Književne novine
e aa na a La
O
ES
aa
O a i a II —S SOeRuNr:S
Intervju intervju intervju intervju intervju intervju intervju infervju intervju intervju intervju intervju infervju intervju
Razgovov sa
Gregorom Strnišom
nepotrebno je RRSPRAVIJATI O PESIMIZMU II} wyptinnnignnman
SLOVENAČKI PESNIK Gregor Stmiša je upravo objavio zbirku stihova „Zvezde”. Povod za ovaj razgovor je bila ta knjiga; temperamentu mog sagovornika, međutim, više je odgovaralo da, iz svojih vidika, govori o problemima i almosferama savremene slovenačke literature i literata.
Kakva, je poetska klima pbrethodila Vašoj pojavi + u kojoj meri i koko ste Vi bili zavisni od, nje?
TEDNI SU PISALI stihove o zlatnom žitu i dragoj devojčici i svojoj crnoj žalosti, pa je sve skupa više bilo nalik na šetnju nedeljom nekog zaljubljenog srednjoškolca nego na poeziju. Drugi su pisali da na svetu, dođuše, nije sve tako kako bi trebalo da bude, da ipak svudđa nalaziš dobre ljude i da. sunce uvek negde sija, pa makar za oblacima, tako da je sve skupa više bilo nalik na nedeljni članak novinara nego na poeziju. Neki su, pri tom, očigledno pažljivo. čitali naše novine i kadđa su utvrdili da su već i novinari počeli da pišu, recimo, o stam=benoj krizi, i o drugim teškoćama našeg svakidđašnjeg života, i da je, dakle, govoriti o takvim stvarima zvanično dozvoljeno, počeše odmah da objavljuju šalive i .gorke“ 'stihove o tim feškočama i o raznim rđavim i korupcio= haškim svojstvima naših dobrih ljudi, A naši Yecenzenti, koji su očigledno literame teorije jli bar lekcije o satiri i humoru nešio lošije maučili, odmah utvrdiše da smo konačno dobili pravu satiričnu poeziju. Isto tako utvrđiše da smo nakon prelaznog doba socrealizma, sa plačljivom poezijom one najbanalnije romantične vrste „mesec“, „balkon“, opet dobili čistu intimnu liriku. Jedni su našli etiku i lepotu prosto u zelenoj tiravici, drugi, mračnija pogleda, nabacali su ı svoje stihove tolko m“~*vačkih Jobanja, kostiju, vrana, pauka, i drugih odvratnih životinja i predmeta, kao suvo grožđe u kolač, da je sve skupa više ličilo na poljsku bolnicu u vreme tridesetogodišnjeg rata nego li na poeziju. A treći su upravo tađa „izumeli“ ono što su drugi u Evropi, a takođe i kod nas, stvarno izumeli već pre triđeset i više godima, i počeli su da eksperimentišu, da se odasvud bušilo. LySJM M",
Ja trave posebno ne volim, a što se tiče kostiju i gamadi, mislim da poezija nije panoptikum i da za ispoveđanje užasa ne traži takvu množinu jeftinih rekvizita, a što se eksperimentisanja tiče moram da priznam da su eksperimenfalne nauke, fizika i hemija, bile još u gimnaziji moja slaba tačka. | - Osim toga, već posle izvesmog vremema sam, više zbog svoje blahe prirode, a i zbog poplave fakvih pesama u kojima se, u nedogled, ponav= ljalo: ja, ja, ja, ja siroti, osetljivi, patnički, razapet između horizontala i vertikala i dijago~, mala dana i noći i železa i betona itd. itd., sav Taj barokni ekspresionizem, pomoću kojeg se autor. koji je iedva napisPo par stihova, već predstavlja svome zaprepašćenom čitaocu kao da je pupak sveta — sve fo skupa postnajalo mi je sve odvratnije.
| Ako su, dakle, jedni sa milostivim zvucima bežali u zeleno kilo stare dobre majke prirođe, a .drusi na sev ples vikali: Gledai*e. tuku me! mislio sam da bi bilo potrebno da se pokuša ne bi li se dalo sasvim mirno, tako kako odraslom čoveku jedino pristoji, da kaže recimo približbo ovo: nn ovom svetu gde sija sunce i šame šume, takođe se tuče i ubija,
Dozvolite mi, kađ ste se toga dđotakli, kakav je Vaš odnos prema pesimizmu,?
