Književne novine
· KNJIŽEVNE NOVINE.
j*>
i
Književnost umetnost društvena pitanja književnost umetnost društvena pitanja –
Stojan | | Đorđe Sp. RADOJIČIĆ |
PRE PEDESET GODINA 18. februara 1915. god., smrt je otrgla od posla Stojana Novakovića, | neumornog i neobično znamenitog trudbenika na našoj knjizi, nauci, prosveti i državničkim dužnostima, MN Ora:E WR Ba Mr O te-
' Za stolom prepunim knjiga, rađio je do poslednjih trenutaka svoga života. Kad je u novembru 1914. godine neprijatelj prodirao ka Rudniku i kad se krajnja opasnost nadnela. nad Srbijom, Novaković je, mimo i pribrano, pisao istorijski roman o Jovanu Oliveru,. Dušanovom despotu i prvom doglavniku. Sećao se da o Oliveru postoji rasprava prof. Jovana Radonića, pa je prilikom jednog susreta želeo da o toj temi razgovara s Radonićem. U teškoj situaciji u· kojoj je bila zemlja, Rađonić nije mogao da pretresa naučna pitanja, a Novaković se tome čudio: njegova generacija, govorio je Novaković, preturila je preko glave, mnoga zla, pa je.on uveren da će i ovo poslednje zlo proći. Uoči same smrti, zimi 1914/15. gođine, Novaković je spremao članak o „Problemima jugoslovenskim“ i članak. je, iako nepripremljen. za štampanje, izišao na francuskom u „Revue de Paris“ od 1. septembra 1915. godine. Uredništvo je, u napomeni, staklo da je smrću Novakovićevom „nestalo jedne od najviših ličnosti balkanskog sveta“,
'Odštampan u vidu brošure, Novakovićev članak je bio u izlozima pariskih knjižara kad su se vodile borbe po beogradskim ulicama i kad se Srbija očajnički branila od neprijatelja, nesrazmerno nadmoćnijih i brojno i u naoružanju. Beograd, najbelji grad na svetu, tada je, ko zna po koji put, oblivao zidove krvlju svojih slobodoljubivih branilaca. Takva je prošlost Beograda, od najstarijih dana, u toku cele njegove istorije, koja traje već više hiljada godina, Srbi su u Beogradu umirali za slobođu na kolju kraj Kalemegdana, u Karađorđevom ustanku, u narodnooslobođilačkom ratu, uopšte rečeno veoma često i uvek veoma hrabro.
Početkom, XV veka Srbi su od Beograda načinili veoma važno književno i kulturno središte. To: je bilo doba Stefana Lazarevića, viteza i pesnika. T'ada, istina, Srbi u Beogradu nisu imali „veliku učiteljnicu“ (kako se na tadašnjem srpskom jeziku nazivao Univerzitet). Bilo je u Beogradu samo „uUlitelja srpskih“, od kojih je najzhatniji Konstantin Filozof, biograf despotov, gramatičar, najbolji naš istorik srednjega veka. Despot je oko sebe skupljao književnike i učene ljude u ondašnjem smislu te reči. U tom književnom i naučnom krugu, pored despota i Konstantina Pilozofa, bili su pesnik Jefrem, istoričar i Mmjiževnik David, Književni poslenik Andreja. Možda su u njemu, ma 'i povremeno, bivali Andonije Rafail Epaktit, srpski književnik vizantijskog porekla, Venedikt Crepović, pesnik i prozni pisac koji je imao lepo klasično obrazovanje, a svakako i mnogi drugi o kojima zasada još ništa ne znamo. Despotova. vlađavina nad Beogradom trajala je kratko vreme, nešto više od dve decenije, pa je Beograd došao u "ugarske ruke, da posle nešto manje od sto godina potpadne pod Turke. i
Tek „vaskrs države srpske“ (da upotrebimo Novakovićev izraz) Beogradu je vratio književni i kulturni značaj. Na uzdizanje Beograda u tome smislu mnogo: je doprineo Stojan Novaković kao književnik i naučnik, upravnik Narodne biblioteke, profesor Velike 'kole (prethodnice Univerziteta), član · Srpskog učenog društva, član impredsednik Srpske akademije nauka, jedan od osnivača i prvi predsednik Srpske književne zadruge, najzad kao ministar prosvete (triput) i predsednik Vlade (dvaput).
