Književne novine

strogo načelno i umeinički dosledno. Kao · se zna, Homerov hehsametar je stih osobite VI-

. enja koja jie gradio vešto,

|| Nastavak sa 3. strane

bojna), rujno vino (žarkasto vino), čadorje (šatori); ali je lepše honđir u Maretića nego čaša u Đurića.

Neologizama ima i u Đurića, ali u znatno manjem broju. Neki su razumljivi i lepi (dugoskuta, leporuha, srebroluki, belolakta, stovolov ka); ali ih ima i nesrećno načinjenih '(jado-

tvorna, međopražni, darovita — bogata daro-.

vima, miraždžika). Srećom, poslednjih je veoma malo; Đurić je uopšte svesno izbegavao neukus

· me: kovanice, složene i proste, pronalazeći po-

godnije izraze: streljač (u Maretića: daljnometni), lepa Teana (liepoobrazna Teana), skupljač oblaka (crncoblačni), ratni drug (subojnik), slabost nejunaštvo), vičan koplju (kopljometnik), što po zemlji hode (pozemljari), osorljiv (neljup ki), sileni (jakosni), čuvarka. (štiltnica); — ali je bolje u Marztića ocklopnik nego obučen u med u Đurića. \ -

Stare i nerazumljive Maretićeve- reči Đurić nikad ne upotrebljava: u njega je ispaštati (u Mareftića: pokušati), čeljad (domari), krivudati (navijati), debela (pretila), pretnja (grožnja) itd. Durić će, prema situaciji, upotrebiti kovanicu; ali će već u drugom slučaju dati njen opis. NieBov je jezik sočan, čist, jezgrovit; on njime vlada pouzdano i lako. To-je jezik pun neposrednosti i iskrenosti, jezik naših narodnih i umetničkih pesama, književan, izbrušen. Đuriću je podjednako blizak. Homerov jezik i jezik Filipa Višnjića, Vojislava Ilića i Alekse Šantića (IL VI

· 80, . 86).

Stihovi M. Đurića sačuvali su svu umetnič'ku lepotu i u isti mah svu specifičnu boju oi 'ginaJa. To je postignuto pravo pesničkim dđuhom i čitavim sistemom izvrsnih stilskih breliva kojima nema broja ni kraja. Prevodilac je želeo da po svaku cenu zadovolji savremene zahteve obrazovancg „čitalačkog sveta koji ma~

| aa lo drukčije shvata pitanje metrike i poefskog

stila uopšte.

Razume se, Durič je morao da izgrađii vlastiti sistem bhoemweemcira kojim će. se poslužiti što "ste. „On nikad nije neprijatan, jer je veoma elastičan: on se neprestano menja, a ipak osta-

je Svagda sebi jednak”, primećuje sam prevo-

dilac. Heksametar se sastoji od šest stopa, pet daktilskih i poslednje spondejske ili tro'hejske. Svaka daktiska stopa može .se · zameniti spondejzkom (peta je obično daktil-

| ska). Prvi je deo heksametra, prema svom pos

tanku, u stvari, tetrametar sa osam do dvana-– est slogova a drugi deo — dimetar od pet slogova. Svojim osobinama (zamenjivanjem daktila spondeima, cezurama i dijerezom) heksametar poskiiže muzikalnost i bogatstvo ritmičkih varijacija. Iako se neprestano ponavlja, raž„novrsnost od trideset dva oblika stiha lišava ga svake monotonije. „On može izražavati svaku misao i svako duševno stanje: uzbuđenje, mirnoću, bol, ljutnju, radost, očajanje“,

U našoj versifikaciji važi ritam kvaliteta, kao i inače u modemom pesn „tvu, i ne upraVlja se prema Kkvantitetu, tj. prema dužini » krat ·'koći slogova kao u. antičkoj metrici. Naglasak je, kako nas obaveštava prevodilac, najvažniji estetski element u oblasti čula sluha. Stih je prema njegovu fumačenju, „povorka zvučnih

ali zađahnutih reči, koja se zayršavaju pausom,.

–

~“ • o e • o • • • \ • • • o o o o • o • e • • • • e • • e • • • 02 e • e e o o • e e o e e • e o e.

a ođabrane su fako~da pre svega lakim i ne->)/

· prestanim kliženjem svojih slogova prijatno utiču na sluh i tako reći same u sebi sadrže svoj naglasak“.

