Književne novine

· eruptivnošću,

KNJIŽEVNE | NOVINE

književnost umetnost društvena pitanja književnost umetnost društvena pitanja književnost umetnost društvena

GODIŠNJICA smrti Milana Bogdanovića jeste prilika da se o kritičaru govori i izvan „Starih i novih“, đakle mimo onoga što je već znano. Sabrana dela kritičareva obuhvataju napise objavljene od 1920. do 1958. godine, a valja reći da se pisana reč Milana Bogdanovića poz javila još 1910. godine i da Wžitava desetogodišnja književna prethodnica nije ni slovom zastupljenau „Starim i novim“.

Književni polazak Bogđanovića potiče iz gimnazijskih dana kada je kao predsednik literarne družine „Vuk Karadžić“ u II beogradskoj gimnaziji čiji je bioQq đak, napisao svoju neštampanu prvenčad. Na;jstariji objavljeni književni rad Milana Bogdanovića bio je prevod „Mališana“ od Alfonsa Dodea, štampan u „Vencu“ 1910. godine. Prevodilac je tada imao osamnaest godina. Istovremeno, izišao je, u istom listu, i njegov prvi samostalni rad „Đačke družine u Srbiji. .

Kako je došlo do toga da Bogdanović svoje rađove štampa u „Vencu“? Književni omlađinski mesečnik, koji je osnovan 1910. godine, čiji, je vlasnik i urednik Jeremija Živanović, bio je najprirodniji prostor gde je maturant mogao objaviti svoje napise. Razumljivo je što je Živanović, kao profesor, imao poverenja u svog učenika, predsednika odlične đačke družine jedne tako solidne gimnazije kakva je bila II muška u Beogradu. Bogdanović je budući njen predsednik, bio verovatno i njeno. prvo pero. Pored temeljnog znanja francuskog jezika, i afinitet prema toj vrsti delatnosti uputio je Bogđanovića prevođenju i šteta je što se njime bavio sporadično. Poznato je da je sve što je prevodio izvrsno prevedeno. Napis „Đačke družine u Srbiji“ pretežno je informativan, ali je zanimliiva opaska autora da su one rasadnici budućih književnih poslenika.

KritičarsiR

Kao učenik, Bogdanović je objavio ukupno pet radova. Pored dva pomenuta, napisao je beleške o Aškercu i Prešernu i duži članak „Slovenačka omladina“ — sve u „Vencu“ 1910. godine. Napis „Slovenačka omladina“, iako je trebalo da buđe književni pregled literarnih družina, postao je mnogo više politički zahtev da Slovenci uče i pišu na maternjem jeziku. Treba izdvojiti Bogdanovićeve đačke radove od studentskih s razlogom da se pokažu neke zablude u tumačenju njegova opredeljenja za književnost. Često se kaže kako je Jovan Skerlić uticao te se Bogdanović pokeo baviti literaturom. Međutim, predsednikovanje u literarnoj sekciji, pet objavljenih radova u đačko doba, samo opređeljenje da studira književnost sve je to postojalo pre studeniskih: dana septembra 1910. godine — i poznanstva sa Skerlićem. Ne pomera se nikako stepen delovanja Jovana Skerlića na mladog Bogdanovića, već samo vreme'toga uticaja, jer, ako je Bogdanović poznajući Skerlića zavoleo književnost, on je, voleći književnost, i upoznao Skerlića.

Milan Bogdanović je nastavio da sarađuje u „Vencu“ i kad je postao student. Gođine 1911, objavio je pozorišnu kritiku „Piraporuge“ od Sem Benelija i prikazao knjigu S. Ćorovića „U časovima odmora“, Napisi u ovom mesečniku nisu foliko značajni po tačnosti sudova ili stilu autora, već su to dragoceni pokazatelji da se Bogdanović, bar što se vrste članaka tiče, u potpunosti predstavio. U „Vencu“ Milan Bogdanović je objavio svoj prvi prevod, prvu pozorišnu kritiku, prvi prikaz knjige, prvi publi-

cistički članak, šta više i prve. beleške. Upravo,

ova četiri vida u kojima se pojavila reč Milana Bogdanovića ostaće trajni oblik u kome će se kritičar i docnije iskazivati, To znači da je autor već na početku odredio granice u kojima