___Rođen u Šapcu 1842. godine, kao sin siromašnog zanatlije, stolara, Novaković je najveći deo života proveo u Beogradu. Kao poslanik Srbije bio je u Carigradu (dvaput), u Parizu i u Petrogradu. Umro je u Nišu, gde je prešao kao na. rodni poslanik kad je počeo rat s Austro-Ugarskom. Njegovo duhovno i naučno rodoslovlje je neobično značajno. Novaković je bio učenik 'Đure Daničića, koji je pak bio učenik i saborac ' Vuka Karadžića, tvorca nove srpske književno'sti i nacionalne nauke. Od Vuka i Danižića Novaković je naučio da treba istrajno raditi. Samo ·!su zvanični poslovi odvajali Novakovića od naučnog: i književnog rada, i to donekle, nikad potpuno. Naučne rasprave i knjige pisao je i obiavliivao jednu za drugom, bez prestanka, sve "dok nije izdahnuo i pero mu ispalo iz ruke. 'Obrađivao je sve nacionalne nauke: filologiju, istoriju književnosti, istoriju, | istorijsku geografiju, istorijsku etnografiiu. Počeo je najpre da objavljuje pesme: u februaru 1861. godine izišla mu je pesma „Srce“, a 1862. godine štampana mu je zbirka pesama „Pevamija“, U aprilu i maju 1862. godine objavljen “mu je članak o debelom i tankom jeru..I jerovi su odneli pobedu nad pesništvom. 'Novakoviću nije bilo ni dvadeset pet godina kad mu je štampana „Istorija srpske književnostić (1867). Dve godine posle. istorije objavio je „Sıpsku bibliografiju“ (1669), Nije bio dobrog, zdvavlja. Dok ie rađio na istoriji, propliuvao je krv. TI dan danjii mi smo upućeni na Novakovićevu Bibliogsrafiju, jer druge nema (mislim. na bibliogra· fiju koja prikazuje celokupnu ftipografsku pro
Glavni i oduovorni urednik: Tanasije Mlađenović. Urednik: Pređra: Dragan Kolundžija: Velimir Lulić. Slavko Mihalić Aleksa 1 U)st Izlazi svake druge subole Poleđini primerak 30 dinara Godišnja pretplata DOO dinara polug. ta ska 17. Redakcija. Prancuska 7. “Telefoni: 627-206 (eđdakclja) | 626-020 (komercijalno odeljenje i
5 Ipnlatović. Momo Kapor
istoriju prava,
dukciju modernog vremena; inače nedavno smo
dobili dobru bibliografiju XVIII veka-.od dr
G. Mihailovića). Novakovićevi „Primeri Književnosti i jezika staroga i srpsko-slovenskoga“, koji su u 3-ćem izdanju izišli 1904. godine, i u kojima su mnogi stari srpski tekstovi, još uvek su nezamenljivi. Bilo bi potrebno dosta vremena da se samo nabroje stari srpski rukopisi koje je Novaković proučio i objavio. Time je..nastavio važni naučni posao koji je započeo njegov učitelj Daničić, a nastavio njegov učenik Ljubomir Stojanović, Tri Novakevićeva pravnoistorijska rada čine skladnu celinu ili, kako je on sam kazivao, „dokumentovanu ”»nilogiju“: „Zakonik Stefana Dušana“, „Zakonski spomenici srpskih država srednjega veka“ i „Matije Vlastara Sintagmat, azbučni zbornik vizantijskih crkvenih i državnih zakona i pravila, slovenski prevod vremena Dušanova“. Bez tih knjiga se ne može raditi me samo na srpskoj pravnoj istoriji, već i na srpskoj istoriji uopšte. U „Zakonskim spomenicima“ imamo najpotpuniju zbirku starih srpskih. povelja, kojom se knjigom, iako ona sadrži samo zakonske delove a ne ceo tekst povelja, moramo da služimo sve do objavljivanja potpunog srpskog diplomatara. Jedna od najvažnijih srpskih hrisovulja, svetoste-
famska, pronađena je u sultanovom saraju zaslu- ·
gom Stojana Novakovića. Tada je Novaković
STOJAN NOVAKOVIĆ, „ .
bio srpski poslanik u Carigradu. Za tom poveljom sa zlatnim. pečatom (hrisovuljom) Novaković je tragao i najzad otkrio na način izvanredno zanimljiv.. } Gi
|. Kad se hronološki poređaju Novakovićevi radovi, po razdobljima koja obrađuju, dobija se skoro cela srpska istorija. Počelo bi se od knjige „Prvi osnovi slovenske književnosti među balkanskim Slovenima. Legenda o Vladimiru i 'Kosari“, pa bi se onda imale navesti ove Novakovićeve glavnije knjige i rasprave: „Srpske oblasti X i XII veka“, „Ohridska arhiepiskopija u početku XI, veka“, „Zemljište radnje Nemanjime“, „Vizantiski činovi i titule u srpskim zem-
· ljama XI—%XV weka“, „Stara srpska vojska“,
„Pronijari i. baštinici“, „Selo“, „Srbi i Turci XIV i XV veka“, „Poslednji Brankovići u istoniji i u narodnom pevanju“, „Balkanska pitanja“, „Tursko carstvo pred srpski ustanak“, „Ustanak na dahije 1804.“, „Vaskrs države srpske“, „Ustavno pitanje i zakoni Karađorđeva Vremena“, Taj dugi niz bi završila Novakovićeva
PROBLEM! |S |C}
Nastavak sa 4. strane.
