Književne novine

LIRIKA U IPIRIEVOJU

Samjuel Tejlor · Koulridž

Samjuel Tejlor Koulridž (Samuel Taylor Coleridge), po rečima F. L. Lucasa najinteligentniji pesnik ne samo engleskog romantizma nego možda i celokupne engleske poezije, uz Vordsvorta (Willlam Wordsworth) najveći pesnik starije generacije engleskih romantičara, izdao je s njim, 1798. godine, zbirku pesama pođ naslovom „Lirske balade" (Lyrical Ballads) koja je označila prekhretnicu u istoriji engleske poezije i zvanični početak romantjčarskog pokreta u Engleskoj. Njegova pređavanja o engleskim Rknjiževnicima, otvorila su novo poglavlje u istoriji engleske Kritike, a njegovo veliko prozno delo „Biographjia Literaria“ započelo je novu etapu u istoriji engleske poetike. Njegova pesnička slava počiva na njegovom glavnom poetskom doprinosu „Lirskim baladama“, „Pesmi o starom mornaru“ (The MRime of the Ancient Mariner), najznačajnijem njegovom primerku pesme sa „natprirodnom temom“ (kako ju je on nazvao) koja savršeno spaja jednostavnost narodnih balađa sa suptilnošću psihološke poeme, i, zatim, na remek-delu pod naslovom „Kubla kan“ (Khubla Kan), viziji koja svojom čistom muzikom i izvanrednim bogatstvom slika nadmažuje, po mišljenju velikog broja Kritičara, sve što je u toj vrsti napisano na engleskom jeziku. a KN, Pesma „Kubla kan“ nastala je pod posebnim okolnostima. Čitajući Perčasovu (Purchas) Knjigu, Koulridž je, pod dejstvom nekog leka (opijumn) koji mu je lekar prepisao da mu smanji bolove, zaspao upravo u trenutku kađa je iz knjige pročitao sleđeću rečenicu: „Kubla kan naredi da tu saziđaju dvorac i veličanstven vrt pokraj njega“. Taj polusan, u kojemu su, kako pesnik ističe, „zaspala samo čula što primaju utiske spolja, ali ne i mašta“, i u kojemu su slike iskrsavale pred pesnika „Whao reljefne stvari“. Potrajao je oko tri časa. Kada «se probudio i upravo nameravao da zapiše stihove ispevanc u tom polusnu, na vrata je bokucao njegov Mhrojač i prekinuo ga u tome poslu. Kada je krojač otišao i Koulridž pokušao da zapiše celu pesmu, sa žaljenjem je utvrdio da se od cele pesme može setiti samo manjeg broja stihova. \ Te. stihove je zapisao, i tako je nastao fragment koji donosimo. Koulridžu više nikada nije pošlo za rukom da napiše ostale stihove,

Kubla kan

Ksanaduu Kubla kan

sazida divan dvor za pi, gde sveti potok, Alja zvam. kroz spilja splet, još mikom, znam, u morski hrli vi. 4 poljem dokle seže vid. Od kula kruži đugi zid. | Tu mnogom vrtu potok pruža sjaj, tu cvate tamjan, koji daje kad: a mnogi suncem, obasjami gaj tu grle šume gde je večni hlad.

A'! gle taj ponor dubok koji pada miz breg što zelem, spušta se do kedya! H'o kraj je divlji gde bled mesec vlada; > sred mjega huči ko kad posred Hada -3 za mytvim, dragim, žena, busa medyYa! :i “A kroz taj pomor, ključajuć sve više, baš eo da zemlja užurbamo diše, mlaz vode silan probi sebi pult: a tu i tamo dah mu seku ljut sve parčad krupna što skaču k'o grad. K'o žito kad ga vYše vramac mlađ: i tu, gde igra tih gromada splet, u trenu šikmu onaj potok svet, Pet milja zatim lutaše kroz gore, pa Dosta Yekom potok Alfa »vpam: kroz spilia splet, što mikom, mije žnaw, oh s bukom stiže u to pusto more: fu Hubla začu, u svoj buci toj, gde glas predaka poriče mu boj.

Pola senke toga dvora lebđi tamo gde je val, gde se čuje. odjek hora bučne vode, gde Je Žal. To čuđo još me vide ljudsi stvor: ma lednoj spilji sav u suncu dva.

