Književne novine

PALAVESTRA

fribina tribina tribina tribina tribina

KRAJEM SEPTEMBRA, iznenadno i neočekivamo, dobio sam poziv da mčestvujem u Sa govoru koji je redakcija beogradskog časopisa „Delo“ organizovala povođom nekolikih letošnjih članaka, objavljenih u „Politici“, „Borbi“: „Delu“, o tokovima i strujama u poslerafnoj jugoslovenskoj Kknjiževnosti, Poziv je bio telefonski, upućen gotovo u poslednjem času; drugi učesnici u razgovoru, kako sam bio obavešten, primili su, ranije, pismene pozive. \Učinilo mi se, zao, da mi je taj kasni poziv upućem naknadno, na nečiju intervenciju, ili ak znak formalne toleraninosti redakcije „Dela“, dakle u oba slučaja iz taktičkih razloga, i na zakazani sastanak nisam otišao, · To me, razume se, nije lišilo ni prav i mogučnosti da o izvesnim tumaženiimna Gale ratne naše književne situacije kažem neku reč. Naprotiv, razgovor u „Delu“, čiji je redigovani stenogram objavljen u novembarskoj „svesci časopisa, zaoštrio je pojedine probleme u kri'tičkom preispitivanju naše literature, pisane za poslednjih dvadeset godina i, samim tim, izaavao nova neslaganja u tumačenju i ocenjivanju neđavne književne prošlosti. Ne slažući Be, od samoga početka, sa izvesnim postavkama Svete Lrukića, koji je svojim člancima, objavljenim tokom leta u „Borbi“ i u „Delu“, bio, u stvari, inicijator razgovora, o posleratnoj književnoj situaciji, a, takođe, ni sa mišljenjem Petra Džadžića o rezultatu Kknjiževno-estetičkog sukoba između dveju svojevremeno oštro Wuprotstavljenih grupa (takozvanih realista i takozvanih mođernista), koje je, uz Lukićeve članke, bilo osmova za razgovor u „Delu“, zadržavam se, sada, samo na dvema temama, na~> bačenim i u tim člancima i u razgOVOru kome, ozvim putem i ma ovaj načim, dajem svoj prilog, uveren da će svaka otvorena i načelna kon> žrontacija različitih stavova i mišljenja nužno ubrzati proces ozdravljenja naših Kmjiževnih odnosa i težište međusobnih neslaganja među piscima prebaciti s ličnog i grupaškog osnova ma plan principijelnog razmatranja pitanja od opšteg književnog i kulturnog interesa. Pitanje metođa u kritičkoj analizi i interpretaciji književnih zbivanja od rata naovamo, postavljeno. pojedinim člancima Svete Im kića, pre svega člankom „Tokovi i struje u našoj današnjoj literaturi“, kao i tekstom pođ na= slovom „Appendix“, delimično pročitanom na sastanku u „Delu“, predstavlja, po mome miš Tjenju, ključnu tačku svih sadašnjih i budđućih razgovora o događajima u kojima smo, na ovaj ili onaj način, s ove ili one strane, svi učestvovali i koji su, objektivno, iguviše blizu đa bi već bili istorija, ali, jstovremeno, [5155

„voljno daleko da se o njima..već. ne bi: moglo "1, {rebalo „govoriti otvoreno, argumentovano i i

WriHeki Neki učesnici u yvazgovoru, održanom

· krajem septembra u redakciji „Dela“, skrenuli su, takođe, pažnju organizatorima skupa da, Zbog metoda kojim u ostvareni, članci Svete

Tiukića iz „Borbe“ i „Dela“ ne mogu, u stvafi, da budu osnova za ozbiljniji i studiozniji Rrdtički pokušaj Klasifikovanja posleratne ju> goslovenske Kkmjiževnosti. Pisani brzopleto i ne= natčno, bez dovoljno poznavanja. književnih zbivanja u drugim republikama i kulturnim centrima, bez gotovo ikakve argumemntacije, olako i proizvoljno, na nivou kafansko-kuloar= skih razgovora, uslovno, Rkolokvijalno i veoma. subjektivno, u stilu i maniru neobaveznog ćaskanja „ovo volim — OVO ne volim“, tekstovi Svete Lukića su prvenstveno plod domišljanja, prisećanja i improvizacija, & najmanje studiosmog analitičkog rada i strpljivog ispitivanja književnih pojava. Neosporno je, dođuše, đa je

u svojim člancima Sveta Lukić često bio na”

tragu mnogim tačnim tumačenjima, kao što je neospomo i o da je, mestirično, vršio flagramtna ogrešenja o materijalnu istinu i isto» rijska fakta; svaki piomirski pošao, kakav je Lukićev bio u mnogo čemu, lako se podvrgava

