Književne novine

Neki sociološki i.

\,

estetički

fi.

\

KADA SE dva oponenta &usretnu na jedmoj

vidovi kosmi

istovetnoj poziciji, taj susret može se smatrati .

kao simptom neke temeljitije promene. Izgleda · da se na stranama prvomajske „Borbe“ i „Politike“ odigrao jedpn ovakav simptomatičan susret između Marka Ristića i Velibora Glipgonića. Oba pisca srela su se u jednoj tački, koja bi se dala obeležiti kao polvirđa savremenoga „Ros“ mizma“. Ova ključna tačka je isto ftako fiksiYana i afirmisana u Gligorićevom napisu „Let

ti avemir“ („Politika“ za 1, 2. i 3. maj 1965. go .

dine, str. 5), kao i u Ristićevom tekstu „Kosmos u čoveku“ (,Borba“ od istog datuma str. 8),

| Zauzimajući tu ijstovetnu mačelnu poziciju, Ristić i Gligorić unekoliko prevazilaze svoju

međusobnu estetičku opoziciju, pođuđarnu sa ”·

Sporom između nadrealizma i realizma, Sporno pitanje ticalo se bitnoga sadržaja umefnosti: jeđan auto» je vrelo toga sadržaja tražio u podsvesti, dok ga je drugi nalazio u društvu. Očevidno, oni su se stavljali na dva protivupoložena pola, ali oba pola bila su fiksirana na DOVIšini ove naše planete, Sada, ocrtavajući Kkosmičku vertikalu, oponenti u određenoj „meri nadvišavaju tu polarnu opoziciju. I, samo mešec

dana kasnije, njihov principijelni susret na ovoj |

vertikali biva osvežen i naglašen nekom vrstom praktičnog susrela u vasioni. Na dan 3. juna, naime, pošto je kosmička letilica „Džemini 4“ lansirana. u orbitu, američki kosmonaut Vajt iskoračuje iz letilice u svemir, fe na taj način zakoračuje prtinom koju je u vasionskom vakhutumu brokrčio sovjetski kosmonaut T,eonov. Ako se dopusti jedno hiperbolično poređenje, može se reći da su Gligorić i Ristić iz 'vojih oprečnih prizemnih pogleda zašli u Jednu žajeđničku viziju kosmosa, kao što su Leonov i Vajt iz svojih zatvorenih brođova stupili u bezgraničnu vasionu.

Zasad, međufim, ova Gligorićeva i Ristićeva“ vizija ostaje tek jedan torzo; čini se đa je oni još nisu obuhvatili u celini i u njenom dijalektičkom razvoju. Tako, u kosmičkoj inspiraciji međuratne lirike, Gligorić vidi samo „bekstvo pojedinih pesnika od ratne stvarnosti“, previđajući da je to „bekstvo“ bilo proniknuto i dijalektizirano tendencijom osvaj anja kosmosša. Uostalom, vizija kosmosa i mora biti torzo, koji se tek uobličaya, u nov organski sistem leda. · : apo SA Gala je Nad u

Poe

\ (o i | U tom sistemu danas već počinje da se razrešava drevna, dosad nesavladiva suprotnost između zemlje i vasione, između čoveka i univerzuma. Marko Ristić je precizno definisao prevazilaženje ove suprotnosti: on je shvatio„da

| POČETAK ROSMIČKOG PUTOVANJA

ut, u borbi sa zemljinom težom,

čovek kosmona n se oslobodi, ne prestajući da joj

uspeva „da je

M E aminagija, hjenoga , ? PP = i j ISDN S PO

~

Zbog ovakvog poremećaja optike,

) < \

nosačima aviona u vođama Vijetnama i Dominikane. Zatim, ista suprotnost na mahove dobija izgled sukoba između „prizemmne“ demo kratije i „vasionske” tehnokratije, između „in“ teriornoP” običnog čoveka i „superiornog” kosmonaufa, između umetnosti i mauke, između malog i velikog... Najčešće, ako ne i uvek, početak ukidanja suprotnosti koincidira sa kulminacijom hnjenoga zaoširavanja. Izgleda da Glgoriću i Ristiću podjednako izmiče baš ta odgudna koincidencija: zasenjeni početkom ukidanja ocrfane suprofnosti, oni dozgvoljavaji da i

adda 90 vizija kRosmoša uhekoliko pada ispod horizonta dijalektike i realizma. Ukoliko pak ostaje išpod ovoga horizonta, ona nije u stamju da obuhvati ambivalenciju savrememog kosmizma, kojeg današnja konkretna istorijska situacija „šaržira“ bezbrojnim, ali protivrečnim mogućnostima: naime, kosmonautika može da bude isto tako faktor pacifikacije čovečanstva kao i sredstvo njegove militarizacije, — oruđe osvaja-

nja bezljudne vasjohe kao i činilac uništavanja”

