Književne novine

N_ a ktdu elnosfi

) DANA

JL ~m—~

PENZIONERI ALI I PILMSKI REDITELJI ~

NEKOLIKO NAŠIH prenomiranih reditelja upravo je podnelo zahtev

· da im se na osnovu godina rađa.

utvrđi penzijski staž, Sama ta či-

njenica, ma hako setna, osećanja –

izazivala možda u ovoj prilici nebi ~

bila vredna posebne pažnje da nije reč o umetnicima koji su stvorili niz zapaženih filmova u nekim Dpomalo neprijatnim okolncstima, Pret hodno valja naglasiti da mjihove stvaralačke mogućnosti u slučajeva nisu još ni izdaleka iscrpljene. Tim pre je čudno da se među nekim mlađim ljuđima već pojavilo shvatanje kako bi penzija trebalo u prinqcipu da znači, i na · filmu, kraj umetničke aktivnosti i jednu od mera ubrzane selekcije. Uz to, međutim, nisu rešene ni mnoge pojedinoski oko mnjihovog angažmana u ekipama kao redđitelja — penzionera, Pa ipak, sve to nisu razlozi da se penzionisanje u ovim slučajevima smatra porazom ili definštivnim povlačenjem iz ateljea, pogotovo što su u pitanju zaslužni pioniri našeg posleratnog filma. Ove prve penzije su unekoliko i sinonimi trađicije, kontinuiteta i trajanja ove kinematogra-

fije, P. V.

SLOBODNI UMETNIČKI STATUS ALI ZA KOGA?

U BEOGRADU su opet aktuelni razgovori o slobodnom umetničkom statusu, Slične inicijative javljaju se i u drugim centrima i među članovima staleških udruženja. To samo svedoči koliko je slobodni status — potreba našeg umetničkog razvitka. Ovim se istaknutim umetnicima omogućava da slobodno deluju u pozorištima, na filmu i malim ekranima. S druge strane i pojedinim kućama se pruža prilika da postignu sa glumcima, Yediteljima ili pevačima daleko elastičnije i prihvatljivije sporazume. Pa ipak, slobodhi status je još uvek izvor raznih anomalija i pogrešnih interpretacija koje mogu nepotrebne: da::ga kompromituju. S

r*Probliem je:u tome Što u svim pepublikama ne postoje ujednače-

većini –

4

ni kriterijumi po kojima se, nekom ·

priznaje. status slobodnog umetni- .

ka. Na taj način omogućavaju se tendencije kojima je za cilj da se ovim putem rešavaju socijalni probjemi nezaposlenih glumaca i 'onih koji .po svojim stvarnim vrednostima ne mogu đa nađu sebi mesto ili matičnu scenu. Isto tako, znatan broj nezavršenih studenata ili početnika · polaže pravo na status slobodnih umetnika. · Zato su nužna. razjašnjenja pogotovo što će ubuduće sve više istaknutih umetnika zahtevati raskid stalnih ugovora, JUGOSLOVENSKA · ' KNJIŽEVNOST U NASTAVCIMA

PANORAMA savremene jugoslovenske književnosti koja je trebalo da bude objavljena u·jednom specijalnom broju pariskog časopisa „Evropa“ doživeja je razne peripe= tije, o kojima je već bilo reči u

„Književnim novinama“, a i u ne~

kim drugim listovima.

Tekstovi koje je na traženje Sa

veza. književnika Jugoslavije oda brao Draško Ređep u saradnji sa Cirilom Zlobecom, Brunom Popo= vićem i Aleksandrom „Spasovom, objavljeni su samo delimično, uz tekstove nekih francuskih pisaca i naših pisaca i nepisaca, koje je sama redakcija usvojila, a izostavlje~

ni su prilozi nekih od izabranih pisaca. ; Uredništvo časopisa „Evropa“

obećalo je da će te priloge naknadno objaviti. I doista ono je u dvobroju od septembra i oktobra ove godine neke od izostavljenih prilo ga i objavilo. Na stranicama 156162 ovog dvobroja štampani su jedan odlcmak iz „Antigone“ Đominika Smolea i po jedna pesma Vlada Gotovca. Branka Milikovića i Bo tislava Radđovića. Međutim, opet su izostali esejiskički tekstovi Dragana M. Jeremića, Slavka „Leovca, Tomislava Lađana i Janka Kosa.

