Književne novine
FIRMACIJA ~
| film „Covek nije ptiea“ Dušana Makavejeva
\
BITI DEBITANT — to je nešto najtužnije u domaćem filmu, jer pod tim se pojmom obično podrazume= va iscerpljujuća upornost, okasnelost i rezignirano osećanje da nikom nisi potreban. U stvari, \ovo je jedina kinematografija na svetu u kojoj je, bar za sada, i teoretski nezamislivo da, recimo, jedan dvadesetogodišnjak dobije pravo da snimi igrani film. Suviše ima nemoćnih staraca da bi bilo mesta za entuzijaste i pe=snike pa zato pojava filma „Čovek nije ptica“ Dušana Makavejeva istovremeno sa zadovoljstvom budi i gorčinu. Naime, kontrolna projekci=
fuzna, pa se zato i pitamo: šta od ovakvog filma očekujemo? Savršenstvo koje inače ne posedujemo? Razloge da bi se radovali nečijem neuspehu? Zar smo ikada i pokušali da formulišemo osnovne estetske preduslove koje mora da ispuni svojim delom mladi autor da bismo mu priznali umetnički status?
Za Makavejeva je bilo najvažnije realizovati strast, maštu pretvorili u realnost, a igri dati sopstvene zakone Jogike. Iz te perspektive delo je ravnodušno prema akademskim ana= lizama i raščlanjivanjem na standardne komponente. Pogotovo što one i za reditelja van strukture ne znače baš mnogo i tako prisustvujemo jednom nesvakidašnjem {ileno=menu — fokom filma autor se na
strukciju? Sasvim moguće, s obzirom da korene inspiracije vuče od onog zaboravljenog kulta mašine revolucionarnog filma kombinovanog sa melodramskim, motivima savremenih sovjetskih filmova. Kobna sinteza koja danas u modđernom filmu apsolutno zvuči disonantno i arhaično. Valjda je to dug obrazovanju i onim što u „Avali“ odobrava-– ju projekte i traže angažman kao dlaku u jajetu. Otuđa i nije čudo što se cela ta tvorevina raspala u realnom ambijentu rudnika gde je film svojom suštinom smešten. U Makavejevu se tada ponovo probudio tem
lika sposobnih da ovu mrtvu materiju preobraze i ožive pa negde u drugoj trećini filma imamo ovu pojavu: scenario je gotovo sasvim iscrpen i
skoro zaboravljen, a film naprotiv
buja, bogati se svakim kadrom, forme postaju u potpunosti ubedljive i stvarne, pa i sama ekspresija doživljava svoju kulminaciju,
Upravo ova Okolnost i svesna verifikacija celokupnog materijala doprinela je da Makavejev na naše 'zadovolistvo stvori umesto filma konstrukcije — film atmosfere. Pa ipak, ni to ozarenje nije samo sebi „svrha; reditelj, koji je ovde superioran nad onim drugim svojim scenarističkim likom, založio je sav svoj neosporni talenat u dokazivanje da autentične pojedinosti nisu ve-
ja otkrila je da su mišljenja po, etni dokur ista, „koji, je. zvanih“ Podeljen ydn:20ib ERE “ ab:da papazi VOOR odao
tom usmerenim na pomeranja u Dpsihološkim stanjima ličnosti, pa i celoj sredini. Bežeći od kompromisa po svaku cenu Makavejev je bio neuobičajeno uporan i iskren. Na taj način izvesne scene i situacije ranije koncipirane u filmu su poprimile formu blage groteske: montaža mašina i Vrhovčev besprekomo čist radni kombinezon, neke ljubavne scene između njega i Milene Dyravić, posebno, u finalu, pređaja ordena,i dr.
