Književne novine

- KNI

ŽEVNE VINE

Intervju sa Aleksandrom Petrovićem

intervju intervju intervju infervju intervju intervju intervju mtervju intervju intervju intervju intervju inter Umetmik mora d li OnO ŠtO Ofiri

MA KOLIKO se izvesni kritičari truđili da mu ospore “vrednost, Aleksandar Petrović je, naročito svojim najnovijim filmom „Tri“, dao Osoben pečat našoj kinematopgrafiji. Petroviću se najviše žamera što svoje ideje ne dokazuje već ih samo postavlja. 'Žar Rene Kler nije lepo a „Ideje treba iznositi ali ih ne dokazivati“. ČESTO SE GOVORI o tome da wostoji svega mekoliko opštih tema koje su večite. Vi ste se opredelili ža dve: ljubav i smrt. Zbog čega?

JA SE, u stvari, nisam opredeljivao — u meni se samo mprobuđila ljubav za ta dva pola naše sudbine. 'Zgražavam se od pomisli da bih moSao da zasednemida smislim za koju tematesku oblast bi bilo, iz bilo kog razloga, najsvrsishodnije da se opredelim. Na filmu, ili barem kođ mene je to tako: opazim jedan gest, ili rizor, ili ponor nekog predmeta i poetska kičma uudućeg filma je stvorena... Sve drugo je stvar rađa, napora — uživanja; kažem uživanja i mapora, jer onog trenutka kada vas posao počne stvarno da muči, da vas Žulji, tog trenutka poezija u vašem poslu umire. Najbolje je pričekati dđa ga ponovo zavolite — na filmu ie to na žalost nemoguće (iza vas se nervira industrija): zato ima malo iskrenih — stvar– nih filmova (to je, razume se, samo jedan od razloga — ima i drugih).

Što se tiče ljubavi i smrti, ja te dve teme uopšte ne bih odvajao: bar sam ih ja od samog početka doživeo kao dva lica jedne iste stvari. "To je, uostalom, jedini i pravi razlog zbog koga bi Čovek trebalo đa bude optimista. Šta bi, najzad, bila ljubav bez smrti — spomenik samoj sebi — konzevva. Od svih primedbi koje su stavljene mojim filmovima, najviše me dotiče ona da su moji filmovi nehumani Tnladni. Ja samo smatram da oni nisu Opredeljeni i trudim se da ne budu sentimentalni. Ja ljubav i smrt vidim i doživljavam samo kroz čoveka, kao inspiraciju i razlog bogatstva njegove psihologije i snova. Da vas podsetim — već moj prvi film „Dvoje“ insistirao je na jedinstvu ljubavi i smrti, na ljubavi kao na jednom viđu inkarnacije smrti.i na smuti, kao integralnom delu ljubavi. I „Tri“ se, na kraju Kkrajeva, završava konfrontacijom ljubavi i smrti — njihovim nerešenim krajem.

Dakle: opredeljujući se za ljubav i smrt, ja sam se opredelio za čoveka: granica tu nema, pa će se, nađam se, u polje te dve osnovne Wkoorđinate smestiti još mnogo novih motiva naše situacije koji prividno sa tim osnovnim elementima i ne moraju da imaju neku direktnu vezu. Prepustimo se vremenu — koje je i samo vazlog smrti i inspiracija ljubavi,

TREBA LI wmetnik da buđe pre bosmatrač jeo sudija protagonistima svoga dela?

· DA SAM HTEO da suđim ja bih studirao pra-

va, a ne bih se bavio, recimo, umetnošću. Umetnik, međutim, po meni ne sme da bude samo posmatrač, on to i nije... On mora da voli ono što ofkriva. Čak i nauke nema bez strasti, a kako bi umetnost mogla bez nje da opstane? Kod nas se, međutim, često brka sentimentalno sa emofivnim, naivno sa anhgažovanim... Tačno je da je savremena umetnost objektivna (otuda i ta zamerka da je neopredeljena): — opredđeljenost. međutim. pa i moj stav, ako hoćete, štvorili su se ono trenutka kada sam se ja nekom sadržaju okrenuo. Ko mi daje pravo sudije, da se stavim iznađ života. Toliko prepotenina savremena umetnost nije — na svu sreću, jer to predstavlja· zalogu njene nenaivnosfi... Zar Vam se ne čini da se u svakom činu suđenja, bar u umetnosti, nalazi mera naivnog i banalnog?

