Književne novine
TEK SAD je teško reći šta je za· pravo. Pula: u svojim hitovitim selekcijama koliko još lane opirala st novim stremljenjima domaćeg filma đa bi ih sađa prihvatila ne.4/07~
no i bez posebne estetske verifikaci- ·
je. I niz drugih okolnosti upućuje na uverenje da su se dogodile značajne promene u raspoloženju koje prožima festival pa se postepeno taloži konfuzija oko modernog izraza. U tragikomičnoj jurnjavi sa kamerom autori, čak i oni izrazito netalentovani, upinju se čak i u ekstravagancijama, kritičari se preobražavaju u ideologe i pod njihovom sugestijom članovi žirija se razmekšavaju u kompleksu inferiornosti. Zbog ·toga je već i u ovom času potrebna distanca i prisebnost da bi se zaista odgovorilo na .pitanie — šta je to estetski novo u jugosloyenskoj kinematografiji? · Prethodno valia još maglasiti da kritičarima — 3dopisnicima ne treba mnogo verovati. U Puli je ovaj but sasvim sigurno dokazano da su oni u ime suhoparne nepogrešivosti grešili više nego čak i ljudi iz žirija, a to je opet shvatljivo „kađa se ma da kod nas uopšte nije raščiš-
ćeno šta HL savremeni a kamo li
moderni film? Koje uslove u ovim prilikama. mora ispuniti jedno delo da bi zaista bilo okvalifikovano kao
izuzetno i u čemu je smisao avan-
garde ukoliko je uopšte imamo? Tsko se dogodilo đa ni film Aleksandra Petrovića „Tri“, i pored mnogobrojnih pohvala, nije dobio u Puli svoje pravo tumačenje. Moglo se čak zapaziti i apriorističko podržavanje jer se unapred zhalo da će to biti pobednik festivala i da će deliti neke ođ nagrada sa delom Vatroslava Mimice „Prometej sa otoka Viševice", |
| Nove vrednosti valja fražiti u kru gu koji čine filmovi: „Tri“, „Prometej sa otoka. Viševice", zatim „Devojka“ ·Puriše Đorđevića, „Neprijatelj" Žike Pavlovića i „Čovek nije tica“ Dušana Makavejeva. Naravno, dometi su različiti i kategorizacija se vrši više na osnovu f{ragmenata ili zatvorenih sekvenci nego celovitih struktura. Možđa Ovo ftvrđenje nije u srazmeri &a publicitetom pojedinih filmova ili prigodnim oduševljenjem koje se u Puli niie ničim cbuzdavalo, možda, ali mu to ipak ne osporava istinitost, Najbolji primer 'je svakako film „Tri koji ·bredstavlja.za našu sredinu izuzetno i, umetnički vredno delo, Ono je
uglavnom ypoređeno, (sar ranije Ssni-
mljenim filmovima na slične 'eme a manje ispitivano u svojoj autohtonosšti. „Tri“ zaista raskida sa mašim stanđardnim „šablonima i priOOROPa revoluciji jer unutarnji doživlj činjenicama i predmetima, sledi pot
puno zakone mođernog filmn, Ta-. je banalnih metafora |
sterećeno lažne simholike, insistira ma unutar njoji dinamici, iluzijom | dokazuje
istinu, emociju oslobađa pragma–-
tizma i čimi sve kako bi nadmašila otvorenu racionalnošt i prerasla u novi kvalitet misli. Otuđa kao da
krajnji smisao stalno izmiče slici i.
ispoljava se kao zračenje supstancijalnosti u čijim imaginarnim oblicima nalazimo elemente “realnosti
VOLK
aj izjednačuje sa materijalnim,
i:
Petar
IS
i svesti i prema tome doživljavamo i kao naše sopstvene vizije, Međutim, dužni smo naglasiti da se i pored svega toga delo Aleksandra Pefrovića ne čimi kao posebno avan– gardno. U jugoslovenskim Trazmerima onoc je ravno otkrovenju, ali u opšte relacije moderne filmske estetike ulazi sa zakašnjenjem. Da se kojom srećom pojavilo pre dve ili tri godine — bio bi to zaista veliki dcgađaj, bogotovo što i ovakav donosi daleko više nego, na. primer, ijedan slavljeni poljski film ovog žanra.
