Književne novine
KNJIŽEVNE __NOVINE
,
“
NIKADA čovek ne može saznati o nekom slikaru toliko mnogo, a za kratko vreme, ako ne viđi njegov atelje ili stan u kome živi. Ni jedna retrospektivna izložba ne može vam ot-
kriti one male, dirljive stvari, iz kjoih se či-.
taju umetnikovi dani, njegovi pokreti ili svet njegovog pogleda. Možda se zbog ioga poslednja knjiga Miće Popovića zove „U ateljeu,
pred noć“,
I sada dok sedimo za stolom od teške hrastovine, na koju je prijatno položiti ruke i čašu piva, u stanu preko čijih zidova prelaze olujna razdoblja svih slikarskh periođa i zagonetki kroz koje je prešao ovaj mršavi čovek sa brčićima gaskonjskih kadeta i prstima koji su toliko natopljeni bojom da ih nikakvo sredstvo ne može pretvoriti u blede prste činovn'ka, kroz glavu mi prolaze stvari koje je napisao, naslikao ili snimio Mića Popović.
_ Iako se radi o različitim međ i jumima umetničkog izraza, ipak nije teško u bilo kojoj od tih stvari prepoznati jedno naročito interesovanje . koje pristaje da promeni samo oblik, ali ne i suštinu. . ; š
Nalazimo se u vremenu u kome avanture što ih čine umetnici nemaju više onakav jeretični značaj kakav su imale pre deset, dvadeset ili trideset godina... Zbog toga možemo mirno razgovarati o čudima proteklih god'na, bez zagriženosti i žučljivosti kojima obiluju razgovori kada je avantura u toku. Mića Popović više nije mladi buntovnik spreman na svađu. Ni razgovor se ne vod' u ateljeu pred noć, u ateljeu punom promaje, praznih flaša i želja da se zapanji svet. Ne, to je veoma ukusno uređen stan u kome je samo u uramljenim platnima zapisano uzbuđenje stvaranja.
Nisam sklon da grupu ljudi sličnih afiniteta i približnog broja godina nazivam generacjom; čini mi se da je u umetnosti svako osamljen kao na izgubljenom ostrvu — ali generacija Miće Popovića, nazovimo je tako — tačnije rečeno: njegovi prijatelji i istomišljenici koji su posle drugog svetskog rata poveli b'ciklističku trku kroz umetnost, predstavljaju izvesnu precizno određenu grupu, koju sem prijateljstva vežu i slične naklonosti u umetnosti, slične ljubavi i slična prošlost mladih ratnika.
„Prelistavao sam pre ovoga razgovora ne-
ke stvari koje ste vi i vaši prijatelji otkrili pre desetak godina; Mihizove reportaže iz starih brojeva NIN-a, vašu knjigu „Sudari i harmonije”, reprodukcije sa pikturalnim otkrićima Bate Mihajlov ća i Petra Omčikusa... Čini mi se da su ta otlerića za svoju aktuelnost imala najviše da zahvale pasošima koje ste dobili pre ostalih, U to vreme, generacija koja će vas nastaviti nije imala prilike da vidi Monmartr, da upozna Sulaža ili ilustracije Antoni Klavea. Zar dobijanje pasoša ne liči malo na veštačku prednost?“ ı wImate pravo! Ja i ne mislm drukčije i tu i leži, čitava tragedija našeg napora. Jer mi smo napravili otkriće sa slo godina zakašnjenja. I ono, takvo kakvo je bilo, još uvek je izazivalo otpor. Kada sam slikao u stilu ranog Manea, smatrali su da rušim barjere dozvoljenog! Mojoj prvoj izložbi pretila je opasnost dđa bude zatvorena. Glupo je govoriti da smo mi utrli put vama mlađima, ali vi ipak danas imate mnogo novih knjiga u izloz ma, mnogo gramofonskih ploča, reprodukcija i izložbi. U moje vreme Pariz je izgledao veoma daleko. Danas se sa lakoćom dobija pasoš za Njujork ili! Moskvu...“
Na licu mog sagovornika primećujem umor. Sl čan izraz na licu primetio sam u poslednjih nekoliko meseci na licima njegovih prijatelja.