VI STE u svojim filmovima i scenarista ili koscenarista. Da li vas to ograničava kao reditelia? NIUKOTLIKO, naprotiv. Ja ne bih mogao da zamislim da mi neko drugi otkrije ideju i da precizan nacrt scenarija, to jest filma... Time neću da kažem da se ne može i tako raditi. Ja do sada nisam tako radio i mislim da ne bih mogao ni ubuduće. To ne znači da bežim od literature — ja samo literaturu, kada se s njom udružim, shvatam kao preteksi svog budućeg filma, a ne kao model. Najzad, a to se često gubi iz vida, ja sam i počeo svoju karijeru Disanjem. I. čini mi se da sam dosta toga i napisao — o filmu, i povođom filma, razume se, ali ti tekstovi imaju, valjda, i neku svoju autonomnu tekstualnu vrednost. Više puta sam morao, stvarno, da se čudim činjenici da se meni oduzimalo pravo da budem scenarista svojih filmova, a da su fi isti ljudi, za neke druge moje kolege, koji se pisaniem uopšte nisu bavili, ili u mnogo manjoj meri, smatrali da je sasvim prirodno da sami sebi pišu scenarija. Ovim, razume se, ne želim da to pravo uskratim bilo kome, ali jednostavno želim da ukažem ha jedan paradoks. Da rezimiram: trudim se da snimam filmove koji će biti u estetskom smislu sasvim jedinstveni, od zamisli do tonske kopije. Za takvu vrstu filmova smatram da je neophodno da se reditelj autorski postavi od početka do kraja Yada na realizaciji jedmog filma. Pri tom, ne isključujem ·saradniu literature, u onoj meri u kojoj ona predstavlja život. }

| Glavni i odgovorni urednik Tanasije Mladenović, Sekretar re S. Izniatević. Momo Kapor. Dragan Kolundžija, Velimir Lukić. izlazi svake druge subote. Pojedini primerak 50 para (50 dinara).

dvostruko. List izdaje Novinsko-izdavačko preduzeće „Književne novine“. se ne vraćaju. Tekući račun broj 601-

SCENARISTI se žale da često me mogu da prepoznaju suvoj Jilm ma platu. S obzirom, da vodite dužnost umetničkog direktora „Avalafilma“, a i kao editelj, bilo bi veoma interesantno da mešto kažete o ovome?

AKO JE PILM dobar, pa ga scenarista ne prepozna, utoliko bolje. Ako je film loš, onda ne vredi ni govoriti; u svakom slučaju, onda bi za scenaristu bilo mnogo pametnije da je sam DOkušao da nađe načina da izrežira svoj scenario. Možda bi tada film bio bolji, Svakom scenaristi koji insistira da prepozma svoj Scemario, savetujem da nađe mačin da se sam bavi režijom — očigledno: on fo intimno i želi..

JEDNA KOMISIJA zabrani film, druga. ga odobri. Stari problem, koji se ponovo ostavlja posle slučaja sa filmom „Roj“ Miće Popovića. U čemu ie stvar?

OSTAVIMO Komisiju na miru. Nađam se da će uskoro i ona nestati. A, inače, stvar je u nama.

KOLIKO umetnički savet Jilmskog preduzeća, koji je odobrio snimanje Jilma, snosi odgovormost alko' taj film ne ugleda dana?

malne fačke gledišta. U suštini gotovo svaki iole afirmiran reditelj danas, sa manje ili više nervoze, rađi ono što želi (u granicama, razumnosti, razume se). Ja lično smatram da bi đanas i sami producemfi trebalo da postanu protagonisti autorske kinematografije u njenom organizacionom vidu. Donekle mi je i razumljivo zašto se neki autori za nju zalažu — povećala bi odgovornost. |

IZ KOJIH će se krugova stvarati budući, mladi filmski kadar?

NADAM SE i pokušaću da tome doprinesem — pretežno jz krugova diplomiranih studenata filmskog odseka Akademije. Što ne znači da ne freba otvoriti vrata i drugim ljudima, U tom slučaju, međutim, ukoliko ne dolaze direkfno iz filma, neophodan je prethodni staž, jer na filmu postoje izvesha' mnanja tehničke i strukturalne prirode, koja se moraju naučiti. |

STA ZAMERATE našim fimskim kritičarima?

