Književne novine

Nastavak sa 1. strane

sani kritičari „uzmiču“ od saradnje u tim listovima.

Umesto da citiramo, „donosimo fotokopjirani kraj tog osvrta:

MieuMWy MunrpujApujv. Y\ „MBapbDat", ma O cse y pPedy w a OM će onpwianata HaXHA aYMociDepa M FOJMAIAMA ce NJU nmujJanMna MwJema oupa, Menon" wWewuttoManka M ORGrOBODMA MibMMiPMMA KMpMTKMMA. Cno W—MRMMA M MM&HJKYPIMMt y MžŽC mponmaye Ma MCTM MAMA MW DO) MCTO ceMTMMONHTGRTMO — couMJAMmHO COMMenu. NM „MfOMATJAJAJI“ N20%M Y/JjJOUXL RpacCTM"MALIJM „NUMMANMMNI" L ax je MMARAA Ca WUJJPE cCoMTWMeMt?A, x M orvineGfoS Ma MeMO ONeMMU MM>MFy „YMlonMTMMMMMX" YpcAMMka M GapajMMXMa, MbeMY Cy daxMOpeMa cma rnaBNA M CRO peawa gpuaTa Oe THpaxiNMe M YTMLUAJME WOWPMMeG. MTH. Het NMM,WIMeRM"Ć MDMTMHG- Yy MOBMMaMA, ZMM 3810 MMA KM eMAEMHX ođaćaMa M. RAJMM GBe MuqURC M aMuue!

. Sa takvim tekstom odštampan je

jedan deo izdanja, a onda je neko u

štampariji „leđirao“ (izgrebao) reči

„Politika“ i „Politikinih“ sa izlivene - olovne ploče, pa je u preostalom de-

Ju izdanja Mirkovićev osvrt izašao

bez tih reči, kako se vidi na prilo” ženmoj fotokopiji tog istog teksta, samo iz jednog drugog primerka:

am m DOR MCTO (O — COMMLN 48 mazmcu jowi Kpacruwwmju „Mrpwmusnı ao je wanA cm Mare xi cr m Oryurenmo ma MeRO OMRNMO My»MTy 237" y\pbjimuua W capajuwxa, M»ey cy ža”mopemm cna wamma m cHOpemua npavYa OBE Yrapamxime M yrwmajme | Memwa wrm.wuewmwe pmWrw=·o y ma Zavo

ma KORNaceNBN OGMaNa N XRMKM CRO KWLrO M Mima!

se uzmalkme pred· „Politikom“? Poznajući Mirkovića kao beskompromisnog borca za „svoja“ shvatanja, ne verujemo đa bi on bio spreman na tako ponižavajući uzmak. S druge strane, zar se može zamisliti da bi ređakcija „Beogradske nedelje“ mogla na ovako nespretan način dezavuisati jednog svog urednika?

Misterija je đebela i gusta. List se štampa u „Borbinoj“ štampariji — a zar bi neki „Borbin“ čovek izbrisao „Politiku“ a ostavio „Borbu“? Ako je to, međutim, delo nekog „Politikinog“ navijača, kako se taj uvukao u štampariju „Borbe“? 'xostalom, zašto bi se „Politika“ uop| šte obazirala na mišljenja. Milosava 'Mirkovića? Biće zato da su „leđdiranje“ izvršili tajni agenti Srpske Književne zadruge, e da bi napako=

|

.. protivniku. ,.