čovekove zemlje. Tako, Gligorić s pravom veliča „jonu, ČR. i snagu ljudske solidarnosti kosmonauta kada se nađu zajedno na rakelnim letovima u svemir“; ali, sa ramogo manje prava, on pri tom ignoriše ovu jednu, beskrajno važnu vlas, koja ovu solidarnost deli od njenog izokretanja u apokaliptički dvoboj kosmo-nuklearnog rata.

Savremeni problem kosmosa bio bi rezimirahj ambivalencijom o kojoj je reč. U stvari, položaj i značaj kosmonautike bio. bi određen koordinatama, koje obuhvata koegzistenćija suprotnih društvenih sistema, Jer, impuls svim pobrojanim suprotnostima daje zemlja a ne vasiona, —:ekonomika i politika a ne kosmonautika. Drugini rečima, pohod u kosmos nije čin slobodne volje, nego učinak zemaljske društvenoistorijske nužhosti, koja. je, doduše, veoma spe'cifična, nova i još neđovoljno shvaćena, ali koja zato nije manje nužnost. I, s obzinpom na to, kritičan čitalac mora striktno ograničiti i relativizovati smisao Ristićeve fvrdnje: da „čovek od danas može ođlukom svoje slobodne volje pristati ili ne pristati đa se

potčini Zemljinoj teži“. U kontekstu navedene ·

tvrdnje, Sloboda može značiti slobodu određenog kosmonauta, a. ne čoveka uopšte; slobo-

du u odnosu prema Zemljinoj gravitaciji, ali

ne i u odnosu prema zemaljskoj istoriji; inače ona ne bi značila ništa. ~ e |

Sad, u koordinatnom sistemu tekuće istorije, kosmizam neodoljivo feži svom organskom saživljavanju sa internacionalizmom i komuniz-

· mom, On teži delotvornoj internacionalizaciji sveg ljudstva na našoj planeti, — i ta težnja je

danas zaštićena od svake sumnje. Ona zrači

iz persbektive čovekovog susreta sa drugim ži-

votom u vasioni. Ako i nije vetovakno da će 'kosmohauti u dogledno Vreme doći u dodir sa nekim svesnim ) će stupiti u kontakt sa nekom vrstom života uopšte. Izvesni kompetentni naučnici veoma su skeptični u pogledu na mogućnost svesno života u “Vasboni, bar u . onim vasjiong}cjm. 'bredelima za koje še može nazumno pretpostavljati da će dospeti u domet savremene kosmohautike. Jedan od tih naučnika, Harold Spenser Džons, Voju skepsu je motivisao nekom vrstom obrnute srazmere između stepena temperature i evolucionog nivoa života: „Ukoliko sti forme života više, — pisao je on, — utoliko su one manje otporne prema x“oploti od prostijih

Si vganizama“. No, čak i kroz tvrdu horu ovakve

podleže“, Pa opet, ista suprotnost se epizodič-

no zaoštrava baš u drami Svoga, Sat 0) aplaudirajući podvigu letilice „Džerini + SC vremeni čovek istovremeno zviždi pitatakim

KNJIŽBVNB NOVINE

skepse, u

ta vah Zemlje: „Negđe u vasioni mogu se javiti tipovi biljnog ili životiniskog sveta koji

"nisu slični iipovima koje „nalazimo na

* 7

- ćelijskih

njihova

pitalistički način proi .on će neminovno odbaciti u stranu buržoaziju,

životom, posve je mogućno da.