TSTO ŠTO I SEBI, a lista bi bila podugačka... Pokušavam da film shvatim kao jeđan jedimstveni organizam. Nije mi jasno, kada se već u literaturi jedan literarni kritičar smatra knji-

je, možda, i posledica činjenice da sam se sam bavio filmskom kritikom. U svakom slučaju moj je utisak da domaća filmska produkcija i domaća kritika u poslednje vreme paralelno napreduju.

NA ŽALOST u situaciji u kakvoj sada jeste, gotovo u istoj onoj meri kao i autor,

Nastavak sa 3. strane

pozorišta, štampu, radio i feleviziju — da najozbiljnije pristupe razmatranju ovog traženja prevodilačke staleške organizacije i što pre počnu da unose nove honorare u ugovore o prevođenju književnih i naučnih dela.

Udruženje smatra da bi u ovom smislu bilo neophodno izvršiti i revalorizaciju još važećih ugovora, onih koji su zaključeni pre reforme, s obzirom na činjenicu da su cene knjiga povišene u odnosu na kalkulacije pre reforme, i da je, sem toga, izvršena revalorizacija svih primanja u ovoj zemlji, pa tako i primanja radnika neposredno zaposlenih kod svih korisnika prečvoda. Nema sumnje da prevodiocima, kao autorima prevoda, treba obezbediti srazmerna prava na korist od vlastitog rada.

UPRAVA UDRUŽENJA KNJIŽEVNIH PREVODILACA SRBIJE

NAJMANJI PROCENAT

U INTERVJUU objavljenom u listu izdavača i knjižara Jugoslavije „Knjiga:i svet“, koji je nedavno ponovo počeo da izlazi, Puniša Pavlović, predsednik Udruženja izdavača i knjižara Jugoslavije, ovim rečima je objasnio strukturu prodajne cene knjige: „Prema nekim grubim procenama od 9 do 11 odsto troškova, u proseku, ide na autorske honorare, 39 do 42 procenta odnose grafičke usluge i hartija, poštanski troškovi idu na 14 do 18 odsto, akvizicija na 14 do 20 dosfo, knjižarski rabat je između 20 i 30 odsto, i kad se sve to sabere. oduzme i podeli, izdavaču oOstane od 8 do 12 procenata za podmirenje svih drugih troškova i za fondove“. Sigurno je sve oyo tačno, ali pisci sa povećanim nestrpljenjem, ko zna već po koji put, postavljaju Dpitanie kad će na svojim knjigama zarađivati više od pošte, akvizitera i knjižara?

DESET GODINA ZALJUBLJIVANJA

PITAM SE KAKO SMO ŽIVELI pre nego što je Mario Faneli sa svojom ekipom pustio prvi jugoslovenški televizijski program u ctar? Šta smo radili uveče? Koga smo ogovarali ujutru? Bez koga smo bili bespomoćni utorkom, kada nema programa...

Kađa sam prvi put video televizor na jednoj izložbi tehničkih dostignuća pre petnaestak godina, nisam ni sanjao da će pomoću ite kutije dvadesetak jugoslovenskih pisaca početi da prave jednu novu

bar sa for-

vrstu literature, do tada nepoznate istorijama naše književnosti. Deset godina je prošlo i televizija je postala bliska kao devojka sa kojom se zabavljamo od gimna-

zijskih vremena. Polako starimo, mi i ona — gunđamo jedno protiv drugoga, a uveče se volimo 1 zajčdno čekamo starost.

Oni koji se rode u ovom televizijskom vremenu, neće doživeti čudo otkrića pred upaljenim ekranom. Televizor će im verovatno izgledati isto tako prisan i običan, kao telefon ili lift.

A pioniri televizije, ličiće im tada na naivne istraživače, kojima su slučajnosti i preterani napori Oolkrivali opštepoznate stvari.

Ipak, iza nas je ostalo jedno drago vreme, ogorčeno, puno Nnesporazuma, radosti, neuspeha i uspeha, pogrešaka i preteranih kritika. Hajde, da se sledećih. deset godina ponašamo mirno!