O GODIŠNJICI SMRTI MILANA BOGDANOVIĆA

Ki počeci

(OI)

će se, u pogledu oblasti i forme, kretati njegova misao. U našim uslovima, u kojoj je svaštarenje pomalo domaća bolest, imponuje šio

je osamnaestogodišnji početnik sigurno znao či-

me želi da se bavi i što je do kraja ostao veran svom izboru, ·

Bogdanović je bio vređan student i njegove diskusije u seminaru zapažene. Jovan Skerlić, tada profesor i urednik „Srpskog književnog glasnika“, omogućio je Bogdanoviću da štampa radove u ovom uglednom časopisu. Godine 1912, pojavilo se prvi put ime Milana 'Bogdanovića u SKG. Prikazao je knjigu VI. Ćorovića i Š. Kemure o poeziji muslimana u Bosni. Bila je neokušana novost za mladog kritičara da predstavi čitaocima naučnu prozu, ali smisao za meru i pažljivo ocenjivanje tuđeg rada pokazali su da je dorastao tome. Najbolji njegov napis u staroj seriji SKG jeste esej o Ani Obrenovićevoj. Bogdanovića su dugo zanimale žene pisci u Srba. Prilazio je njihovom radu sa velikim poštovanjem, ali i romantižarskom razneženošću za njihove živote koji su mahom

'bili iragični. Lik Ane Obrenovićeve, fluidan i

senzibilan, temperamenat koji zna šta hoće i um koji to može, ostaje kao prošlost prisutan i kao sećanje drag. Esej je pisan zanimljivo, izvorno i dokumentovano, stilom koji je svesno težio arhaičnosti zbog oživljavanja prošlog vremena. Kako je ovo neosporno najbolji rad Bogdanovićev iz njegovog prvog perioda bavljenja književnošću, šteta je što nije integralan našao mesta u „Starim i novim“. Beleška sa otkrivanja Dositejevog spomenika u Beograđu 1914. više je informativan pregled sa lica mesta nego književni tekst. · Pada u oči razlika između napisa Milana Bogdanovića objavljenih u „Vencu“ i u SKG. Pomalo se može žaliti što su u Glasniku odveć

U SLOVBNAČKOJ književnoj produkciji prošle godine, imajući u viđu izdanja koja su se pojavila sa godinom 1964. na koricama, treba za beležiti doduše uobičajenu, ali ovog puta naro= čito izrazitu pojavu: da se naime potkraj godine i u januaru, a jednim delom i u februaru, pojavilo više izdanja nego tokom cele godine, Ova uveliko ohrabrujuća činjenica u priličnoj meri menja i popravlja utisak kakav se mogao steći o stvaralaštvu slovenačkih autora pred sam završetak godine. Namera je ovih redaka da, zbog brojnosti novih izdanja, tek ukratko skrenu pažnju na njih, li ;

Na podruju poezije pojavile su se tri knjige koje su bile zapažene i koje su uskoro i na građene: dve iz Prešernovog fonda, treća Prežihovljevom nagradom. Radi se o zbirkama Toneta Pavčeka „Ujeti ocean“, Cirila Zlobeca „Najina oaza“ i Pranceta Pilipiča „Nebo za žejne oči“, Prve dve knjige štampala je koparska „Lipa“, dok se treća pojavila u izdanju „Obzorja“ u Mariboru. .