Džonsovu Bvest infiltriralo se sazna- ” nje i priznanje o mogućhosti egzistencije žiVO~

PRVI KORACI U BEZGRANICNOJ VASIONI

Zemlji“. Još preciznije i rezoluinije: „Skoro je sigurno da na Marsu postoji meka forma živofta“. Jer, ako u strukturi zemaljske žive maferije domimira ugljenik, živa ćelija bi mogla biti sačinjena od silicijuma, koji je sposoban da izdrži visoke kosmičke temperafure, kakvih nema na površini naše planete. Štaviše, izgleda da je naučno nedopustivo ne samo da se pretpostavi živa materija različita od zemaljskog života, nego i da se sam ovaj život zamisli kao potencijalno besmrtan: „Ima jedna gomila besmrtnih bića, i to ne samo jednoorganizama: popuš infuzorija. i mikroba, nego i /mhogoćelijskih organizama,. kao ŠtD Je slatkovodna hidra, čiju su besmrinost nedavno obelođanili lepi radovi belgijskog biologa ĐPo1a Brijena“ (J. Rostand: „La science va-t-elle changer P homme?* Le Pigaro litteraire No 518, 24. mars 1956). Tako, dakle, u snopu svetlosti koji ispred \osmonautske {lote bacaju fafovi savremene nauke, razgovetno se nazire kontakt ljudskog života sa Vasionskim životom, koji je različit od našeg, a možđa i besmrtem u izvesnom smišlu. Mi taj kontakt ne možemo opišati drukčije no u terminima” celokupnog svog zemaljskog iskustva, a u tim terminima, uza Sve rezerve, prvi kontakt se obično opisuje kao komflikt. U datom slučaju, dakle, kosmička perspektiva. nije romantična idila. No, baš ta perspektiva konflikta u vasioni može i treba da deluje kao činilac ujedinjenja svih ljudi na zemlji, — kao faktor koji doprinosi da se na ovoj planeti uspostavi pax humana. |

III

·Pavorizujući internacionalizaciju ljudskog roda, razvoj kosmonautike istovremeno pojačava i socjjalizaciju ljudskog, društva; naprosto, on goni proizvodne Snage da prekorače sve, granice, u koje ih zatvara apitalištički profit i kaodnje. "U svom · naletu,

kojoj investiranje „sredstava u Rkosmonautilku miorš izgledafi kao preskupa bustolovina i kao nerentabilno traćenje para. U društveno-ekonomskom efekftu napretka kosmonautike, intermacionalizacija i socijalizacija streme svome slivanju: rastućim · zahtevima. toga napretka moči će da: udovolji, očevidno, tek internacionalno programiranje i koordiniranje proizvodnje (ostvarivano kao nacrt samodelatnosti neoftuđenog društvenog čoveka).

Borivoje MARKOVIĆ

it oga da molim, da mi brati sebe | O Harone, Harohe, w tebi SW Sadržane sie odgovornošti KHada je život iznad, svake istine. j 7 če · Koga da tražim, da mi kroz oči · Provede Sunce do mjegoba uloka, Da oslobođi mebo iž kruga

U koje ga je uteralo moje Srce. 3

'Koga da molim, da zaustavi kretanje · i A da život i dalje traje, ij ; Da objasnim ljudima da Su upravljeni Prema smiti kao brema sebi samima.

|| Ze v / Koga da molim, da mi trati sebe O, Harome, Hayone, u tebi su

#

'Uostalom, kosmonautika pomaže socljaliza-. ciju ne eamo putem izvanrednog stimulisanja prodđuktivnih snaga, već i putem svog neposrednog delovanja na način produkcije: uprkos sveopštem predtubeđenju, iskustvo nonauta implikuje prevazilaženje esnafske špećijalizacije i klasne podele rađa „Ova bitna implikacija izbija na viđelo u iskustvu Valehtine Terješkove; Prema američkim sftandarđima, tri stotine ča8ova letenja u avionu čini kvalifikacioni prag,

koji pilot mora prekoračiti da bi dostigao rang.