Sa pesmom, jedma devojka dođe mi na sam: u Abisiniji joj dom, na instrumentu svira svom,

o ·Abor-gori Deva.

Da mogu da ponovim, sad

tu svirku i taj poj, očaYo bi me mjegov sklad, pa dug + glasam mapev moj sazid'o bi taj dvor sred, zraka, \ taj sunčan, dvor gde vlada led! I tad bi rekla duša svaka: "Ej, tog se čuvaj vilenjaka, jer žar mu oko, kosa laka! Oko njeg bajaj trostruk ved. nek vid ti zastre sveti strah, jer om je pio Yose dah i rajskog mleka jeo med. 1798.

Prevela d» Banka KUIĆ

azodwkaataenje Y - Atlamfik“ u Kome

PIŠU: PREDRAG PROTIĆ, BISERKA RAJČIĆ, NIKOLA TRAJKOVIĆ I STANOJLO BOGDANOVIĆ

LETOPIS MATICE SRPSKE

, Zapisi o Nediću i

Bogdanu Popoviću

! MILAN KAŠANIN, u novembarskom broju naše najstarije književne revije, „nastavlja sa objavljivanjem svojih esejističkih zapisa i marginalija o našim starijim piscima. FPosle Jakšića, Zmaja i Laze Kostića došli su na red Ljubomiv Nedić i Bogđan Popović. U slučaju Ljubomira Nedića Kašanin polazi od mekih sudova koji su i ranije mogli da se čuju o ovom našem istaknutom kritičaru. Kašanin uočava da je Nedić u suštini bio jedan pamf{fletist i da je voleo da uzima Dbozu neprikosnovenog i nepogrešiVog sudije. On je tražio da mu se veruje na reč upravo u onim slučajevima kada je čitalac od Nedića očekivao jaku argumenfaciju za ono što tvrdi. Kao što je voleo da mu se veruje na reč, Nedić. je mnogo više želeo da govori o oncme što ga od naših pisaca odbija nego o onome što ga našim piscima privlači. Iako dogmatižan duh Neđić nije imao određeni kritičarski sistem. koga bi se stalno bridržavao, nego je svoj sistem gradio od slučaja do slučaja i prema potrebi. Zato je, prema Kašaninovom &#žmišljenju, Nedić mnogo bolji kada govori O malim „piscima nego onda kada uzima u prefres književno delo najznačajnijih srpskih pisaca svoga vremena „Dome treba dodati i nedostatak sposobnosti da se ose ti pravi istorijski trenutak u jednoj literaturi, jedno dublje nesnalaženje u svome vremenu i mnogo štošta što pre značaj Nedićevog kritičar skog dela može da umanji no da ga uveća. Kao što je Nedić rađio sa drugim piscima tako je Kašanin postupio sa Nedićem. Pa ipak, na Kknmaju, Kašaninova ocena kritičarskog dela Ljubomira Nedića ispa-

+ (Ma

KULTURA

Vitold Gombrovic — čovek i pisac

VITOLD GOMBROVIĆ BROJ 42. poljskog nedeljnika „Kultura“ posvećuje dosta me sta eseju poznatog poljskog kritičara Artura Sandauera o iednom. od najvećih poljskih. pisaca danas, Vitolđu Gom-= broviču,

Zašto pisac i čovek pita Sandauer? U svakom slučaju može se govoriti samo o biscu i njegovom delu, ali u slučaju Gombroviča to je nemoguće, on ima „ambicije i filozofa i propovednika, i muđ raca, želi da stvori poseban stil života, da poučava mlađe. Poznato je da se u njegovom prisustvu i „pored naveđenih ambicija izbegavalo. da govori. o ozbiljnim temama. Međutim to izbegavanje „mudrovanja“ kod Gomn broviča znači borbu za nešto što je. daleko iznađ onoga o čemu se govori. Znači u tom stilu je sadržana upravo filozofija njegovih. dela, Kkojsg su jedna velika ispovest istine o sebi. Izgleda čudno, ali ta Kkrajnia iskrenost je nešto sasvim obratno, oma je težnja ka mistifikaciji. Ako se uzme bilo koje delo „ombroviča viđi se da je pisano u. prvom Ticu, ali đa umesto naratora scenom vlada dvojnik.