Najviše: sporova izazvala je „De vojka“ — kao majnecbičniji film festivala, Na jednoj strani su argumenfti protiv: improvizatorsko korišćenje svih novotalasnih. {rekvencija'— a na drugoj za; pesnički doživljaja ljubavne tragedije i rata u ćoveku. Film, razumljivo, ima izyesne nedostatke, ali oni uopšte nisu takvi da bi mogli đa ugroze ono
- što je bitno a to je jedan izuzetan
he vizuelne simbolike; autor gotovo superionmo i hrabro razlaže svoje utiske o omom što, se događa u dubinama emocjje, ali kroz posebns oblike mjenih proštora i istina kao izraz umetničke ubedljivosti, U tom vloment ostali su izvesni pasaži nedovoljno jasno dešifritani, Za nekog je to.možđa dokaz konfuznosti “kakva samo zabluda (!) pogotovo eš se ničim ne remeti prirodnost postupaka glavnih aktera, Pilm se doživljava kao najčistija muzika ba uopšte nije bitno da li je ona insbi· rativno vezana Za određene raine
senzibilitet za koji ne postoje taj--
UŠENJA
DA LI JE PRVONMAGRAĐENI PILM DOBIO U PULI PRAVO TUMAČENJE
događaje — njihovo vreme je u na= ma i zato ih prihvatamo i kao deo sopstvene mladosti i života, impuls sećanja bržeg od svakog pamćenja. Ako se slika izoluje od propratnog teksta u kome ima i bujica suvišnih reči, pseudo-ppetičnih efekata i nadasve grube interpretacije pojedi naca, dobićemo jednu posebnu kompoziciju koja liči na čudan mehanizam automata koji po. nekoj svojoj nedokučivoj logici zbraja uhiske, ilustracije, „naizoveštaje uhvaćene igolovano u pojedinim kadroyima u iluziju ravnu verovanju.
Ovib bet filmova samo su formal> no do izvesnog stepena slični. „Meprijatelj" se ni po čemu ne podudata sa „Tri“, a „Prometej sa otoka Viševice" sasvim je drugažije. sazdan nego „Čovek nije tica“. - Ovim se nameće ulisak da težnja ka modernom izrazu mije kod nas prihva– ćena kao robovanje nekakvim programskim. manifestima ili pravilima. Čak ni takozvana skrivena metafora na kojoj se u Puli toliko in= šistiralo nije odlučujući faktor, Pre bi se moglo reći da smo došil u trenutak kada autori počinju ·intenzivnije nego do Sada “da osećaju i da se koriste mogućnostima slobode filmskog izraza. Zato kod svih njih jedino dominira želja da svoje emocije, misli i odnos prema realnosti dokažu, kroz filmsku sliku. TĐimancipacija i nezavisnost autora toliko se potencira da dela više nije mogućno procenjivati na osnovu raznih oportunističkih propozicija.
Rezultati su “očigledni: bogatstvo novih, formi, elastičnost u kompozi-
Posle Pulskog festivala e.
ciji, intuitivnije oblikovanje kadra, prefinjeni ukus u odabiranju simbola, drugačiji smisao dinamike i montaže, izvanredno baratanje ka-
merom i svetlom tako da fehnikom .
izraza možemo biti sasvim zadovoljni. Ona zaista ispunjava većinu nor mafiva modernog filma. Ali to upra vo i zabrinjava! Jer — u favorizo>
vanju formalnih određenja moder= ~
ncg često je zapostavljen onaj unutarnji smišao rediteljskih napora tako da je iznova ukazano na šturost scenoa?jja i siromaštvo ideja. Protagonisti modernog filma dobili su uplaynom i formalna priznanja zVeničnog žirija i sada sledi logično pitanje — kojim putem dalje?