U tom ambijentu Makavejev kao da je progledao, pa je ceo njegov BA pokušaj da se odgovori na pi
mu, sivilu, blatu, stračarama i mo dernim stanovima, moćnoj tehnici i primitivnim sftrastima—čovek? Zato atmosfera svojom surovošću, koja se rasplinjuje u neku neodređenu blagost, jedva primetno naznačuje granice dubljeg poniranja u kome je svaki pojeđinačni smisao pomeren kako bi se unutar celine pokazalo da čovek nije nikakvo izmišljeno sa=vršenstvo, To je obračum sa predrasudđama i šablonima o celovitosti i potvrda uverenja da su ljudske mogućnosti neograničene i zato film doživljavamo kao veliko gradilište na kome ne'dominira bitka za mašinu već bitka za ovog našeg dana-
šnjeg čoveka, Sve ovo imalo je velikog uticaja na formu samog dela, tako da ono deluje kao široka fre-
i BB OCRQ PIT. 'onda Bšm „nedvostbi a stra anje šta je u ovom beskrajnom di=- BP OD RP e alan atra“
\ : \ Stravičan je taj Makavejevljev rudđnik, ali nijednog frenutka ne buđi odvratnost već naprotiv, tera nas na misao o našem sopstvenom postojanju. Otud nas sagledavanje celine u> verava da se ona bitno razlikuje ođ onog što bi se na osnovi teksta mo slo pretpostaviti. U tom smislu čak i izvesne tehničke nespretnosti u izražavanju nisu nikakva mana, jer nas delo prisiljava da mu su» dimo kao zqgcelini, ođnosno da ga prihvatimo ili odbacimo.
Ako-je opredeljenje. neizbežno —
Makavejeva kao reditelja vidne strasti, snage da se prevaziđe sopstvena ograničenost ideja, mladićke otvorenosti prema životu i talenta da se njegove vrednosti prihvate u izvormim formama i sa iskrenošću iskažu na vizuelno ubedljiv način. Možda je u svemu tome najprijatnije što ova sažimanja nemaju karakter mehaničkog sjedinjenja već stva» valačkog sukobljavanja sa realnošću, kako bi se afirmisalo sasvim odre đeno shvatanje savremenosti kome se ne može prebacifi ni zlonamerno korišćenje činjenica, ni neistina. Zato se film „Čovek nije ptica“ predstavlja kao eksplozija mlađosti željne da se rastereti svega onog što je godinama poliskivala u sebi, potvrđivanje falemta i značajno ohrabrenje
SLATKE PRIČE
dirljiv način distancira od osnovne' fabule i samo formalno je privodi finalu. Nepoverenje u sopstvenu kon
GROTESKA — moderna FANTASTIKA
Nastavak sa 5. strane
posredne didaktičnosti ili, tačnije, bez katartičkih svojstava i kvaliteta u svom razuđenom literarnom tkivu, groteska je kadra da još više inficira ionako već tragikomično konstituisan duh modernog čoveka i još više-ga podeli u njemu samom. Na ulici, u tramvaju, pri našim svakodnevnim Yelacijama, sve više se srećemo sa pomamnim prodorom grotesknog koje sve više | uzima vidove svesno prihvaćenog načina ponašanja i doživljaja sveta. Groteskno tako preti da razbije našu neposrednost sa svetom „da preblavi naše zdravo osećanje za stvarnost. ı Groteska kao literarna forma, a posebno oblik kratke priče, sve više se prožima naučnom tematikom i u vezi s njom sve je prijemčivija za racionalnu interpretaciju iracionalnog, koje tako bogato nastanjuje ovaj naš svet. Otuda, se u današnjoj pripovedačkoj prozi susrečemo sa groteskom koja u svim svojim formalnim tokovima ima izrazita svojstva posve realističkog stvaralačkog prosedea, da bi iznenadno