Kako objasniti ovu diskriminaciju prema našim esejistima i na= šoj Književnosti?

LEKCIJA BROJT 1

U SARAJEVSKOM ilustrovanom listu „Svijet“, sve češće se pojavljuju komentari izvesnih tekstova iz ' „Knijževnih novina“, koji imaju uzvišenu. pretenziju da budu bpa-

e

MNOGO NAM SE SVIDA, PA SAMI HOĆEMO DA NAPRAVIMO JEDNU OVAKVU,

Za wapa ŠTAMPE Novine i mušterije

Božidar BOŽOVIĆ ·

POSTOJI u trgovini, u dobro shvaćenoj trgovini, jedno nepokolebivo pravilo: mušterija je uve u pravu, Pravilo koliko časno, toliko i· mudro, tojest unosno u krajnjoj liniji, Ne drže se baš svi trgovci tog pravila, ali ga se drže neki čak i kod nas, u ovoj načoj trgovini, ovakvoj kakva je — primitivna i mesavremena. Ima samo jedna vrsta trgovine u kojoj — i u ostalom svetu i kod nas, podjednako — to zlatno pravilo ne važi. To je trgovina novinama, Teško će se naći urednik, bio on okoreli izdavač najreakcionarnijeg kapitalistikog lista (sa znakovima navoda oko ovakve njegove definicije ili bez njih), ili čovek koji stoji na čelu progresivnog, socijalističkog lista u zemlji kao Što je naša, koji će rađo gutati knmedlu i putem ispravke priznati da je neko drugi a ne njegov saradnik, dakle da je mušterija, u pravu,

Jedan primer tvrdoglavosti ove vrste, na DbO-

lju dosta neobičnom, dao je neđavno novosadski : „Dnevnik“. Taj je list pre izvesnog: vremena obja-

vio, pod naslovom „Likovni život — Nedosfaju sokovi mladosti“ prikaz, tačnije članak, sa potpisom

-_BVOR likovnog ·hritičara Đorđa Jovića, povodom

izložbe vojvođanskih slikara i vajara u Subotici,.u Zimskom salonu palićkog likovnog susreta. Kon-

_ fdzan i nedovoljno pismen (i u bukvalnom smislu · reči), ovaj Mlanak ima dve teze: prvo, da se VO-

'deći vojvođanski slikari i vajari neđovoljno: menjaju, da nisu dovoljno aktuelni, i da su stoga bivši slikari i vajari, fe da nema razloga da uopšte izlažu; i, drugo, da nema dovoljno mladih, novih imena. Ova je druga teza, izgleda, dobrim delom tačna, ali' je igkazana ma nemoguć načim („Potrebno je postaviti pitanje zašto se ni u jed-

. nom građu nije već nekoliko ·godina pojavio ni . jedam slikar ili vajar „koji bi doneo nove ideje,

uneo nemir i izazvao na dvoboj palete i dleta ...“). Ona prva je, međutim, monstruozna. Po njoj bi formirani, zeli, 'afirmisani umetnici, koji su slikarstvu odnosno vajarstvu, prema· svojim mogućnostima, dali nesummijive (i ne male, s obzi=< rom na o o home je reč) vrednosti, trebalo od izložbe do izložbe da se menjaju, da izobačuju #VO= ja uverenja, način izražavanja, svoju ličnosf, da bi bili „aktueli“ i da ne bi podsećali na same sebe sa prošlogodišnje izložbe, Očigledno je da je ovaj članak napisan „ili naprosto brzopleto i neprormišljeno, ili pod uticajem pomođarstva. Verovatno je da je rezultat piščeve želje da se drži izvesnih fraza i parola, danas dosta prominentnih, a shvaćenih doslovno i, prema tome, vulgarizova= nih. (Teško nama ako nam se Peđa i Milo počnu da menjaju od izložbe do izložbe, pa da čovek ne može da ih prepozna. Ome koji su tako činili u toku poslednje decenije sad je bolje i ne pre poznavati.) L |

Sasvim je prirodno što su vojvođamski umetnici na ovakav napis morali da reaguju, pogotovu što je on dizišao iz domema stručne kritike, Tako su se u „Dnevniku“ pojavila pisma trojice eminentnih — Milivoja Nikolajevića, Jovana Soldato= vića i Milana Kećčića. Pisma tu i famo ogorčena, ·možđa preopširma, ali autemtična i umesna. Dobro je Što su izišla, ali je karakteristično kako je redakcija reagovala. Objavila je svoj odgovo?

