Književne novine

- DDI/)G Nik TLovrenski | jj 894 Sakate pilee

„Prosveta“, Beograd 1965.

PRETPOSTAVITI da Branislav Lovrenski nije pre". ečnio &voje snage. kad je uzeo toliko obimnu građu đa literarno uobliči i izrazi svoja viđenja riškantno

|! je isto toliko koliko i tvrditi da su „Sakate ptice“, M

celini i u detaljima, prazna igrarlja mladog skribomana. Jer: 5 jedne Strane, ne može se poricati da, i pored sve dekomponovanosti Knjige, u osnovi ove proze &tojli jeđan dosta čvrsto sagrađen skelet koji

* drže na ovaj ili onaj način prihvatljive uzročno-po»

sledične veze. Vremenska retrospektiva u kameno doba i srednji vek, koja je ne samo uokvirena nego i prožeta dahom i problemima našeg vremena, tim je prihvatljivija što je uzeta samo hao sredstvo za postizanje satiričnih efekata, često vrio· vešto tempiranih. Pogotoyu kad "se tome doda da se u toj strukturi provlači jedna nit zla, koja klija u kamenom đobu u vida „trovanja krvi, raspađanja unutrašnjih organa 1 tkiva, lepre, sifilisa, ekcema i neke nove bolesti, kvrgave“, preko sređnjovekovnih „nočnih mora“ ili „ustajalih yoda“ koje su „leglo svih zaraznih klica koje će kasnije biti otkrivene“, pa do kalifornijumskog taneta koje će „moći da upotrebljavaju usamljene grupe teroyista“. Ali, zato, teško može da se. prihvati niz, površnih, lišenih duha, banalnih, če» sto sirovih detalja iz naše svakidašnjice (kao, recimo, sekvenca o {uđbalu), ill ona mesta koja se svođe na golu elokvenciju ili još manje, ona koja se, teško mogu dešifrovati. : EA

Ne može se autoru preći ni sposobnost da „kad ga ponese pričanje. priča vrlo nađahnuto, što dokazuje da on nije samo čuđotvorac nego i pesnik“. Međutim, čak i Bod pretpostavkom da je on uvek bio u takvoj situaciji, to nije garantija ni za tematsku homogenost, ni za stilsku ujednhačenost, niti, konačno, za umeiničku wverljivost čitave Knjige. U okvifu &kvake od tri lematske ćeline (raxgovor iz među junaka i Opsenara, priča o kamenom đobu priča eo srednjem veku) mogu se naći elementi mno+

gih Književnih i neknjiževnih stilova, od lirike pa”

đo prevođa iz NIN-ovog# „Izbora“, koje je Lovrenski, poput Dos Pasosa, uneo u svoju pripovetku. Ali da je, uz nešto više stvaralačke discipline, mogla đa se izbegne jedna takva heterogenost pokazuje upravo priča o Asinu i Mikajlu. U svakom slučaju, narodski komponovanom anegdotom, jednostavnom dakle fabulom, uspeo je ovaj pisac đa kaže dosta o mnogim, ljudskim vrednostima i manama, da stvori umćetmičke slike i likove koji se pamte. 8

Stanojlo BOGDANOVIĆ

Mirko Petrović

Mečaei s trewglastož trga „Mlado pokolenje“, Beograd 1964.

AUTOR ZAPAŽENIH PRIPOVEĐAKA ZA ĐEGU,. Mavho Petrović, predstavio nam sć ovoga puta roWww „Dečaci s itrouglastog trda“. I. u ovom svom dele kojć dovori o svetu i doživljajima najmlađih, Mirko Petrović je ostao veran sebi, svojim pogleđi+ ma i ehvatanjima dečje literature..

