno ukazuje na stvaralačke mogućnošti OVOg šlikara čije je delo već danas upilo moć da ozbiljno angažuje đuh. da poktene emocjju. . Vladimir ROŽIĆ
da Pesćara, nije volela
POVODOM | 400-GODIŠNJICE SMRTI
Poz dana, javila mi se Albanka.
' Smeje se u telefon i kaže đa sam duboko uvredio njenog muža. Ona se trudi da zabašuri stvar, ali trebaće nekoliko dana, đa mi zaboravi, što sam rekao o papi, povodom Mikel„anđela. .
Ja se onđa, nehotice, sećam, onog soneta Mikelanđelovog, koji počinje rečima: „Nel dolce d'una immensa cortesia... U slasti jednog bezmernog dvorenja“... To je sonet prekida jednog velikog prijateljstva. Brže bolje uveravam suprugu svoga prijatelja, da mi nije bilo, ni na kraji pameti, da ga vređam, niti da pape, našeg vremena, poredim, sa papama renesanse. Koješta. Onda ona, kroz smeh, pita, a, šta Je novo, na talijanskim časovima? Ima li nečeg novog? Kako je buržujka? Da li se vređa?
Nije ona dete, ali je vrYIO sramežljiva., ·
Ja se onda prisećam, kako se gospođica della Cloetta nešto naburila, pa pričam „Albanki, kako mi nije jasan slučaj onog fiorentinskog „bankara, u Rimu, koji je primio u svoju kuću Mikelanđela, kad je Mikelanđelo bio
i) teško oboleo, a kako se to prijateljstvo,
posle prekinulo, a Mikelanđelo ne ka-
| že, zašto. Govori o nekoj uvredi. Priz-
naje, da mu je taj Luigi del Riccio spa-, sao Život, ali kaže da mu je naneo neku tešku, bolnu, uvredu. Ne kaže kakvu. Mikelanđelo prekida, i ćuti. Čitao sam i poslednje pismo, koje je Mikelanđelo uputio Cavalieri. I Cavalieri se pita. zašto mu je Mikelanđelo zatvorio vrata svoje kuće? Ne zna zašto. l
Albanka se smeje i kaže, da ni ona ne zna. Fitaće muža.
Ja onda dodajem da se i moj učšttelj talijanskog nešto naburio. Pitao sam samo, da mi protumači, šta je Mikelanđelo mislio? Condivi kaže da je Mikel anđelo, i u starosti, voleo sve što je lepo, Lepo brdo, lepu šumu, lepog konja, lepog psa, pa je priznavao da žali, što više ne može đa voli žene, kako ih je voleo. Naročito ženu „aspru“. Moj učitelj mi kaže, da to znači grubu ženu. Mikelanđelo je odrastao među ka menorescima. Meni treba ta reč. To bi značilo, još jeđan dokaz socijalne veze, sa kamenorescima, u Mikelanđelovom životu.
Albanka fonu.
Ona, kaže, ne zna, šta je Mikelanđelo pričao Condiviu, ali ako je hteo da kaže, da voli naročito ženu „aspru“, onda fo slobodno mogu da prevedem drugače, a ne „grubu“ ženu. Nema zato odgovarajućeg priđeva na francuskom, ili engleskom, ili nemačkom,
To je izraz talijanski, star nekoliko. stoleća. Moglo bi se za nužđu reći, francuskiy „apre“, ali ono. što je Mikelanđelo hteo da kaže, znači, otprilike, na
se glasno smeje u tćle-
francuskom: „gourmande“, — sasvim sigurno.
Kud mi pade na pamet da Tio pitam? Ja sam bio zanemeo,
Čujem kikot Albanke u telefonu, a ona dodaje, «a je čula, od gospođe Nonđstroem, da sam, na izletu na Veliku Stenu, stalno. govorio o vanbračmoj deci i šilovanim „služavkama, o životu KMierkegaarda, Ibsena i Strinđberga. A šad pitam „gošspođicu dela Cloetta 6 markizama u Rimu i šta je Mikelanđelo mislio, kad kaže, da voli lepu ženu, a naročito „ašpru”, Treba đa mi kaže ovo: Gospodin della Cloetta nije samo ostavljen od žene, Vatićan ih nije samo odelio ođ postelje i t?peze, nego se švće to odigralo, zbog jedne matkize u Rimu. : ı
Koja je petnaćšt godina mlađa, od oca mog učitelja.
A koja sa njim ođlazi, na ljubavne sastanke, na Monte Cavo. Naišli su Wa njih, njeni poznanici, a.Vidđeli šu.ih, u autu, u vrlo čudnom položaju, Sad znam. Njegova ćerka je naučila nćešto. Ona sluti, koja je to markiza. Iz papinog plemstva., Da Roma Dpapalć, Ali ta sirota devojka, koja obožava i o6B i mater, ne žna koja je sigurno. Misli da je markiza (kaže ime), koju 8s&Mm možda viđeo? , :
Ja se onda prišećam jeđnog, zelenog, šešitića, i tamno zelenih očiju. jodne mlade žene. odličnog stasa, koju sam vidco jednom. bpri jednom priljemti, u jednom poslanstvu, pored moje žene.
Razgovaaln je sh mojom ženom vrlo ljubazno.
·Muškayci su je bosmatrali požudno.
Albanka mi još dovikuje, đa čuvam lu tajnu. Zar ja nikako ne mogu da zamislim, da između onoga što se negde dogodilo, u Stokholmu, drugima, i onog, što se sad dešava u Rimu, među našim poznanicima, možda ima veze? .
ZGLEDA mi da moj učitelj talijansškog, posle tog dana, primetno popušta, u švojoj srdžbi. što mora
| da sluša, kako pominjem Mikelanđela.
Iznenađen sam, kad ona, i sama, bO~-
j čimje da pominje Mikelanđela. Knže.
treba da znam, da ni ona nije toliko protiv poezije Mikelanđela, Molike ja mišlim da ješte. Ona je samo protiv te žene, Vittorie Colonna, u životu Mikelanđela. Ne mrzi ni ona starog Buona-> rrotija. Ona mrzi Vittoriju Colonna. Žali starog Mikelanđela. Ta markiza Mikelanđela, ali pa je zavodila. Pokazala je Rimu, da može, — kao Omfale Herkula, da zaludi najvećeg Talijana.
KNJIŽEVNE NOVINE