Po našem starom: običaju “valja
strahovati od evemtualne Kkonjunk= „ture praznog. egzibicionizma; Iskušenia
pseudo=modernih: filmova.
su velika i zato tek otkrivene forme modernog filma treba štititi od mogućnih devijacija; u filmu nije ništa postojano i trajno pa ni ovo nadošlo oduševljenje. Mnogo je lakše VMŠifi ono što ne vredi ili forme bez značenja nego stalno i iznova stvarati nove i sadržajnije. Zato nam i nije pofrebna samo formnplnn ili po ljna avangarda koja Će se baviti isključivo fehničkim , novitetima i Jaboratorijskimni eksperimentima već stvaralačka u pravom smislu, govorna za svoje postupke — ona za koju će moderni izraz biti samn mo gućnost a ne i krajnji cilj, preduslov jedne slobode koju stvara naše
'doba za sebe i svoje prave pesnike.
yo
od,
MIHHHHHHHIHPIIRHPIRPEIHIRWIHIHIRI ONIH II a O III IIIIIEIRRRHHHIHHIHIIIIVIPiHRRHIHHIT DHHHHRIRWWWWWWMa0WWaUUWWUWWWIWIUWWWWWWWWWWWWWWWWWIUWWWWWWUUWWWWWWUUWHUWWWUUUIUUMWW0IMGaWIMUUMM! |
i u svom Šlanku
„Zagrebačke „štamparije „od
Vinko Cecić, pak, stoji na donekle drugom
osnutka Gajeve tisharč 1835“ („Grafička revija" .
· 1925), drugi pisci koji su še dotićali tog pitanja, večihom su pomišljali, da ta Isusovačka štamzparija ipak nije kroz svo to vrijeme ležala ne= iskorišćena i da je bar neko vrijeme =- konkretno oko god, 1690. inače, ta godina na toj knjizi?
Najstariji podatak o tom pitanju, kojim je i gabpočela naučna zabluda . ANA Tsusovačke štamparije prije nego što ju je preuž ej POD NA terović (ili neke druge do sada nam nepoznate štamparije), malazi se koliko mi je u ovom momentu poznato, u rukopisnom ssorum — Ab anmno 16980 usque 1800 -— Ordine shrohologico", ispisanom u svesci sličnoj Mna. šim današnjim debliim školskim · bilježnicama, koje se čuva u Arhivu Jugosl. akademije, pod br. I, b, 99. Taj „Cafhalogus“, koji predstavlja našu prvu sustavnu bibliografiju zagrebačkih izdanja, djelo je zagrebačkog' svećenika latiniste i kulturnog historičara Adama Alojza Baričevića (1756—1806). Započinjući to svoje djelo s god. 1600. Baričević spomenulfu knjižicu stavlja na prvo mjesto i daje njen slijedeći bibliografski opis: „Cheskovich Paula Ztolne czirkve Zagrebachke kantora,. Sermo j#funebris, to jeszi, shalosztno Govorenije nad pokopom G. Imbriha kneza Frdeodia u Zagrebu — 1690-–4“.,
" Stavljajući u kronološkom poretku fu knjigu u god. 1600 (iako je u zaključkom dijelu svog bibliografškog opisa stavio, kao alternativnu, i god, 1604), Baričević je kasnije naše pisce koji su se, doticali tog pitanja (a koji to nigu zapazili ili nisu zagledali u njegov originalni „Gathalogus librorum...), naveo na misao, da je Vitezovićeva štamparija proradila još i prije spomenutog. zaključka Hrvatskog šabora iz god. 1604. fe daje spomenuta knjiga produkt njene aktivnosti; drugim riječima, đa ie to djelo brodukt aktivnosti Isusovačke štamparije iz vremeha prije njenog stavljanja pod Vitezovićevu
W.NJIŽEVNE NOVINE
djelu „CRBRlORUR librorum Zagrabiae impre-
ipak morala raditi, Odakle, ·
PAVAO RITER VITEZOVIĆ
upravu. S time je zapravo otpočela ta naučna zabuna,