LISICA I VUK su se uvukli u seljakovu ostavu i jeli su knebas'cn..Pri tem je lisien čitavo vreme skakutala kroz prozor, čas napolje, čas unutra, da bi videla da li je dovoljno vitka i savitljiv8, a vuk je jeo i jeo i ni na šta drugo nije mislio. Kada je došo selja. lisica ie pobegla kroz prozor, a vuk nije mogao, jer. je bio pređebeo i presit, a seljak ga je pošteno premlatio. Lišica je bila pesimist, jer ni sebi mije verovala, 83, kamoli svetu oko sebe, dok je vuk bio optimist. I sada sebi predstavljamo vuka kako čuči presit i premlaćen u svom brlogu i sebi za utehu čita kuvarsku knjigu. Ima li taj vuk dodir sa svetom? Rekao bih da nema. To baš odgovara priličnom broju naših književnika, koji misle da su duboko povezani sa svetom 1 živofem. a ušjelinu sew nijhov dodir sa svetom je čitanje i pisanje kuvarskih recepata — hoću da kažem — literatura. A kako znaju da je za varenje kretanje veoma dobrodošlo, mnogo se kreću: ncprestann pubtuiu. naravno pa račun društva, u razne strane zemlje, da bi'i tamo raŠirili svoje kulturno poslanstvo i uzgred naučili štogod mudro i korisno. Kada se vrate, svak odmah objavi kakvu pesmu koja se događa na kakvoj tuđoj reci ili građu, da bi čitavoj. miloj domovini javno kazali da su i oni bili. u velikom svetu. ag :
A literati koji svakom prilikom objavljuju svoju veru u Čoveka, uvek su pomalo sumnjivi: previše su slični onom školcu, koji je prolazio kroz tamnu šumu i od straha na sav glas pevao da bi samom sebi dao hrabrosti. a
' Kakav je dakle, moi odnos prema pesimizmu? Da vam odgovorim pitanjem: šta biste vi rekli
|C NUVI oo uo JJ—_ GG GI iii pa a iii Glavni i odgovorni urednik Tanasije Mladenović. Sekretar redakcije Trapor, Dragan Kolundžija, Aleksandar Petrov, Predrag Protić, Dušan Godišnja pretplata 10 movih djnara (1000 starih dinara), polugodišnja 5
Telefoni: 627-286 (redakcija) i 626-070. (komercijalno odđelenje i
o Writičaru koji bi o kakvom savremenom no= manu napisao da je delo stilski veoma dobro, a da to ipak nije prava umetnost, jer autor ne opisuje herojske ličnosti, nego obične, svakidašnje liude? Svakako biste ·rekli da se taj kritičar ruga čitaocima. Vidite, pa ipak su, kao što semi znate, u prošlosti sasvim ozbilino učili autore da su građa i junaci koji su vredni umet~
ničke obrađe (heroji, kraljevi, plemstvo)a i oni |
drugi koji spadaju samo u niske lakrđijaše (seljaci, građani). Kasnije su umetnost silovali moralom i čak su Flobe?a pozvali na sud! Danas se svemu tome možemo samo smejali, a većna nas se već smeje falkvim „Writičerima“ koji, u ocenjivanju umetničkog dela, još uvek šaraju pojmovima kao što su optimizam i pesimizam. Uzvišene i „obične“ feme, moralno i nemoralno, optimizam i pesimizam — svj ti kriteniji uopšte ne mogu biti merila za vrednovanje umetničkog doela. I literarna teorija je to takođe već odavno jasno doMPzala, ali mi, u Ljubljani, imamo uprkos tome još nekoliko recenzentskih fosila koji ti lerditu veseo gome i dalje. A, dođavola, umetnost nije neđeljna škola za male dečake koji vole da Jližu slatkiše i da se boje baba-roge! Kađa meni takav recenzent, ili bilo kome drugom autoru, prebaci pesimizam, uvek kažem: kakav cinik, da proglašava. slabačkim pesimistom čoveka koji je u našem vr-menu, koi» se klania idelima fmdWelskih i filmskih zvezđa, i automobilima i frižiđerima, još uvek dovoljno tvrdoglav da uopšte piše stihove. A onda, opet, kažem: šta zato, mnogo značajnije autore su još pre pola veka napađali publicisti tadašnje klerikalne stranke na skoro bukvalno isti način: „Pesimizam ne volimo, za> padna dekadencija nije za naš narod, pisac
koji slika semo crne •tmap Života nema veze ·
sa našim životom i našim ljudima“,