Odđan realističkom tretmanu materije koju obrađuje, on je he lišava onih spontanih lirskih, gotovo bi se moglo, feći romanfičarskih izliva mašte, čistih ihuzija, ioBifH, ranih ljubavi đetinjstva i dđečaštva, omeđenih, poljima i rekama zavičaja, Naprotiv, on, govoreći o realnim zbivanjima u kojima učestvuju njegovi junaci, mašta i sanja u njihovo ime, u ime tog ozarenog, neprikosnovenog sveta detinjstva u koji se nećemo vratiti, ali koji, poput mrtvih i živih junaka prošlosti, iraje i obnavlja se u nama •ne+

prekidno.

KNJIA

Roman „Dečaci 8 trouglastog trga“ obuhvata, dobrim svojim delom, period vremena pređ rat u Sremskoj Mitrovici, ovlaš dodiruje sam rat i završava se upita ab od okupatora. To je priča o grupi dečaka sa \trouglastog trga koji se okupljaju u jednoj staroj, napuštenoj jednospratnici. Ona za dečake ' nije” samo zborno mesto njihovih sastanaka. Ta kuća, nagrizena zubom vremena, kao da bdi nad

njima poput nekog dobrog duha, pružajući im sve.

ono što im stvarnost uskraćuje. Tu se sustiču 've njihove želje 1 planovi, učvršćuju i osipaju prijateljstva, da bi se docnije, u vrtlogu rata, spojili u neraskiđivu vezu drugarstva. Jednom rečju, jednospratnica sa trga bila je njihov krov sveta, koji je, na kraju, ostao da dočeka preživele i da sačuva sećanje na pale. _ ee išb M

Mada je u romanu „Dečaci s trouglastog trga“ isključiyo pisao o duhovnom i fizičkom svetu deteta, Mirko Petravić je uspeo da nam dć sliku karaktera ljudi i običaja svog rodnog Kraja, a izhad svega širu, opštiju sliku-vremena i događaja koji st 'se zbil u određenom. trenutku i na određenom podučju. : ” Vladimir V. PREDIC

Aleksandar Čakovski DBPNRJA Svetlost daleke . zvezde

„Vešelin Masleša“, Sarajevo 1904; prevela: Ina Krstanović

DA LI JE MOGUĆNO da svetlost zvezđe koja se ugasila još dugo, dugo ulepšava život ljudima? „Mogućno je, mogućno, — smatra Zavjalov. — Ta svetlost putuje godinama, hiljade, milione godina. Ona prolazi kroz pregrade, kroz meteorsku kišu probijajući kogmičke magle, najcrnje i najgušće oblake. Praktično oma je večna, ta svetlost daleke i, možda, već ugasle zvezde“,

Zavjalovljeva zvezđa je Olja Mironova, hjegova prva i jedina ljubav. Rođena u. ratnom vihoru, ta ljubav je prekinuta izveštajima koji su konstatovali hra= bru smrt Zavjalova i Mironove prilikom obaranja njihovih aviona, Međutim, obaranje „aviona ne donosi uvek smrt pilotu. Zavjalov je ostao živ. Petnaest go-

“dina Kasnije, 1956. u jednom čašopisu ponovo je ugle: dao Olju. Od toga časa počinje njegovo traganje, koje, ako nije najpoetičnije, svakako je jedno od najupor= nijih traženja opisanih u književnosti. Ono ujedno otkriva i Olju koju Zavjalov nije stigao da upozna. Njeno poštenje, čovečnost, upornost i poštojanost — to su putokazi koji su Zavjalova doveli na cilj. Samo kađ je najzađ stigao zvezda se već ugasila, Ostala je samo njena svetlost da mu osvetljava i ukazuje put, đa mu daje snagu da na „njemu istraje, o y