kosmonauta. Međutim, Terješkova nije prešla taj prag, — koji, uostalom, nije dosegao ni Titov; a zatim, ili pre svega, ona i nije bila profesionalni pilot nego tekstilni tehničar. Očigledno, kosmonautika afirmiše darovitost i hrabrost bez obzira ha stanđarđe i pregrađe društvene podele rađa. Za stvar kosmonautike, prema tome, buržoazija i birokratija postaju totalno izližne,. Ista izlišnost pogađa i menadžersku tehnokratiju, koja je mravljom specijalizačijom ujalovljena i onesposobljena ža svaki univerzalniji pođuhvat, pa i za pohod u Vvasionu. I tako, posle svega, „produktivni rad i stvaralačka nauka bivaju identifikovani kao jedini, pravi nođitelji mođernog kosmonauta, U tački križanja kosmonautike 1 napredne politike začinje se savremeni Kosmo-polis. Internacionala. Ovaj Kosmopolis može da raste jedino u klimi Kkoegzistencije, koja se ispoljava kao stvaralačka mirna konkurencija, na primer — kao sovjetsko-američka utakmica u „leonovanju“, U oba koegzistirajuća sistema, izgradnja „toga Kosmopolisa odgovara klasnom interesu radničke klase. Zaista, kosmonaut je homo siđeralis, kako kaže Marko Ristić; samo, treba još naglasiti đa je ovaj homo sideralis u osnovi homo faber: radnik. Međutim, i u kapita> lističkom sistemu, trijumf kosmonautike zadovoljava ljudski interes svakog žitelja pona= ošob, izuzimajući klasni interes vaboborne monopolističko-militarističke „Vvrhuške“,

Na taj hačin, čitava evolucija i logika kosmomautskog iskustva rezultifa jednačinom kosmosa i hosmopolisa. Ovu jednačinu je vidovito anticipirao naučnik-marksist Pol Laberen, koji je još pre Gagarina definisao protivupoložene stavove proletarijata i buržoazije prema kosmosu. Sluteći doziv vasione, on je objavio: „To je taš široki horizont, to je ta perspektiva, ne više samo internacionalna, već u izvesnom smislu kosmička, koju počinju da sagledavaju i najzreliji elementi proletarijata na

Zapadu... Prema takvim pogledima, buržoa~

zija —- osim sve ređih izuzetaka — pokazuje samo prčezrivu samilost ili uvređljive po dsmehe“ (Postanak svetova“, sir, 18-19. Beograd 1961, godine).

IV

Prelazeći sa ila društvene istorije u sferu duhovne kulture, kosmizam postaje nadmoćan tok u kome se sustiču odeliti potoci nauke i umetnosti, kosmologije i antropologije. Unutar same umeinosfi, pod prikhiskom tendencije boga susticanja, počinje da bopušta vekovečni zid između „uzvišenog“ i „malog“. Ovaj zid podriva i moderna tehnika koja nastoji da minijatu·rizuje najmoćnije instrumente i aparate, što Žana — da ih dimenzionira po meri samoga čoveka. Čitav opisani proces traži da se ređefiniše i reafirmiše klasična estetička kategorija uzvišenosti ili veličine. Ipak, ona se ne bi dala

definisati samo u smislu čovekove sposobnosti

„da u svom umu sažme sav makrokozam“ (Marko Ristić), već i u smislu čovekove snage da taj maknokozam p ro ž m e svojim sopstvenim bićem i delom. U tom svom savremenom, dijalek tičkom opredeljenju, kategorija uzvišenosti (ili veličine) podrazumevala bi izjednačenje kosmizma sa integtalnim humanizmom. i

Sa svoje strane, ovo izjednačenje bilo je ovaploćeno u divnom kosmičkom tandemu Bikovski — Terješkova, koji je izveo jedan od majuzvišenijih podviga ljudskog aktivizma. | U isti mah, usamljen u kosmičkom vakuumu, tandem je izrazio neusiljen i prisan ljudski lirizam, koji se rascvetao u dijalogu bez premca:

Ona: „Jastrebe, jastrebe, poznaješ li Pozdravljam fe, toplo te pozdravljam!”

On: „Čekam e.“ |

Rođeni u liku kosmonauta, novi i viši ljudi ostali su ljudi koji ne prestaju đe se vole i bore, iti n

glas?

a S“ ~. | kai z | |

DVE PESME

Sadyžane 3Sbe odgovornosti Kada je život iznad, svake istine.

PUBERTET

avranove svadbe-zla kob wu, želji, Okrenut si vatri i sa vatrom, cvetaš; Da li s oblakom preći w sam.

Deteta što ozom, Stvara 'haymonijom, sSsceta? Zelene noći — preteče krivicd, Upravljen ka sebi k'o prema žipotu Oslobođaš slabost vrela poljupča, Stvavaš harmoniju sveta, | Zoveš nož svetlosti |

Da mome oku dđoheše boje

Koje jedna zanemela radost

Sagleda u tami izgonjema, bića, i O. nemoći senke — pokret bez težine!

\ ~