Đurić ie proučio sve nijanse Homerove Dpes ničke umetnosti i njegova muzikalnog sluha: onomatopeje i aliteracije, zakoračenja. Uočio je kako se Homerova misao zaodeva muzikal 'nim elementima i ukazuje u već sagrađenim motivima glasa i modulacije zvuka da bi u slušalaca izazvao istu sliku. Homer io postiže. asonancam.a i aliteracijama da bi se preko aku stičkih efekata ne samo videlo nego i čulo ono

- o-čemu peva. Prevodilac se trudio, rukovodeći

| se svojom slušnom kontrolom da to postigne

i u svom mučnom poslu. S koliko je razumevanja i pesničkog smisla u tome uspeo, uosta= Jom, ne kazuju samo mesta koja sam navodi "upoređujući ih s iriginalom već cela „Ilijada“ L „Odiseja“. |

Naš prevodilac je savesno gradio stihove, Oosećajući ton i naglasak Homerova pričanja, · prenoseći ga u adekvainu zvučnost reči maternjeg jezika. O tome najuverljivije govore njegovi primeri, On je onomatopeju nastalu nag8o'milovanjem vokala o u Homerovom opisu Apolonova silaska s Olimpa izrazio aliteracijom SU"glasnika s i z, stvarajući na aj način šum koji njegov, kao i Homerov, čitalac čuje pored slike koju gleda (II. I 44, 49: IL. TV 125, 504). - "Jako izražajnu snagu prevođu daju zakora} držeći se uvek SVOših teorijskih tumačenja (IL. 52, 61, 501; IV 31" -B4, 290 itd.). '

Prevod „Ilijade“ Miloša Đurića ostavio je daleko za sobom. onaj čuveni prevod Toma Maretića. Neke su se podudarnosti u tom. poslu ipak morale pojaviti kao neizbežne. Mieđutim, · veoma je malo stihova “kakve je gradio Mareftić. U celom VI pevanju „Ilijade“ ima samo 'jedam (317) u kojem su većinom imena.

Heksametri su u Miloša Đurića uvek izvanredno spretno izraženi, Om je uspeo, u stilu originala, da im da čas sporiji čas brži tempo, 'da učini da ovde zastanu onde ustrepću, da bodre, da iuguju, da bivaju čas tvrđi čas mekši; u njima nam je on, možđa više nego u SVO-

- jim inače vrlo stručnim Zbaveštenjima o Home-

rovu i svom stihu, otkrio tajnu svoga i prevo-

_ dilačkog sistema uopšte. Nađe se, dođuše, po

neki hrapaviji stih; ali guandoque bonus dor-

' mitat Homerus. :

- ~ Prevod velikih Homerovih epopeja iz pera Miloša Đurića predstavlja tekovinu svoje Vrste u našoj nacionalnoj književnosti i našoj naciohalnoj kulturi, i to treba reći bez ikakva dvO~

· umljenja. |

UZ prevod „lIlijade” ide predgovor Milana TĐudđimira koji iznosi svoja naučna dostignuća u

' osvetljavanju Homerova perioda i svoj jedin-

stveni stav u Homerovu pitanju. Ovaj predgovor i Uvod prevođiočev obogaćuju izdanje prevođa „Ilijade“ čineći sklađnu i korisnu celinu,

Dr Darinka Nevenić Grabovac

e o • eo e • • o • • e • • • • • • e e e o • • , o o e e • e • 4. • o • •” e o e e o • •

_J7106 KNJ

Dr Ilija Stanojčić

Fredmet opšte soeiolosije „Savremena škola“, Beograd 1964.

PROBLEM ODREĐIVANJA PREDMETA opšte sociologije i njenog odnosa prema drugim naukama daleko, je od toga da bi prestao da bude aktuelan. Mnogi nesporazumi do kojih dolazi ne samo među raznim sociološkim pravcima i školama, već i među pojodinim socioložima koji su gotovo istih ili bliskih pogleda posledica su, najčešće, razlika u shvatanju predmeta opšte sociologije. Čak i među naučnim radnicima na polju sociologije koji sebe smatraju, marksistima vlada vrlo velika podeljenost u mišljenju o mnogim bi tanjima, kao što, je, na primer, pitanje kakva je razlika između marksističke i građanske sociologije ili pitanje odnosa istorijskog materijalizma i sociologije

Knjiga Ilije Stanojčića je, upravo zbog ovakvog stanja koje vlada u sociologiji, vrlo korisna, Pre svega zato što je čitava posvećena raspravljanju o jednom predmetu, a i zato što omogućuje našim čitaocirha da se sistematičnije i iz jednog izvora upoznaju sa situacijom koja postoji u pogledu određivanja pređmeta ove naučne discipline. KnjiBa „Predmet opšte sociologije“ pođeljena je na tri dela: u prvom delu