· Wkritici. Ići, u konkretnom slučaju, od jedne Lu-

kićeve zablude đo druge, od jedne njegove omaške do druge, rasvetljavati, pobijati i obarati svaku mjegovi proizvolinu i olaku tvrdnju, odnosno prihvatati i produbljivati sve ono što

je u njegovom tumačenju više ili manje tač“

mo i uverljivo — to bi, u ovome času, čini se, bio jalov posao. Direktna polemika s Večinom TLukičevih i onako uslovnih postavki i teza ne može da bude ni izdaleka toliko plodonošna koliko, mislim, može da bude korisno neposredno ispitivanje Takićevih iskustava, njegovog postupka i metođa u pokušaju da se. posleratna književnost sagleda kao izvanredno zanimljiv i u ponečemu gotovo jedinstven peqriod žive fermemtacije iđeja. |

Već ma prvi pogled pada u oči da gotovo svi čisnmci Svete Lukića, o kojima je ovđe reč, imaju jedan isti prirodni nedostatak: nijedan od njih ne govori O književnosti nego O knjiševnim prilikama. Ne o književnim delima nego o književnoj čaršiji. Ne o stvaralaštvu nego o stvaralačkoj klimi, o odnosima između časopisa i pisaca, O literarnim pokretima i preokretima — o svemu, dakle, što je, istina, imalo uticaja na književnost, ali što književnost nikada nije bilo niti će, rnislim, ikada moći da bude. Nekako uvek na periferiji literature, kritičar koji se kritikom nikada nije bavio, rađoznao, ŽiV, pronicljiv, mađa nedovoljno sređen, sistematičan i disciplinovan duh, Lukić je, u osnovi, u gotovo svim tekstovima, bio više sociolog posleratnih književnih prilika nego kritičar posleratne književnosti, i to sociolog koji se u svome radu vukovođi pre svega ličnim

iti ž i subjeknstinktom, vlastitim raspoloženjem e · deni afinitetima, tek POREKRO OCA OOiye, | životu, već u : rethim, ali ne u živo u Paaa abia: boko:

Veni se, na od 2 miš!enicima. To 56, Bodim iegovim tvrdnja-

OON ČOSTNO Neo i u turnačenjima onih koji. su, u „Delu“, prihvatili njegov SOKO pak i posleratnu književnost ispitivali njegovim metodom, vođeći više računa O mišljenju

KNJIŽBVNSE NOVINE

i raspoloženju čaršije nego o karakteru i vređnosti samih književnih dela.

Osnovna slabost toga metođa je u tome što

'je nepouzdan, nenaučan i što dozvoljava svako~

jake proizvoljnosti. Nemajući oslonca u činje= nicama, na koje se jedino može oslanjati neki ozbiljan rad ove vrste, lukićevski metod sasvim vsanemaruje i prenebregava književna dela, nastala u posleratnom razdoblju, i zadržava se isključivo na odjecima i komentarima koji su se, o tim delima, mog!i čuti tu i tamo, u ne> kom Književnom salonu, u nekom uredništvu, u kafani, ili u neobaveznom ćaskanju literata. U jednom od prvih letošnjih članaka, u kome se bavio ništa manje nego pokušajem utvrđivanja hijerarhijske lestvice vrednosti u savremenoj jugoslovenskoj literaturi, Lukić je izneo ceo svoj program 1 objasnio svoj kritički metod. Maativši se da „racionalnije određi „Vrednosti neke današnje naše književne pojave, dela ili ličnosti, odnosno opusa“, on je bio uveren đa metodski principi toga posla nisu ni nejasni ni sporni: „Pored pisanja profesionalne književne kritike istraživač mora da uzima u obzir još i sledeće faktore: zvanična priznanja, nagrađe, i sl.; prevođenje, „uspeh“ i ocene u inostranstvu; najzad širu reakciju izv. javnog mnenja, ukljućujući tu i glas one prave književne publike“. Kakva kobna zabluđa! Verujući đa će samo na. osnovu takvih merila, bez suočavanja sa delima, biti u stanju da utvrđi „neku vrstu srednje ocene jedne književne vrednosti“, Lukić je izgubio iz vida da je izabrao vrlo nesigurne jemce, o ko> jima kritika, istina, vodi računa, ali prema čijim se ćudima nikađa ne upravlja, jer raspolaže mnogo pouzdanijim sredstvima Kritičke interpretacije i mnogo efikasnijim naučnim mehanizmom istorijskog ocenjivanja. Svaki kritičar, koji piše sa namerom da nešto kaže i saopšti, i koji svoj posao ceni više nego kafanski razgovor O tome koliko, u datome trenutku, na kniiževnoj pijaci vređi ovaj ili onaj pisac, ovaj ili onaj pravac, ovo ili ono delo, nikađa se, u raspravi o književnosti, neće oslanjati na stvari i pojave izvan književnosti, pošto je njihovo eventualno delovanje na Mhjiževnost uvek posredno i DO pravilu prolazno. U želji da „racionalniie od-