'xU njegovom naiznačainjiiemn Teku „Ferdiđurke“, gde se glav ni junak, plemić, poistovećuje sa slugom: on odlazi u Zašemak, a sluga u prvi plan, Tako ie i u romanu „'rans\ obrađuje problem homoseksualizma i gde ie argentinskom milioneru Gonzalu sam Vitolđ Gombrovič povevenik. TJ „Pornosrafiii“ aranžer iedne grozne intrige niie nmarafor. već niegov kamnaniom. Jednom reči, svu odgovornost za mnostemke tovari na leđa dvoinika. Pe-

| ma tome onai ko se modu Tivafi đa miše o pDiscu i čoveku

Gomhyvooimin mora se nodwhvat:fi eiridemin mpeli Toeiti Žav Tiroši želi da ivvrši notormu rekonstrukciju mora se odre-

da mnogo pozitivnija mo što bi Ižitalac mogao prateći Kašaninov esejistički zapis da pretpostavi, \ • Na izvestan način Bogdan Popović je, u vreme kada je Kašanin bio aktivnije prisutan u našoj savremenoj literatuvri, bio jedna od književnih simpatija „Milana „Kašanina. "To je on ostao i damas iako Kašamnin, nastojeći da sagleda njegovu kKritičarsku fizionomiju, o Bogđanu Popoviću sudi nešto kritičnije no što je u svojim usputnim i uzgredmim zapisima sudio ranije. Po Kašaninu, Bogdan Fopović se formirao u jednoj određenoj Mduhovnoj klimi u wsretanju devedesetih i devetstotih godina ,i ı tome svetu ostao da živi sve do svoje smrti. Sa trideset godina Bogdan Popović je bio formirana ličnost; svoj kritičarski sistem on je posle samo. usavršavao, ali ga nije razvijao, kao što se nije razvijao ni kao ličnost. Njegove književne simpatije od savremenih pisaca bili su pisci koji su bili u modi u vreme njegove mladosti. Za Popovića obrasci lepote i šsavršenstva nalaze se u renmesansi i baroku. Nove struje i u umetnosti. i u filozofiji prolazile su mimo Bogdana Popovića ili je on mprolazio mimo njih sa blagonaklonom superiornošću. Dogmatičan duh Bogdan Popović je od prvog trenutka kada se javio u srpskoj književnosti sebe odredio za sudiju koji ima da izmiri suprotna gledišta i da donese neprikosnoven sud. Verovaino ni jedan srpski Književni kritičar nije u tom pogledu bio dosledniji od Bogdana Popovića. Kašaninovi zapisi o dvojici naših Kywvitičara u izvesnom smislu ne donose ništa bitno novo ni o Nediću mi o Bogdamu Popoviću. Ono u čemu je njihov značaj to je da u Kašaminovoj intenpretaciji siluete dvojice starih Kritičara oživljavaju i njihove ličnosti postaju Wčitaocima bliže i razumljivije no što su bile pre susreta sa ovim odlično pjsa nim esejem. ·

P. P-ć

ći takta i diskrecije da bi

dosegao do najintimnijih stva, :i. U „Ferdidurke“ Gombrovič op:Suje kraj i vreme svoga detinjstva služeći se pri tom kamuflažom. Zašto? Njegova porodica je bila šljahtinska i normalno je da je u takvim porodicama vladala podela na više i niže ljuđe, Taj problem višeg i nižeg „provlačiće se kroz sva njegova dela. Mjen= tus glavna ličnost noću odlazi sluzj i pruža mu ruku. „Daj mi po njuški, zajaukao je sluga... Daj mi, do đavola, kad ti kažem“. Tek tada je srušen zid koji deli njihove ličnosti. Ali to nije samo ktasna razlika. Problem je daleko složeniji, radi se o „različitosti tela i stranstvu duha“.