| KRITIČARI SU.KRIVI I — NEPOŽELJNI |

POSLBDNJIH DANA mogla se u našoj štampi pročitati neka veoma različita, čak i suprotna mišljenja o kritici. Neki od učesnika u anketi „Sveta“, koja pokušava da obja sni šta misle naši pisci o izdavačkim preduzećima, tajnim recenzijama i protekciji (čime se, izgleda, „Svet“ kao iskupljuje za svoju dosadašnju senzacionalističku praksu), smatraju da „naša javna pisana kritička reč nije baš dostojanstvena, a kamoli pravedna. Naši kritičari ukoliko ne vređaju autora uglavnom pišu o sebi a ne o delu koje su pročitali“ (M. Oljača). S druge strame, jedan kritičar (V. Pavletić) u infervjuu, skog „Odjeka“, na svoj način, svakako mnogo trezvenije, daje svoje tumačenje kritičke situacije, indirektno objašnjavajući nezadovoljnim (i noezadovoljenim) piscima da ono o čemu oni govore u stvari .i nije kritika nego surogat koji se kao kritika lamsira, neguje i podržava. Jer, ozbiljni i iskusni kritičaTi su u mnogim visokotiražnim listovima — nepoželjni: „Bilo bi normalno — kaže Vlatko Pavletić u pomenutom intervjuu — da u visokotiražnim novinama o novim djelima govore najiskusniji i najpriznatiji Kritičari, kao što je to slučaj u drugim literaturama. Na žalost, kod nas u novinama recenziraju knjige kritičari '' koji se tek uvode u posao, vrlo če·sto recenziju potpisuju imena koja nikome ništa ne znače, vrlo. često su te recenzije fakve da ništa ne pridonose alirmaciji svojih autora, jer iza njih očito me stoji izgrađeno mišljenje nego koje kakvi lakše ili teže odgonetljivi lični račumi i karijerističke računice. To je činjenica, još više — to je pravilo koje časni izuzeci samo potvrđuju. Ako da · kle sada postavimo pitanie zašto neki kritičari moje generacije ne pišu ređovite recenzije u novinama, onda je već lakše određeno odgovo:riti. Govorim na temelju vlastitog iskustva, a znam da i niz mojih kolega misli isto o tom problemu. . Redakcije kulturnih rubrika u našim novinama često upravo traže početnike, ili takve recenzente koji će više voditi računa o željama i mišljenjima urednika kulturne rubrike nego o vrijednosti djela o

kojem pišu ili koje prešućuju.ć

Ko li je — i zašto — odlučio đa ”

stili svom opasnom i neumoljivom

datom saradniku sarajev-

„POZNATI PISAC, čefrđesetogodišmjak, oženio bi jedru, odamu, imtelektualku, sa komjovrnim stanmom, visinski kraj Beograda. Šifra „Uskoro kola“.

Ovaj ženidbeni oglas, objavljen onomad u „Večernjim novostima“, svedoči o tačnosti stare istine da dobar pisac (bio poznat ili ne) minimumom reči kažuje maksimum. U ciglo sedamnaest znalački odabranih reči pisac-đuvegija saopštio je sve bitno o sebi i o bračnom drugu kakvog traži. Pružio je jasnu perspektivu, eliminisao kandidatkinje koje nisu intelektualke, nisu jedre i ne nameravaju da , budu odanme, a uštedeo je silne pare koje neki brakotražitelji daju na opširne, opisne oglase.

Primera radi, navešćemo kako to stilizuje čovek nevičan peru:

„Momak, 178/38, trgovačko-komencijalmog obyYa= zovanmja, zaposlem, trezvem, poštem, elegantan i DYijatne spoljašnjosti, poseduje stam, mešto sredstava i plac ma majlepšem, delu Beograda, braka radi želi da upozna, devojku, žemu, od, 25—35 godina, zdravu, imnčm, obrazovamu, žemstvema lika, jako. izražema, struka, smažwih.: kukova. i mnogu, a koja oli decu.

|| Ponude sltoftir:koventirano.n, .ŠifTN,. „Ortaci wa zida

hju“. iS

Trgovačko-komercijalno obrazovanje, kako vidimo, ne osposobljava čoveka za ekonomisanje rečima, čak ni kad se svaka reč plaća u gotovu po tarifi za male oglase. Momak je u oglasu bio nepotrebno iscrpan i dao je detaljne specifikacije koje je mirne duše mogao da ostavi za kasniju prepisku — kako je to mudro učinio Poznati pisac.

Tma, naravno, velik broj kratkih bračnih ponuda, ali su one često cicijaški šture i nesugestivne. Na · primer: „Osoba srednjih godina traži odgovarajuću, osobu braka radi“. To je suviše nepotpun oglas đa bi se o osobi koja traži i o osobi koja treba da se odazove moglo išta zaključiti. Neizvestan je čak i pol osobim.

Razume se da nisu to anonmse zbog kojih je rubrika „12.— RAZNO“ u malom oglasniku. „Večernjih novosti“ postala jedno od maičitanijih štiva u našoj dmevnoj štampi. Oni, doduše, koji tu rubriku prate da bi iz nje vadili materijal za psihološke i sociološke studije prelaznog perioda sigurno su u manjini. Pored čitalaca koji su privučeni bona fide interesom da preko oglasa napipaju životnu sreću, jamačno je najveći broj onih kojima ie ta bračna ponuda i potražnja na prvom mestu zabavna lektira.