ženja i tumačenja književnih dela, bilo „je. i kritičara koji su zastupali atav da se nekih. već utvrđenih normi treba i dalje držati i da socijaljstički realizam ili (samo) žealizam ne ame da đođahij i kakvu sumnju 'kao jedini 'metod .pravog umetničkog stvaralaštva. Urednik sovjetskog teorijskog časopisa „Pitanja književnosti“ Vitalij Ozerov govorio je o tome kako raznolikost umetnosti ne odbacuje nego opravdava jedinstvo Kriterija, Po njemu, socijalistički realizam ne treba mešati s kultom ličnosti niti ga smatrati mrtvom ' dogmom, mada on hije ni konglomerat'.svih mogućih metoda. Bugarski kriijčar. Georgi Dimilkrov Goških, glavni urednik „Književnog fronta“, branio je socijalistički realizam od tobožnjeg nerazumevanja, ističući kako i u okviru ovog metoda ima novatorstva, i to pravog novatorstva, koje nije u suprotnosti s tradicijom. Mađarski kritičar Ištvan. Kiralj obavestio je skup kako u Mađarskoj postoje tri koncepcije realizma, od kojih nijedna nema izričitu partijsku podršku. On sam, na primer, blizak je Lkačevom shvatanju realizma, mada ne odobrava njegov stav prema Kafki. Drugi sovjetski kritičar, Amatolij Bočarov, istakao je
kako se ne mogu propisivati recepti za pisanje, ali realizam je nesumnjivo najbolji stvaralački metod. kako za prikazivanje objektivne stvar-
nosti u kretanju tako i subjektivnih doživljaja.
Drugi, mlađi mađarski kritičar Mikloš Almaši
usmerio je svoju kritiku na eksperimentisanje u književnosti, izražavajući mišljenje da razlika, između realizma i antirealizma leži u stvari u oblasti morala a ne estetike. |
' Problem kritičkih normi, koji je više „puta uzgredno dodirnut, razgoreo je nemački kritičar profesor Vilhelm Girmmus u obliku pitanja: ima li pored dogmatskih i nedogmatskih normi? uveren da bi odbacivanjem svake norme kritičari koji su se izjasnili protiv dogmatizma pali u apsolutni relativizam, subjektivizam, impresionizam, pa čak i apologiju proizvoljnosti. Najbolji odgovor na OVO pitanje dao je slovački kritičar Jan Rozner podvlačeći kako pored normi koje postavlja jedna kritičarska ličnost na osnovu svog iskustva postoje i norme koje podržava neka institucija i na taj način stvara i održava dogmatizam u kritici, koji nikada nije dobar za književnost,
Neka opšta pitanja kritike bila su takođe istaknuta na ovom simpozijumu. Mladi češki
„kritičar Miroslav Červenka govorio je o razlici
između kritike kao nauke“i kao umetnosti, dok je rumunski kritičar Paul Đorđesku ·ukazivao na'razliku između divergentnog i konvergentnog tipa kritike. Drugi rumunski kritičar Jon Balan zalagao se za naučnu kritiku protiv subjektivizma i čiste konfrontacije kritike s književnim delom, Miloš Bandić je s pravom istakao kako kritika treba da ima umetničke kvalitete da bi
' imala trajnu vrednost, a mladi češki kritičar
Petar Hujman pledirao je za filozofsku kritiku,
Gotovo opšte mišljenje svih učesnika simpozijuma je da je ova izmena mišljenja kritičara iz evropskih socijalističkih · zemalja · bila korisna, ali zato što' je tema bila. isuviše opšta mnogi problemi savre-
mene kritike bili. su samo naznačeni. Isto tako, gotovo svi Učesnici su se složili da ovakve sastanke freba i dalje održavati, ali s jednom mnogo ograničenijom temom. Postoje čak izgledi da ubuduće ovi sastanci postanu trađicionalni, s tim što bi se svake godine održavali 'u drugoj zemlji. Međutim, ima mišljenja: đa, bi bilo dobro da na ovim skupovima učestvuju i kritičari drugih zemalja, pa čak i drugih misaonih orijentacija. Pošto su se zahvalili organizatoru, Savezu čehoslovačkih književnika, svi kritičari koji su prisustvovali ovom simpozijumu rastali su se sa „uverenjem da će se u skoroj budućnosti ostva-
·riti novi susrefi kritičara u istom ili mnogo širem
sastavu. Sudeći po rezultatima praškog simpozi'juma kritike, možemo se nadati da: će ovi skupovi predstavljati manifestacije korisne ne samo za savremenu kritiku nego i za književnost.