Već u novogodišnjem intervjuu najavio Je Tone Pavček prelom u svojoj poeziji, koji treba da bude određenije fiksiran njegovom drugom knjigom pesama, „Zarobijenim okeanomć“, koja se pojavila nekoliko nedelja kasnije. Mlađićska pesnička družina četvorice pesnika koja je desetak godina ranije, 1953. godine, startovala s toliko uspeha zajedničkom zbirkom „Pesmi štirih* (Kovič, Zlobec, 'Menart, Pavček), definitivno se razišla, delom tematski, a još otvorenije formalno, u načinu izražavanja. 'Uvodnom „Drugarskom pesmom“, koja se nalazi izdvojena iz četiri ciklusa knjige, Pavček je otvoreno istakao potrebu idenja svakog od četiri pesnika sopstvenom stazom. Pavček, prisni Dolenjec, tako sklon poetičnoj idilici svoje rodne pokra=jine i ljudi u njoj, kao uglavnom i tradđicional– noj poetici, o čemu svedoči njegova prva knjiga „Snovi žive dalje“, našao se u nepouzdanom, sumnjama ispunjenom svetu, u koji je uplovio vrio temperamentino, gotovo u vrućici, s novim, pa i slobodnim ritmom. Dokaz tome je naročito ciklus „Gluvonemi“, krik KĆoveka što se našao na plićaku, usamljen, na velikoj muci, s nekoliko izuzetnih pesama.

Zbirka Cirila Zlobeca „Oaza za nas dvoje“ takoreći ni nema dodirnih tačaka s Pavčekovom izazvanom pogođenošću u bit ljudskog. Ta je lirika mahom neelementarna, sva je smišljeno racionalna, slagana trezveno, bez emocionalnih primesa koje su uvek predstavljale suštinski deo poezije. Zlobec se i ovde zadržao na terenu erotičnosti, ne erotike, meditativne i uglavnom konvencionalne, bez drski-

"jih izleta u virove ljubavne opsednutosti. Ne-

ma, prema tome, nekih većih promena u odnosu na njegovo dosadašnje lirsko stvaralaštvo, samo treba da mu se prizna da je postao u izrazu zbijeniji, ponekad gotovo aforističan. „Nebo za žedne oči“ Franceta Tilipiča treća je njegova pesnička knjiga, nesumnjivo dosad najuspelija. Ako prvu, nazvanu „Viharna leta“, karakterizira mahom vrlo aktualistička angažiranost (treba znati, da se pojavila pre petnaest godina, posle golemih patnji što ih je pesniku naneo boravak u fašističkim logorima Nemakke), druga, „Ptice letijo v daljavo“, u mnogo čemu je intimnija. Ova, treća, „Nebo za žedne oči“, sva .je u izrazito savremenim 'tokovima, i tematski i formalno. Izvan pet ciklusa nalaze se dve pesme, štampane na početku i na kraju zbirke (Kutijica koja peva, Don Kihot), vrlo karakteristične i prihvatljive, prva inionirana intimistički ljudski, druga kao postulat da ima svaki čovek pravo na svoje, individualno wiđenje sveta i stvaralačku neprikosnovenost. Filipič se svrstava, uz Slavka Juga i

Glavni 1 odgovorni uređnik: Tanasile Mlađenović. Uređnik Pređrag Palavestra. Sekretar ređakcije: Drapan Mowundžija. Velimir Touhić Slavko Mihalič Aleksandar Petrov.

Pot bim primerak 30 dinara Godišnia prefplala 600 dinara polugoišni Telefoni, 621-286 (redakcija) 1! 626-·020 (komercijalno odeljenje i

5 Ignjatović. Momo Kapor ı ist Izlazi svake druze subote suska 7 Redakcija Francuska 7,

Slovenačka književna hronika

PANORAMA, w

·. NMOVIH IZDANJA

Tranceta Forstneriča, u najviđenije pesnike što u ovom čašu postoje u Mariboru.