Hajde, da vidimo izbliza, kako u stvari izgleda ta ljupka, desetogodišnja devojčica — Televizija!

M. K.

BUGARSKA PROSLAVLJA SLAVEJKOVA

U CBLOJ BUGARSKOJ čitavim nizom predavanja, svečanih akademija, publikacija, članaka i napisa u dnevnim i nedeljnim literarnim listovima, proslavlja se 100-godišnjica rođenja Penča Slavejkova. Penčo Slavejkov je jedan od prvih bugarskih pisaca sa čijim delom počinje evropeizacija bugarske književnosti. koji je na bugarsku mlađu generaciju izvršio nesumnjiv uticaj i koji je kao pesnik, esejista i pozorišni radnik bio poznat i van svoje domovine. Švedski slavista Alfred Jensen predložio ga je 1912. za Nobelovu ha gradu, a kađa je Slavejkov umro 1913. godine, njegova smrti je OŽljena gotovo u svim evropskim zemljama. Kao što je bio značajan Dpi.sac, Slavejkov je bio i značajan kulturni organizator, Kao direktor Narodne biblioteke u Sofiji, upravnik Narodnog {eatra, urednik nekoliko značajnih književnih i filozofskih listova i časopisa vodio je brigu o naučnom i ume{fničkom podmlatku, uvodio nove i savremene metode rada u institucije kojima je rukovodio i radio mnogo na upoznavaniu Bugara sa svetskom literaturom i na propagandi bugarske književnosti i umetnosti u inostranstvu. Pa ipak. poslednjih godina svog života bio je teško razočaran i umro je u Italiji, u kojoj se nastanio nekoliko godina pred smrt, jer „veličina ovoga čoveka, kako je za njega rekao značaini bugarski naučnik Asen Zlatarov, nije

Beograd, Francuska ?. Telefoni: 627–286 (redakcija) 1-208. Štampa „Glas“, Beograd, Vlajkovićeva 8.

ževnikom zašto se na filmu jedan kritičar ne bi smatrao sineastom? Ova moja „deformacija“

đavala mira svima onima koji su živeli u kalu života“.

Pesme Penča Slavejkova, njegove poeme „Krvava pesma“, „Epske pesme“, „Sanjarije“, „San o sreći“, „Ostrvo blaženih“ itd., bile-su omiljena lektira generacija bugarskih čitalaca, a mnoge od tih pesama prevedđdene su na čitav niz jezika. Slavejkov je prevođen i kod nas ali ne toliko koliko u drugim evropskim književnostima i ne onoliko koliko bi njegova dela svojom vrednošću zasluživala. KOKTEL ZA JUGOSLOVENE

U KANU. JE ZVANIČNO otvorena ovogodišnja jugoslovenska letnja festivalska sezona. Prema izveštajima naših dopisnika sa ove čuvene filmske manifestacije, na Kroazeti je tom prilikom viđen neuobičajeno veliki broj jugoslovenskih filmskih radnika, kritičara, raznih funkcionera i stručnjaka. U ekskluzivnim barovima drugovi producenti su primali goste, kurtoazno ćaskali sa prijateljima o američkom ili francuskom filmu — a šta drugo kada je tako dosadno i demode spominjati vlastitu produkciju.

To što nemamo filmova za internacionalnu konkurenciju, što mas

· ılVek neko navodno mrzi, što u ra-

znim žirijima sede čuvena imena koja nemaju pojma o avangardnosti našeg filma — treba li još nekom to kazati? Uostalom, za nas mikad nisu bili važni filmovi nego nagrade — i zašto nam ih ne daju kada ih toliko želimo?

Uostalom Kan je tek početak. Brojna filmska braća seliće se tokom celog leta sa jednog na drugi festival i ponavljati svoju priču. A šta drugo kad nemamo ideja za prave i autentične filmove? Dok drugi rade, bore se za vlastiti izraz, teže da otkriju nešto novo, mi se utrkujemo oko toga ko će postati bolji stručnjak za viski. Oni entuzijasti koji na festivale odlaze sa filmovima — mora da se osećaju nesrećnim i nekako postiđenim. Tako im i treba kad ne poštuju

naše festivalske konvencije. Pov,

MI TAK SVIRAMO DALE

U ONA STARA VREMENA kada su kafanske orkestre po Srbiji uglavnom sačinjavali Česi desio se u jednom mestu. nesvakidašnji incident, Svejedno da li opravdano ili neopravđa– no, ogorčena publika zasula je orkestar svim predmetima koji su mogli da joj dođu do ruku. Kada se bura stišala kapelnik je izišao pred orkestar, poklonio se i, kao da se ništa nije dogodilo, rekao: „Mi 1iak sviramo dale“!