Tomislav Jakić u svom članku „Prva zagrebačka štamparija i. njen štampar Pavao Vitezović“ („Knjiga i svet“, IV, br, 39, juli 1960) priklanja se tom mišljenju i kaže: „Tako hrvatski kulturni historik A. Baričević... stavlja početke rada ove zagrebačke štamparije u god. 1690.. Taj Baričevićev podatak mogao bi biti i točan... Iz toga moramo zaključiti, da je Vitezović \već i prije saborskog zaključka imao na raspolaganju zemaljsku štampariji, u njoj je radio i po svoj prilici štampao knjige“,
\
Beograd,
| stanovištu. U uvođu syoje „Historije organiza=
cije i političkih borbi grafičkih radnika Hrvatske od 1870 do 1955" (Zagreb, 1955), on zaštupa stanovište, da je ta Isusovačka štamparija proradila „negdje početkom devedesetih godina XVII stoljeća“ ali,bez učešća Vitezovićevog. Govoreći o knjižici „Sermo funebris“, Cecić kaže; „Po sve mu suđeći, bit će to jedna od prvih knjiga im (te) štamparije. Ime štampara ne nosi na sebi. Pavao Ritter Vitezović to nije. Njegova dje latnost počinje četiri godine kasnije“.* | Ali, ako uzmemo u Yuke tu knjižicu (veličine 19x 14 cm, s tekstom složenim na 20 cice-
ra, 90 mm) od osamnaesfi nepaginiranih stranica,
i pažljivo je pročitamo u kontinuitetu, od početnog do završnog retka, vidjećčemo da je do te zabune, koja traje već više od stoljeća i po, došlo zapravo zbog toga, što su se dosadašnji autori koji šu pisali o tom pitanju — bolje rečeno,
· koji 8u ga se samo usput dolicali — ograniča-
vali na površno čitanje samo naslova i dvaju
Nastavak na 8, strani /
%* Istina, ni Jakić ni Cecić nisu ulazili specijalno u to pitanje, nego su, ne proveravajući na originallma, ponovili ono što se u našoj historiografiji sma-> tralo notormim. Jakić je pisao prigodni novinski članak, a Cecić historiju sindikalnih i političkih ~borbi, ba nisu ni bili dužni da baš taj detalj podrobno provjeravaju. Kud bi stigli kad bi pošli sa stanovišta da se niti na jedan detalj. ni usputno, ne smijemo osloniti, bez svestranog provjieravanja. — Ali, utoliko bi više bila dužnost naše historiografije da herasvijetljena pitanja detaljnije rasvijetli. 'o se specijalno od nosi baš na pitanje starih hrvatskih štamparija,
na kratke pruge LALUAN - . 8 NM ZNAM kako se ponašaju i šta rade televizijski pisci u inostranim studijima, jer nisam režiser zabavnih emisija kome odlazak u London. izgleda tako lak i jednostavan kao meni put do Ađe Ciganlije, ali zato znam kako izgledaju /naši televizijški pisci sa kojima ponekad sedim tu i fame, i mislim da je došlo vre= me da io i ispričam. Pogotovu danas, kada se mnogo razgovara o voešiini življenja, na koju i televizijski pisci imaju prava, zar ne? ad Takođe znam, da ovi redovi kojima isbunja= vam rubriku što je upravo čitate, ne mogu iz» meniti svet, niti učiniti da televizija izmeni nešto u svom radu — ovo je ipak jedan usemljeni stubac u usamljenim novinama koje se bave književnošću i umefnošću, novinama koje se ne čitaju preterano mnogo, verovatno zbog to= ga što nemaju ni ukrštene reči, ni srednju stra»
nu sa leptocima. Istina u njima ima ukršte=
nih problema, ima i slika — ali fotografija Žan Fol Sartra ipak nije u stanju da natera gimna=zijalke da u subotu ujutro. čekaju pred kioskom na pojavu „Književnih novina“. Bilo kako bilo, govoriti u vetar ipak znači govoriti, a možda.će taj vetar slučajno unefi nekoliko reči i kroz zatvorena krila tapaciranih vrata nekoga ko se brine o televiziji, na moćniji način nego što to činim ja.