I ako takvom recenzentn jhi kakvom bužnom pesniku kažeš i javno pokažeš đa se sa njegovim poslom ne slažeš, onda te fako divlje. oporećavaju da uvodiš „surovu kulturu“, prebacivali dramatičaru Smoleu i pesnicima Zašcu, Tauferu i mi. Ali „surovu kulturu“ kod nas je uveo već mnogo ranije dr France Prešern, kađa je u svom poznatom sonetu kazao Kopitaru baš ono što je Dominik Smole rekao onom recenzentu, đa se naime ne meša u stvari koje ne razume. A bio je Kopitar, iako nije imao smisla za poeziju, na svom području i u svom vremenu, ipak naučnik evropskog značaja, što za ovog našeg recenzenia ne bismo mogli da tvrdimo! I ako se taj recenzent, uzgred, još milostivo prituži: „Nekada je važilc
Ovo Ssu'
da su bar pesnici bili jedna cela porođica“, e, fađa zaista više ne znaš da li da se smeješ njemu ili uredniku koji je tu ludđoriju štampao, kada već svaki učenik zna kakva je lepa i srečna porođica to bila! Baš tako: Koseski i Prešern, Cimperman i Murn, Funtek i Kete — jao, kako su se oni voleli! A osim toga dovoljno je poznato da su se, u svim vremnima i kod raznih naroda, javni radnici daleko oštrije napadali i ismejaval: jedmn «drugo. Moramo li zato tvrditi da je to literaburi šta škodilo? Baš
suprotno: svetska Književnost je time dobila
nekoliko izvrsnih satira kakve se danas ipak teško nalaze, „Surova kultura“ je stara isto koliko i literatura. Kako se krvavo još Aristotel smejao i to Sokratu „,AJkibijađu, Euripidu! A danas slovenački dramski p'szozc ili slovenački pesnik ne bi smeo javno da kaže da se ne slaže sa takvom glupošću ili budalaštinom,
· Šta onđa da kažem da mislim o pesimizrmu? Mislim da bih degrađirao svoje delo i da bi sasvim suviše bilo kađa bih počeo da dokazujem da moja poezija u suštini nema pesimističke iđeje. Mislim da je i tako dovoljno sroteskno i anahronično raspravljati, u drugoj polovini dva= desetog veka, o takvoj buđalaštini kao što je pesimizam i opftimizam neke umetnosti.
,A, ruku na srce, kako i ne bih bio pesimist kada sam za svoju novu pesničku zbirku, koju sam pripremao približno tri godine đobio oko 250.000 dinara honorara! — dakle ,recimo približno, toliko koliko dobije samo za jeđan mesec kakav manji direktor kakvog manjeg pređuzeća.
Hoćete li da napravite meku baralelu
između Vaših, ranijih zbirki + ove majno= vije. Šta zapravo donosi u odnosu na Ta .
nije Vaša nova zbirka?
MOJA ZBIRKA „Zvezde“, koja je upravo izašla, donosi osam ciklusa po pet pesama. Tu sam se možda ponegde još više nego pre oslonio na strukturu stiha slovenačke narodne pesme i sam naslov i motiv jednog ciklusa (Galiot) dao sam po jednoj od naših najlepših starih epskih pesama. Nešto više kao autor o svojoj zbirci ne bih govorio. ~ Sadik
< 07A EN + try N-
Možete li onda, mešto Yeći o odmosu između Vašeg poetskog sveta i vremena wu, kome on mastaje?
TAKOĐE ni o tome ne bih sam mnogo govorio. Ako smatrate da je moj nad što vređan, onda je i, eo ipso, takođe savremen. To se doduše samo
po sebi razume, ali većini slovenačke „kritike” to još uvek nije razumljivo, i kada bi ti „kri. tičari“ živeli u elzebejanskoi Pm“ ZBROO, oni bi sigurno i samom Šekspiru prebacili da nije savremen, jer, eto, u svojim.dramama prikazuje povesti iz davno proteklih vremena,
A neprestano sam sve više ubeđen u ovo: ako neki autor hoće a prikaže zamrš”no”t svoga vremena, to mu sigurno neće uspeti ako ·pokuša ti zamršenost ča n”slika n-strieći a nerazumljivo i zamršeno piše —KRkako bo već rade neki mladi slovenački pisci sa dadm'stičkim blebetanjem. TI isto tako sam ubeđen da autor još uvek nije savremen zbog toga što dovlači u svoje stihove što više izraza iz naše tehničke civilizacije, npr. rađio, neon ,semafor, atom itd. To je previše lako i jeftino,
Što je neko doba više zamršeno, rascepano i prazno. tolil:o strožiie, tvrđe i disciml nova. nije izgrađeno treba da bude umetničko delo K je hoće da ga prikaže. Da sam u pravu potvr« đuiu mi to npjveća dela savremene ep'k" i dra= matike. Pročitajte Kamija, Sartra, Anđrića, Hemingveja. Ako i poezija ne kreme istim putem izgubiće se uskoro u ćorsokaku praznog ekspe» rimenftisanja i formalnog igranja, kao,što se to sa umetnošću u celini u prethodnim dobima već više puta i događalo. i
. Alijenacija se đoamnas smatra za jedmu obštu pojavu u savremenoj literaturi. Šta Vi mislite o tome?
