Književne novine

| KNJIŽEVNE NOVINE

intervju intervju intervju intervju intervju intervju intervju infervju mtervju intervju intervju intervj

AKO KAŽEM, da sam Mirka Kovača namerno tražio da bih razgovarao sa njim, neću reći istinu. Razgovor sa ovim mladim piscem tekao je kroz duži period vremena, između njegove dve knjige, jedne koja je podigla priličnu prašimu kada je izašla iz štampe, i druge koja će verovatno takođe uzbuditi puritanske duhove aavikle na lakiranu literaturu — taj razgovor se odvijao za stolovima različitih kafana, u šetnji a uz gramofonske ploče i hercegovačko belo

O

” Kasnije sam pokušao da zabeležim to o čemu smo pričali, i kada sam ponovo pročitao te redove, bilo mi je jasno da to nije pravi intervju, jer su se i moja pitanja i njegovi odgovori stopili u jedan monolog, i to ne naš, već monolog male sunčane zemlje koja se zove Hercegovina, zemlje o kojoj su nam sa ljubavlju pričali naši očevi doseljenici u vlažne gradove severa. '

Glavni grad

Jedan mladi čovek ulazi u veliki građ.

Prvi put on ga spazi 'kao liniju svetlosti na drugoj obali reke, iz kupea drugog, tada trećeg razreda, koji je mirisao na dim „Drave“, kišelo vino i pokisle železničarske iiforme.

U glavi mladog čoveka nalaze se isto tako veliki planovi kao što su se nekada nalazili u glavi Viljema „Osvajača. No, on ih zaboravlja istog trenutka kada primeti da ga na ulicama prolaznici guraju u žurbi, i njemu preostaje samo jedna misao: kako ostati nepovređen u ovoj suludoj košnici napravljemoj od ljudskih tela?

· Hitra, sveža, mlađa, uplašena životinja u stupici od betona! U iznajmljenim soboma u čijim predsobljima gazdarice nemilosrdno Jupaju vratima demonstrirajući svojinu, u Rkrevetu prekrivenom umašćenim pokrivačima u koja su utkana disanja davnih stanara, on pokušava da pobegne. Kuda? ;

U detinjstvo. U mesta kojima se slobodno kretao, ispitivao korito bistre reke, u kuhinju 6a zemljanim podom i ozidanom peći, oko koje se godinama kao senka motala njegova majka, žena koja sve razume, čak i one stvari koje nikađa nije videla, jer je reč o mjenom sinu, o Kkrvi njene krvi, Možđa u tim časovima kada se pojavljuju duhovi mladi čovek uzima svesku sa kockicama, kupljenu u trafici ispod stana, i počinje da beleži svoje bekstvo. Prvi korak ka piscu,

Pogleđajte — Stendalovi romani događaju se i danas. U njima postoje samo dva lica: mladić i njegov neprijatelj — grad. I dok ovoga trenutka pišem redove posvećene mladom piscu, neki drugi Žilijen Sorel, u svojoj podstanar skoj sobi, baš u ovom trenutku, da baš u ovom, pokušava da se seti detinjstva.

Pošto se popodne vuče kao guma za žvakanje, beskonačno i lepljivo, pokušavamo da se spasimo slušanjem ploča, Ovaj put, to je mazni glas Sarla Aznavura: )

„Moja ljubavi, ti ćeš se sigurno vratiti u proleće...“ i

Kovačev monolog podlozi šansone:

„Nikada neću zaboraviti svoj prvi susret sa Beogradom, Imao sam jedno slobodno popodne između dva voza prema ravnici i sedeo sam u nekom malom bifeu, koji mi je izgledao veličanstveniji od bilo koga „Hiltona“. Jedan čovek koji Je sedeo za susednim stolom, namignuo mi je dva buta preko svoje čaše piva. Uhvatio me je paničan strah. Dve devojke isplazile su mi jezik iz trolejbusa. Smejale su mi se i plazile mi'jezik. Bile su obučene u šarene, letnje haljine...“

Jedno plaženje jezika posle deset „godina, Kako se neka stvar nemilosrdno ureže u pamćenje! Kako ona odluči o našoj daljoj sudbini.