U poslednja dva-iri meseca slovenačka je proza obogaćena za gotovo desetak dela, Mira Mihelič zaključila je romanom „Mavrica nad mestom“ svoju tefralogiju, svoju „buržoasku hroniku“, kako je sama naziva. Ova četiri opsežna romana (Mladi mesec, April, objavljen i u srpskom prevodu, Kuća večeri i Duga nad gradom), prikazuju, u razmaku od jednog stoleća, razvojni put i propast slovenačke buržoazije. Glavna ličnost +etralogije, Marina Raven, u „Dugi nad gradom“. doživljava prošli rat. i posleratne godine, rat izuzetno tragično, poraino vreme u poniženju i potpunom osiroma– šenju, Uz Marinu postoje još dva izrazita lika, njen sin Igor, s mnogim oznakama savremene omladine, i njegova babica Bella, s umetničkim pretenzijama. Pripoveđanje Miheličeve vrlo je tečno. Ona uopšte važi kao najistaknutija ženapripovedač u slovenačkoj književnosti, i ističe se izuzetnom plodnošću. Uz upravo ogroman prevodilački rad (najpoznatiji je slovenački prevođilac iz anglosaksonskih književnosti) ona je objavila desetak proznih knjiga i nekoliko drama. Njena nova komedija „Sat našeg vremena“ uškoro će se davati u Ljubljani, a ža ovu godinu najavljuje tri nova pripovedačka teksta.

Mimi Malenšek, autor petnaestak knjiga proze, mahom romana, objavila je opsežan istorijski roman „Inkvizitor“, na gotovo 700 stranica. Ovo je delo, u stvari, biografski roman vođe slovenačke protivreformacije, ljubljanskog biskupa Tomaža Hrena. Kao što je pre osam gBOdina prikazala u vidu sličnog romana život i delovanje prvaka slovenske reformacije, Primoža Trubara, i sad se s izuzetnom ljubavlju udubila u vreme od pre tri veka i spretnije obradila zapravo intimne, porodične momente ove centralne ličnosti slovenačke protivreformacije nego njenu istaknutu versko-političku funkciju. Inače, portret Hrena je i plastičan i narolčito biografski ubedljiv.

Miško Kranjec rešio se na prikaz. prekmur– ske seljačke proleterske revolucije potkraj prvog svetskog rata, 1918. i 1919. godine. Ovu istorijsku materiju obradio je u romanu S naslovom „Crveni gardist“, na nekih hiljadu stranica, čiji prvi deo zahvata zbivanja u Prekmurju u dane kad se rušila austrijska carevina. Seljački puk slovenačkog Prekmurja, bez rukovodilaca i bez razgovetnih predstava o revoluciji, “ubrzo je izgubio bitku s predstavnicima jake mađarske buržoazije, o kojoj je i inače uglavnom bio ovisan. Drugi deo romana izlazi Uskoro,

Drago Grah malo je poznato ime u slovenačkoj književnosti. Ovo mu je druga knjiga i sadrži dve boduže novele, objavljene pod naslovom „Kraj bajke“. Reč je o mladom prekmurskom ripovedaču, koji stvara donekle u maniri ranog Miška Kranjeca, u žanru lirskog realizma. Valja: mu priznati priličnu senzibilnost i dosta smisla za jezik i stil. :

Novi roman „Zid na graničnoj reci Selan“ i

Mitje Vošnjaka deskriptivan je i predstavlja zanimljivo štivo. Zadire, kao vetko koji roman

i K - ,

doblje između dva rata.

Mariboru). |

a 300 dinara Za inostranstvo dvostruko

POTOKAR

u nas, u diplomatski život i prikazuje zapravo sasvim savremenu materiju, zategnutost između sveiskih blokova u naše dane.

Upravo su izašle još tri knjige proze, i to kratki roman pesnika Kajetana Koviča „Ni čovek ni životinja“, koji predstavlja izuzetan tekst, vrlo zrelo napisan (odmah po izlasku delo je nagrađeno Prežihovom nagradom), roman Leopolda Suhodolčana „Sveštlice“ (Svetlaci) i knjiga kratkih zapisa Roka Ariha pod naslovom „Krokiji“. '

S područja literarne istorije, esejistike, kritike i publicistike valja spomenuti nekoliko

· najznačajnijih radova. Upravo je izišla monogra~

fija Dušana Pirjeveca „Ivan Cankar in evropska literatura“, značajno komparativno delo na gotovo 500 stranica. Ističem, da autor u studiji raspravlja o književnom formiranju Ivana Cankara, pa je obradio početke njegova stvaralaštva, otprilike do 1900. godina.

Značajna je i biograiska studija Antona Slodnjaka „Prešernov život“ na više od 300 stranica, u stvari dopunjeno izdanje sličnog dela što ga je objavio „Nolit“ pre tri godine.