Susret sa slikaro Mićom : Popovićem
VEČITI TERMIN SMRTI
MOMO KAPOR: KARIKATURA MIČE POPOVIĆA
„Da li se varam, ako kažem da u vezi sa
vašim radom na filmu, slikarstvu i televiziji .
imam osećanje kao da ste u vremenskom škr pcu, kao da biste želeli da mnogo toga zgrabite, mnogo toga uradite. Neki od vas izgledaju prilično umorno... Nije li to cena koju plaćate za vaša pasoška otkrića od pre desetpetnaest godina?“
„Možemo to nazvati prolivanjem ličnosti. Za bulevarsku štampu koja stvari posmatra
~ ip helikoptera, .prol vanje . ličnosti može izgle-
dati kao veoma veliki prostor prekriven VOdom. Ako se gleda sa strane, tek onda se može videti da li je to more plitko ili duboko, Vi ste ovde da izmerite dubinu, je li tako? Tačno je da imam osećanie približavanja termina. Svi poslovi kote obavljam imaju veoma precizan rok do koga moraju biti završeni Ali nije li čitav ljudski život pred jednim terminom koji se neumitno približava — pred terminom smrti? I nisu ly; sve naše akcije njime određene?“
Sećam se poplave napisa o ovom čudnom umetniku. Kada se nabrajaju njegova zanimanja onda se to uvek čini u pogrdnom i podsmešljivom značenju tih reči. SI kar, režiser, pisac... Kao da je Kokto učinio svojom ljupkom površnošću lošu uslugu svim onima što ne mogu da se izraze samo jednim medijumom.
Bes izbija iz uzbuđene dikcije. kojom Mića Popov“ objašnjava Svoj stav prema ovoj netrpeljivosti ceha:
„Slikari mi prebacuju što režiram „tamo nekakve komade u pozorištu!“ Oni veliki do svoga vremena provode na raznim sednicama, uz kiselu vodu i kisele razgovore. Kao da su sednice bliže slkarstvu od pozorišta. Iza svih delatnosti jednog čoveka postoji samo jedna ličnost; iza svega što sam učinio postoji samo slikar.“
Svakom čoveku može se prišiti bezbroj etiketa: otac porodice, čnovnik, nedeljni čitač novina, muž, navijač nekog tima... Ali pored svega, on je najviše određen, ako se kaže da ima plave oči.
„Posle vaše izložbe u Muzeju primenjenih nalazili ste se pred samim vrati-
umetnosti ma koja bi otvorla zasonetku vašeg slikar stva. Došle su zatim još dve izložbe, film
„Čovek iz hrastove šumo2“, televizijska drama i jedna knjiga eseja. i vi ste se još uvek nalazili pred istim vratima. Kao đa je „pnrešenje bilo na vrhu jez ka, poput neizgovorene reči. Promenili ste umetnosti ali zagonetka je ostala nerešena. Umesto da tražite prelaz preko reke i da silazite nizvodno, bilo bi možda korisnije. da stena najširem delu. izgradili most
za drugu stranu?“
„Ja nisam kriv. Citava moderna umetnost stoji sa ·tom neizgovorenom rečju na vrhu jezika.“
„Možda se treba vratiti. Napustiti sujetna istraž vanja i diviti se nekom cvetu na japanski način?“
„Nema povratka! Zid pred kojim stojimo mora se probiti, makar se to učinilo i glavom.“ „Lučio Fontana, reže svoja platna na kojima nije povukao ni jedan jeđini potez. Nije li to probijanje zida?“ i
„Da znam u čemu je problem, njega ne bi bilo“.
Mića Popović upravo završava džinovsku sliku od sto kvadratnih metara. Da bi mogao da je slika pronašao je napušteni filmsk' studio i drvene ploče položio na pod. Slika se u celini može videti jedino 8ko se popne na dvadesetak metara visine, na kranove za reflektore. Kada bude gotova visiće na glavnom zidu Doma omlađ'ne,. Nikada u životu nisam čuo za tako veliku sliku.
Dok se vozimo prema Tošutniaku, i dok vrtoglavom brzinom sa obs strane puta Ppromiču aleje i krivine, slikar mi govori o nemogućnosti da povrati neka osećanja iz svojih dvadeseth godina. Možda bi iz njih bilo moguće početi mirno...