„govori se o predmetu opšte sociologije i njenom odno-

su prema istorijskom materijalizmu i filozofiji istorije; u drugom delu o odnosu opšte sociologije i nekih posebnih društvenih nauka (istorije, političke ekonomije, socijalne psihologije, etnologije i amtropologije): najzad, u trećem delu reč je o predmetu nekih posebnih sociologija (sociologiji rađa i sociologiji Slobodnog vremena) i mnjhovom odnosu prema opštoj soviologiji. Poredđ toga što su u Kknjzi izložena različita gledišta o ovim pitanjima, autor zauzimajući gotovo prema svakom od njih kritički stav ommosno iznoseći svoje kritičke opaske — formu-– liše, na osnovu postavki Marksovih, Engelsovih, Lenjinovih, Kardđeljevih/;i nekih drugih naših marksista i sociologa, svoje shvatanje o ovom predmetu, Rad Ilije Stanojčića je u tom pogledu vredan doprinos našoj sociološkoj literaturi, ; \

Na kraju knjige đata je odabrana bibliogražija,,a takođe je napravljen poseban predmetni registar i poseban registar imena. ln

Aleksandar A. Miljković Jovan Lubardić

MPwičm za moju Ženu „/Otokar Keršovani“, Rijeka 1965.

„PRIČA ZA MOJU ŽENU“ je, u stvari, ispovest a ispovesti su,gotovo uvek, poslednji pokušaj da se onaj

·koji se ispoveđa nekome približi, nastojanje da bude

shvaćen, potreba da se oslobođi samoće, đa svoj teret podeli s nekim. U ovom slučaju se Djordje, jedan od glavnih junaka Knjige, „ratni pacov“, svršeni matu-

rant koji ide u Sarajevo da tamo nađe sobu, ispove-~ .... da“svojoj badućoj ženi,xpralji Luciji zbog čega nije ..

došao po nju kako joj je obećao. Situacija koja iza ziva na ispovedanje je utoliko drastičnija i tragičnija ukoliko je prinuđa koja je razlog otuđenju veća, neminovnija i neprirodnija. Ukoliko je inkriminisana ličnost.manje kriva, utoliko je njeno učešće u zbivanjima koja su je izolovala manje. Rat je, svakako, najtipičniji primer situacije u kojoj su akteri događaja bez krivice krivi jer su. maltene, sve njihove akcije diktirane spolja. Jovan Lubardić je,· znajući to, nastojao da: svoje „ratne pacove“ prikaže u što povoljnijoj svetlosti, da proanalizira sve njihove postupke

\ i da, tako, pokaže da uzroci ekscesa nisu u njima samima ili ne samo u njima samima, Stoga su oni sa svojim nastranostima, jedine pozitivne ličnosti među onima o kojima se u knjizi govori. Ono što ih čini privlačnima i što ih opravdava nisu, međutim, nikakve ratne zasluge ili bilo kakva njihova aktivnost usmerena na produblivanje nekakvih konkretnih ratnih tekovina. Oni, uostalom, i nišu bili učesnici ratnih zbivanja. Oni su ganeracija koja se rođila, koja je tek bila rođena kad je rat besneo u punom zamahu, Autor upravo hoće da podvuče razliku između lažne angažovanosti, između poze i autentičnih snaga koje ni ratna pustoš nije uništila. Rat je, istina, uništio sve ono što je junacima knjige nešto značilo ili što je moglo da im buđe od značaja i oni su ostali sami sa sobom. I Luburić je, sazžvučavajući one najsuptilnije potrebe mladih ljudi i elemente jedne teške atmosfere poratne opustošenosti, koja je sve pre nego povoljna za najelementarniju egzistenciju mladih usamljenika, uspeo da postigne neobično snažne efekte,

Njegovi heroji su dđomskom hranom, odećom i atmosferom, nazivom — ratno siroče, svojim navikama i nagrizenim psihologijama, upućeni jedni na druge. Na taj način su, barem se oni tako osećajju, izdvojeni od sveta koji je prema njima meprijateljski raspo-