„Bio: sam obučen u crni seljažki džemper od oštre vune, U ruci sam nosio plavu torbu, onu koje nose siromašne ekskurzije iz provincjje. Osećao sam se degradirano...“

Svaki grad ima svoja nenapisana pravila. 'Kada skrušeni putnik, doseljenik, ulazi u Glavnu ulicu, ako' je suviše osetijiv a nedostaje mu urođena drskost osetiće se isključenim iz igre. Koga se tiče mladić u crnom džemperu od hercegovačke vune? Misli li neko o pomanima koje će on kasnije napisati? Postoje trolejbuske linije sa čudnim i zagonetnim brojevima, taksisti što svojom sigurnošću nalikuju bogovima, portiri velikih hotela koji liče na generale i okićene novogodišnje jelke, nemilosrdni kelneri koji kao hijene nanjuše nesigurnog gosta, postoje devojke koje u tom trenutku vole elegantno ježerne mladiće sklone blaziranosfti, stanodavke koje razmišljaju koliko je moguće izvući od mlade budale, kelnerice menzi koje razmišljaju vredi li spavati sa dečakom i hoće li kasnije nastupiti komplikacije, postoje talentovani ' momci koji sede u klubovima i znaju kako treba telelonirati, i najzad, postoji mladić koji “uvek uzdrhti kada pored Njega prođu kola sa senom, jer u to vreme konji još nisu bili iz'bačeni iz grada.

Penzioneri su i tada kao i danas Mitali novinske oglase i satiričara u modi. Možda su podigli pogled sa svoje kalemegdanske klupe i ispratili čudnu pojavu mladića sa plavom {tor'bom u kojoj su se nalazili tvrdi planinski kolači, bez ukusa — sem za poznavaoce, Mladić je koračao prema topovima „Vojnog muzeja. „Seljak u gradu“ — pomislili su i nastavili da čitaju moeteorološke izveštaje, superiorni u svom gradskom miru. '

Deset godina kasnije, fotografija toga mladića u novinama, najavila je pojavu mjegove druge knjige „Moja sestra Blida“, Oni su videli tu fotografiju. Neki od njih, jer su ostali već poumirali. ? | Kako je čudan put uspeha! I kako je uvek isti. Isti na druge načine. |

Popodne se ne miče sa mesta. Ono liči na psa koji se tromo vuče uz vrele zidove Trebinja, Raspukli glas Aznavura koji slušamo bOokušavajući da odgonetnemo njegov Htajanstveni šarm, tera nas na ćutanje. Možda bi ovaj razgovor trebalo da završi Aznavur?

odvija se na baršunastoj

| Glavni ı odgovorni 5. Ignjatović. Momo Mapor.

List izlazi svake druge subote. Pojeđini primerak 50 di nara. Godišnja Pp

cuska 17. Ređakcija Francuska

”

–

Razgovor NON sa književnikom

N

–

DALEKA

· VRELA BRDA

„Ono zbog čega vodimo ovaj razgovor sa tobom, i pored toga što me slatke pesme uspeha zanimaju manje od neuspeha, jeste pre svega želja da ispitam u kolikoj meri kraj u kome je rođen pisac određuje njegovu literaturu? Razgovarajmo o Hercegovini!“ ;

„Pokušavam da pišem o Hercegovini, izbegavajući njenu oveštalu romamtiku...“

„Zanima me šta dobijaš, šta gubiš, šta ne možeš da nađeš, i čini li te to srećnim. ili nesrećnim?“ Odgovor:

„Da«~.. Ne... Možđa... Ne znam...“

Bileća — zemlja iza Kovačevih leđa

Postoji samo jedna stvar na svetu koja je užasnija od Bileče zimi — to je Bileća leti, Taj

neshvatljivi mesečev pejzaž koga poput zmija u masnoj, novoj koži presecaju železničke pruge, kroz zujanje insekata i jeku zategnutih žica Skretnice, najbolje je definisao jeđan putnik kađa je rekao:

„Vozio sam motocikl kroz podnevnu jaru, preko kamenog predela između Bileće i Nikšića, i ni jeđanput nisam stao, jer sam znao da ako se zaustavim samo na čas, nikađa živ neću izaći iz sumca i ubitačne sveilosti nad kamenjarem“, Volite li Bileću?