· (zašto svoj?) koji je smeša fraza bez značena, ne· guvislih moralisanja i uvredljivih izraza (šta, pod

· pisac analizirao

'

kapom nebesiom, mmaži sledeći konglomerat reži:

„dJetkost, toliko prisutna u odgovorima, dezavuiše dobru volju, spremnost za izmalaženje puteva, koji bi vodili rešavanju problema i razočarava one koji očekuju od likovnih umetnika odlučmu altclju i spremnost da bez konvencionalnih „okvira i obzira, bez uljuljkavanja i samozađovoljstva, me

samo rečima nego i delom, izbore wvoje pravo

mesto“), Tako je redakcija ovog lista, umesto da iskoristi priliku i postigne nešto konstruktivno, jednostavno iz ftvrdoglavosti uzela da brani i ono što je neodbranjivo, i to na način koji joj .ne iini čast, A mogla je da, zajedno sa spomenutim, i drugim, istaknutim umetnicima, koristeći se mišljenjima koja i oni iznose, potraži odgovor na drugo i ispravno postavljeno pitanje: kako se.obnavlja vojvođamska likovna umetnost, šta je sa mladima? Načela

JOŠ.NESTO Q ŠTAMPI i načelima. Zabeleženo.je:.....

da je, nedavno „Borba“, ' iz pera svog glavnog

urednika Mome Markovića, donela uvodnik 'pd<""

svećen humoru i satiri kod nas. I ovaj članak, kao toliki drugi, u želji da bude načelan — ne kaže ništa. Tojest, ništa novo, ništa nepoznato, ili ništa određeno, osim jedne optužujuće note. Zamenjivanjem izvesnih. reči u njemu, ista struktura mogla se primeniti i na, recimo, nedostatke domaće proizvodnje pasulja, Kakva je korist od toga? To ŠtO smo saznali da satira ne treba da bude de struktivna, a humor treba da je duhovit i smešan, a da nije malograđanski? (Apropos, i Svift je imao svoje savetodavce). Bilo bi mnogo bolje da je neki zapaženiji, široj javnosti dostupan tekst ili tekstove iz ove oblasti, pa da na primeru pokaže ono šMo načelno izjavljuje. Ovako, zaista, nije ostalo ništa do ono što je uči= mio „Jež“, koji je taj članak, pođozrevam Dpospr= dno, preštampao „doslovno, uokvirem u crno, A povoda za konkretniju kritiku, umesto načelnih, direktivno-frazerskih uvodnika, ima. Da ne bih padao u grešku za koju druge optužujem, evo tog primera, iako on izlazi iz okvira ove rubrike, koliko god da jeste na marginama štampe: o najnovijoj predstavi „Atelja 212“ pisali su svi beogradski listovi. Svi ovi prikazi, neki tani, neki manje, dolaze iz pera i logike, načina mišljenja, pozorišnih kritičara, A o nije samo Dozo rišna predstava (čak je oma to manje, nego što je, recimo dobar kabare). Ali to jeste satira. I niko nije našao za shodno da nju, kao takvu, ana= lizira „da razmotri ono što je ı njoj dobro, tojest što je duhovita žaoka, tačna opservacija, optužujuća replika, što otkriva deformacije u našoj sredini, i da to razluči ođ neke imanenine jetlkosti, tu i tamo neđovoljno osnovane, i od nepotrebnog insistiranja na vulgarnosti radi mje same, kao da psovka može da bude oružje u borbi za nešto progresivnije i slobodnije. KRarakteristimo je da je jedini pokušao da ovom tekstu priđe po suštini, i našao jednu zlobnu ali duhovitu karakterištiku, nazivajući Crnčevića poznatim poljskim satiričarom, autor. parođija na kritiku u humorističkom listu „Jež“, ·

jedan od najistaknutijih indijskih

· šta mam je slabija strema, i

· ŽIVOT OKO NAS

KLOTI

Ljubiša MANOJLOVIĆ

Matematika ·'