·ložen. Ovaj aspekt Lubardićevog sižea ima karakter

vrlo oštre socijalne satire, e

Međutim, ma da to nigde explicite nije rečeno, au-– tor ne samo da nije pesimista u pogledu njihove sudbine, 'nego čak u njima vidi autentične ljudske kvalitete, potencijalne snage koje treba đa pobeđe u neravnoj borbi sa birokratijom i sebeljubljem. Ta strana Lubardićevog teksta izdiže ga do nekih opštijih linija suprotstavljanja ljudskih vrlina i mana, ogvetljavamja uticaja koji imaju izuzetne okolnosti ma sklop čovekove psihe i njegove emotivne strukture,

Takva kakva je, „Priča za moju ženu“ je proza bez velikih pretenzija ali i bez nekih velikih promašaja. Mesfimično u njoj su željeni rezultati ostvareni u punoj meri. U njoj se, recimo, manje govori o ratu nego o njegovim posleđicama' ali se, na taj način, o njemu mnogo više kazuje nego u mnogim slučajaevi~. ma kad se on direktno opisuje; društvena perspektiva iatnih generacija i njihova. tragedija manje se potencira.i glorifikuje ali je ona mnogo jasnija nego, možda, u svim eksplicitnim tekstovima sa ratnom sa-

držinom.

Stanojlo Bogdanović

Ka-Tzetnik 135633 OM

Kuća Iataka

„Epoha“, Zagreb 1965: preveo Veljko Dobrinčić

PRIKAZUJUĆI FRANCUSKO IZDANJE ove knjige Klod Roa je rekao da će nam ova knjiga kada je budemo pročitali pomoći da nekim činjenicama pronađemo i damo njihovo pravo ime. Kada smo ovu kKknjigu pročitali činjenicama sa kojima smo se suočili nismo bili u stanju da pronađemo pravo ime. Sve reči koje bi označavale stravu, užas, pakao itd., izgledale-su potpuno nemušte i besmislene kada bi se primenile. na svet. i.na situaciju koju pisac u. „Kući lutaka“, prikazuje. Možda „su nacizam tisemitizam najužasnije što se.može reći; jer u OV

pretaciji, kakvu tim rečima daje bivši Oea iz Aušvica, ne može da se nađe odgovarajući izraz koji bi ih. u potpunosti zamenio. ı Devojke koje su zatvarane u logor prisiljene su da postanu prostitutke. Pizičko uništavanje propraćeno je moralnim poniženjem najniže vrste. Čovekovo dostojanstvo je potpuno ubijeno. Dehumanizacija ide ioliko daleko da čitalac povremeno prekida čitanje ovog stravičnog svedočanstva kome je dat vid romana i postavlja pitanje na koje nikada ne može da dobije

odgovor, Da se tako nešto nije dogodilo niko ne bi”

NEPREVIEDIRNIE: KNJIGE

Brigitte Reimann

MEK GESCHHIWEESTIEHU

· Aufbau Verlag und Weimar, 1964.

IME BRIGITTM REIMANN još nije odjeknulo van granjica Demokratske Republike Njemačke omom snagom kao što je to slučaj sa imenom, njene savremenice

Christe Wolf („Pođijeljeno,nebo“), ali je u socijalistič-

koj literaturi ove zemlje vrlo đobro· poznato. B. Reimann je napisala nekoliko radio-drama i dvije duže pripovjetke: „Alakunft in Alltag“ i „Die Geschwister“. Djela ove mlađe spisateljice omiljena su naročito u ređovima mlade čitalačke publike, jer ona govore njenim jezikom — jezikom mlađe generacije koja je nosilac kulturnog života svoje zemlje i na taj način ne-

· posredno daje pečat ovoj literaturi.

Tema ove pripovjetke (čiji bi naslov u jeđino odgovarajućem prevodu bio „Braća i sestra“) ponavljana je u savremenoj njemačkoj literaturi u nekoliko navrata, u najrazličitijim okvirima. Rascijep između dviju njemačkih država prikazala je Brigitta Reimann ovdje kao rascijep unutar jedne, porođice: između rođi telja i djece s jedne strane, između braće i sestre 5 druge strane. Ova porodica predstavlja onaj tipični malograđanski sloj ljudi, konkretno njemačke nacije, koji je od pamtivijeka neutralan, u smislu ratne odgovornosti „potpuno neđužan“, a sađa, sticajem okolnosti, dođuše, uključen u društvenu proizvodnju, ali još uvijek potpuno pasivan, B. Reimann je naročito jasno ocrtala profil ove porodice u epizodama gotovo dirljive brige roditelja za nadjsitnije probleme svoje djece, dok u velikim brigama djeca ostaju sama, prepuštena sebi.