Male oglase, uopšte uzev, čitaju oni koji u njima nešto traže — od stanova, zajmova, polovnih drebanka i filmskog angažmana („Glumac-amate?, 27/185, crmomamnjast, šarmantam i lep, sa vrlo izražajnim, glumačkim, sredstvima. traži ulogu ma Jilmu“), pa do izgublienog — nađenog, nastave iz ma-– tematike ili stranih jezika i adrese onih što sa garancijom uništavaju stenice, miševe i bubašvabe. No. pored zainferesovanih, male oglase čitaju i dokoni. Čovek se iznenadi kad, recimo, izgubi sat, pa da oglas u novine, koliko će ga poznanika (kojima ništa o tome nije rekao) presresti s pitanjem: „Jesi li našao sat?“

Koliko mali oglasi utiču na tiraž, nije precizno utvrđeno. Ali ako „Pelitika“ i „Večernje novostić beže „Borbi“ i „Ekspresu“ za po sto i dvesta hi-

| ljada, to je između ostalog (tradicije, navike čila-

laca itdJ i zahvaljujući malim oglasima. List bez malih oglasa dođe mu nekako kao, čorba bez mirođije. A majaromatičnija mirođija, naizabavnije štivo za dokone, svakako su bračne ponude u „Večerniim novostima“. | 'Ako izuzmemo šaljivdžije koji namerno daiu smešno stilizovane oglase da bi se malo prošegačili s listom, rubrikom i publikom — i one koji to, čine iz nehumanog ljubopitstva, da bi videli ko će se sve na oglas odazvati — ženidbeno~uđadbene anmonse u velikoj većini daju oni koji tim putem zaista traže bračnog partnera. Pošto ne otkrivaju svoj

neko drugi sažaljivo uzdahnuti.

Od toga kakvog ie ko. duševnog sklopa zavisi hoće li se nasmejali ili rastužiti kad pročita da muža traži „devojka, 23/160, obrazovana, sa bezbroj DOvitimih, osobina. Beograđamka. iz dobre porođice. prijatne spoljašnosti, sa malim, međostatkom . ..“ ili „devojka, magistar mauka, milionaYka. sa 9iso_ kom, platom, i sa dvosobnim, stamom, w Beogradu. plavuša, stava 29 gođima, simpntičma, povučema i zđyava, visoka 167. Usled učenja i maučnog rada

Mod URA MEC aac i O KO OPAO ostala je usamljena, če Cd v

— SAMO VI RAZGOVARAJTE. JA PIŠEM „ROMAN PA „HVATAM“ DIJALOG.

| pao O TAMP E „Jražim svoju Dominik“

Kosta TIMOTIJEVIĆ

identitet, svejedno im je što će se neko cerekati a”

Kad „privatnik pedesetih godina [...] želi poznamstvo siromašne, lepe i karaktevne žeme“, a, pri tom precizira: „Visoke osobe me dolaze u obzir“, lako je pretpostaviti đa je u pitanju čovek. koji pati od kompleksa malog rasta. Hoće li to kome biti smešno ili tužno zavisi od toga da li je cinične ili sentimentalne prirode. Ali kada čovek „ozbiljam, fih i povučen, tolerantan“ postavlja uslov: „Isključene plavuše, crmke, sedokose i slične“ — možemo samo zaključiti da traži ćelavu.

Teško je ne videti komiku u tome što trojica od četvorice tvrđe za sebe da su lepe ili privlačne spoljašnosti, a otprilike svaki drugi ističe svoje prihode ili imovinska i stambena preimućstva, ili pak stavlja šifru „Putuje w inostramstvo“ (sam, ili sa svojom budućom?), „Tražim, svoju Dominik“ i T&. sL

Isto je fako teško, međutim, ne zamisliti čemermu usamljenost ljudi koji se predstavljaju 'kao · „Službenik, bedamtam, 'sredmjeg obvrazovamja“, ili

< penzione”, 861165," imtoVigeniam,' human il) „div | ' želj, srednje spoljašnosti“, ili „službemica, prosečne ||

lepote“, ili čak (makoliko hvalisavo zvučalo) „fakultetski obrazovam, kavakteram, zgodam, amtialkoholičar, muzikalam, siuiran...“

_ Bilo kako bilo, osobama oba pola koje iz bilo kakvog razloga pribegavaju ovom mačinu da nađu sebi priliku, „Večermmje movosti“ ukazuju meospornu uslugu. S druge strane, negovanje te rubrike isto je tako neosporno tiražan potez. Malo će ko kupovati „Novosti“ samo zbog bračnih oglasa, ali će mnogi izabrati baš „Novosti“ kad se nađu pred izborom između tog i nekog drugog lista lkao što se mmogi opredeljuju za „Politiku“ zato što su godinama navikli da u njoj svakog dana obavezno. pogledaju čitulju ·i „in memoriam“, kako ne bi propustili nečiju pratnju ili parastos.