„Svjetlost daleke zvljezđe“ je priča o velikoj ljubavi koja, s obzirom na vreme u kojem se rodila, nije ni mogla biti manja. Ali ova ljubav neodvojiva je od vremena i društva u kome Olja i Zavjalov žive. Zato su mnoge stranice ove knjige posvećene razmišljianjima o periođu kulta ličnosti i nema ličnosti koja o njemu nije izrekla svoj sud. Svakako najinteresantniji su razgovori Zavjalova, koji je i sam bio žrtva kulta, i Viktora koji to vreme poznaje po posledicama koje je ostavilo. Ako u tim diskusijama treba određiti pobednika, onđa je to' Zavjalov Njemu pripađa i poslednje slovo: „Pa ipak, ne mogu sve Pprotekle godine đa nazovem samo sa dve reči — „period kulta“, kako to ti činjš, zato što su i tih godina ljuđi činili podvige, zato što su milioni ljuđi, a među njima 1 ia, verovali u istinu đela koje su stvarali, Ali za tebe je „periođ kulta“ samo lanac zločina i grešaka, A ja sam uveren da u našoj istoriji nije bilo đoba u kome su greške i zločini ispunjavali svu sadržinu epohe. FBto u tome se mi razilazimo“.

'Bamo Zavjalov nije uvek ovako ubedljiv. Izgleda đa je to osetio i sam autor pa je Viktora ocrnio avanturom sa Lizom, koja ne mora da buđe nimalo \tipična. e:

Aleksandar Čakovski je priznato ime u sovjetskoj

NIEPREVISDIENJE KNJIOJE

Berkesi Andras Jd(ćk a (isztessegdel

„Magvetš konyvkiad6“, Budapest 1964.

DOK FILOZOFI, estetičari i znameniti naučnići šve više govore o krizi romana na Zapadu i o njegovom preobražavanju ma Istoku, događa še da se već u toku prvih šest godina stvaralaštva jednog pisca pojave njegovih osam romana u više nego milion ·primera= ka (u inostranstvu je ovaj broj dvaput veći nego kod kuće). Jedan od takvih pisaca je i Anđraš Berkeši, koji svojim najnovijim romanom „Igra s čašću“ dokazuje đa oseća potrebu za modernom Kkonstrukcijom koja odgovara savremenoj sadržini, Ovo je delo, takođe, primer iaspadanja hronološkog ređa dđogađaja, i primer situiranja radnje u mesto koje se ne 'bira po klasičnim pravilima. Ono je, Istovremeno, poprište primene retrospektivnog metoda koji nije proizvod želje za modernošću, već Korhponenta šVeukupnog dejstva „romana, + M

Kraj Berkešijevih likova, obdarenih potencijelnom strašću i osetljivom dušom, ne može se ravno-

· dušmo proći. On je pisac koji je sposoban da zahvati

kretanje celine vremena i tok jedne stvarnosti Intelektualna doživljavanja svojih. heroja i njihove upola sazrele misli i nehotice on dovodi u vezu s čitaočevim iskustvima i pogledima. Zato se i VO glavni lik romana: Jutka Podor koja še prolazeći kroz vatru pakla ı seriju kalvarija, ražvija ti mladu ženu koju pisac uči kako da stoji na sopstvenim mnogama.· Prvobitno krhko dete kome je potrebna potpora, koje neposredno i pametno priča, ona, potom, na podstrek pisca i na papjr stavlja komplikovanu istoriju svog života. Pisac se meša u razvoj događaja samo tamo gde treba istražiti „pozađinu“, one uzroke koje ni Jutka ni njena okolina ne znaju, a katkad

i ne mogu da znaju.

Jedna straha toka događaja otkriva krajnju mo vralnu icerizu jeđnog intelektualnog tipa, Žigmonda Tereka, Košutovom nagrađom odlikovanog neurohirurga, naučnika međunarodnog. glasa čije se karakijermme slabosti ispoljavaju i iskorišćavaju „poujeđmako u eri kulta ličnosti i u Kkontrarevoluciji 1956. godine. Tokom zanimljivih đogađanja čitalac če sebi često postaviti pitanje; zašto je policija tako nemoć na u otkrivahju ubistva hirurgovog sina — Jutkinog verenika — 1956. godine, ubistva o kome mnogi dosta znaju? Pisac, međutim, smiruje naše buntovničko raspoloženje stavlja. nam do znanja dđa u lažnoj i samouspavljujućoj atmosferi “Vile Terek, koja je svoje stanovnike Vašpitavala u pritvornosti, mema nikog ko bi poluludom Kkonzervativnom „čuđovištu porodice otvoreno rekao činjenice. Okolnosti primoravaju Jutku da podnosi nove Žrtve i da ćuti, U njenoj sudbini sastaju se obe niti (problem moralne krize intelektualca i niz zbivanja gotovo kriminalnog

