Književne novine
· KNJIŽEVNE NOVINE
intervju intervju intervju intervju intervju intervju intervju intervju intervj
DUŠAN TRBOJEVIĆ, kompozitor i pijanista, višestruko je vezan za naš muzički život: pro· fesor je Muzičke akademije u Beogradu, jedan od najvećih propagatora muzike, osnivač i umetnički direktor Somborskih muzičkih večeri, ustanove koja je od neobične važnosti za mu zički život ne samo Sombora već i čitave Republike.
MNOGI ISTAKNUTI UMETNICI izbegavaju, da u isto vreme budu i pedagozi, smatrajući, verovatno, da je nemoguće maći spoj između, pedagogije i umetničke kreativnosti. Vi ste se ipak prihvatili profesorskog poziva, što nmayvavmo znači da ste protiv ovakvog stava?
DOZVOLITE MI da odgovor ma ovo pitanje počnem citatom iz jednog dela pesnika-filosofa K. Gibrana: „Niko vam. ne može oklkriti ništa sem onoga što već leži polubudno u zori vašeg znanja... Učitelj vam ne. daje svoju mudrost, već pre svoju veru i ljubav. Ako je zaista mudar, on ·vas neće prisiljavati da ulazite. u kuću njegove mudrosti, nego će vas radije dovesti do praga vašeg sopstvenog mišljenja“. Ovim. rečima bih možda najlepše mogao da izrazim svoj stav prema pedagogiji koja je za mene jedan od aspekata umetničke kreativnosti, Pedagogijom se bavim relativno kratko. vreme, nedovoljno da donosim definitivne postavke o suštini tog poziva. Pa ipak, sve više dolazim do jednog zaključka: da u krajnjoj liniji sve zavisi od studenta i njegovih sposobnosti. Zavaravamo se kad kažemo da je neki pedagog „stvorio“ umeinika od prosečnog studenta. U takvom slučaju rastanak sa profesorom je obično i kraj nadobudne karijere, jer se gotovo istog časa.plamen, veštački podržavan, gasi.
OVIM NARAVNO svakako ne želite da umahnjite odgovo?nost i važnost pedagoga?
NAPROTIV, njegova vrednost i zadatak nisu (bar kada je reč o.individualnoj mastavi) toliko u radu sa prosekoan, koliko u otkrivanju često skrivenih sposobnosti kojih ponekad ni sam student nije svestan, njihovog kanalisanja, nalaženja prave mere u primeni „čvrste ruke“ i ostavljanja dovoljno slobode studentu. Nije stvar samo u tome šta će student učiniti sa muzikom. nego i šta će muzika učiniti s njim. Pedagog je sličan gajgerovom brojaćču koji neprestano ispituje tle, nalazeći ponekad samo iskru, a nekad veliki rezervoar sposobnosti, čije uobličavanje predstavlja stvaralački akt.
ČESTO SE GOVORI o problemu muzičke publike, . o-tome Kkako su koncertne sale prazne. Beogradska filharmonija je, verovatno tražeći novu, publiku, ušla i w halu fabrike „Goša“. Postoji li zaista problem, koncertne publike i kako ga vi vidite?