Dragan M. Jeremić
I0»0+o+«0=o0-0"0 O O O 0Q-0-0-0 0!
PROSTOR GROBA
Nastavak sa 6. sinane
stvara neke pretvorbe i hipertrofirane nerasline, gdje se mrak sa mrakom. i mmoži i dijeli, gdje je morbidnost neka vrsta erotske okupiranosti na vrhu i na dnu oka.
i Naravno, ja ne kažem ništa rezolutno protiv tog crmmog grobnog prostora u koji vi stavljate ta vaša zbivanja, ako mi se i Mini da u ovom času u tome ima pomodnosti, traženja jalovosti koje je već odavna počeio. Meni je, gotovo suviše lično jedino žao: što na slikama vaših prijatelja i vašim ne vidim i ova dva druga stanja, dva druga vida realnosti. Možda slikarstvu doista još nije došao
. čas da bi objekt moglo pogledati sa čistim i poniznim okom, kažimo sentimentalno, ispranom suzom. Možda još treba da traje. taj
· sado-mazohizam, nad objektom. Kažem „mož-
' da“ a ipak mi se čini da nije tako. Ne. priželjkujem „stara 'dobra- vremena“ realizma i
: spiritualnog realizma nekog starog: reda. Go'votim.o pravu na, čuđenje,.na čudo i na lice stvari koje.misle na sebe, a he kojima mi neprestano namećemo naše Superiormosti i
· lukavosti... :
| U Papinijevoj knjizi „Gog“ jedan suludi bogataš koji je 'sve" morbidnosti i sve na· stranošti ovoga, svijeta-okušao, na kraju, kada
: Je.i,sinpomah pokušao biti, osjeća se sretan
kada mu izgladnjelu jedna djevojčica u nekom selu daje obižan koman kruha. — Ako hoćete, dragi 'prijatelju, ja govorim, ovako nespretno samo' o tom kruhu.. O njemu u ruci.i. na stolu i, ako je to moguće, čudu nastalom iz tog kruha.
Danijel. Dragojević
Bg Palavestra. Sekretar redakcije: Bogđan A. Popović: Tehničko umetnička ndar Petrov. Predrag Protić, Dušan Puvačić odišnja 300 dinara Za inostansıvo dvostruko
književnost umetnost društvena pitanja
O PEDESETOGODIŠNJICI SMRTI VELIKOG KNJIŽEVNIKA, NAUČNIKA
I DRŽAVNIKA
[ memoarska dela: „Dvadeset godina ustavne politike u Srbiji 1888—1903“ i „ivajnovija balkanska kriza i srpsko pitanje“. Ta kriza je izbila povodom austro~ugarske aneksije Bosne i Hercegovine. Srbija i Srpstvo bili su ugroženi u najvećoj meri, pa je ZDOg SVOE Velikog ugleda i autoriteta Novaković doveden na položaj predsednika vlade, Pesnik Aleksa Santić iz porobljene Hercegovine spevao je tada Novakoviću ove stihove: Uz hridi života i studeme jave 3 Pod, svojijem, krstom, i ti si se peo...
Ne pred mrazom nisi saginjao glave, Jer Bog tvome' srcu dade oganj ureo...
Ko orlovi jaki iz vodmih, gnijezda,
Čija srca nigda zadrhtala nisu,
Letio si gori... I sada ma visu
Stojiš, K'o hrast jedan, pod spletom zvijezda...
Kako li nas toplo. tvoja duša grije,
U sred, ovih kobnih i sumornih dana... Nad nama K'o stablo blagoslova, bdije
I mi svi plod, zlatan, beremo joj s grana...
Nek” je blagoslovem, onaj tremut mio Kad te sjajna rodi mjedro srpske grudi! Ta ti jedan, starče, dostatam bi bio
Pa da srpski narod, vazda slavam, bude!
Po gorama mašim, bo bolju i luci Prosuo.si Uma svijetle planete... I mi danas, ewo, Ko ocu dijete, Svi stupamo tebi sa kapom u Tuci.