Stvaralačko samoubistvo
Pokušajte da se za trenutak stavite u kožu čoveka koji piše televizijske drame, Pokušajte da Ba zamislite kako sedi iznad svoje pisaće mašine i trudi se da napravi dramu iz nečega što mu se ranije dogodilo, Nije on kriv što še bavi tim poslom! Jednostavno, kada je prvi put video televiziju doživeo i ljubav na prvi po“ gled i ona, ta ljubav, još i danas traje. Takav pisac izgubljen je za pozorište, izgubljen je za film. i za dečije priče. On zna da piše samo televizijske drame i ništa drugo. }
Da bismo se izbliza upoznali sa problemom o kome želim da govorim, reći ću vam da jedna “televizijska drama ima otprilike oko pedeset kucanih strana teksta.
Šta to znači napisati· televizijsku dramu?
Potrebno je prodafi jeđan deo svoga života, Miko u ovoj zemlji danas nije nikakav prokleti rentijer, pa da mu je pisanje. drama hobi u zimskim večerima pored kamina, Pisci žive od to= ga što pišu za.gospođicu Televiziju. Pisci 'bivaju uništeni iz istog razloga. Jer gospođica Televizija ima ogroman apetit, ona proguta sve što se za nju napiše. Tako pisac napiše jednu dramu, napiše drugu, treću, četvrtu i onda jednog dana shvati da nema više o čemu da piše. Nijedan čovek nije neiscrpan bunar iž koga je mogućno beskrajno vaditi ideje i dela. Između dva stvaranja treba da postoje dugi pefiodi tišine, u kojima se obnavlja osećajni svet bisca,
Što bi lepo rekao bez razloga nasmejani Mića Orlović: „Pazite sad! Pitanje glasi: Da li naša kulturna klima, društvo, urednici, nazovite teo kako hoćete, dozvoljavaju piscu koji stvara za televiziju da odahne, da se pribere, da se sredi, da doživi nove senzacije o kojima će posle pisati? Da li je. jednom televizijskom dramom moguće zaraditi za život do sledeće drame? ·
Odgovor:
Ne.
Šta se onđa radi? Pisac piše kao lud. Pret» vara še u valjak pisaće mašine koji se okreće izbacujući emocije i reči. sve dok idejta plava” izbacujući emocije i reči sve dok ijedna plava ftaka ostane čitava. Onda stane, onda je sve završeno, · ij :
Pisac kao i ostali svet mora od nečega da živi. Pošto mu je pisanje zanat, pretpostavlja se da će živeti od pisanja. Svaki red koji on na= piše predstavlja za njegovu porodicu ručak, · večeru, ili zimski kaput. ;
Pisac je prokleta životinja; on piše dok drugi odlučuju hoće li to što je napisano ikada ugledati oči čitaoca ili gledaoca, Drugi — to su Urednici i neki Jiudi koji nisu Urednici, ali čiji se sud sluša pre piščevog, Oni koji. odlučuju o tome ide li neka drama ili ne ide, izdrže mnogo duže od pisca, jer se manje troše. Pisac trči sve dok ne padne bez ijednog grama snage na pošljunčanu frkačku stazu, ;
Neki pisci imaju sreću da protrče kroz cilj, pre nego: što padnu. Drugi umiru od iscrpljenosti, pa. posle sudije sa žaljenjem: konstatuju da. je šteta što su se prerano umorili, da su zaista bili talentovani ftrkači i da smo njihovim nestankom "mnogo izgubili. | Imamo desetak televizijskih pisaca i očekujemo od njih da svakoga ponedeljka u godini zapanjuju svet svojom umeinošću. Zatim kada se ispostavi da je Šekspir ipak pisao bolje drame od njihovih, čitava javnost zajedno sa 080bama koje jedva čekaju da se pojave u rubrikama „Čitaoci pišu" podiže prst pun pravednog gneva prema piscu, koji sa honorarom dobijenim od jedne televizijske drame može u najboljem slučaju de jede mesec dana. SN
I tako tih desetak televizijskih nesrećnika trče na slazi malog ekrana i mnogi od, njih poičnju da odustaju od te hepravedne trke. Kađa odustane i poslednji od njih, ponedeljkom uveče gledaćemo divne, uzbudljive snimke ne deljnih utakmica. . | U zdravom. telu — zdrav duh!
Tako.nam 1. treba.
'
Momo: Kapor
7