Troje djece, odraslo pod istim krovom, u istim ži-

| ga ovog djela,

votnim uslovima polaze u Život sasvim različitim pu- ~

tevima. Konrad bježi na Zapad, Uli želi da učini to isto, jedino Elisabeth ostaje vjerna zajednici koja ju je školovala i uprkos svim razočaranjima ona pronalazi svoje pravo mjesto, Centralni problem ove pripovjetke je konflikt u koji mlađu slikarku Elisabeth đovodi saznanje da će izgubiti i drugog 'brata. Ona želi da to spriječi i pred njom je jedan jedini dan u kome ona evocira najupečatljivije uspomene zajeđnički proveđenog djetinjstva i mladosti. Na njenom ho-

rizontu lebde dva nepovezana krila Njemačke, a među

PIM

njima stoji Berlin, jedini most između dvije suprotne obale. I tu ljudi pokušavaju da se sastanu sa svojim prijateljima, braćom i sestrama, ali ti se sastanci najčešće pretvaraju u rastanke za uvijek. Mlisabeth je ovdje doživjela dva rastanka: sa bratom Konradom i prijateljem Gregoryem. Treći put ona neće tražiti sastanak na „ničijoj zemlji“. Ona će zadržati Ulija, svog brata, jedinog i posljednjeg, koji joj je preostao. Radnja pripovijetke odigrava se za vrijeme razgovora između Ulija i Joachima. Mi taj razgovor ne

' čujemo, mi možemo da ga naslutimo prema njegovom

rezultatu. Joachim, prijatelj Klizabethin, je zadržao Ulija. Njegove poslednje riječi nagovještavaju povratak u zajednicu kojoj je potreban, Sve saznajemo iz subjektivne priče mlade umjetnice Klisabeth, Njen ton je obojen vrlo maglašenom emocionalnošću. Sami likovi nisu do kraja izraženi, mnogo toga je mnagovješteno, ali nedđorečeno. Sve bukti snažnom osjećajnošću koja nije na svakom mjestu dovoljno argumentovana. Sve je u znaku traženja rješenja problema koji nisu mali, ali ipak rješivi. Elisabeth u svom karakteru nosi mnogo crta spisateljice. B. Reimann, ali ujedno i čitave mlađe generacije i upravo u tome leži istinitost i sna-

Mira Njerš

bio u stanju đa pomisli da se nešto tako može dogoditi, Primeri svireposti, okrutnosti svih mogućih vrcsta smemjuju se jedan za drugim i čitalac ostaje potpuno izgubljen pred užasima sa kojima se svakog trenutka suočava.

Pisac ove knjige odrekao se svog imena; za BVOje ime uzeo je svoj kažnjenički broj. Život koji je prethodio logoru je nešto što nema ničeg zajednič. kog s njim. Kao što mi životi miliona i miliona ljudi, koji su prošli. kroz logore ne samo ljudskog uni. štenja nego i čovekovih poniženja, nemaju ničeg zajedničkog sa životima koji su logorskim danima prethodili, I zato možda uopšte nije važno što ova knjiga o \mučiteljima, govori uprošćeno, što sređstva kojima se prikazuje ovaj svet nisu 'prevashodno literarna. Literatura je bila isuviše slaba da bi mogla da poneše na sebi breme života i potresni životni podatak deluje mnogo sugestivnije nego Što bi delovala literatura,

\ Predrag Protić Atanas Nakovski

Mfavija" prmsđi

aha prenđkWw

EK iplakava „Zora“, Zagreb 1965. ROMAN MLADOG BUGARSKOG PISCA Atanasa Nakovskog predstavlja jemstvo za njegov dalji razvoi u romanesknoj formi. Prihvatajući realistični metod

kao plodno tle za koncepciju društveno-moralističnog romana, auto” donekle uspeva da odgovori potrebama

- svoga zadatka. Kažem donekle, jer roman deluje ne-

dovršeno. Psihološko oblikovanje ličnosti i razvoj rad-

nje nisu zaokruženi. Zapravo, psihološkog cblikovanja

ličnosti i nema u onoj meri u kojoj celovitost romane=

sknog oblika to inače traži. Sem Marije, koja se kao

lišnost razvija u svoj svojoj celovitosti i Pirlakova

O se donekle razvija, sve ostale ličnosti deluju stano, 'Dok su glavni momenti unutrašnjeg toka Marytijlnog razvoja vezani za okvirnu atmosferu kojom roman i počinje (za atmosferu jednog tmurnog dvorišta gradskog predgrađa) a njena sudbina uokvirena spolja simboličnim nagoveštajem smrti u vidu bolesti — raka —