Naši kompozitori zabavne muzike. sročitelji reči za tu nazovi-muziku. a na žalost. u poslednie vreme i većina interpretatora tih muzičkih užasa podsećaju na Čeha iz ispričn=

Miodrag Petrović

ne anegdote. Tri dana, i kompozitori i oni koji su imali nesreću da pevaju njihove kompozicije, terorisali su ljubitelje takozvane zabavne muzike u Dvorani Doma sindikata; na onaj isti način na koji nas svakog drugog meseca, na ponekom od bez« brojnih festivala koji se održavaju u ovoj zemlji, terorišu. Štampa, i ona ozbiljna i ona neozbilina, dokazivala je da to predstavlja dđekadenciju zabavne muzike, svedoči o pogrešnim usmerenjimna naših kompozifora, a oni hrabriji čak su tvrdili da to nema nikakve veze sa bilo kakvom, a najmanje, zabavnom muzikom. Za utehu kompozitorima može posluži samo to da su pisci reči bil gori čak i od njih. Odavno se nije čulo ništa neukusnije, gluplje i besmislenije no što su to bile nriče o Vozovima, o letu, o srećnim i nesrećnim ljubavima. A remek-delo i kompozitorske i interpretatorske i stihoklepačke veštine bio ie onaj finalni vapaj za poziv felefonom.

Kompozicije su gore nego na festiva lu „Zagreb 66“. Reči su gluplje nego na bilo kom drugom našem festivalu dosad (a naši se festivali najduže pamte po glupim rečima koje se na njima čuju). Interpretacije su, ukupno uzeto. bile na nižem nivou hneg0 u Zagrebu i Opatiji. Negodovanje javnosti zaglušile su bučne manifestacije Đorđu Marjanoviću, čije je ime.bilo ispisano čak i na transparentima koje su nosili članovi novoosnmovanog društva đokista.

Pa ipak, iako je sve to tako, oni će opet „tak svirati dale“, jer za njih uvek ima sredstava, kao što uvek ima dovoljno prostodušnih ljudi kod nas za koje susret sa „Beogradskim prolećem“ predstavlja ako ne susret sa kulturom, a ono svakako sa Evropom. Neka nam sam Bos pomogne!

„MLADOST“ NAGRADILA

MLADE PISCE

TRADICIONALNU #Književnu na gradu redakcije lista „Mladost“ | Cenfralnog homiteta Saveza omladine Jugoslavije dobili su ove godinč Vjeran Zupn za knjigu eseja „Ispri“ ka za pjesmu“, Niko Grafenauer M zbirku poezije „Stiska jezika“ i Mit ko Kovač za roman „Moja sestfa Elida“. Prema obrazoženiu žirija, nagrađa Vjeranu Zupi dodeljena jč za jedinstven e-ejistički poduhvat di se naša savremena momvzija tumači savremenom mišliu o nesniku. Niku Grafenaueru za modđeran pristup je zičkori gradivu. pri čemu je OVal pesnik umeo da čuva i tradic:onnlne vrednosii slovenačkog jezika i Mirku Kovaču za epsku zrelost u dočara” vanju određene sredine.

izne rraenezur anenuuneunanmnuumazmueanarumsrr ru sengaeaeaaizaeieaa

đakcije Bogdan A. Popović. Tehničko-umetnička oprema Dragomir Dimitrijević. Redakcioni odbor: i žovi ljub

Aleksandar Petrov, Predrag Protić, Dušan Puvačić, Vladimir Rozić, Pavle Stefanović, Kosta IR R e J POO Ca ORII Godišnja pretplata 10 novih dinara (1.000 starih dinara), polu godišnja 5 novih dinara (500 starih dinara). Za inostranstvo

i 626–0%0 3(komercijalno odeljenje i administracija). Rukopisi