Književne novine
{
Mažestik, popodne
SVI TI STARI HOTBLI liče jedan na drugog kao jaje jajetu. Čak su i kelneri u njima isti kreću se poput čudnih starih ptica i uvek se zapanje kađa im u pet sati popodne naručite mleko umesto čaja. Ta izlizana atmosfera plavog Dplišta i gipsanih ukrasa na tavanici, upotpunjena starim posetiocima „Mažestika“ · koji drhtavim rukama ispijaju svoju uobičajenu kafu sa šlagom, jedan zaljubljeni par koji ne primećuje kišu na blistavim krovovima parkiranih automobila napolju, dve dame sumnjivog zanimanja koje vode tihi i intenzivni rat sa glavhim kelnerom, ta nedeljna gama dosađe i polumračnog azila koji se pruža pred onim, što iz mnogih. razloga ne žele da ostanu u svojim sobama, nagoni me da se setim nekih iščezlih kafana u Beogradu, koje su danas pretvorene u poniklovane, zujeće eksprese — pa je zbog toga moje prvo pitanje upućeno Miodragu Bulatoviću, piscu o kome se ovih dana mnogo govori kod nas i u inostranstvu, nostalgične privođe. - .
Čovek pripada nekom svetu. Uzmimo da je to baš svet ovih olinjalih hotelskih kajea, ili svet malih kafana oko pristaništa koje ste opisali u svojoj prvoj knjiži „Đavoli dolaze“. Uzmimo, da čovek proživi izvesno vreme, izvestan broj godina sa stanovnicima tog odvojenog sveta i da posle nekog vremena napiše knjigu o svemu što je video. Normalno je da će mu za građu knjige zatrebati lica njegovih prijatelja, lica kelnera koji šu ga služili, lica žena sa kojima je spavao, neki ljudi koji su mu pružali utočište kada je bio gladan. Ako knjiga uspe, ako pomoću nje zaradi novac, ugled ili bilo šta drugo, nije li fo neka vrsta izdajstva prema ljudima sa kojima je delio dobro i zlo? Jer posle uspeha, umetnik silom kafapulta koji ga izbacuje, napušta svet iz koga je ponikao, zar ne?“
„Osnovno aqsećanje koje posedujem u odnosu na lica od kojih sam pravio svoju literaturu jeste osećanje krivice. Često se pitam imaju li ovoga trenutka šta da jedu? Imaju li decu? Mislim na dane koje smo proveli zajedno, bez ikakvog romantičnog oreola vraćanja prošlosti — to je jednostavno ljudski trenutak u čitavoj stvari koja se zove život. Verovatno iza svega stoji opsesija izdajstva. Sećam se često svojih prijatelja sa kojima sam obilazio menze posle večere, da bi pokupio ostatke jela. Šta li je sada sa njima? Svaki sledeći dan, za mene je bio problem; kako ga izdržati — kako ostati. živ i neoštećen? Zbog svega tog uspeh koji danas imam ne dotiče me se u onolikoj meri u kojoj to želi da prikaže večernja štampa. U svemu je čudna jedna stvar: u stranim gradovima. pronalazim uvek onaj isti svet koji sam ostavio ovde. U Parizu sam se mnogo družio sa krpačima guma. u nekim minhenskim._ hotelima moji poznanici bili su ubice, profesionalni obijači i lake žene. Bežao sam iz velikih hotela koje su mi namektali moji izdavači, čim bih završio posao, Ne iz poze — tamo nisam imao šta đa tražim. Iz vremena moga potucanja po Beograđu, ostala je i navika da ne pijem alkohol i ne pušim. Onome ko se nalazi u potrazi za jednim 'ručkom, nemoguće je misliti o piću!“