Smatra se za aksiomu da sadžaj lista mosi njegov firaž. To je nedokazano — ali aksiome i nisu dokazive, one se prihvataju (ili ođbacuju) bez proveravanja. Ako prihvatimo nešto izmenjenu formulaciju — đa sadržaj lista ima uticaja na njegov tiraž — tžeba odmah da dodamo da sadržaj ne podrazumeva isključivo mobvinarsko štivo. Razume se da novinarski dobro pravljen list ima preimućstvo nad loše pisanim, neuko uređivanim, dosadnim i praznim listom. Ali na prođu lista mogu da utiču — i svakako utiču — i nagradni konkursi, i kvalitet hartije i štampe, i stripovi, i vremenska pred-' nost u objavlivanju radio-programa ili izveštaja lutrije. Pa tako i mali oglasi.

Zagrebački „Narodni list“ (pre nego što je, pod imenom „Večernji list“, postao večernje izdanje „Vjesnika“) održavao se na koliko-toliko ekonomskom firažu prvenstveno zahvaljujući svom'· „malom oglasniku“, uhodanoj rubrici kakvu drugi listovi nisu imali.

Čist prihod od malih oglasa nije velik kad se uporedi sa parama, koje listovi uzimaju od industrije, izđavača, trgovine i ostalih krupnih platiša za velike, skupe oglase, Ali prosečam čitalac ne uzima novine da bi pogledao, gde će kupiti turbine za električnu centralu, ili čijim će avionom putovati u Bombaj, Honolulu i Buenos Aires — nego zato da bi viđeo kome treba da ode na pogreb, ko. je od njemu poznatih ili nepoznatih izgubio novčanik sa ličnom kartom, ko se odriče svoje žene: (i dugove njene ne priznaje), a i da bi odgonetao ko je fo, „9isok, crmomamnjast, lepe spoljašnosti, sa „Mšteđevimom 6.000.000 dimava i svojim, kolima“ što “traži poznanstvo „sa devojkom ili ženom bez dece, zdravom, zgodmom, vitkom, situiramom, uzorme DYošJosti, koja bi živela u, inostramstvu“.

P. S. U poslednjem trenuiku pred odlazak ovog rukopisa u štampu došao nam je do ruku i ovaj biser:

„Intelektualac, četrdesetih godima, srednje bisine, živeo u, inostranstvu, želi braka adi upozmati veprezentativnu, intelektualku, do 35 godina, 5d, sta nom, po mogućnosti koja govori italijanski ili francuski jezik. Cemnjeme powuđe sa adresom, ma ŠifYu „Dante 'Alighieri“, 5 BBB. UAN IBaayaabalojik,

ŽIVOT OKO NAS

(0100 (hi

Ljubiša MANOJLOVIĆ

Da krenemo

S POTPUNOM otvorenošću, na drugom plenumu CEK Saveza komunista, Mijalko Todorović je goVorio o stanju naših današnjih stvari. Na primer:

DO Na primer, naš bekon se prodaje u Engleskoj 10—15% jeftinije nego danski — zbog lošijeg kvaliteta, naše voće u Beču i Minhenu za 10—8)?0% jeftinije nego falijansko: — zbog lošeg kvaliteta i pakovanja; mnoge mašine i druga industrijska roba takođe za 10—20%/ ieftinije — zbog konstrukcije, kvaliteta, demodiranosti. To «pokazuje koliko stvarno vredi naš proizvod...

Krajnje je vreme bilo da baš tako razgovaramo, da bismo najzad zaključili đa treba trošiti „samo ono što je stvarno zarađeno“. Todđoroviću, koji je u svom referatu, razume se, iznosio stavove Izvršnog komiteta CK, mora se priznati đa je za složene probleme umeo da pronađe neposredne i vrlo jasne tonove. Sa svojevrsnim smislom za aforističko izražavamje kakvo imaju sinovi mašeg sela, on je izlaganje začinio i nizom jezgrovitih slika.