Motiv ljubavi plemića pre= ma devojci iz naroda jedan je od najčešćih u poljskoj šljahtinskoj literaturi. Gombrovičev „Ferdidurke“ je u odnosu na njega kao „Don Kihot“ u odnosu prema sred-= njovekovnom riterskom roma nu. Kod Gombroviča se kompleks više vrednosti šljahtića povezuje sa kompleksom niže vrednosti Poljaka. „Rešenje oba mora biti mazohističko. To je pokušaj da se nađe izlaz između Scile mnacionalizma i Haribde snobizma, Politički to zmeuači odreći se pretenzija velike države. Na jednom mestu Gombrovič piše „bacili ste sve na đubre. što je bilo nešto i trudili ste se da to zaboravite“. Takav odnos ne samo prema literaturi, Već i prema čitavoj poljskoj tradiciji on je izneo u romanu „„Trans-Atlantik“, Tu je izneo sve što se u poljskoj tradiciji maskiralc, izneo mjenu neosveiljenu stra nu.

Bilo je reči o đemaskiranju kođ Gombroviča. On sam ne jednom kaže da se speciializirao za demaskiranie svih vrsti pseudozrelosti. Tu u prvom ređu spada kritika poljske kulture, koia želi da se uzdigne na evropski mivo. Otuđ svaka od njegovih ličnosti niie samo ono šfo ie, već ·i što želi da bude. Svaka ličmosf. ın stvari. ima za ideal sebe” i želi: da se da miega uzdigne. Pri fom Gombbrvnvič ličnost ne demaskira biološki.

. To je daleko komplikovanije kod njega. · Što se tiče problema „zrelosti“ i „nezrelosti“, svaka ličnosti je glumac i režiser 'stovremeno. Prvi prelazi u drugog da bi mogao da iskusi u sebi njegovo poniženje. Mit režisera je prisutan u. celokupnom njegovom stvara!aštvu. U bezbožničkom delu Gombroviča taj mit opredstav lja ostvarenie maštanja o bĐožanstvenosti..

B. BR.

L'S NOUVBLLES JP. R.R,ATR,B,S

Da li postoji filozofija fantastičnog

| U ČLANKU „Tajna fantastičnog“ Marsel Šnaider govori D Roberu Kanteru, koji je, pišući o njegovoj studiji „Fan tastična književnost u Francuskoj“, izjavio žaljenje što Šnajder nije pokušao da skicira čitavu filozofiiu fantastič nog, kao što je neđavno Klod Roa u početku svog dela o umetnostima postavio mijene prve obrise. Šnaide» kaže da je niemu bio cilj. samo da pokaže nastavak te kniževne vrste, od srednjeg veka do naših dana u francuskoji knii ževnosti, za kojiu še inače smatra da ni*e bila naklonjena takvoj v'ziji sveta.

Dalje u članku „Šnajder kaže da je Kanterova želja ispunjena, jer su nedavno objavljene dve studije o istoj temi: „U srcu fantastike“ od Rože Kajoa i doktorska teza „Zavodljivost neobičnog“ od Luja Vaksa, profesora filozo= fije na fakultetu u Nansiju, Prvi „pokušava da definiše fantastičnosii : uametnosti dok drugi jisptuje da li je ona izvesna estetična kategorija, Ddnosno da li je moguće postaviti jednu filozofiju fan tastičnog. Ovim studijama ova dva pisca uspela su la odnesu izvesnu pobeđu u ko. Trist_faniast'ke,

Prve postavke Kajoa slažu

se sa Šnajderovim: „Za mene, fantastično znači pre svega nespokojstvo i raskid sa ramij:m... MPantasiično mije fantastično ako se ne pojavijuje kao nešto neprihvatljivo za iskustvo i razum“. Ali,

iđući dalje, Kajoa se odvaja, -

ostavljajući po strani unapred utvrđeno mišljenje (Broigel, Boš), postavke (vilinske priče, mitologija), i vezuje se jedino za prikrivenu fantastiku, Tukavu, neobuhvatljivu, jedva vidljivu i jedva izraženu. Ali, zašto jedna fantastika da isključuje onu dru= gu? Na kraju svoje studije Rože Kajoa vrlo dobro kaže: „Fantastično izbija iz kontradikci-

je koja se odnosi na sam

život, i ona fremutno obara i same granice koje život odvaja od smrti“. Život, smrt — Zar nisam uvek govorio da je fantastično i nešto na= tčulno? — „Šdođaje „Marsel Šnajder.