Treba spomenuti i tri knjige štampane Dpovodom stogodišnjice Slovenske matice. Reč je o jubilarnom „zborniku s kritičnim „prikazom celokupnog Matičinog rada u toku stotinu godina (svaku granu obradio je posebni stručnjak, pa ovo izdanje predstavlja, u stvari, vrlo instruktivan istorijat pojedinih grana slovenačke nauke i umetnosti), o izuzetno brižljivo sastavljenoj Bibliografiji Slovenske matice (izradio Jože Munda) i o delu Franceta Koblara „Dvadeset godina slovenačke drame“, Koblar je poznat kao jedan od najozbiljnijih pozorišnih kritičara u Slovenaca uopšte, ponaosob između dva rata. Prva knjiga ovog dela zahvata Koblarove zapise o pozorištu, naročito njegove pozorišne kritike od kraja prvog rata do kraja sezone 192980. U drugoj knjizi biće štampani radovi koji se odnose na razdoblje do drugog svetskog rata. Na 400 stranica prve knjige raste pred nama, u stvari, istorija slovenačke pozorišne delatnosti u to doba. | |

U poslednje vreme prišlo se izdavanju tekstova najznačajnijih slovenačkih književnih kritičara i publicista između dva rata (Albreht, Borko, Koblar itd.). Nedavno je na gotovo 400 stranica objavljena knjiga eseja, kritika i članaka Franceta Vodnika pod naslovom „Ideja i kvaliteta“, tematski vezana isključivo na raz-

U pozorišnu problematiku zadiru i poslednje dve sveske Knjižnice Muestnog gledališta iz Ljubljane. Prva pod naslovom „Radosna Melpomena“, sadrži izbor pozorišne esejistike tragično poginulog režisera i književnika Herberta Griina, učenika Branka Gavelle, kome je ova knjiga i posvećena, dok druga, pod naslovom „Glumčeva hronika“, predstavlja treću knjigu uspomena poznatog ljubljanskog i zagrebačkog glumca i režisera Hinka Nučiča (uspomene se odnose na njegov rad isključivo u Ljubljani i

Bogđan A. Popović. Tehničko umetnička aoprema:Dragomir Dimitrilević Predrag Protić Dušan Puvačić Izet} Sarajlić Pavle Stefanović Drnoslav Stolanović Sip Kosta Timotilević ı Petar Volk. List Izđaje Novinsko 'zdavačko ,preduzPćr, „Književne novine" Beograd Prancu>

administracija). Rukopisi se ne vraćaju. Tekući raćun broj 101-412-1-208. Stampa „Glas“, Beograd· ViaJkoviceva: 6,

{#"%

mudri i oprezni, jer mlađom čoveku nekako više pristaju zaletanja kao dokazi smelosti ili

lutanja, kao pokazatelji fraženja sopstvenog puta. Akademsko ponašanje svakako je nametala fizionomija časopisa, ali i sama priroda autorova.

lako gotovo neprekidno na frontu od 1912, Bogdanović je našao vremena da 1914. godine napiše u zagrebačko-riječkom časopisu „Književne novosti“ prikaz knjige „Tako je govorio ZaYatustra“. Mada kratkoveke (izišla su samo dva broja za godinu dana zbog rata), Novosti su bile značajne po tome što im je cilj bio da po. stanu jugoslovensko glasilo, pa su prihvafale saradnju pisaca iz cele zemlje: Miroslava Krleže, Tina Ujevića, Isidore Sekulić, Veljka Pe. trovića, St. Galogaže, Važnija od informativnog prikaza Ničea jeste orijentacija Bogdanovićeva na saradnju u časopisu koji ima jugoslovenski karakter.