SVIĐAJU MI SE oni neceremonijalni razgovori koje u poslednje vreme saradnici nekih naših nedeljnih listova . vode s ljudima iz takozvame „vrhuške“, Zasluga, razume se, prvenstveno pri. pada novinarima kao pokretaćima ove dobre stvari, ali u velikoj meri i intervjuisanim državnicima koji na najrazličitija pitanja odgovaraju .bez glačanja, sa ljudskom mneposrednošću. Takav raz» govor še obično pokaže kao prilika da saznamo ne samo misli koje trenutno zaokupljaju jednog našeg važnog čoveka mego, uzgred, i ponešto o Šoveku. ; %OA Sekretar, CK. Saveza ,khomunista „Makedonije Krste Crvenkovski je tu nedavno izjavio: | — Moj profesor iz gimnazije, jeđam dđobroćudni Splićanin, i danas kaže da bih bio bolji metematičar, Ne mam, možda ima pravo. To je jedna meostvarena Tea? sam sada dosta To- . a iz matematike za! Š | | ž Meni je izgledalo suviše čudmo što je jedmo vreme ministar fimansija u našoj zemlji bio čovek koji je kao đak imao dvojku iz matematike, Kažu, đobar je Čovek, veoma čestit, neće da ktađe. To je lepo, tamo gde su glavme bare, tamo treba da budđu majčestitiji. Ali, opet, ato on za račum mije dovoljno bistar, sve je bađava, mogu lako da ga prevare. Zato je svakako prijatno saznamje da je prvi čovek jedne maše republika odličan matematičar. Doduše, on je „sađa dosta toga iz matematike zaboravio“, što bi, ako mije rečeno iz skromnosti, bilo šteta. Jer najzad znamo nam je sada

· potrebna matematilcn,

Uzbudljivo je kad Krste Crvenkovski, koji je već u svojoj četrnaestoj godini, kao skojevac, počeo đa se tuče za ideale društvene pravde, i sad kao četrdesetogođišnjajk: izjavi sa mlađenačkim »anosom: i

— ideale še treba boriti, jer se oni me mogu ostvariti odmah, uvaljivanjem u određene boci. cije, za njih-se treba i tući, a pohekiput i žrtvovati. Mislim, pitanje žrtvovanja za određene. ideale, za određene ciljeve je jedna večita stvar koja još traje i koja mikađa neće prestati, sve dok se društvo kreće napred. Danas svako mora da buđe spreman na Žrtve... at

Ovakvom zanosu mofa še naći mesta u Svalkoj dobroj društvenoj wnatematici. On može imati veliku, češto odlučujuću vrednost i snagu. Ali pod jednim uslovom: da zanos me zanese { samu matematiku. Jednom društvu na čijim su zastavama ispisani izvesni ideali uvek će biti: veoma. potrebam. matemafičar da sa ljubavlju sabere. one koji su i dalje spremni na žrtve, ali i nemilosrdno, odu zme one druge koji misle da je sve ostvareno „uvaljivanjem u određeme pozicije“, Bez toga nam dva i dva nikada. neće. biti Čebinić ia O aisvbn

Požar u Žarkovu (0 st 6

U NEKAD CVATUĆEM Weinlskom = preduzeću „Proleter“ u Žarkovu. stotini radnika dati su nedavno obkazi, Ništa neobično. Događaju se takve stvari i u drugim preduzećima, Samo, u žarkovačkom „Proleteru“ to se odigralo na veoma neuobičajen način. Pošto su, bez pravog dogovora 8 kolektivom, čak u mnogo čemu i mimo dogovora, otkazi bili otkucani u jednoj od kancelarija, rukovodeći ljudi su odmaglili, ad ova rešenja o otkazu radnicima je uručio — vatrogasac.

Radnici su s velikim nezadovoljstvom primili neprijalma pisma. Praskali su, grdili vatrogasca, Ovaj se osećao kao da mu pađa na. glavu kiša kamenja. Pokušavao je da objasni svoju ulogu. Ali otpušteni ljudi su bili uglavnom nemi ža nje gove razloge. I dalje su ga bezobzirno. grdili,

Tek Posle izvešnog „vremena radnici su svoj položaj počeli frezvenije da sagleđavaju i stvari su dobile druklšiji tok. Dogovorili su se da — kako biše „Borba“ .— pozovu sve one koji su otišli iz preduzeća ostavljajući za sobom pustoš đa im polože račune. A vatrogasca su ostavili na miru.