Više od Bramsa.

·Skup kamenih kuća i đrum prekriven pra-

| šimom, ogromno zdanje austro-ugarske kasarne

koje se nasukalo poput kakvog nadrealističkog ·predmefa iz Sironijevih slika, sivi bunkeri od betona u čijim se raspuklim ziđovima među

komentar

Poplava praznoslovlja

SISTEM našeg društveno-političkog i privrednog razvitka već je došao u takvu fazu da se može govoriti o stvarnoj, neposrednoj demokratiji do sada nepoznatoj u drugom svijetu. Aparatura, da tako kažemo, demokratskog mehanizma tako je razgranata da se, gotovo, svaki nacrt, odluka ili program, kako u predstavničkim tijelima, tako i u radnim i drugim organizacijama, proyjerava i, utvrđuje na više širih- ili užih foruma. Sistem, dakle, koji : sobom hoši hužnost i naglašenu potrebu ' jasne; razgovijetne i sadržano-određene usmene riječi kao vrlo istaknutog oruđa naše demokratije. Uz to, polazeći sa stanovišta da se najčešće o jednom pitanju raspravlja na dva ili više mjesta ta usmena riječ morala bi biti tako koncizna đa še sa najmanje riječi kaže sve što je potrebno, ili da se ne kaže ništa ako nije potrebno. Prema tome, naš sistem bi trebalo da prati i da se s njim razvija i njemu odgovarajuća usmena riječ i da izgrađujemo fiakve diskusije i govore u kojima nema verbalnog razvlačenja, · suvišnog ponavljanja, citiranja nepotrebnih tuđih misli ili tekstova, a najmanje bi smjelo da bude, a toga danas ima najviše, nečuvene i neviđene opširnosti, diskusije radi diskusije i govora radi govora, Uz naš demokratizam, sasvim je očigledno, ne razvija se takva usmena riječ 'koja bi bila uvijek “jasna, koncizna i

zanimljiva, a uz to riječ koja bi bila, s obzirom

na vrijeme koje je za nju angažovano, u por ftrebnoj mjeri i ekonomična. Danas se traže „unutrašnje rezerve“ ı svim područjima. Naše sjednice, savjetovanja, diskusije itd. obiluju takvim manama da bi bilo vrlo zahvalno, a možda ne bi bilo uzaludno ovdje potražiti „unutrašnje rezerve“, i osloboditi desetine i desetine hiljada zarobljenih radnih dana.

U našem jeziku postoji pojam epska opširnost. Kada su pitali Starinu Novaka zašto ode u hajduke on odgovara:

Orah, kopah we dadoše Turci Ćuvah ovce izjedoše vuci Uzeh, pušku odoh u hajduke.

Danas se, međutim, mnogo opširnije „ide“ „u hajduke“. Koliko bi, na primjer, našem prosjecnom diskutantu, predavaču ili referentu trebalo vremena i riječi da objasni zašto je Novak otišao u hajduke. Morao bi početi, u najmanju ruku, od dolaska” Slovena u ove krajeve, citirati nekoliko #autoriteta, opisati objektivne i subjektivne teškoće, a uz to bi morao naći mjesto i za, bar nekoliko, „savre“ menih“ vladajućih fraza. Te fraze — floskule karakterišu, gotovo, naše svako godišnje doba. One brzo sazriju, iščezavaju i ustupaju mjesto drugim. Pravac njihovog inflacionog kretanja je, uglavnom, odozgo prema dole.