žanra) na taj način da čitalac ne oseća da su dogaOna dolazi u prvi plani

đaji nasilno konstruisani. na radnom mestu gde je u središtu sukoba između stručno zaostalog i politički sektaškog direktora i glavnog inženjera koji se sve Više priklanja kompromisima. -

U ovim po Pprevashodstvu zamršenim sudbinama i situaoijama, koje otkrivaju jednu aktuelnu stvarnost, Berkeši hoće i ume da „zauzme stav“ i da „Ssudi“. On otkriva, e idjlišući i ne prenemažući se, lepote novog života i zalaže se ža njih, računajući na pomoć i istinoljubivost čitaoca. Prisilna iskuše-

. nja, kojima Jutka često i nevoljno poštaje pokretač,

navode dobronamerne ličnosti ma izražavanje normi čestitog i moralnog života. Berkeši s isto toliko neprikriVene Strasti ocrtava i ostale svoje likove, koji se posle mekolikih piščevih poteza i mekoliko frapantno sirovih očitovanja, ne mogu zaboraviti. Možda će krajnji ishod romana u nečijim očima izgle' dati kao happy end. Takav raj, međutim, pri rodno proizlazi iz logičnog toha događaja i\iz Berkešijevih Mdiferencitanih i osenčenih slika lova, i jedne veoma Široke, dakle, freske zgušnutog zbivanja koja pokazuje tokove i specifičnosti živeta u novim ušlovima. i

„Igra 5 čašću“ je, najzad, isto toliko čvrst osnov i sigurna mera za Berkešijevu dalju literarnu karijeru koliko i uspeh koji hedvosmišleno govori O ni-

vot današnje mađarske literature. Aleksandar POPOVIĆ

~ Vima i niko ga

o Pa književnosti, Stekao ga je gobrojnim delima od kojih su najznačajnija trilogija „To je bilo u E“

građu“ i romani „Kod nas je već jutro“, „Gođina

| vota“ i „Putevi koje mi biramo. „Svjetlost daleke zvi-

jezde“ predstavlja najviši domet u njegovom atvaralaštvu i svedoči o još neiserpljenim mogućnostima nje

govog talenta. \ Zoran BOŽOVIĆ

Dž. D. Selindžer 23 Keemi i Za

„Prosveta“, Beograd 1965; prevela Nevena Stefanović-Čičanović

BADOZNALI SMO. Strašno smo fTađoznali za sudbiu naših bližnjih — ne uvek da bismo še radovali njihovim uspesima ili saosećali u njihovim” patnja| ma. Strpljivo slušamo suseđa dok nam na aAutobuskoj stanici priča o. onima sa trećeP sprata (o njima či« tava kuća zna jedino đa se dobro oblače i đa primaju dosta pošte) a haš sused zna svč i sve nam kazuje ne otkriyajući izvor svog znanja. Selindžer zadovaljava tu ljuđsku rađoznalost pričajući o Glaso+ | ne može uhvatiti M ižmišljanju jer on govori O problemima koji su mnogima posati.