koja simbolizuje one nemoćne okove jedne visoke mo- ~

ralne vrednosti života, dotle se Pirlakov razvija samo iznutra, na planu moralnih ocenjivanja životnih sila. Njeiov stav, čak jednog trenutWa dostiže smisao preispitivanja odnosa umetnika prema životu. Ali niegova „umetnost“ življenja ima samo teorijsku vrednost, jer je Pirlakov zatvoren u ljusci ličnog konformizma., TI taman kada je njegov estetički stav prema životu po čeo da dobija težinu savesti, kada je lutka trebalo da izleti, Nakovski prekida njegov razvoj, ostavlja Pirlakova neđovršenog, čak negativnog, mađa je sigurno

da je izglednost njegova unutarnja sukoba bila na stra-

ni pozitivnih stremljenja. Pisac se valjđa plašio da 'Pirlakoy ne savlada društvene snage! Simbolika raka je mnogo šire upletena u kompoziciju romana, Postoji interpolacija asocijativinih pasaža koji tačno odgovaraju atmosferi spoljašnjeg događanja. Onog trenutka kada je Marija uspela đa prikupi sve zaboravljene segmente

· koji su je mučili kao i, sama bolest, ona je morala da · podlegne bolešti.. Konstrukciono najpojodniji elemenat

za ovakva povezivamja je bio unutarnji monolog, toga je i pisac svestan te se njime štedro koristi. Pigmentirajuči sve to tkivo sitnim naturalističkim slikama, pi-

sac je u neprestanom smenjivanju naturalističkih ise-

čaka i veznog tkiva asocijativnih. pasaža u vidu unutarnjeg monologa, uspeo da sve ličnosti koje su na početku romana bile u neređu, nepovezane, dovede u bliske veze. Uspeva čak da odredii odnose koji su prethodili i moralnoj inerakciji prof. Pirlakova i one is„puštene „cigle“ u Marijinom sećanju na prošlost Mroz koje je ulazio hladni vetar njenog nepoverenja u sOpstvena životna načela, Njena je snaga u tome da, zarad svoje moralne snage i čistote, vrši neprestani napor da savlada jedan odnos u mišljenju, odnos čije zeleme plodove nije okusila, da bi u potonjim groznicama kajanja, kao Pirlakov.na kraju, bila nemoćna đa se seti zbog čega njena podsvest reaguje ovako ili onako, da poveže događaje da bi stvorila sliku odnomsa, Pirla-

kov to ne uspeva i sa njegovog gledišta on je u pravu ] kaže da je

sve dok Marija na kraju ne uspe da mu po njegov konformizam u stvari strah od društvenog angažovanja U. opšte svrhe, strah od moguđdnosti đa nije ispravan prema sebiv Onaj koji sebi postavlja takva pitanja unapred je osuđen na negativan odgovor koji krije njegova mučnina — podsvest, zaključuje Nakovski, Pirlakova u tome sprečavaju njegova pronicljivost i slabost da se upusti u reku života koja sa sobom nosi i zlatna zrna i mulj. | 'U kompoziciji romana nema one „uslovne reči“ koja bi dopunila nagoveštaj predstavljanja neuhvatljivih odnosa. Delovi romana nemaju tematsku žižu, mada imaju svoj smisaoni akc uvod u zgusnutu atmosferu Marijinog predosećanja i njene bolesti, Glavne ličnosti se pojavljuju ali bez određene uloge. Kasnije je, međutim, dobijaju. Rađanje novog života u atmosferi Marijine unutarnje nepovre“ divosti jeste samo uteha, ona mora đa umre onda kada su druge ličnosti dobile svoje prave funkcije, kađa joj se život otkrio, kada je imala razloga da Želi sVO" ju pobeđu koja se izjednačava sa mlađim novostvore= dim bugarskim društvom, kada je imala razloga da

drugima i oprašta.

enat. Prvi đeo je nagao

Borivoje Marković i

o JPHŠNEOĆUTNIŠ

Mi imamo

SO Tako je priznavati tuđe greške. | najsavršenije inostranstvo na svetu.

Ni u ludnici nema potpune slobode. Ludaci su

ograničeni..

- Nova vrsta dobrote: skinuti tuđ kaput i pokloniti ga oo drugome. i

Mrav radi, tegli, i od njega nije postalo ništa, a maj-

mun se izmotavao po čovek. ~ i

drveću i od pjega je postao - ;

KNJIŽEVNE

NOVINE