Za Luja Vaksa, ubeđenog fenomenologa, fantastika nije suština, već samo forma. Ta forma, Koja je spoljna za nas, pravi predmet pred našim očima, može uticati na čitaoca, otuda «đPgzavodljivost neobičnog. Nema spoljne fantastične stvarmosti u ličnosti, niti nekog drugog sveta, ni platonističkih ideja o fantastičnom. Mi sami fo izmišljamo, i ne samo našim osećanjima (u saradnji sa strahom, naklonošću za strašnim, za perverzilama), već i našom uobraziljom koja utiče da verujemo da jedan nepostojeći svet zaista posloji.

Luj Vaks kaže: „Svako sebi

kuje sl'ku sveta, svako poseduje neko saznanje više ili manje jasno o mogučem i me mogućem. o normalnom i užasnom. Neka se samo jedna pukotina pojavi negde, i fan=tastično izbiia iz nje. Izb'ja iz sukoba st arnog i mogućeg“. - |

Ali, ono što nam omogućava da živimo, ieste stvavnost, istina, ili još bolie — ta'na! A to je ono što traže i ispituiu ·'— okoreli raciamal'sfa Rože Kaioa i sftrogzn wa+njemn fenomenalnog Luj Valka#,

N. T.

BBivAKereNi ČASOPISA,

" nastavlja

VAPROSY i LITERATURY

· Nesavremena savremena priča

U OBLASTI kratke priče, tvrdi K,. Bukovski u svom članku „Da li službena misija kratke priče“ (broj 134 od 2. -decembra ove godine) đogađaju se značajne promeme koje potvrđuju vitalnost OVOg žanra i mogućnost da se ponovo uzdigne do nivoa klasičnih obrazaca. Uzrok sadašnjem stamju stvari on objašnjava teorijskim i društvemo-kultumim određenjima kratke priče kao književne vrste. Naime, kratka priča, za razliku od ostalih žanrova, koji mogu da se inspirišu i Književnim izvorima, po njegovom mišljenju, mora da pođe od životne stvar nosti. „Samo ono što se zapazi u životu leži u osnovi kratke priče, i to samo ono što je zapaženo sada a ne nekad, u nekom drugom vremenu“, kaže on. Ali to preimućstvo kratke priče može ponekad, Bukovski, da se pretvori u nedostatak kao što se, početkom tridesetih godina ,i dogodilo u Sovjetskom Savezu. Ne samo da je tada stvarnosni materijal došao u prvi plan, ne samo da je faktografija polisnula sve ostale „čak i umetničke elcmente kratke priče, nego je taj materijal sužen na jednu određenu oblast društvenog života, na proizvodnju materijalnih dobara. Kratka priča je tada bila stavljena u službu „operativnosti“. sa zadatkom da opisuje „napredna gra dilišta, napredne brigade, napredna preduzeća, napredne kolhoze, napredne farme itd.“. Kratka priža je i tađa, prema svojoj definiciji, polazila od živcta, ali je imala službeni, prigodan karakter. Najpre je time bila zahvaćena novinska, zatim kratka priča u časopisima i najzad su počele da se od takvih priča prave Knjige. Kratka priča je zapostavila socijalnu i dru·štvenu- problematiku i svela

„Be ma interpretiranje · proiz-

vodnih pitania. Njen junak se pretvorio u čoveka proizvodnje. U to vreme („bumih petoletki izgradnje“) i roman je bio u sličnoj situaciji, no on se, manje ili više, oslobodio neknjiževnih Winilaca, dok kratku priču „društvena misija“ do danas sprečava da se vrati svojoj „literarmoj mi siji“. Činjenica da je proizvodmja „osnova materijalne strukture življenja i da kvan= ftitet u određenom vremensko> prostornom obimu rađa kva= litet činjenica nije ni približno dovoljna kompenzacija za ovaj Književni rod. Jer sve dok se ne oslobođi etikete „borbenog operativnog žamra“, „glasila novog“, kratka priča, bo rečima Bukovskog, ne mo= že da odgovori svojoj ulozi avamgardnog žanra ruske literature iz koga su ponikli Dostojevski, 'Dolstoj i Gogolj.

(5. B.)

· KNJIŽBVNE NOVINE