„Bio je jedan vir u selu u kome sam letovao. To mesto bilo je najtajanstvenije mesto na svetu. Kadgod se uprliam, odlazim do tog sela i pronalazim vir. Ali dešava se tužna stvar — suviše sam porastao i kada uđem u vodu
“Me
w tail kea ave ce
intervju intervju intervju intervju intervju iniervju ~ intervju intervju intervju infervju intervju intervju intervju intervju intervju intervju infervju
znajem da je to
oja stopala dotiču dng Da dB - S išta više! Iz-
sasvim obična rupčagavu reci, gleda da se je nemoguće vratiti! Odnekud. iskrsavaju reči "Tomasa Vulfa: „Nema povratka kući, svoioi mnorodici, povratka svome detinjstvu, romantčnoj ljubavi, mladićkim snovima o slavi i ugledu, nema povratka progonstvu, bekstvu u Evropu i neke strane zemlje, nema povratka lirizmu..“ Nema povratka. Taj vir i š'mn oko njega bili su mesto na. kome je Mića Popović sn mao „Čoveka iz hrastove šume«. „Niko nije primetio zvuk na kome smm ineiatiao« pnvnri s”da režiser. „Fabula je bila isuvš» ožigledna da bi se prme'illo od če”a je napravljsn film“, Cin: mi se da js» tb) prava slka Mćs Popov:ća — čovek koji vozi svoj autom bil sa sto na smt, račrnišliajači izma dve ZN svojoj nemogućnosti da se vr”ti, To je čovek koji szbi može dozvoliti d-kolicnu u kojoj bi sredio, osešania., Suviše mnn Žuka WO DT 7Ovom Žvotu da bi umso doseenuti mir Ovaj slikar izgleda kao neko ko čezne da dokuči blagoslovenu Kam ievu dokolicu: kao n=ko ko ni trenutka ne ume da se dossđuje. Zbog svećga toga i njegova umetnost izgleda uznemireno. Poput urnebesncg rasipanja emocija, gutanja površina koje treba naslikati, formata knjiga koje. treba nap:s ti filmste trake kojoj treba utisnutj sliku.. To je avantura kojoj treba sve više rrcst ra da bi se izrazila. Stičem osećanje da je to izvesna vrsta prokletstva. osuda koja glasi: Nikađa nećeš umeti da uživaš u toploj sromnosti dela. „Biće t: potrebno mnogo prostora đa bi na kraju ostao praznih ruku. . „U ogromnoj hali filmekog studija n slika Miće Popovića, kada se gleda | LOR tavanici, liči na pejzaž viđen kroz prozor avi-
ona. Čak i upašeni oeri, oivičeni crni
lima boje, liče na tek ostriž NE OĐOJja Če o. triže:
Srbije. | ha polja jažhe
„Pokušao sam da izbegnem dekorativno
m e vnost. Želim da napravim zidnu sliku koja će u svakom svom santimetru „sadržati „pikturalnost štafelajske slike. Covek fako retko u žvotu
· dobija.zid koga ,bi.m”“gno..da. oblikuje. Zid..—--
to je nešto što će moći gledati i moj sin. Zid to je najveća šansa za svakog slikara...“
Zid. Koliko. ljubavi p~stoii „u. toj jednostavnoi reči sa tr: sleva krda ie iz-o'pyvn :slikar. Slikoti jedan zid, zil koji će os'at i onda kada ne budet• više među živima, t» je stvar zbog koje je: pristeo da um» sirma*ni i neodoljivi slikar Gali Džmsen iz Kerjeve „Konjske: gubice“, „Umalo da nisam zagrl'o tai zid, kada sam ga ugleđao!” uzviku'e slikar Džm son, kada se n3đa oči u oži sa površnom kojoj će pokloniti sebe i sve što poseduje, ”
Tikovni kritičari re*i će svom Vomočmu reč
o zidnoj slici Miće Pomovića. Ali onn što ia već sada. mogu da kažem, t» jh dy fw slka sadrži sve o obine ovoga čudn'gy slikara, Njegovu „eruptivnost, njesovo pro} VO,
piegovu liubav za mnmzmnlnom Kea, kota m je da bude boja i postaje zemlia. lava, lim. stebro, opeka, bilo šta druga sem uglađenn učtiva forma iz fube engleske amaterke pred sunčevim zalaskom. |
. Čovek ipak niie neiserpam bwmor, On se jednoga dana mora iscrpsti ako n»prestano ne živi. ne doživlinvn i leda druge stvari sem svojih slika i svojih knj ga.
„Obećao sam sebi, posle ove slike pokušaću da se odmorim“, kaže Mića Popović. „Možda ću otići do onoga vira i šume...“ ?
; Pogledali smo se i zasmejali u isti čas Znali smn da je to nemoguće učiniti. Jer povratka nema. dt
Razgovor vodio Momo Kapor:
a”kt:uze ln Os PF i
DANA — ~—
Naslavak sa 2, strane
bi se saznalo odakle ı- M. Pavlović· napaljetkovao svoje originalne sudove Ali, D. Cvitan je citiraj:ići vrlo opširno misli i sudove Ričardsa, Robertsona, Eliota itd. i nehotice napakostio M. Pavloviću koji je izrekao iste mudrolije. Ali bez navodnika. To mu se me dešava prvi put. Ali nikad još tako evidentno.