Tedi vrednosti neke današnje naše književne .

pojave, dela ili ličnosti“, samo površan čovek uzeće u obzir podatke o kod mas poslovično sumnjivim: i., moralno. kompromitovanim „zva-

ničnim“ mprizmanima i nagradama, ili o tira= žima prvih, trećih, petih, devetih izđanja pojedđinih pisaca, kojima se ista dela istovremeno i preštampavaju i prodaju na rasprodajama u bescenje; o još uvek tajanstvenim i nespoznatim kanalima za prevođenje na strane jezike — o trošku zajednice, ili o vrlo dubioznim, ·falsifi> kovanim i polovično prenesenim ocenama do bijenim u inostranstvu. Samo brzoplet i ne promišlien čovek pouzđaće se u nešto tako mag»

' PROVERAVANJE CINJENICA UČI SB OD MALENA.

~

Uz razgovor u redakciji časopisa „De-

lo“ o tokovima i strujama u savrcme».

noj jugoslovenskoj književnosti

tribina tribina tribina tribina tribina

lovito, neđefinisano i gOlOVO fiktivno kao što je takozvana šira reakcija takozvanog javnog mnenja, za koje se, u našim književnim i kulturnim prilikama, nikađa ne zna ko ga sačinjava, pa ga, kao nešto vrlo relativno i rastegljivo, svo» jataju i navlače na sebe u isti mah pisci, umetnici, intelektualci, viši, srednji i niži rukovodeći krugovi u partiji i administraciji, premijerna publika, radnici, penzioneri, domaćice, studenti — svi, do besposličara i bađavadžija po bezistanima i gradskim kafanama. Davati hijerarhijsku Jlestvicu vrednosti jedne literature na O5snOovu tih i takvih kriterijuma, i tim metodom, označavati tokove i strujanja u jednoj književnosti, a pri svemu tome zanemarivati uobičajeni kritički metođ amalize i interpretacije dela, koja sačinjavaju tu književnost, to, po mome raššljenju, znači od drveća ne videti šumu i, još više, znači vršiti jeđan nesoliđan i neozbiljan posao, od koga neće biti nikakve koristi sem što će svojim proizvoljnostima i manama eventualno izazvati neke reakcije i time interesovanje ·kritike Uusmeriti određen:m pravcem.

Uporedo i u tesnoj vezi sa problemom metođa u Kritičkom ispitivanju Književnih pojava u posleratnom razdoblju stoji i problem Kri~» terijuma, koji se primenjuju u ocenjivaniu dela, đogađaja i zbivanja posleratnog književnog života. Zaveđen neadekvatnim i nekriftičkim metođom, Sveta Lukić je, kao uostalom i niz učesnika u razgovoru u redakciji „Dela“, đavao samo relativno tačne i čvrste ocene, zadđržavajući se prvenstveno na ocenjivanju pojedinih pokYeta i tendđencija, a gotovo nikako mne zalazeći u ocene đelš onih pisaca koji su pripađali tome pokretu. Najbliže istini bio je, bez sumnje, pri» likom ·#7ocenjivanja nadrealističkog pokreta u srpskoj književnosti nakon prvog svetskog rata, To mu je, objektivno, bilo omogućeno izvesnim ranijim, dođuše takođe uwzgrednim, tumačenjima nadrealističke akcije, koja je u svome kre> tanju od nmihilizma do elstravagancije · razbila mnoge okamenotine građanske umetnosti i obo= gatila ekspresivnu moć moderne poezije. Što se više pr'bližavao našim danima Lukić je, međutim, sve više gubio merila. Dok je ulogu časopisa, „Pečat“, i pojavu pečatovštine, „osvetlio samo letjmično, ali i tim ovlašnim i kratkim osvrtom razbio teške brave dubrovačke na toj tabutemi naše međuraltne književnosti, karakter i sudbinu takozvane socijalne literature on nije valjano ni naslutio. U ocenjivanju toga pokreta. oslanjao se, izgleđa, manje na pisane đokumente, a više na usmene legende koje po književnoj čaršiji Beograđa i đan-danas kruže kako o toj književnosti tako i o njenim predstavnicima, koji su, navodno, kao prevejani. žđanovci, kidali glave i jeli. malu decu. Prvi: nagoveštaj