OVO JE PROBLEM o kome se godinama bDpiše i govori. Najlakše bi bilo izneti nekoliko statističkih podataka i baciti krivicu ma organizatore, umetnike i one koji daju (ili ne daju) pare. Nesumnjivo je da svako od nas snosi deo krivice i bilo bi nepošteno to ne priznati, Međutim suština celog problema je u stavu našeg čoveka prema muzici. A taj stav je Često —d suviše Često — sasvim pogrešan. Zato imamo čestu pojavu da ljudi koji ne znaju mnogo o savremenoj umetnosti, i pored toga što je neće možda razumeti, odlaze da čuju i vide savremeni film, dramu, poeziju ili izložbu; ali ćete čak i među ljubiteljima muzike naći Vvecliki broj onih-za koje muzika predstavlja isključivo relaksaciju i. prijatnost. To praktičho znači slušanje određenog broja dela koja su ili garantovano blagozvučna, ili dobro poznata. Uopšteno govoreći za našu sredinu je pojam muzike još uvek istovetan sa pojinom zabave; muzika je nešto što prati neku drugu radnju — film. čitanje novina, ćaskanje, večeru, nešto što se može slušati uzgred. Odraze takvog stava nalazimo u javnosti svaki Čas, Uzmimo, recimo, ovaj primer: koliko je članaka, prikaza, inter-. vjua, slika objavljeno o pobednicima pulškog festivala? A onda — te iste novine donose najkraću moguću vest da je hor „Jože Vlahovićć osvojio zlatnu medalju na međunarodnom takmičenju u Mađarskoj, ili da je Simfonija MR. Bvuučija dobila prvu nagradu na briselskom konkursu? Gde je, tu srazmera i logika i ko je (tj. da li je,iko) odgovoran za to? Koliko je preduzeća bilo sponzor zabavnih priredbi i emisija, izbora lepotica i bogatih lutrija? A ni jednom od hih „mecena“ nije palo na um da samo deo fe sume dodeli za muzičku kulturu svojih radnika i svog mesta.
DA LI I! U ČEMU vidite rešenje tog problema?
DOKLE GOD ne stvorimo klimu u kojoj se muzička umetnost može razvijati dotle ćemo imati i „problem publike“. A da bi se ta klima stvorila, potrebne su godine strpljivog, promišljenog i istovremenog rada na mnogim sektorima. -
USKORO SOMBORSKE MUZIČKE VEČERI proslavljaju šestogođišnjicu svog weoma uspelog Yada. Da li biste rekli mešto bliže o cilju ovih večeri?
KADA SMO PRE ŠEST GODINA počeli da razgovaramo o osnivanju SMV, imao. sam pred ožima određen cilj. Prvo — Večeri ne smeju biti jedan festival više, Drugo — sastav Dprograma mora imati vaspitnu osnovu. Zbog toga pažljivo. izabiramo i izvođače i programe. Nastojimo da oni ne budu stereotipni i popularni,
OBOGACENJE!|
LJUDSMOG
Svaki koncert je kombinovan sa komentarom i razgovorom sa umetnikom, čime se postiže i inmntimnija atmosfera. Svaki program se istog dana ponavlja za učenike jedne od srednjih škola, što je od posebe važnosti s obzirom da somborske škole pohađa veliki broj đaka-putnika. Na svakoj večeri učestvuje i neki mladi umetnik, što je od koristi za njegovo iskustvo i osvežemje za publiku.
KO SU SVE saradnici ma orgamizovanju večeTi i ko finansira ovu ustanovu?
NA ORGANIZACIJI Večeri sarađuju Pozorište, Muzička škola, Muzička omladina, KPC, KPZ, uz finansijsku pomoć opštine. Počeli smo skromno, sa opštinskom dotacijom od 500.000 dinara. Danas, na osnovu rezultata rada, dobijamo pomoć i od Pokrajine i Republike, Ma da je, u poređenju sa drugim festivalima fa suma mala, do sada smo uspevali da za Večeri angažujemo Beogradsku filharmoniju, Simfonijski orkestar JNA, horove RTB-a, Krsmanovića i Muadrigalista, Beogradski trio i niz poznatih umetnika. Dosadašnji odziv i reagovanje publike i gostiju potvrđuju da smo na pravom putu, pa se nadamo da će Večeri vršiti svoju misiju još dugi niz godina.