Mnogoslovl]je, da ne kažemo, praznoslovlje, često ugrožava mnoge tribine i da nije učtivosti teško bi se održala disciplina, a gdje učtivost popusti događa se da niko nikoga ne sluša. Nije mali broj sastanaka i diskusija na kojima se unaprijed znaju oni koji će „uzeti riječ“, u diskusiji i za koje se, takođe, unaprijed zna da neće ništa reći, Oni · u malim, nerazvijenim sredinama često ostavljaju utisak, na njih se računa, pa iako, po pravilu, daleko ne odu oni se ipak penju i duže zadržavaju na nivou iznad svojih „vrijednosti. Oni se m diskusiji uvijek poznaju po tome što ne govore običnim jezikom .i riječnikom kojim se šluže kad ne diskutuju, Slušalac ima redovno prizvuk da takav diskutant uvijek najprije smisli na

“ / !

urednik Tanasije Mlađenović, Urednik Pređrag Palavestra Sekretar redakcije Bogđan A, Po Dra | Dragan Kolundžija. VelimirLukić, Slavko Mihalić, Aleksandar Petrov. Predrag Pro tić, Dušan Puvačić, Izet Sarajlić. Pavle Stefanović, Dra goslav Stojanović-Sip. Kosta Timotijević 1! Petar Volk, Tetplata 1.000 dinara, polugodišnja 500 dinara. Za inostranstvo dvostruko. List izdaje Novinsko izdavačko preduzeće „Književne novine“ Beograd Fran»

svakidašnjem jeziku šta će govoriti pa prevodi rečenicu po rečenicu na jezik konferencije, koji će obezbijediti „utisak“, i Razumljivo je, smatramo, da je ponekad nužno da neki novi program, novu akciju ili nove mjere prate i posebni novi termini, pa i šire jezičke formulacije, ali je ubitačno i do 000 za onoga ko sluša ili čita ako se to oslovno ponavlja na svim. skupovima i sastancima i io Ćešto, sa takvom dikcijom - kao da je to, upravo, smislio omaj koji #Ovori, Ako bismo, na primer, uspjeli da na skupovima, sastancima, diskusijama itd. izbjegnemo ono što je opštepoznato uštedjeli bismo veoma mnogo vremena i sakuvali nerve onih koji slušaju. To bi značilo iz svakog referata preSkočiti nekoliko prvih stranica a iz svake diskusije najmanje polovinu. Objašnjavajući, na primjer, nove privredne mjere u poslednja dva mjeseca na stotinama sastanaka ponavljale su se desetine i desetine doslovnih rečenica iz Savezne skupštine. Niko, na primjer, do sada nije ni usmeno ni pismeno tvrdio da povećanje ličnog dohotka ne zavisi od produktivnosti rada, ali se to ipak ponavlja iz dana u dan, iz diskusije u diskusiju i to često istim riječima. Koliko ima ovakvih stvari koje su svakom poznate, a koje se neprestano ponavljaju. · U našem metodu :rada: česuo: se :javlja-jedan oblik: koji ne samo da nam oduzima dragocjeno vrijeme nego i naše nekad i vrlo ozbiujne tribine stavija u položaj đaka osnovne škole. Naime, na raznim skupovima, savjetovanjima ili skupštinama: umnozeni referati šalju se svim uceslic.ma, „sa pretpostavkom da će sve proišitati, pa ipak na skupu rejerent čita a aelegati prate prevrcući stranicć. "Tako radi učitelj i to u nižim razredima osnovne škole kada svi učenici otvore čitanke i prate a jedan čita, s tom razikom što se u školi čitači smenjuju. Ovo bi bilo. opravdano samo u slučaju ako su psiholozi dokazali da se bolje kap.ra ako se u isto vrijeme podjeli pažnja na slušanje i čitanje. No, i u tom slučaju bi se postavilo pitanje da li se isplati za nešto .bolje kapiranje izgubiti vrijeme koje je ravno vremenu čitanja pomnoženom sa brojem slušalaca. Ovo se u svijetu praktikuje samo u slučajevima gdje predavač ili referent govori jednim jezikom a slušaoci to prate na drugom, svom jeziku. Mi možemo, možda, nešto smanjiti broj sjednica, sastanaka, diskusija itd. ali oni moraju