Suđbina bporođice Glas u SAD nije usamljenš, mrioge 'porođice imaju istu ili sličnu sudbimu. Ta tragična sudbina je uslovljena Sšistemom života u kojem ' đominira mogućnost 'očuvanja i uvećanja 'stanđarđa i uđaljavanje od prirođe i prirodnog odnosa sa ljudima. OUrbanizacija i mehanizacija potiskuJu žanos životom kao smislom ljudskog postojanja i u pojeđinim trenucima život postaje besmišlen i pri» Dbćfava se rešenju koje je ođabrao i Šimor Glas samoubistvu., Put' do nervne krize {ili samoubistva hije kratak i jednostavan. Kod Glasovih om počinje u irenutku kad mnogobrojna deca porođice Glaš po« beđuju ma radio Wvizu „Ovo je pametno dete“, Možda čak i ranije, u frenutku kad su počela đa prikupljaju znanja koja ih đovode do preranć intelektušlne zrelosti i nevoljnošti da se razvijaju normalno sa Oštatim svojim vršnjacima. Simor je ubržao svoj razvoj kroz školu i završio je kao mistik i samoubica, Mlađi Badi je napuštio studije i posvetio se književnosti i | vazmišljanju — ali plodovi tog rađa ne zadđovoljavaju ni mjega, on plovi po ušamljeničkom “inizmu,

Treni i Zui — vaspitanici Simorovi i Badijevi lako tek stupaju u život Već osećaju tragiku izgubljenosti koju su im kroz literaturu ulila starija bra• ća, Freni, mlađa studentkinja, nema moći da se pri?Todno postavi prema okolini: ona je pregašićena nar• \oisoidnošću koja potiče još iz vremena rađia KkvizA „Ovo je pametno đete“, a ne može đa smogne nape da bi postala „savršeno niko“, Dospeva do miktičkog

\Opafosa koji potiče od izvesnog primitivisanog Ppravo«

slavlja zasnovanog na neprestanom ponavljanju mo litve Hristu sve do trenutka dok še u duši ne oseti nešto lepo i čisto, dok se čavek ne, približi bogu ili se u đuši ne poistoveti sa njim. U tom'stanju Preni doživljava nervnu krizu jer time ruši, ruši i sebe ne mogavši da oseti prosvetljenje.

Tragičnost Glasovih nema kraj, ona se nastavlja

i trajače sve dok se ne izmeni nešto u sistemu Žijvota, nešto u odnosima između ljudi, atvari i Pprirođe.

Ovo nam nije prvi susret sa Selindđžerom, njegov jedini roman „Lovac u žitu“ je objavljen na našem Jeziku, a nadamo se da neće biti ni poslednji jer ima izgleđa da se prozni ćiklus o Glašovima pretvori u briljantan roman reku o savremenom životu Wu SAD. .

Prevodilac Nevema Stefanović-Čičanović je svoj posao obavila sa ljubavlju, prevođ je veoma čitljiv zahvaljujući njenom smislu da lepršavost Selindže« rove rečenice prenesć u svoj prevod.

Aleksanđar BADNJAREVIĆ

Giorgos Seferis Poezija

„Mladost“, Zagreb 1964; breveo Ton Smerdel

„GDE GOD KRENEM, GRČKA MM RANJAVA“, tako je pisao Seferis, movohelenski pesnik, dobitnik Nobelove nagrade za književnost u 1963, godini, i ta nostalgičnost pesnika-putnika, novog Odiseja, postaje „ne sadržaj i slika, ne osećanje i tugovanka, već mi Bao njegovih sadržajnih, slikovitih, đuboko. osećajhih, tužhih pesama. Za njega, O kome i o čijoj poeziji znamo još uvek malo i za koga ne bismo ni znali da nije dobio tako značajno priznanje, za njčga se uptavo neće može reći da je „nova definicija poezije“ i pored loga što smo s pravom mamerni da mu pfznamo sgenijalnost. Beferis je genijalan kao Tagore, ne krčitelj novog puta, no apsolutho fnočhi, &veobuhvatni usavršilac onog što je kao način u poeziji već do njega bilo poznato; Seferis nije avaBgardist, al ipak, on Je avangarđan, Tako svojim delom ne ukazuje ba Ono ŠtO će se kao poezija pisati, Pedešet godina kasnije, on će imati, kao što ih već i jma, i svoje PodražavaOce i učenike, što je, &vakako, ako hć dokaz veličine u određenom smislu (Remboa na primer) ono je dokaz jedne lirske snage, sasvim određene u vremenu. 6

„Prvo Što Bog stvori bješe dugo putovanje" + piše negde u nekoj od njegovih izvršnih pesam8. Nešto od onoB zaveslaja, uđara po talasu, zvižduka

CRNČEVIĆ:

· Sebe.