crnmo-belog shematizma, koji je u tumačenju i;

ocenjivanju najnovijih, posleratnih Književnih događaja sasvim ovladao Lukićevim Kriteriju» mima, Osetio se, tađa, prvi put da, doveđen đo paroksizma, dođe do punog izraza u nekritičkom objašnjavanja književnih sukoba i polemika iz među „časopisa „Delo“ i „Savremenik“, dakle onih događaja koji šu se u književnom životu Beograda odigrali pre desetak godina. Pristrasan i, iz razumljivih razloga, pobustljiv prema časopisu „Delo“, u čijem je ured nižtvu jedno vreme 1 sam bio, i čiji je ređovan saradnik ostao do danas, Lukić taj sukob, i po~

fevnike Toje su ga pratile, tumači manihejeki: kao borbu svetlosti i tame, dobra i zla, prog” resa i nazađnjaštva. Grupa oko „Dela“, kaže on, „prvo u poeziji a onda u prozi i eseju, ost= varila je izvestan interes za celokupnu modernu literaturu. Ona je načela neke osetljive moralne probleme našeg čoveka u revoluciji. „Delaši“ su izneli glavni teret situacije nastale posle prvog oslobođenja od socijalističkog realizma i dogmatike, pomerajući granice prema većoj razgranatosti u stvaralaštvu, u kulturnoj politici i u čitavoi kulturi. Indirekino je ovim dovoljno opisana i grupa oko čašopisa, „Savremenik“, pra> vi i najljuči protivnik pozicije „Dela“. Ona je, na svoj način, takođe bila šarena a sačinjavali su je pripadnici socijalne literature i prve posleratne generacije (...), zatim neki noviji, trađicionalni i konzervativni duhovi“ Ne ulazeći, ovđe, u širu polemiku s Ljuk:ćevim deplasiranim tvrdnjama da su saradnici i grupa Oko „Dela“ jeđini izneli teret borbe s žđanovizmom i recidivima dogmatičke teorije socijalist'člom realizma, zanimljivo je i, čini mi se, nimalo slučajno da. su te iste maniheiske poziciie u razgovoru u ređakc'ji „Dela“, pa i drugde, zrstupali, pored Lukića, i drugi bivši ili sadreXn*i urednici i saradnici „Dela“, među njima i Petar Džadžić, čiji je članak „Da nema vjetra...“, iz „Politike“, bio u. tome smislu ioš od-efoniji. Dok Lukić „Delu“ pripisuje mesitanske zasluge, koje „Delo“ nesumnjivo ima, ali otprilike u istoj meri koliko i drugi jugoslovenski čosonmisi i listovi toga doba, Džndžić pravi jeđen poijednostavlien i svojeglav bilans književnih suloba i proglašava pobedniha: „Bez obzira na sve priviđe, bitka se vodila za slobodu stvaranis i protiv nje, za stvaralačku misao nesnutanu dogmom peđagogije i dnevnih potreba i protiv nje, za iskrenost umetnika u socijalističicom društvu i protiv nje, za nesmetan razvoj tvoračke individualnosti i protiv njega. Konzervat'zam. duhovno sivilo, uskost pogleda na stvaranje, književno administriranje, birokratski pogled na li*eraturu, kao i uprošćeno sociološko svođenie pisane reči na ođraz stvarnosti i ne manje shvatanje o „optimističkom“ karakteru literature u socijalizmu — bili su uzdrmani u temelju. (...) Troces je doživeo i svoju završnicu; bio je izgubljen za one koje je istorijski razvoj naše književnosti prinuđio da se osete poraženim. (..) Pojedini časopisi i revije, borbehi punktovi i bastioni konzervatizma, pritisnuti siloni nužnosti i svejedno koliko mrzovolino, otvorili su sporedna vrata za „ftrojanskog konja“ novih shvatanja, iruđeći se đa to učine što tiše i Što meprimetnije, kako bi svoj poraz učinili što bezbolnijim. Kađa je na njihovim stranicama. osvanula literatura koju su sve dotle anatemisali (...) — stvari su krenule novim tokom“. Pobeda je, znači, bila izvojevana, ali su, u nje= nom proglašavanju, literarno-istorijski i kritićki kriterijumi bili zamenjeni neknjiževnim.