. i dalje ostati kao instrumenti našeg demokra-

tizma i bilo bi veoma korisno da ih učinimo kreativnijim i zanimljivijim, jer. je opšte mišljenje da su dugi, ponekad jalovi, a Vrlo često dosadni. Sve ove njihove mane, uglavnom, uslovljavaju poplave verbalizma. U ovim poplavama ponekad se zaboravlja i dnevni red i predmet raspravlajnja, a, vrijeme kao faktor i ne dolazi u obzir, Kod nas se rijetko događa da se nekom uskraćuje riječ u diskusiji pai to še učini samo u slučajevima kada se ocijeni da je „politički“ skrenuo, a u drugim slučajevima

~ može neograničeno govoriti i ništa ne kazati i

maltretirati desetine ili stotine prisuknih i da ga niko ne opomene, jer bi to predstavljalo atak „na demokratiju“, j · Inflacija mnogoslovlja ne odražva se štetno samo na kvalitet i, reklo bi se, produktivnost

. u našem radu, ona i mnogostrano rđavo utiče

i ma naš jezik i ne prestaje da ga kvari i odrođava. S toga bi jedna efikasna brana protiv

ovih poplava čuvala jezik kojim bi trebalo da ,

govorimo. x

Mitar Papić

M irkom Kovačem

u intervju intervju intervju intervju intervju intervje

zarđalim nemačkim šlemovima kriju zmijska gnezda, kafane sa mlakim pivom i konji polu» lipsa}i od vrućine, sa ispupčenim rebrima i du» gom grivom, opamci napravljeni od automobil» skih guma, u kojima vitko i bez šuma gaze seljaci sjšli sa brda — pejzaž Bileće ogoljen je i sveden na najnužnjje oblike — po svojoj škrtosti i po svojoj potpunosti on liči na tek Oglodanu kičmu pojedene ribe, No taj kraj, ma kako siromašno izgledao, naseljava snove onih što su u njemu prepoznali prvi put pej> zaže velikih gradova sveta. t

Grad. Grad. Grad. Grad. e

Taj jedinstveni pejzaž nesreće i siromaštva, otrovnog sladoleda i smrskanih guštera, rasute slame i novina „koje kasne, hladovitih kapija, grad u kome ljudi čuče pored zidova pužeći škiju, grad u kome podne u užarenoj svesti iza . ziva usijane predstave bluda, grad iza koga počinju slobodni prostori omeđeni jedino vet= rom i mirisom tek pokošenog planinskog sena, taj grad otvara se rekom Trebišnjicom u prekrasnu oazu, što miriše na svežu vodu,i kliski let pastrmki, na drveće u cvatu, na kozju dlaku i mahovinu u koju su obrasle stene. Iznad ma» nastira Dobričevo, gde je reka Trebišnjica najhladnija, iznad vodenice u čijem viru žive najlepše pastrmke u, Hercegovini, ispod male že> lezničke stanice gde je prvi put u životu bio očaran tajanstvenošću izlizane ručice telegrafa i skretničarskim fenjerima, Mirko Kovač je pronašao svoj svet, gorak kao so kojom se prska bodljikavo granje đa bi ga ovce slađe bystile, suv i prašnjav kao stara vuna koja se nosi na pijacu u Trebinje jedanput godišnje, gust kao med pčela naviklih na pelin i slez, opojan kao miris planinskog brava od koga bi se onesvestio svako ko nije rođen u ovim krajevima.

Slušajte zvukove ovih reči:

Plana, Mirilovići, Panik, Čepelica, Čemerno. Zatim posmatrajte \svetlo kako se iznenađa pali u oku čoveka koji daleko od Bileće iz žiTokog, zelenog lišća razmatra sir, zvani „sir iz mijeha“, posmatrajte njegove nozdrve koje se šire i hvataju miris sunčanog podneblja i biće vam jasna osnovna gama Kovačevih Knjiga o Hercegovini. PO i

Po Kovaču, to je kraj koji se mrzi i voli, da bi se na kraju samo želeo do izbezumljenja.

Čini mi se da se portret svakog pisca na-> lazi u poriretu zemlje o kojoj piše, HORN

?