bila prekinuta jednom groteskhom činjenicom, koja, čitav niz pret}{(odnih realističkih detalja osvetli iznenada u novom, grotesknom svetlu, Tako nam se postojani konvencionalni red stvari i događaja, koja smo našom realnom predstavom sveta učinili posve, verovatnim i muogućnim, iznenadnim prodorom u groteskno prikaže neverovafnim, alogičnim, fantastičnim. Da li i u kolikoj meri tako koncipimana groteskna proza nosi u sebi mogućnos|/ postavljanja pravih i istinskih pitanja životu, šio. joj
7
V
štačko pothranjivanje fabule
snaga što se | } izjednačuje sa dramskim intenzite-
već i u ovakvom konteksu
kao jednom umetničkom vidu po funkciji pripada, ostaje posve neizvesno u njenom današnjem hodu ka zatvorenosti u svoju nekomunikativnu simboliku. Ostaje činjenica da je groteska antipatetična i opora u svojoj osnovi, da je' mnogostrano okrenuta ka iracionalnom, da pokreće ma razmišljanje, ali kao da dalje od toga nema daha, kao da se tu iscrpljuje njen smisao i funkcija. Groteska je kao moderna fantastika, čini nam, se, izgubila početni impu]s svesne satire i kritičke karikature, njena oštrica je otupela a smisao se zamaglio u traženju simbolike po svaku cenu, : ;
'U savremenoj pripovedačkoj umetničkoj prozi formom groteske najradije se odeva alegorija ili parabola o čoveku i svetu, dok je satirična i karikaturalna znamenja groteska zadržala samo u nekim žanrovima kratke bopularne priče i karikature. Gge tražiti danas razloge za toliku favorizaciju groteske kao literarne forme kod mnogih mlađih pisaca, odakle ta evazivna žica u pripovedača kojima prebogata stvarnost često daruje toliko obilje raznorodnih tema?, Ako se uopšteno prihvati „da groteskni izraz mogu“, po rečima Tamarina, „stimulirati izvesni društveni uslovi u kojima imanentno dolaze do izražaja neke od strukturalnih komponenti same groteske“, ne može se prenebregnuti činjenica da groteskni izraz sve prodornije uzima vazmere negovanog i kultivisanog izraza a napose kratke priče, te ma koliko bio kreativan i adekvatan određenom doživljaju i koncepciji sveta, sve više postaje manir naših dana,
Da bi preciznije mogli odrediti društvenopsihološke uslovljenosti groteske kao moderne fantastike, njenu funkciju i njene tokove danas,
trebalo bi valjano ispitati u kojoj meri. je ona ·
plod određene duhovne konstelacije mladih pisaca i zašto je tako otpadnički pobegla od društvenih uslova u kojima je nastala. Valja svestrano razmotriti koliki je udeo lične Krize a koliki je odraz objekta u sve presudnijem zaokretu ka groteski koja se sve više izdvaja
ska na kojoj se zacrtava ljudsko vreme sa svim svojim preobraženjima.
sej esej esej esej esej esej eseji esej esej esej esej esej esej esej esej esej
za ostale. Zar to nije dovoljno?
Petar Volk
esej esej esej esej esej esej i
kao polaritet jednom vidu realističke književnosti, kao njena protivteža. U, grotesknoj kratkoj priči, koja nas svojim, tamnim slutnjama i nagoveštajima jedino natapa memirom. i Kkošmarom, mi nismo u stanju da za sebe otkrijemo neku puniju životnu istinu, da izvedemo iz njene mezgre išta više do ovlašne i lepršave igre sa apsurdom iil oko njega. Povišena tem-
peratura savremene prijemčivosti našeg duha za.