Osećam da bi mnogi dali moj život za svoja ubeđenja. a Ko je pre rata bio zreo čovek taj je danas već starać, Sećam se ja bezbroj Gulivera kad su. bili patuljei. Dogovorili smo se da budemo iznad sebe, a he izvan.

· Vešti ljudi se odozdo penju ali odozgo ne padaju.

; \

/ ·

mapetog jedra, od -one veličanstvene plovidbe od pre

dvadeset vekova, kao iluzija, #tvarnost i mit zatvo-

reno je #auvek u njegove stihove čiji ritam odzvanja ·

težinom, naporom i smislom nekog ratničkog atarogrčkog krika, Od te Grčke, koja ga inspiriše, uža BaVa 1 Uužđiže neće ga moći odvojiti mi etdđifanje Prancuskih simbolista, od kojih je dosta i naučlo, wi ditanje Hopkinsa i Mota, o kome piše ešeji hapro+ tiv, on im #6 okreće đa& bi još dublje žaronio dG stetu belenšku Književnost, Ga bi shvatio vrednost | Wvešinu Rarodnog jezika i da bi sć učić iznađ švega Ma Wrčkoj narodnoj poeziji i grčkim klasicima. A | Iako tema putovanja, prisutna u većih! \pesama, dovori o đirehimom tićaju Mllotove male boem „Putovanje mudraca“, Beferis je razlaže nh drugo osnovi, na. mitu o grčkom putovanju Avgohatita, "na lednoj drugojačijoj, muđrošti; najzađ njeho ježgro, ho Je &poljhi dotleaj bib blagotvoran i plođonošam, gičko je, tragično, apsolutizovano. To je putovahje povratak u vremč odavno iščezlo, kab prah 8s&š nogu putovođe, nakon tolihog Vremena, i Bamo đva ređi nađene, slučajno možda spomenute, dovoljne u da 88, tako vidovitog, 'Vrafć onom iskonskomni plamenu koji još gori na rtvenicima i čiji fanak dim pre+ boznaju njegove nozždrVe. To je Putovanje tranšcendentalno, Wotovo lišeno materije, & šum Vešala koji ostaje t tha Tamo. je blagi talas Beferikovog ritma + bočtskof naka, ;k | | ; 'Naoko deškriptivan, čak u nekim pesmama i aneB.

đotičan, Seferis ipak zađižava onu suptinmosi gde še

mešaju duboko ljudsko osećanje tradike {i povesti, ı misao koja od ovog čini jeđan viši oblik, jeđno uzvišenije muesšto, ff i U prevodu Ton Smerđela Seferis, čini mnaffi Be, đeluje: dovoljno ubedljivo da bismo. Ma raogli čitati ao pesnika i pamtiti ga. Izgleda nam đa je prevo-. dilac Seferija. dag u jednom adekvafnom tritmi, koji bĐišmo mogli nazvati ritmom #ređožemilja, koli, [_:".] sretali ranije u pesmama Balvatora Kvazžimođa, li