| Sumrak se lagano uvlačio među rahitične palme u saksijama i sumorna ogledala. Ovaj čovek koji mi govori uz zvuk kiše o svome životu, tako malo liči na uobičajeno lice na koje pomislimo kada kažemo: Bulatović. Čini mi se da ne treba ljude pamtiti po njihovim fotografijama iz novina i komentarima žurnalista sračumatim na veći tiraž. Oduvek me je kopkala isao: ko je Miodrag Bulatović ispod staniola publicitela? Sada pokušavam da razrešim uti-
j Glavni 1 ođgovorni urednik Tanasije Mlađenovič. Urednik Predrag Palavestra. Sekretar ređakcije Bogdan A. Popović. Tehničko-umetnička oprema' s. Ignjatović, Momo Kapor, Dragan Kolundžija, VelimirLukić, Slavko Mihalić, Aleksandar Petrov, Pređrag Protić, Dušan Puvačić, Izet Sarajlić, Pavle Tist izlazi svake druge subote. Pojedini primerak 30 đinara. Godišnja pretplata 600
cuska 7. Redakcija Francuska 47. Teleloni; ·627-206 (ređakcija) i 626+000 (komerc:
Š
intervju interviu intervju interviu
KNJIŽEVNE NOVINE
t
intervju intervju intervju intervju intervju infervju jnfervju intervju
ĐAVOLI
e O}GI (SA bE<ajjji{o)|o)}ii ya: BE:
Rasgovor sa
Miodragom BULATOPFVIĆEM
sak o njemu. Govorimo o putovanjima. Priznajem, nikađa ranije nisam slušao čudnije priče. To nisu putovanja prema turističkim gradovima u kojima se traže bizarnosti ili pouke iz, istonije. U opisima Bulatovićevih putovanja ne
postoje uopšte gradovi u koje se mora stići,
Postoji samo putovanje i ono je samo sebi cilj. U dobro uređenom svetu gde je sve predviđeno do u tančine, ljubav, uspeh, načini na koji treba
pisati knjige, autostrade su izgleda jedimi preo-
stali prostori nepredviđenog. Ti glatki, asfaltirani traci brzine, sa motelima i benzinskim stanicama, sa ubistvima i čudnim putnicima, sa kvarovima kola i policaicima u koži. izgleda da su najveća Bulatovićeva ljubav. Zbog toga mi i ne izgleda čudna rečenica koju on lagano izgovara: „Neću preterati ako kažem, da sve što poseđujem na svetu od materijalnih dobara jeste jedna mašina za pisanje, automobil i magnetofon“. „Šta snimate na magnetofonu?“ — „Gla sove mojih suseda, slučajne posetioce... Ljubavne šumove...“
„Kako ste putovali?“ ·
„Najpre autostopom, Jedina važna stvar u autostopu je domoći se autostradđe, Onda je sve lako. Jedanput sam uzeo taksi đa bih izašao na glavni drum. Šofer nije mogao da shvati da se na autoputu osećam kao kod kuće. Čekao sam sa koferom na prvi automobil koji će me ma gde odvesti. Bio je to neki mesar iz Minhena koji je vozio malu hladnjaču. Obožavao je Beograd. Govorio je o đevojkama i nekim dragim mestima. Pronašli smo mnogo zajedničkih poznanika. Kako je svet mali!“
Autostrađa je neka vrsta cilja. Brzine su se izmenile, ali ne i suština putovanja. Moderni drum od Frankfurta do Minhena, isti je kao i onaj koji je vođio od Rima do Firence, kroz vreme, opasnosti i tamne šume. .