MISLIM da je alijenacija u suštini stara toliko koliko ljudski rod. Šta je naime više alijenacij= sko nego, recimo, događaji i junaci grčke tra-
. gedđije koja je prikazivala gnusne i krvave sage Artiđda i Labđakida. A govore da je problem
aliien»cije danas dale"n v'šm gorć' nom hilo kada pre, jer predmeti tehničke civilizacije čoveka sve više zarobljavaju i opredmećuju —
Yeificiraiu, O fome ne bih mcsaen nežn više
da govorim, Ali vam savetujem da upitate o tome nekog slovenačkog propalogs stuđenta, koji je zatim postao kulturni novinar — ovih je kod nas kao lišća i trave — jer dovoljno zarađuju da bi sebi mogli da dozvole sva dostignuća tehničke civilizacije Ja takv' prob'emn (da bi me previše komfora savremene civilizacije ubilo) zaista nemam, i, s obzirom na visinu autorskih honorara, s velikim optimizmom gledam u budućnost: baš ništa ne govori da ću se bilo koliko i bilo kad reificirati, č
Razgovor vodio Ljubiša Đidić
Nastavak sa 2. strane
„POLJA“ NA PUTU KA SAMOSTALNOSTI?
GODINAMA su „Polja“, novosadski list za kulturu i umetnošt, predstavljala samo bledi odraz beogradskog časopisa „Delo“. Ali malo-pomalo redakcija se donekle izmenila i u poslednjem dvobroju za no= vembar-decembar 1965. godine za> paža se prvi znak izvesne samostalnosti. U fom pogledu karakte= rističan je napis „Književni raz govori“ potpisan inicijalima P. M. (verovatno: glavni i odgovorni Urednik Petar Milosavljević). U tom članku moflirani su neki neđavno obavljeni književni razgovori: sim-= pozijum o posleratnom jugoslovenskom romanu održan na inicijativu Udruženja književnika Srbije i razgovor. grupe književnika u redakciji časopisa „Delo“ o posleratnoij jugoslovenskoj Književnosti.
Iako je pokazao mnogo kritičnosti prema simpozijumu koji je Organizovalo Udruženje književnika
· Srbije, P. M. je ipak priznao: „Bi-
lo je na tom simpozijumu najno= vijih periođizacija, parcijalno zanimljivih zahvata, mišljenja samih po sebi dovoljno ·prihvatljivih i interesaninih“. S druge strane, upr= kos blagonaklonosti prema učesni-
| cima razgovora u' „Delu“, P. M. je
morao da primeti da je ovaj skup pokazao i „jedno sasvim drugo li-
'ce naše sadašnje Književne klime:
nervozno, sitničarsko, puno snmonezadovoljstva, kađ kritiku čaesto zamenjuie Kriticizam, kad se ambicije više iživljavaju u minucioznosti formulacija negoli u globalnim zahvatiraa, više u demonstri-
Puvačić, Vlađimir MRozić,
ranju znanja nego u odbrani ideja, koncepcija, sinteza“.
Ne znači li to možđa jednu novu fazu u životu „Polja“, fazu u Kko> joj bi se ovaj list mlađih novosađskih pisaca oslobođio „tutorstva jednog kruga beogradskih pisaca i unosšto vlastiti ton u savremeni književni život. Tu novu fazu pozdravio bi svaki ljubitelj naše knji= šževnosti.