| Tu istu simplifikaciju, proizvoljnu pa zato meprihvatljivu, ponovili su, u razgovoru u redakciji „Dela“, još nekoliki diskutanti, zaboravljajući, kao 1 Džadžić i Lukić, da bi se O eventualnim pobeđama, koje na književnom i estetskorm planu nikada nisu do kraja ni dobijene ni izgubljene, moglo govoriti jedino na osnovu čvrstih rezultata pažljive analize Kknji• Ševnih đela, a nipošto ne na Osnovu nepouzdanih i nestalnih subjektivnih osećanja i rašDOY\oženja jedne od zainteresovanih strana, pij na osnovu mehanicističkih domišljanja u stilu. b8= novački uprošćene teze 6 porazu takozvanih re= alista, koji SU, navodno, bitku izgubili kađa su u svojim časopisima počeli da objavljuju autore i dela protiv kojih su se, ranije, bori, DijaTektičku silu života, koja je preobražavala i menjala podjednako i pripadnike jedne i pripadnike druge protivstavljene struje, menjajuči, istovremeno, i karakter književnih odnosa, ta plitka, u osnovi nekritička, demagogija sa» svim je ispustila iz viđa. Reklo bi se namerno, pošto je očigledno da, tokom poslednih deset godina, i književna prođukcija i Kniijževna situacija pokazuju podiednako zanimljiv proces đeđogmatizacije stvaralačkih stavova i ideja onih koji su u čaršiji, uslovno, smatrani dogma{iicima i konzervativcima, odnosno sve veću i literamo opasniju ždanovizaciju onih koji su u toj istoj čaršiji, takođe uslovno, smatrani nosiocima borbe protiv ždanovizma. O toj pojavi, koja govori o dubokoj relat'vnosti veoma osetlivih i nikada đo kraja rešivih WKniževnih odnosa, i koja, nasuprot Džadžiću, daje sasvim drukčiju sliku beogradske književne situaciie za poslednjih deset godina. bilo je reči u jednom od članaka Svete Lukića u „Borbi“, kao i u razgovoru održanom u ređakciji „Dela“, gđe se niko (što je takođe svojevrstan podatak o isti> nitosti tih stavova) nije suprotstavio trezvenim i argumemtovanim postavkama Živorada Stoi-

· kovića, čije tumačenje oosleratnih i savremenih

pojava u književnom životu iđe u ređ majofiginalnijih i najtačnijih kritičkih ocena naše novije literare situacije.

| Dok je Lukić samo konstatovao da „žđdanovi“ zam kod nas — i u sadašnjem času -— vole đa pronalaze upravo oni stariji pisci koji su se pre deset i petnaest godina ogorčeno tukli prctiv našeg i sovjetskog dopmatizma“. odnosno oni koji su „odvajkađa hteli đa sve Ždpnnove unižie ždanovskim sredstvima: administrabivnora zabyvanom, ideološkomi diskvalifikacijom“, — Stojković je svoje tvrđenie da „pobeđenih zabYavyo nema“ i đa šu „predstavnici nekih mođernističe kih strujanja (...) bili, ili upravo sađn jesu, prebuđni čuvari iđeino-političkog ređa u našem Knijževnom životu“, potkrepio konkretnim dokazima. Smatrajući, ispravno, da je gocijialistiški rcalizam više jieđan režim u literaturi nego šedđho feoriisko shvatanie literature, om ie mnnveo samo dva primera: slučai Marka Tiistićo, MWoji je „u posleratnom periodu već ubrzo nosle „Sve“ dočanstava“ (...) postao uglavnom suđiia za DYc~+ kršaje naše literature. i to smeciialiyovan Za 90» litičke prekršaie“, i slučai Oskaya Daviča. koji, Wao zao duh nmšeg Književnog života, oo Siojkovićevom mišlieniu „ne zasložuie Wlopu javnog tužioca i pojedinca i poiedinih ustanova čija mišljenja ne podnosi ili uloge ne shvata“, Književno reahkeionarna uloga Ostrara Daviča n,” saštoji se, međutim, samo ođ niegovih povremenih, u skorije vreme sve učestalijih, teških pogromnških ispada ždanovskog fina, u kojima se ideološkn diskvalifikaciia kombinuie 8 Dozivom na uglraćivanie materiialne, što će reći i fizičie, egpistemciie literamog protivnim, neo se. Što je za Wniževnost daleko značainiie, opleda i u njepovom sfvar"lačiom opredeljenju

Nastavak na 9. strani

Mice