„Kađa damas vozim automobil, smatram dužnošću da povezem svakoga ko podigne ruku. Ljuđi na putu često govore stvari koje inače nikada ne bi rekli. Ne pitam ih za imena, kao što ni oni nikađa ne saznaju moje. Molim ih da govore. Od toga pravim knjige.ć
„Ličite mi na putujućeg ispovednika. No posle svega, vi se ipak vraćate u Beograd? Kakvo je preklo te ljubavi?“ ;
PO Izgleda da se čovek uvek Vraća Ta ono mesto na kome je pretrpeo poraz. Porazom je vezan jednom za uvek. I ma šta učinio posle, poraz će ga uvek određivati na poseban način. Mislim da će sve ono što budem ubuduće napisao, biti posvećeno Beograđu. Beograd je grad,
koji mi je potreban, kao što su mi potrebni razgovori sa ljudima posle rađa za pisaćom mašinom. Razgovori o bilo čemu!“
Na stolu za kojim sedimo leži kmjiga „Đavoli dolaze“. Bulatović je uzima u ruke i ona se otvara upravo na onom mestu, na kome se knjiga pisca uvek otvori. Na mestu koje govori o ljubavi: | .
„Odavno te nema Olja. Ponekad mi u san dođeš. Ideš i ćutiš.“
Beograd. Menza u Ulici Tađeuša Košćuškog. „Ruski car“ koga više mema. Neki prijatelji kojih takođe više nema. Lica đevojaka koja su već ostarila, ostavivši iza svog starenja čudne reflekse nesreće i želje.
„Znate li kako izgleda prospavana noć na
· železničkoj stanici? I jutro, kada peronima od-
jekuje monotoni glas: „Putnički voz za Vinkovce, polazi sa četvrtog koloseka...“ Zatim šumovi koje prave metle čistača po betonu. Znate za duge noći na kiši, dok iza zatvorenih pro-
| zora čitav grad spava?“
„Da. Znam nešto o tome...“
Zatim Knjige. Knjige prevedene na preko dvadeset jezika. Razgovori na pariskoj televiziji: Kokteli za pisca koji je umeo da pronađe svoj zvuk. Osmesi. Publicitet. Još više publiciteta.. Intervjui. Ime na evropskom nivou. Zatim knjiga „Heroj na magarcu“ koju odbijaju neki beogradski izdavači. Sudske tužbe. Pisac kome
izdavači u inostranstvu kupuju.roman, čak i pre
nego što ga napiše, oseća potrebu da svoju knjigu vidi baš u beogradskim izlozima. Pokušava to čak i preko suda. /
Rečenica „čovek se vraća uvek na mesto na kome je pretrpeo prvi poraz“, može se dopumiti rečima „da bi pretrpeo još jedan novi poraz“.
U tome možda i leži suština ljubavi koju osećamo za neku devojku koja nas uvek iznova i opet iznova odbacuje, ma šta mi postigli u ži-
votu, ma koliko postali slavni, ma koliko srca
polomili u nekom tuđem gradu. } „Primetio sam u vašoj novoj knjizi „Heroj na magarcu“ mmogo imena, mnogo podataka o kretanju italijanskih trupa, naziva izvesnih mesta; pretpostavljam da je takav postupak stajao mnogo truda?” i „Išao sam fako daleko, đa sam se čak i dopisivao dugo sa jednim kaplarom iz Bolohje koji se zove Marubini Fortunato. Taj kaplar u svojim pismima meprestano je govorio o tome kako je dobročinstvom zadužio narod Bijelog Polja. Pisao jje o tome kako ga se svi ljudi tamo u Bijelom Polju sigurno sećaju kao velikog dov
brotvora. Otišao sam tamo i pitao ljude. Rat
je već zaboravljen i niko se ne seća kaplara. Nisam hteo da ga povredim. Poslao sam mu pismo u kome sam mu irzazio zahvalnost za sva dobra dela učinjena crnogorskom narodu. Po-
sle emitovanja, pa tako i publika može sama da bude svoj privatni recenzent.
RAVNOPRAVNOST NA”
slao sam mi i razglednicu koja predstavli Lolobriđidu. Kupio sam, je na ia OUDd Bijelom Polju...“. LO i
Srećni PFortbunato! Umreće sa osećanjem da je učinio dobro.