JD,
POGODI KO SAM
U NEDELJNOM beogradskom listu „Svet“ lansirana je jedna nova druš tvena igra: pogođi ko sam ili obmana lakovernih,
Već u dva navrata list je objavio jotografiju poznatog američkos knji ževnika Sola Beloua (Saul Bellow), autora romana „Hercog“, kao sliku sovjetskog obaveštajnog oficira Abela, koji je- svojevremeno zamenjen sa pilotom U-23 Pauersom i čije je pravo ime (navodno) Aleksandar Belov. Domišljajući se da je, možda, ko mu ga zna, ime Sol (Saul) neka
Bogdđan A. Popović. Tehničko umetnička oprema Dragomir Dimitrijević Pavle Stefanović, Kosta Timo'ijević i Petar
kva američka kratića od Aleksandar i daizmeđu nekog ko se zove Bslov i onog ko se zove Belou (Be!low) ne mo že biti nikakve razlike, „vešti“ novinar „Sveta“ izvršio je jedinstvenu simbi ozu dveju ličnosti. Ostalo mu je samo da patentira svoj pronalazak, pa da i njemu pripadne neka para kad izdavači dela Sola Beloua počnu da objavljuju kao spise Abela-Belova, „najvećeg špijuna XX <–{HG stoleća“!
Nešto drukčiji vid iste igre pDogo= di ko sam dat je u članku posvećenom jedmoj populamoj ličnosti za koju se, od reči do reči, kaže sleđeće: „Svojoj anđeosko-satanskoj prirodi... (njenoj đemonskoj komponenti) može da zahvali za mnoga nerazumevanja ljudi koji su u životnim trenucima odlučivali o njegovoj sud bini.“ Šta mislite — na koga se ove reči odnose? Na Ničea? Riharda Vagnera? Sigmunđa Frojđa? Dostolevskog? Pola Gogena? Mikelanđ-la? Albrehta Direra? Makijiavelija? Dizraelija? Staljina? Čerčila?
Koješta! Reč je — o Šekularcu.
POPLAVA KOCKARNICA
KAO ŠTO JE svima pomato (jer se nije šteđela ni pompa, ni pbublicitet ni neizbežna „umetnica“ Lola Novaković), Beogradđ je neđavno
dobio fzv. Kasino-kabare, tj., srpski rečeno, kockarnicu. Sad šest Kkrupijea (tri Italijana i tri Jugosloven&) obilaze stolove i nude svoje usluge — buđelarima.
Potreba za devizama — pretvorila se u pravu hajku na pare. Pa kako
sve rešavamo po republičkom i ko» munalnom ključu, i ova pomama organizovana je u tom duhu: imasmo kockarnice u Sv. Stefanu, Opa=> tiji, Dubrovniku, Portorožu, Bledu, Zagrebu i sad, evo, i u hotelu „Ma“ žestik“. Imamo više zvaničnih kockarnica nego Italija. Imaćemo ih još više kad komune — preuzmu stvar u svoje ruke.
Ne postoje, međutim, nikakvi izgledi da se tom posebnom obliku sitnoburžoaske stihije stane na put. Sto i jednom razlogu protiv suprotstaviće se, odmah, sto i dva razloga za. Obiasniće se, kao što se već uveliko čini. da su kockarnice, prvo, dobit za naš turizam, i, drugo, da su namenjene isključivo strancima. IT neće se shvatiti da se turizam tako, s repa, s krova, ne razvija. Da su najpre neophodni dobri putevi i valiani hoteli, dobra zabava; da su jedino oni potrebni. Ne shvata se, takođe, da je već danas u kockarnicu mogućno ući i bez pasoša, da njeno carstvo korumpiranosti otvara vrafa svakome. Neki, izgleda, ne žele da odgovore na pitanie· Kako se to, kakvim čudom, moral socijalističkog društva slaže s kockom?!
Svejedno, na odgovor — čekamo. Dotle, ruleti će se okretati. Ali za retke posetioce. Jer, naše kockar-
nice, prema obaveštenjima, i u se zoni, zvrje prazne. One, same sObom, dokazuju da su nerentabilne i da, možda, nisu toliko potrebne strancima (za koje su otvorene) ko-
O naam aaa aa + : X. \ 3. 396 O. S O liko onim našim poslovnim ljudima ea aa koji su ih otvorili i koji se još snei a SS ~ bivaju da otvoreno zakorače u njih. –”_— e i “ ~ D. S. | Ređakcioni odbor: Božiđar Božović, Dragoljub S, Tgnjatović, Momo
Volk. List izlazi svake druge subote Pojedini prmerak 50 para (50 dinara). novih dinara (500 starih dinara). Za inostranstvo dvostruko. Tist izdaje Novinsko·izđavačko preduzeće „Fmnjiževne novine“, Beograd, Francuska 7.
administracija). Rukopiši se ne vraćaju. Tekuci račum broj 601-1-208. Štampa „Glas“, Beograd, Vlajkovićeva, 8.