Takav način je pamtljiv. Tako rečene stvari se zadržavaju u svesti, i upornije čoveka podstiču đa razmišlja, | Na primer, kađ se korak koji đanas u svom razvitku treba da učinimo označi rečima „...podići čitavu našu privredu i društveni život za jedđam sprat više...“, meni se kao svrd]o uvrti u glavu misao o naporu. Naporu koji će se, za taj uspon, tražiti od svih nas. Pri tom ja zaključujem: Da će tu manje moći da koriste oni koji se sapliću kađ koračaju, koji imaju bolove u nogama ili ih žiga u krstima. Da će biti manje podesni oni koji su naučili da irče samo nizbrdo.

Hoće li ljudi otpasti? Po računici, treba. "Ali đa li smo mi u stanju da ih žrtvujemo zato što su nerentabilni? Lako bi nam to išlo, kadđ to ne bi bili ljudi koje smo, živeći gođinama bez pravoga računa, sami fakvima napravili. Ovako me znam, tu mi ipak nešto nije do kraja objašnjeno.

A naviše znam da se mora. TI zato verujem da se — može. S tim da niko ne koči uzbrdo.

Činjenice

ČITALAC mi je uputio primedbu. O Kaknju, kaže, nisam rekao ništa.

Tačmo, o Kaknju sam ćutao. Srce mu se ponekad stegne, pa čovek ćuti. Možda sam Kakanj prećutao i zato što sam, u ovim svojim beleškama, navikao da se pomalo šalim.”

Drugi su pisali o Kaknju. I đosta, i dobro. Jedino večernji listovi nisu, mi toga puta, mogli da od jedne feške drame ne prave melodramu. Na primer, „Dve žene umrle od- tuge“ na naslovnoj. strani „Večernjih 'novosti“..od. 10. juma, sve 10, razume se, „prema informacijama Koje nisu zvanične“ i „prema nekim informacijama“, uz spasonosnu naknadnu poivrdu fakvih vesti koje je dao službenik Sekretarijata unutrašnjih poslova Kaknju (dr?) Imamović.

To su fako neke činjenice kraj kojih se ipak može živeti. Postoje, međutim, druge koje donose samo smrt:

— Tužna je činjenica — opomenula nas je povodom Kaknja „Ekonomska politika“ — da je kod nas za poslednjih desetak godina izrečeno nesrazmerno više kazni zbog uprljanih čaša u restoranima nego zbog nepridržavanja zaštitnih mera u rudnicima! Povodom jedme ljutnje

SRETNBM NA ULICI (na žalost) peđesetogodišnju drugaricu iz detinjstva, svršenog pravnika. Posle ukiđanja republičke ustanove u koioj je rađila ostala žena bez posla. Zabrinuta je, ali i ljuta. Javila. se, kaže, na konkurs za upražnjeno mesto u Dpersonalmom:; odeljenju jedne beogradske opštine. Tamo su bili dobri izgledi, đok joj tek jednog dana začuđeno ne rokoše:

— Pa vi, drugarice, niste član Saveza komunista!

— Nisam, ali... )

T drugarica navela hiljadu i jedno. ali zbog kojih sebe s pravom može da smatra ispravnim građaninom. i dobrim borcem za socijalizam.

— A takav uslov nije bio u konkursu! — kaže

'ljutito drugarica pravnik.

Stvarno, ako je već uslov za jednu vrstu zaposlenja da čovek buđe član Saveza komunista, stisnimo. petlju, pa to recimo javno. Ako nam je nezgodno to da kažemo, onđa možda fo i nije uslov.

Mi kockari

NOVINB: JAVLJAJU o grdnim nekim kockarnica= ma koje su — radi zarađivanja deviza — otvorene ili freba da budu otvorene u našoj zemlji. Jači smo, tvrdi se, i od Italije. Još samo da se izveštimo. A onda, onda nam neće ostati valjda ništa drugo nego da i na sebe primenimo poznatu mudrost: „Što veštiji kockar, to lošiji čovek“.

Koliko li ćemo samo na tom nepoštenju da zaradimo? Toliko mi ipak ne možemo biti nepošteni. Zato smo unapređ sve uđesili tako da — izgubimo.

Uz izvesne izuzetke

ODNBKUD se uvrežilo, uverenje da mi umemo lepo da govorimo, ali ne umemo tako i da radimo. To njje tačno. Mi ne umemo lepo ni đa govorimo.

KNJIŽEVNE NOVINB