„Proučavao sam vojne karte i kretanje divizije „Venecija“. Razgovarao sam sa ljudima koji pamte poslednje dane te divizije; putovao sam u Italiju da bih pronašao svoje ličnosti, male vojnike sa Sardinije...“ :
No roman „Heroj na magarcu“ svojom di. menzijom groteskne bajke, prevazilazi činjenič. ki materijal. Pod užarenim svetlom Crne Gore
· podaci su se izmešali i stvorili košmarnu ispo-
vest majora Antonija Peduta u kojoj se realnost rastače i gubi, poprimajući oblike ružnog sna.
Pola sata prošlosti
KOR,AČALI SMO Studđentskim ftrgom i gledali glatke linije automobila koji su se lagano zaustavljali pred ulazima u zgrade. Pored nas je prošao čopor mladih, vitkonogih devojaka koje su se kikotale u uzbudljivoj večeni, punoj mlakog junskog vazduha i senki velikog parka. Zaustavili smo se pred zgradom koja nosi broj devet. Ušli smo u široku kapiju, koja spolja izgleda kao i bilo koja druga kapija ovoga grada.
Tamni hodnik se neočekivano produžava u uzani prolaz među zidovima i vodi na neku vrstu malog trga, okruženog trošnim zgradama sa pedesetak prozora, zaknpljenih kartonom, limom od konzervi i polomljenim staklom. U malom kvadratu neba koji zatvaraju krovovi, visi opušteno rublje. Ovaj trg bi podsećao nn trgove primorskih gradova da ne poseduje jedinstvemo sivilo velikog grada na koga najveći broj meseoi u godini pada čađ pomešana sa maglom. Gomile smeća zatrpavaju uglove prostora među kućama. Ko zna zbog čega fotograf iz dvorišta
_ postavio je na sredinu prolaza „Efkinu“ reklamu
za filmove — veoma mlađu devojku koja se iđiotski smeši preko svoga kartonskg foto-aparata olucima, kantama i delovima zarđalog kreveta. U tom dvorištu, lako je moguće zamisliti život Olivera Tvista. Taj frg i mala soba u njegovom dnu, mesto su na kome je Miodrag Bulatović pre desetak gođina pisao svoje „Đavole“ stanujući sa jednim predratnim kondukterom i divnim besposličarom B=-om u sobi sa čije je tavanice u laganom osipanju malter prekrivao polako ali sigurno sve predmete i rukopise. Tražimo starog piščevog pr{atelja, ali on je iščezao ko zna gde! Kroz odškrinuta, vrata, žena u kecelji koja sada stanuje u njegovoj sobi, nepoverljivo posmatra posetioce i odbija da bilo šta kaže. \ Dok se rastajemo pred kućom Studentski trg broj devet, sasvim mi je jasno da je Miodrag Bulatović čovek koji ima šta, da kaže svojom literaturom. Čak i kada Je ne bi pisao, bilo bi dovoljno da je govori, pa da trag o njoj bude intenzivniji od velikog broja pročitanih knjiga koje inficiraju: dosadom. | „Heroj na magarcu“ se ne sviđa izdavačima. Čitajući poslednji pasus te knjige saznajem da je Bulatović predvideo takvu reakciju. Major Antonio Peduto, koji leži u granju čekajući da bude: ubijen, vodi svoj poslednji monolog: . „Zašto sam sve beležio, upita se. Zlo bi bilo i manje-da nije bilo mojih zapisa. A ovako neće ništa biti zaboravljeno, a zlo će postati večito, Molim da mi se oprosti što sam na jedno mesto šakupio foliko prljavštine i bede, i što sam se tako dugo i strasno bavio ljudskom nesrećom. Nisam mogao ni o čemu drugom da pišem sem o tome što ste pročitali, Ako vam bude smetala moja gorčina, ne sahranite me tamo gde se kopaju ljudi — za mene je čini mi se pseće groblje. A najbolje bi bilo da mi zaboravite čak i ime.“ |
Razgovor vodio Momo Kapor
nostavan — dvorane, koje inače dobrim delom godine stoje zatvorene, sada su u svojim najboljim terminima rezervisane za nastupe raznih sastava zabavne muzike i folklornopevačkih grupa,
Elaprunr=ı ||} DANA
Nastavak sa 2. strane
praktično znači da se kod nas stariji pisci smatraju sveukupno znatnijima, a mlađi — manje vrednima (pod– vukli mi).