Blagoslovi, stayče! Nek” maraštaj cio Velik djelom bude K'o ti što si bio!
|
Novaković se bavio i politikom i pripadao .
je stranci koja je bila konzervativna, a nazivala se naprednom, To ne znači da je Nova– ković bio konzervativan. Naprotiv, bio je veoma napređan čovek. Kad je crkva u Srbiji pokušala da se stavi iznad zakona, Novaković je kao ministar prosvete smenio i orkvenog poglavara, mitropolita Mihaila, i sve vladike. God. 1911. je izašla, skoro lu isto vreme, i na nemačkom i na srpskom „Istorija Srba“ Ionstantina Jire šeka. Povodom. tog. dela od najvećeg naučnog značaja Novaković je napisao „Nekolika teža pitanja srpske istorije“ (na srpskom u Godišnjici Nikole Čupića 31, 1912, 32, 1913 i na francuskom u Jagićevom „Arhivu“ 33, 1912; 34,1919). Tu u zaključku, na samom kraju, nalaze se Ovi redovi, koje sasvim pouzdano ne bi nikada napisao jeđan konzervativac: :
„Za potrebe našega veka mi niti imamo šta da naučimo niti da prepočinjemo od onoga što nam je ostavio srednji vek; načela našega vremena nemaju ništa zajedničko s načelima ondašnjim, Nema šta ni da se naročito zabeleži ni istakne iz toga žalosnoga vremena; pokraj ondašnjih dela ili primera valja prolaziti sa zatvorenim očima. Obrazovanost je bila tesnogruda; težnje su isticale iz sila veoma protivobornih. Danas nama valja gledati u tu prošlost samo da bismo razumeli počinjene pogreške ili primere koje treba izbegavati. Trudimo se da se naučimo kako freba sledovati novoj svetlosti koju nam otvaraju suvremeni vekovi i primeri velikih naroda i velikih civilizacija. Jedino u takvom pravcu naše je buduće spasenje“.
„Ne možemo se zadržavati na Novakoviću kao državniku. Moramo ipak nešto istaći. Već smo pomenuli Novakovićevo delo „Srbi i Turci XIV i 'XV veka“. Izišlo 1893. godine, ono je doživelo još dva izdanja (po ireći put ga je štampala Srpska književna zadruga 1960. godine). To se sasvim retko dešava kod nas s naučnim izdanjima. Delo je prevedeno i na nemački (prevodilac je Kosta Jezdimirović, a prevod je štampan u Zemunu 1897). Kao državnik i kao isto'Tičar Novaković je neobično nagrađen za tu odličnu knjigu i za naučnu obradu problematike kojoj.je ona posvećena. Posle kosovske bitke i pogubljenja kneza Lazara mladi Stefan Lazarevć, još pod namesnštvom svoje mudre majke ·'kneginje” Milice, išao je „na vsločniju stranu v velikuju Sevastiju (u Maloj Aziji, istočno od Ankare) k velikomu amire Pajazitu“, sinu cara
'Murata. Zaključio je mir i, kako sam Stefan
kazuje u jednoj povelji koja je nedavno objav-
ljena, oslobodio je „zemlju i gradove otčstva“ ·
svoga. To „oslobođenje“ je u stvari bilo potčinjavanje turskoj vlasti, A posle pet vekova Srbi sa svojim saveznicima pobeđuju Tursku i u ime Srbije Stojan Novaković u Londonu potpisuje ugovor o miru (30. maja 1918). Veliki naučnik i državnik Stojan Novaković tu je nagradu potpuno zaslužio. ;
U „Srpskohrvatskom almanahu“ za godinu 1911, Stojan Novaković je objavio jednu svoju viziju „Nakon sto godina — Beograd, 15. maja 2011“. Zamišljao je da će do zajedničke jugoslovenske države doći tek na početku XXI veka. Došlo je mnogo ranije. čemu bi se NovakoVIC zaista iskreno radovao da je doživeo da vidi — navodimo njegove reči — „kakvim se sredstvima uspelo da se izglade srednjevekovne rane u srpskom i hrvatskom narodu, da se savlada oblasna pocepanost“.
oprema:Dragomir Dimitrijević Redakvloni odbor Božidar Božović, Dragoljub Izet Sarajlić Pavle Stefanovič, Dragoslav List Izdaje Novinško.izdavačko preduzeće „Književne novine“, Beograd Prancuadministracija), Rukopisi se ne vraćaju, Tekući raćun broj 101-112-1-208, Štampa „Glas“, Beograd Vlajkovićeva 8,
Stojanović Sip. Kosta Timotijević |I Petar Volk.