u nekim boljim pesmama Vesne Parum, · , Alekšanđar RISTOVIĆ

Danil Granin

U susret oluji |

„Prosveta“, Beograd 1965; prevela Danica Jakšić

U VEĆ UBEDLJIVO AFIRMISANOJ „Prošvetinoj“ bibliotedi „Savremeni strani „bisej“ objavljeha je Mnjiga nama do sađa manje-Više nepožzna šovjetskog prozaika Danila Granina, Njegovo pravo Ime {6 Danil Aleksandrović German, a rođen je 1918. \) T.enjingrađu. lektrotehnički inženjer, pismc, izrastao U velikom gradu i u najburnijim godimama poštrčvo., luciOnarne epohe, Danil Granin, #lobodno. možemć da Kažemo, pripađa malom broju. sovjetskih' hhjiže%+ nika koji su, ako se tako možemo đa izrarimo, svoje teme iražili u urbanoj „dcivilizaćiji, Nije heirteresantno spomenuti, da on 3 sebi | i &vome đela obje“ dinjuje tehničkog stručnjaka i senzibilnog umetnih&, koji bež mnogo digresija jednom gustom, i ŠKrtoff frazom iskažuje humanističke dileme sovjetške tehničke i naučne inteligencije suočene ša modernom metođologijom tehnoloških proćesa. Ma Prvi pogled ova knjiga može da bude strana jednom zabavhomi, 12V. proošečanom i isključivo literarnom prilazu stvarhr”. Ona je samo titoliko strana jednom of: vencionalhom literamoni fretmanu, ukoliko 'YTe du

boko i gotovo tragično prizemljena kada 'prika#dje stvarne đrame jednog dužeg „prodćesa naučnoištra· šivačkog Oobrađivahja atmošferskih nčprilka i borba

atomskih fizičara protiv oluje 1 Yijehih pokubnih Po sleđica .Ne možemo govoriti đa se ma jeđan linearsm način u Graninovoj prozi sadržavVa optimizam, Me, Graninov optimizam nije đeklarativan, još manje' je dat kao stalmi lajtmotiv, već je to optimišem čoveka koji duboko veruje u perspektive sovjetske 'nauke kađa će se racionalizam „mnaučnoistraživačkih Froe cesa moći da ukaže kao najnepošrednij&' pomoć ljudima koji žive svoj svakodđnevhi život u poten i na sćlimiaa velike sovjetske emlje, Granin ge'

rečenicom koja ubedljivo zasšeća u sSsvakodneviću '\ ljudske probleme onih Moji su madkii shvatili WWA jeđah vid, i to osnovni, sVoje sopstvene egžištencije, i koji svoje subjektivne izbore druđog eda. podrć đuju najđubljem izboru i maučnom opređeljenju; U ovoj Wknjizi Granin vizioparski viđi ono Vrćme U Kome će mnogi naš današnji veoma opraVđah strah od ratne 'upothebe, atomške energije izleđati #0f6VO apsurdan i smešan 1 on nagoveštava ono vreme u kome će veliko ljudsko bratstvo dđoživljavsti kvVečamost racionmalne upotrebe energija kojć je otkrib 1juđski um i ođ kojih čovek meće biti otuđen. Ma koliko na prvi pogled deklarativno izgledala Grani nova reč: „Trageđija šte je nauka otkrila atomski energiju suviše rano, dok se svet još nije oslobođiq kapitalizma“, u stvari otkriva duboki humanistički smer sovjetske nauke koja u ovoj knjiži progovara jezikom vere u perspektive čoveka a ne u njegove Ssurvavanje u kataklizme uništenja, očaja i smrti. Ova hnjiga moralno je indikativha ti mnogo čemu lirska proza o bezmernoj veri čoveka u svoje sop» stvene mogučnosti kada će nauka ostvariti ifteBral+ no Vračanje čoveku kome služi, a ne kada će bil u svojoj primeni dehumanizirana i Opasna varka pri vida sreće u modernom svetu, Alo je katkad Granit ostajao samo na površini, ako |je negde žurnnljstičk& fraza zamenila. literarmu vižiju budućeg 'svečta OČO+ večenog & ne đehumanižiranog naukom i hjenira re+ zultatima, ako je katkađa ovaj pišac urbane atmosferč osetio amplituđe i nije ih izbegao, amplituđe između žurnalizma i uste literarne faMture, — to još uvek znači da ovu pre šveča moralno redlističku Wnjigu, freba shvatiti Rhao opomenu savešii hašeMA vremenu i kao huMmanističku viziju buđućnosšt. Ma kraju ireba pomenuti izvanredno tečan i' korektah prevod Danice Jakšić, | -

Branka PErĆ

KNJIŽEVNE

NOVINNS