Iz takve situacije, razume se, sleduju sledeće pogubne posledice: „..Zbog prevage neimanentinih merila (sic!h... lestvica vrednosti nepravilno je zapostavila intelektualističku i iracionalističu (sic!) onijentaciju... Nasuprot tome, nesrazmerno visoko ha ranglisti stoje ne samo dobri pisci trađicionalnije književnosti, nego i ljudi iz. socijalne literature — zbog izvesnih uostalom dilematičnih istorijskih zaslu ga... (sic!) Posebno valja podvući da naša Jestvica potcenjuje literaburu savremene istine (šta li mu je 10, blagi Bože!) i da u.tom pogledu nema bitne razlike između njenog stava prema „Stvarnosnoj” (sic!) · književnosti i stava prema intelektualističkoj i iracionalističkoj tenđenciji, Dominantan ip naše valorizacije negde je u sred..:i između ovih struja, to je neka estetizantna literatura, uglavnom tradicionalna ili čak klasicistička” (podvukli mi). A
„ dzvesne pisce iz manjih rTepublika — kaže dalje Tiukić — ne mo= žemo da rangiramo doslovno prema postuliranom | „proseku mišljenja“, jer ne bi bilo pravedno ući ih kvantitetom, brojem čitalaca i kritika — koji je znatniji u većim ili kulturno razvijenijim republikama..“
Tako Sveta Lukić — na polzu otečestva i jugoslovenske literature.
Uzgred: kođ njega, u tekstu naslov knjige Branka Miljkovića „Vatra i ništa“ ispađe „Vatra i ništavilo“! j
Dakle: uopšte sve stručno i sa
- aknibijom! -
UKUS PUBLIKE — I UKUS TELEVIZIJSKE KRITIKE
IZGLEDA DA SE sa televizijskom kritikom događa isto ono što je filmska doživela pre petnaest i više go= dina. Mnogi pojedinci se samozvano proglašuju arbiterima vrednosti i dobrog ukusa i sve više u svome beleškarenju sukobljavaju sa publikom. Zato i tolika pisma i još stidljiva pitanja redakcijama — kako to da određene emisije jedni hvale, a drugi napadaju. Redakcija „Ekspresa“ bila je ovih dana vcoma iskrena kada je u odgovoru na jedno takvo pitanje čitaoca primetila da „o uku-
. sima ne bi trebalo raspravljati“.
Upravo u tome i jeste problem — šta znači kritika i kome je ona potrebna ako se zasniva samo na ukusu i usputnim impresijama neobaveštenog pojedinca? Da li oma može imafi nekih ozbiljnijih pretenzija i veću vredmost nego privatno mišljenje svakog onog koji posmatra događaje na malom ekranu? To je ujedno i odgovor zašto dolazi do konfuzije, pogotovo što se često koriste pozicije koje pojedinci imaju u svojim listovima. Zato i nije čudo što ni naši najugledniji dnevni listovi kao na primer „Politika“ nemaju prave i pouzdane televizijske recenzente a kamoli nešto više.