Književnim radom Milan Bogdanović nije prestao da se bavi ni kad je bio teško ranjen u I svetskom ratu. Pošto se našao sa grupom srpskih đaka i stuđenata na lečenju u Francuskoj, sarađivao je u časopisu „La Patrie Serbe“ koji je tamo izlazio. Prvi broj ovog časopisa, namenjenog Srbima u Francuskoj i predstavljanju naše kulture svetu, pojavio se 20. oktobra 1916. godine. Direktor i osnivač bio je dr Dragomir Ikonić. U početku mahom patriotsko-comladinski, časopis je kasnije postao književno-rodoljubiva revija u kojoj su, se pojavljivali: Branislav Nušić, Tihomir Đorđević, Jaša Prodanović, Prvi Bogdanovićev napis objavljen u ovom Mčasopisu jeste „Un recueil de poesie en francais“. Značajniji je članak „Un nouvel almanach Serbe“, jer pokazuje otpor kritičara prema parnasovcu Jovanu Dučiću koji je ignorisao patriotska osećanja. T u zrelijim svojim danima, Bogđanović nije voleo Dućića i ovaj pesnik je u kritičarevoj praksi najstrože ocenjen. Ako i prema kome, „Bogdanović je prema Jovanu Dučiću ostao traino nepravcdan.

Kritičar je u ovo vreme od književnosti zahtevao da bude u prvom redu rodoliubiva. U napisu „Un douleureux souvenir“ (1917) pišući o trogodišnjici Skerlićeve smrti, isticao je samo njegov patriotizam i jugoslovenstvo, a ni reči nije zabeležio o +talentovanom kritl'aru književnosti. Obuzet patriotizmom, Bogdanović je napisao članak o V. Gaćinoviću, a iz istih razloga i ličnog poštovanja i poznanstva pisao je o Vladislavu. Ribnikaru.

Po povratku iz Francuske, Bogdanović se politički sve više angažuje, ali prati i kulturni život u zemlji. Početkom 1919. godine nastaje njegova saradnja u „Epohi“, beogradskom dnevnom listu, čiji je vlasnik i urednik Milan P. Savčić. Iako je uredništvo najavilo književne priloge, krupnijih literarnih imena nije bilo. Povodom petogodišnjice smrti Skerlićeve, Bogdanović, govoreći o njemu kao poborniku nacionalnog ujedinjenja, sa optimizmom “Zppgleda-na vreme u kome živi. To oduševljenje Jugoslavijom nije dugo trajalo. Iste godine, Bogdanović je napisao „Izvrnutu logiku“ u „Epohi“. Obelo= danio je diskriminaciju prema stuđentima ratni-

'cima koji su u pogledu priznatih ispita u nerav-

nopravnom položaju prema onima koji se nisu borili, a povlašćeni su. Ovaj napis je zanimljiv kao prvi čisto politički tekst, kakve će Bogdanović napisati, kasnije na stotine u „Republici“ i „Buktinji“,

Okretanje politici dovele je Milana Bogdanovića do saradnje u časopisu „Jugoslovenska obnova njiva“ 1920. godine. Časopis je nastao fuzijom dva lista: „Hrvatske njive“ koja je posle promenila ime u „Jugoslovenska njiva“ i „Obnove“. koju je osnovao Milan Marjanović a sarađivali su Gustav Krklec, Božidar Adžija, St. Galogaža. Novi časopis je proklamovao jugoslovenski profil, progresivan duh i socijalnu orijentaciju. To je privuklo Bogdanovića. Godine 1920. objavio je napis „Pred novom akcijom naše omladine“, u kome traži da se nacionalno pitanje rešava paralelno sa socijalnim, a najbolja forma za to jeste — reforma. Bogđanović je: dvadesetih godina postao zatočnik republikanskih „ideja. O toj njegovoj republikanskoj prošlosti govori veliki broj publicističko-političkih napisa koji bi, kada bi bili štampani na jednom mestu, činili knjigu

„Prva decenija Bogdanovićeve pisane reči sva je u znaku oprobavanja vlastitih Kritičarskih moći i formiranja političkih ubeđenja. Oko 1920. godine Bogdanović je svoju književnu saradnju vezao za novu seriju „Srpskog književnog glasnika“ i „Politiku“, kasnije i za „Danas“, ali ta zrela kritičarska praksa nalazi se u „Starim i novim“ i dostupna je svima.

'Zorica Marinac

Ređakelon! odbor Božiđar Božović Dragoljub