I ova istinita pričica ima svoju pouku. Vrlo jednostavnu i vrlo poznatu, ali koju je korisno ponoviti: nisu i ne mogu biti krivi oni koji gase nego Omi koji đovedu do požara.

Povodom dvogodišnjeg „jubileja“

NAJLEPŠE se zahvaljujem čitaocima Moji šu se na moj Poziv, potrudili da' saopšte svoje mišljemje: o ovoj rubrici i mome radu na njoj. U. iđućerh broju ću se na pisma osvrnuti s poštovanjem koje ona zaslužuju. Ako se do kraja ispostavi da, su u većini čitaoci koji smatraju đa je. mojih „zanoO VU. dal novinama“ za ove dve gone bi: osta, ja ću, razume se, i fakvu poštovati. VOSIŠNE

Onako, uzgred

TI VIC RADI VICA

ljudima će č i · referat rađi referata Će PIL. OTR:

neće nikađa.

kosni. Tako je, ma primer, u jedđnom Oođ poslednjih brojeva pomenutog. lista, koji je dosta wspela kopija sličnih bulevarskih listova u svetu.i kod nas, namenjenih nedeljnim popodnevima ili čitanju posle ručka, komentarisana čak i ispravka štamparske greške.

Drugovi koji uređuju rubriku o kojoj je reč, mnogo bi pametnije

učinili da čitaju češće „Književne .

novine“ u celini, jer bi to veoma pomoglo njihovom obrazovanju,

A ako već žele đa preštampavaju izvesne tekstove, neka izaberu ne> ki esej ili pripovetku, a ne štamparske greške, kojima njihov list itekako obiluje. ~

Jer, razmislivši mirno, našcj čitalačkoj publici, a naročito čitalačkoj publici „Svijeta“, . pomogao

bi mnogo više neki ozbiljan mnapis umesto obilja „kriminalnih Yu=brika, trovačkih feljtona i špijun= skih ispovesti

„USKA ULICA“ NA HINDU JEZIKU

KRAJEM OKTOBRA ove gođine u Nju Delhiju je izišla iz štampe, na hinđu jeziku poznata zbirka bripoveđaka Čedomira Minderovića „Uska ulica“,

Delo je izišlo u izdanju „HRađe Katual“ izdavačkog preduzeća. Pređ

govor za „Uskhu ulicu“ napisao ·je.

pisaca Džainendru MNumar. „Mainstream“, jedan od najuglednijih nezavisnih maprednih časopi= sa objavio je u svojoj oktobarskoj Svešci veliki tekst poetske proze istog pisca „Potografija“. '

INTERVJU!

BUDIMPEŠTANSKA izdavačka kuća „Muropa“ ovih dana je u svojoj Popularnoj seriji „Moderna biblioteka“ u dve knjige, na oko ukupno 350 strana izdala izbor. intervjua i razdOVOrA s najznačajnijim pred= stavnicima savremene svetske literature. U izboru su zastupljeni: Simone de Beauvoir, Sartre, Mauriac, Aragon, Moravia, Andrić, Eh-

renburg, Leonov, Vinokurov, Diirrenmati, Beli, Dabrowska, Andrzejewski, Huxley, Steinbeck, Hemingway, Faulkner i Henry Miller.

Intervju s Andričem sađrži tekst . |

„Kako sam ulazio u svet knjige i književnosti“ koji je sam pisac dao za ovu ediciju, zatim odgovore, koje je pre nekoliko godina pisac dao na pitanja saradnika Rado Beograda, književnika Nikole. Drenovca, te tako reći potpuni tekst govora Ive Andrića, koji je održao 1961. godine na svečanom prijemu u Stokholmu povodom dođeljivanja Nobelove nagrade. Tekst je priredio za ovo izdanje na mađarskom jeziku Stojan D. Vujičić.

Ovaj interesantan izbor intervjua i razgovora štampan je u tiražu od 7.600 primeraka.

KNJIŽBVNE NOVINE