U stvari, u našoj zemlji postoje tek tri ili četiri čoveka koji se znalački bave televizijom — dok ostali mahom improviziraju. Srećna je okolnost, jedino što kritike izlaze po-
dinara, polugodišnja 300 đinara. Za inostranstvo dvostruko. List iz ijalno odeljenje i administracija),Rukopisi se. ne vraćaju. Tekući račun broj
. We. ”
POZORIŠNI NAČIN
U POZORIŠNIM ansamblima tema dana su novi ugovori a još više određivanje startnih stavova umutar novog sistema raspodćle i nagrađivanja prema radu. Ali, pri tome su već ispoljene izvesne anomalije pa je u nekim kolektivima došlo do različitog tretmana glumaca i glumica. Naime, vrhunski startni osnovi rezervisami su mahom za muškarce, dok su ženama, sa izvesnim izuzecima, određena daleko manja garantovana primanja. Otud se dogodilo da ne samo ı manjim pozorišnim kućama, već i onim najpoznatijim, a posebno ovim bcogradskim, ima dosta primera da su čak vrlo prosečni glumci bolje nagra-
'đeni nego neke vrsne umetnice.
Ali, to nije nikakvo iznenađenje kada se uzmu u obzir mnoge druge
pojedinosti koje već godinama poten · ciraju ovu neravnopravnost. To' se
odnosi,na sastavljanje repcrtoara, biranje uloga, izbora za rukovodeće organe i niz drugih stvari u svakodnevnom životu teatra. Zar se moraju da događaju ovakve stvari i danas — kada se ansambli nalaze na pragu jednog novog razdoblja u kome se svima članovima obećava pravednija raspodela i nagrađivanje prema stvarnom umetničkom doprinosu, Stanje je tim simptomatičnije što su njegovi protagonisti rukovodeći ljudi pojedinih kuća.
\ ,
ZAUZETB DVORANE
TURNEJE „pojedinih wzičkih, dramskih i baletskih ansambala po unutrašnjosti zemlje naišle su neočekivano na izvesne teškoće. Neke su morale biti skraćene, a izvesni gradovi, posebno turistički cemtri, prosto su zaobiđeni. Razlog je jed-
OI uu UUGSI""!______________Ooo u u IO IE Dragomir lpimitrijević. Redđakcioni odbor: ĐBožiđar Božović, Dragoljub , Stefanović, Dragoslav Stojanović-Sip, „Kosta Timotijević i Petar Voli. đaje Novinsko-izdavačko pređuzeće „Književne novine“. Beograd Fran101-112-1-208, Štampa „Glas“, Beograd Vlajkovićeva. 8,
Simptomatično je da su lakoj razonodi naklonjeni domovi kulture, narodni univerziteti i kulturno-propagandni centri, a ima i komuna koje su takve priredbe pomogle i svojim sredstvima. Takvu prcdusretljivost nisu svuđa naišli umetniki amsambli — PDpa se postavlja pitanje kako unaprediti i obogatiti kulturni život u provinciji kada ga osiromašuju i za njega nemaju interesovanja upravo oni koji od toga žive?
KORISNA INICIJATIVA ZAGREBAČKE „MLADOSTI“
U jeku stalnih žalopojki na nedovoljno obučen i gotovo sasvim nestručan knjižarski kadar jedna nova inicijativa izdavačko knjižarskog pređuzeća „Mladost“ iz Zagre ba zaslužuje svaku pohvalu. U želji đa kupcu omogući bolji i lakši izbor knjiga, ali i da Knjižarskim radnicima pomogne pri odabiranju lektire i asortmana knjiga, „Mladost“ je u sve veće knjižare uvela profesore književnosti koji rade kao konsultatni za knjige. Nesumnjivo je da će se ova inicijativa „Mladosti“ pokazati kao korisna i poželeti je da i ostali naši izdavači slede ovaj primer, kađ već na
·drugi način ne mogu da reše struč
na kadrovska pitanja.
— - —_– _—_—_—---— –-— - -—- TTŠIr——
ISPRAVKA:
U prošlom, 25. broju našega lista, na 9, strani, pogrešno ie štampano ime autora pesama, Stoji: Milan Maletić a treba: Milan Miletić. *
Ovim putem izvinjavamo se autoru i čitaocima.