Pa ipak on je i dalje iedan od uticainih urednika „Prosvete“. član nekih saveta, on i ana:e nastav.jia da svojim prezirom za navodnike uverava naivne u svoju metafizikojjubivu pamet.
— Da li Vam je samo ova Anto logija povod da govorite, o pseudoofumzivi araađmskih Mriterija, shvatanja, odmosa ?
— Primera za to nema malo. Zar bi mogle da iziđu na scenu dela” kakva su ona „Dugi život kralja Osvalda“, ili „Savonarola“ ili ono intelekiualno, reumatično, i, bezdar–-
www: apunIuIIIerru OGG nau auu aaa: auu er ICI aa LC riza nau AI II ILA AAA Auuu zu uuu Lu uuu muI„AL RA ura res auuu nu A III mI min RRRGA
no neđonošče Dragana Jeremića, da u hašim pozorišnim savetima sede ljudi koji bi uzeii na sebe ponekad i rizik da se zamere uglednim i moćnim, od čije dobrote i milostive volje zavisi da li će postati član Udruženja, dobiti koji lako zarađeni honorar za recenziju rukopisa u „Nolitu“ ili „Prosveti“ ili izići na daske Narodnog pozorišta. — Ne razumem otvo poslednje.
— Direktor drame Narodnog pozorišta V. Lukić, od domaćih stvari za dve godine, sem svojih tanušnih skečeva i dramoleta, pustio je ioš samo Dragana Jeremića za koga se ne bi znalo da je pisac kad se ne bi uvek navelo da je već dve godine predsednik Udruženja njiževnika Srbije. L
— Šta bi Do vašem mišljenju doprinelo ozdravljenju i izlasku iz ovih zaista uznemirujućih, prilika u našoj književnosti + oko nje?
— Javnost rada saveta, svih kulfurnih institucija, pozorišta, filmskih i izdavačkih preduzeća, instituta, univerziteta, muzeja, fondova,
odluka o stipendijama. Javnost ra- ·
da tih samoupravnih organa, i brže kritiške intervencije javnosti. To je po mom mišljenju način da se iz tela našeg društva odstrani svaki kabadahiluk primitivaca i sva ko uspostavljanje nesocijalističkih odnosa saseče u korenu. %* %.%, 4
S obzirom na vrlo kategorički izrečene sudove od ne male važnosti za našu književnost i za dobar broj književnika poratnih generacija, mi
slimo da bi korisno bilo čuti šta o ovom intervjuu misle „Sıpska knjičševna zadruga“, izdavačka preduzeća „Prosveta“ i „Nolit“, umetnički saveti Jugoslovenskog dramskog pozorišta i Narodnog pozorišta, kao i Vasko Popa, Miodrag Pavlović, Jovan Hristić, Ivan V. Lalić, Dragan M. Jeremić, Velimir Lukić i Dalibor Cvitan?
OPET O „ZAKULISNIM IGRAMA“
POD NASLOVOM „Zakulisne igre“ obielodanjen je u „Književnim no-
vinama“ (i. V 1965.) u rubrici „15 -.
dana“ članak u kojem. se zamjera „grupi uticajnih filmskih novinara i kritičara“ iz Zagreba koji su se „usprotivili želji filmskih kritičara i publicista da se pri Udruženju filmskih autora scenarista formira sekcija u kojoj bi se oKupili najpoznatiji filmski Kkritičari iz cele zemlje.“. Razlog je u tome što zagrebački kritičari i novinari „žele da sačuvaju svoje Pprivilegiie, mada je poznato da se neki od,niih uopšte ne bave ozbiljnom kritikom“ Ti koji se „ne bave ozbiljnom kritikom... pojavliuju se na raznim festivalima i u Žiriiima kritike i čine sve kako u ovo Udru ženjie ne bi kojim slučajem ušli i kritičari iz drugih naših filmskih centara.“
Tako nepoznati autor članka, Međutim, stvar je nešto drugačija,
U biltenu Udruženja filmskih re=
datelja i scenarista Jugoslavije br.
147 od 19. TV 1965. a u vezi sa odlukom sastanka održanog u Zagrebu
beogradske. grupe .