svet grotesknog ponekad je pseudohumamistički iskorišćena u savremenoj kratkoj priči i noveli da bi nam se jedan otuđeni svet. još više otuđio i u tom, procesu prikazao nam se kao navodno bliži, intimniji., U zabludu smo spremni da uletimo veštom, artificijelmnom rukom pripovedačevom koja kao da neće da zna da u gusti preplet i tkivo groteskmog teksta utapa u stvari
svoju ličnu nemoć i „izgubljene snove“. Spasa- '
vajući svoju razbijenu viziju otuđenosti od koje rave svoju umeiničku veru, moderni sledbenici Franca Kafke čine lošu uslugu čitaocu koji se životno bori da tom otuđenom svetu vrati svoje ozdravljemo, čisto srce. ; ;
Nameće se utisak da se na tom planu literarnog stvaranja plaća. danak madrealizmu i mjegovim tekovinama, iako nadrealizam, za razliku od groteskne umetnosti, vrši razbijanje objekta, dok bi se za grotesku pre moglo reći da vrši
· njegovu deformaciju, da bi kroz deformisanu
sliku sveta pokušala da se njemu otuđemom, depersonalizovanom i mehanizovanom, ponovo vrati i obnovi ga u njegovom postojanju. Međutim, ne vidi se da je u sadašnjem razvojnowmi
. stadijumu groieska okrenuta kao mekad svojom
satirom i karikaturom, da rešava probleme ovog našeg sveta, već se ave više okreće sebi i postaje sama sebi cilj. Zato bi trebalo krenuti u traganje za omom formom groteske koja će, po Svojim formalnim wvojstvima, tako prijemčivim duhu modernog čitaoca, najviše moći da odgovori zahtevima jednog dubljeg i putpunijeg umetničkog doživljaja.
Jovan Angelus
. — Maztil
A KADA DOPE hiljađu i prva televizijska moć, ŠehePezada sa osmehom .Sande Langerholiz i obaveznom čašom martinija u ruci, reče mervoznom Sultanu, koji je upravo dovršavao sVOju šestu kutiju cigareta: |
„Doprlo mi je do ušiju o gospodaru, da na svetu postoji jedna zemlja, koja traje mekoliko sati svakog dana, i,da se zove Televizija. GOospodar te zemlje Harun al Rašid imao je običaj da se svake noći prerušava u obižnog gledaoca i da zalazi u skromne stanove u vreme kada teče program, da bi čuo šta se o televiziji priča. A jednog dama u godini, ne znam je li to bilo u proleće ili u jesen, ali postojao je takav dan, onaj ko bi u pravo vreme susreo Haruna al Rašida i zamolio ga da vlada Televizijom, mogao bi na prestolu sedeti čitavo Vreme, od jutra do večeri i zapovedaii po miloj volji sve što mu padne na pamet...“ | ,
· „Koješta...“, mrmljao je Buliam slušajući blagi Seherezadin glas. „Još nisam čuo za nekoga ko bi na takav način ustupio vlast. Jer ko će mu garantovati da će po isteku dana opet moći da se vrati ma svoj presto? Čitaš li ti uopšte novine?“
„To su bila druga viemena moj gospodaru“; reče Seherezada, igrajući se mikrofonom, jer sve što je govorila ova lepa i pametna žena, odmah se snimalo na magnetofonskim vrpcama u tehničkom studiju iza harema, a zatim je prvim avionom slato u orijentoločke instilute, gde su užurbane ddktilografkinje prekucavale priče, a orijentolozi pisali predgoyore.