Ispovesti:

aaa

„Želim da napravim prozu koja će biti klasična po svojoj strukturi. Isuviše ima revolucija i iznenađujućih formi. Iako na prvi pogled izgleda da je čovek svojom muladošću vezan za avangradni izraz, to nije sasvim tačno. Hteo bih da napravim miran roman, debco kao „Rat“i mir“, roman koji se može dugo čitati i u kome će biti sve mirno izneto. , — Želeo bih takođe da pišem o vtemenu koje sam proveo u Beogradu. Mislim na ono vreme kada sam na ulicu mogao izlaziti samo po pola dana, jer smo jedan moj prijatelj i' ja imali jedne jedine cipele koje nisu propuštale vodu.

Pišem dramu koja je sastavljena od 'tri drame. Njena glavna ličnost je izvesni Pilip Kovač koji ulazi u različite svetove. Na kraju– svakoga čina njega ubijaju. Iako je tri puta mrtav i tri puta živ. Ne, pogrešio sam — jedanput se i sam obesi! Lukavi Hercegovac!“

Kada Kovač govori o nečemu fo me podseća na način na koji Hercegovci u kafanama prepričavaju različite slučajeve. Živa gestikulacija i glas koji oscilira od uzbuđenja do dosade.

„Kada sam došao u Sarajevo, svi Su mislili da sam uspeo u životu. Bilo je tamo šesnaest. Hercegovaca i odveli su me u bar hotela, „Bvropa“, Zamisli, Hercegovci u baru; to je prizor!“

„Sve što sam do danas napisao, napisano je u čitaonicama ili kafanama. Evo šta poseđujem: od knjiga — Dostojevskog, Gogolja, Babelja, Foknera, Kafku, Pasternaka, Šolohova i Andrića. Pored garderobe i četkice za zube imam i jedno veliko ogledalo, koje mi je neophodno, crtež koji mi je poklonio Miro Glavurtić i veliku sliku Dostojevskog,

„Nikada još do sada nisam imao svoj krevet. Nikada u životu nisam glasao, jer još ni jedanput nisam imao stalno boravište. U Beogradu sam, spavao svugde. Moj prijatelj Radomir Saranović i ja spavali smo šest meseci na jednom krvavom dušeku, ma kome je neki predratni poslanik izvršio samoubistvo. Četiri meseca spavao sam kao ilegalac u Studentskom domu sa studentom iz Kenije Đutom Omangi, ostvarujući politiku prijateljstva sa afričkim

narodima. Sada se krijem u stanu jednog moga

druga čije ime ne smem da napišem, jer će me gazda stana ofkriti.

„Želim samo jedno — da pišem knjige i đa živim. Najtužniji aforizam koji sam ikada čuo do sada je: Čovek, kako to gordo zvuči! Posle regulisanja vojne obaveze, rasprodaću sve stvaTi ili ću se aktivirati.

„No, pogrešmo bi bilo reći da zavidim bilo kome. Svoju situaciju ne bih menjao ni za čiju drugu. 7 :

To je sve što ima da o sebi kaže najmlađi pesnik hercegovačkog podneblja. Mlađić, čiju knjigu „Gubilište“ neki knjižari nisu hteli da prime u svoje prodavnice, odbacujući je kao kugu. . · Ali čini mi se da čovek ima pravo da piše i o ružnim stranama grada koji obožava. Jer, mada neka devojka ima krive noge, mi je volimo. To su onda najlepše noge na svetu. Mi joj kažemo: „Volim tvoje krive noge! One su za mene najlepše krive noge na svetu!“ Ona veruje ili nas ostavlja zbog uvređe. Ako nas ostavi, onda čitavog života tražimo neke druge noge koje su tako jedinstveno lepe i tako je» dinstveno krive. ,

' Razgovor vodio Momo Kapor

pović. 'Tehničko-umetnička oprema „Dragomir Dimi trijević. Ređakoioni odbor: Božidar Božović Dragoljub

j q, Telefoni: 627-286 (ređak cija) i 26-02 (komercijalno odeljenje 1 administracija), Rukopisi se ne vraćaju. Tekući račun broj 101-11-1-208 Štampa „Glas“, Beograd Vlajkovićeva #.