3. aprila 1965., stoji (str. 6) ovo:
„Na osnovu molbe filmskih kritičara iz Beograda (drugova Milutina Čolića, Dragoslava Adamovića, Miće Miloševića i Slobodana Novakovića) na dnevni red sastanka stavlien je i predlog za formiramje sekcije filmskih kritičara Jugoslavije pri našem Udruženju. U tom smislu upućen je. poziv svim filmskim kritičarima da prisustvuju ovoj tački dnevnog reda sastanka. Prisut ni filmski kritičari i publicisti održali su sastanak i doneli odluku da u togu godine formiraju svoje, au·tonomno Udruženie. filmskih Krjtičara i publicista Jugoslavije.“
Dnevnik „Oslobođenie“ donio ie vijest o tome 15. IV 1965. u interviewu saradnika, P. H. sa odgovornim urednikom. „Filmske kulture“, Stevom Ostojićem koji.je i sam bio pri sutan na sastanku o kojem je naprijed riječ. Ostojić je između ostalog, izjavio: ć
„Svrha je tog sastanka bila osnivahje posebnog. samostalnog udru-
Ženja filmskih kritičara i publici-
sta Jugoslavije, kao stručne organi-
· zacije za kojom se već duže vreme" na osjeća potreba, a kakva danas po _ stoji u mnogim zemliama. Sastanak
'će se održati u Zagrebu, u toku ma-
'ja, u organizaciji lista za društvena i kulturna pitanja „Telegram“ i časopisa „Filmska kultura“. Poslije jednog sličnog pokušaja od prije više godina u Puli, nađamo se da će ovaj — uspjeti“.
Iz ovih činjenica slijedi! ~ ; Pisac članka piše o stvarima koje
'mu· nisu dovoljno poznate, stvara
senzacije tamo gdje ih nema, dezinformira. Belan Branko, Bošnjak Mirko, Ivanda Branko, Lisinski Hrvoje, Ostoić Stevo. Peterlić Ante, Sremec Rudolf.
JEDINA VEZA
»BRANKOVA ulica preko Zelenog venca ustvari je jedina veza Evrope
sa Azijom«. (Borba,
12. V 1965)
Kako li se veokvima bputovalo iz Evrope u Aziju i obratno, dok. još nije bilo Brankove ulice i Zelenog venca?
· KONKURS ZA NATBOLJU
DEČJU KNJIGU
ODBOR za jugoslovenske pionirske igre „20 godina u slobodi“ pri Savje tu za društveno vasnitanie diece BiH u nastojanju da pomogne razvoju domaće literature za decu. raspisuje konkurs za najbolju ·đečju knj:igu iz životna i rada pionira. Konkursom se obuhvataju sva dela štampana jedne godine u BiH. ? Uslovi konkursa su: a) da kniiga obrađuje lik pionira i b) da je prvi put štampana. Nagrađe su 1) 4060 000
dinara, 2) 200.000 dinara i 3) 100000
dinara. Nagrade će se prv' put dodeliti u januaru 1967. godine. Žiri će uzeti u obzir kmiige štamnane u 1965. i 1966. godini, a u narednim gođinama uzimaće se u obzir knjige tekuće godine. U konkursu mogu učestvovati svi građani SFRJ.
„_________ — >” IS ID as — -:ZZZ7111"17717.. – =”–— =–->Z ST r –m––-–CVC In TI ROoKČ.J
odbor Božiđar Božović. Dragoljub
Glavni ı ođuovornti uređnik
LIBt Izlaz) svake “druže suhote ska 7. Redakcija Francuska 7.
Tanasije Mlađenoviđ Urednik Pređ 8. Ignjatović Momo Kapor Drašan Kolundžila Velimir Lohić Slavko. Mihalić Aleksandar Poledini primerak 30 dinara Godđiščnja pretplata 6D dinara" pologođišni Telefoni, 6271-286 (iedakcija) |! 626 020 (komercijalno odeljenje i administracija).
rag Palavestra Sekretar ređahkcije: Bogdan A. Popović. Petrov. Pređrag Protić. Dušan Puvačić | a 300 dinara Za inostranstvo dvostruko Rukopisi se ne vraćaju, Tekući raćun broj 101 112 1 208,
Tehničko umetnička
oprema Dragomir Dimitrilević
Izet Sarajlić Pavle Stefanović Drauoslav List \zdmje Novinsko 'zdavnčko predizeće „Knilževne novine" Beodrad Friancue
Ređakcioni
Stojanović Sip Kosta Timot!lević ı Petar Volk.
Stampa „Glas“, Beograd Vlajkovićeva 0,