„Tako jedne večeri Harun al Rašid, gospo= dar pravovernih, ču kako jedan gledalac zaneseno šapuće djspred televizora: „Oh, da mi je da jedan dam vladam 'Televizijom, napravio bih trista čuda!“
„Dođi i vladaj!“ reče Harun al. Rašid. presirašenom .gledaocu koji je izgovorio one reči, a zatim ga odvede u kancelariju sa ogromnim kožnim foteljama. i MWetiri telefona, čiji su se gajtani toliko isprepleli da se njima uopšte nije moglo telefonirati, Upališe televizor pred njim i rekoše mu: „Poželi da nešto vidiš i želja će ti se ispuniti!“
„Za početak“, reče Gdedalac, a bilo je rano ujutro „za početak mogao bih da pogledam magnetoskopski snimak utakmice Partizan Zvezda od pre Tri godine, sećate li se u tom delu prvenstva gol-diferencija je bila 24:18, bilo je kišno i malo vetrovito, ali odlično za igru, pred osam hiljada i četiri stotine osamdeset i dva gledaoca“. A:
„Kako da ne!“ uzviknu Harun. al Rašid, „kako se ne bismo sećali! Mi obično obrišemo. trake, ma kojima su snimljene drame i koncerti, ali fudbalske utakmice imamo sve, sve od samog početka!“
Tako je srećni Gleđalac pregledao utakmicu Partizan — Zvezda, a kada se ona završi jer sve lepe stvari moraju imati svoj sviršetak, on reče:
„A sada, utakmicu Zvezda — Partizan iz jesenjeg dela prvenstva 1958, gledalaca oko e». trdđeset hiljada, vreme sunčano, sudija A. P...
I ta mu želja bi uslišena. | -
Negde pred veče, kada je Gleđalac upravo gledao svoju osamnaeslu utakmicu toga dana, i kada se ona završila, naredi da\mu se kupi „Sport“ na „Borbinom“ kiosku, pa je svoju de» vetnaestu utakmicu gledao, čitajući u pauzi najnovije fudbalske vesti.
Dan se primicao kraju, ostalo je još samo pola sata do isteka njegove vladavine, i Harum al Rašid kome se u glavi vrtelo od penala i prodora sa leve strane terena, sav očajan i sa glasom koji je drhtao, jedva nađe snage da promuca:
„Ima još pola sata ti meumomi čoveče! Reci šta još hoćeš da vidiš?“ | „Još malo fudbala!“ kliknu srećni gledalac. Hiljađu i prva noć lagano se približavala svem kraju, Šeherezada je grickala maslinku iz martinija, dok je Sultan ležeći na mekanim
jastucima gutao tablete za spavanje.
„Ti si najobičniji amater!“ veče Šeherezadi. „Ti ne bi uspela da napišeš čak ni jednu sto» riju „Tu negde pokraj nas“, a kamoli nešto \ drugo! Tvoja priča je besmislena i bez talenta, i što je najgore tebe nikada neće pozvalii emisiju „Četvrtkom otvoreno...“ Ti nisi niko i ništa. i smučilo mi se od tvoga beskrajnog masiranja,..“ Šeherezada pokuša da se opravda govoreći:
„Svaka priča je subjektivni odraz objektivne stvarnosti i obratno...“ u
„Odsecite joj glavu!“ odmahnu umorno rus kom Sultan, kome nije bilo ni do čega, „I pom zovite mi Antona Martija, Sa njim bar nije do» sadno!“
Tako je završila Šeherezada, |
Ostatak priče je poznat. Obučen u istočnjalčke ·velove, Anton Marti dolazi svake večeri da zabavlja Sultama,
I što je najgore, on to vadi duže, mmogo duže nego što je hiljadu i jedna noć, I veo= valno će to raditi do smaka sveta. Zatim pred jutro, u vreme kada je Šeherezada običavala da spusti svoju umornu glavu na svilene jaštu» ke i da zaspi, 'Mazti silazi u Sultanove riznice gde prima honorar. Sultan već spava srećan, i Marti to koristi da avionom trkne do Ljublja• ne, da bi zabavljao drugog Sultama.
. I još nešto, on čeka onaj dan. Dan u kome če dobiti vlast na Televiziji, Njemu je jedan dan sasvim dovoljan da sredi sve stvari, sudeći po poslednjem intervjuu koji je dao jeds nim novinama, rekavši da na našoj televiziji ima isuviše mnogo moralnih dilema u dramama, a suviše malo zabave, Rađa dođe taj dan, Marti će „ukinuti dramu, vesti i meleorološke izveštaje. Oštaće samo zabaya, Važno je zvati sa
Momo Kapom 2:
KNJIŽBVME ·NOVINHB
Teerž>