NEDAVNO STE SE VRATILI iz Sjedinjenih Ame ričkih Država gde ste boravili oko godinu dama, Kakvi su vaši utisci o muužičkom životu ove zemlje? e. 3." 33
BORAVAK U SAD sam iskoristio da bih što više saznao o svemu što je u vezi sa muzičkim životom zemlje. Bio je to boravak koji je delovao i kao osveženje i kao iznenađenje. Poznavajući muzički život SAD površno bio sam pre svega iznenađem ogromnom aktivnošću na tom poiju. Dinamičnost, koja je i inače karakteristika, Amerikanaca, oseća se.i na. polju muzike. Lepi .| vanredno opremljeni umetnički centri grade .se-u. mnogim mestima. Stalno se nastoji da se poboljša nastava muzike i na muzičkim i na nemuzičkim školama. Na mnogim od njih postoje vrlo dobri đački horovi i orkestri. Značajna je velika aktivnost građana u muzičkom životu. Ta se aktivnost ogleda ili u učešću u nekom od mnogobrojnih fondova, ličnim angažovanjem u raznim komitetima za organizovanje koncerata, ili amaterskim ansamblima.
Možda je osnovna ideja svih tih napora, da „muzika freba da bude pristupačna svima i postane potreba i deo ličnosti američkog građanina“. DA LI I U KOJOJ MERI ostoji razlika između dela maših i stramih, savremenih kompozžitora? i
MADA JE TEŠKO pratiti naše stvaralaštvo jer se broj kompozitora i dela povećava daleko brže nego li mjihovo objavljivanje i izvođenje, mislim da mogu slobodno reći da naša muzika može 'bez bojazni izdržati poređenje sa savremenom muzikom bilo koje zemlje, U nekoliko mahova američki muzičari su me pitali kakva je maša muzika u poređenju sa njihovom. Odgovarao sam da bez obzira na neke sličnosti u muzičkom izrazu ima jedna osnovna razlika: da sam američku muziku najčešće osećao da je majstorski pisana, dok ne retko kod naših kompozitora (bar u određenim delima) osećam angažovanost kompletne njegove ličnosti.
VAŠ STAV prema strujanjinma savremene muzike? POKUŠAĆU DA GA FORMULIŠEM OVAKO: pozdravljam iskreno i sa uzbuđenjem svaki novi korak, svaki pokušaj u stvaranju, bez obzira da li se slažem sa njim. Osećam (divljenje prema svakome ko pokazuje talenat, inteligenciju i smelost u fraženju novoga. Ali u isto vreme, izgleda da u tom skoro grčevitom nastojanju da se postigne savršeno organizovani zvuk, da se bude nov po svaku cenu, ponekad zaboravliamo od koga je i za koga stvarana muzi ka; ponekad zaboravljamo — čak i namerno — da čovek poseduje ne samo um, više ili manje sposoban za shvatanje komiplikovane savremene par titure, nego i nešto što se zove — jednostavno ljudsko srce. Na ma kom naučnom polju čine se stotine eksperimenata da bi se postigao trajan rezultat. Pa ipak, dešava se. ponekad, da autor nekog muzičkog eksperimenta traži da bude odmah priznat i pozdravljen. To je stav sa kojim se ne mogu složiti. Jednom sam pitao jednog američkog avangardnog kompozitora: „Da li ikad mislite o etičkom momemtu ili vrednostima muzike?“, Odgovorio mi je: „Mi ne-
mamo vremena da mislimo o tome“. To je drugi stav sa kojim se ne bih složio. Moje je mišljenje da kompozitor može i treba da s vre-
Intervju sa Dušanom Trbojevićem
intervju intervju intervju intervju
mena ma vreme ode „u stranu“, u ekstrem, u potrazi za novim izrazom ili idejom, i niko ne. ma prava da ga zaustavi na tom putu; ali za. dovoljiti se isključivo traženjem čini mi se nekompleino.
k|
NE DOVODI LI PONEKAD to bekstvo »u Sira. mu“ do merazumevanja stvayaočevog dela oj strane onih, kojima je to delo mamenjemo?
MI MUZIČARI nemamo moralnog prava da tražimo od slušalaca poštovanje i podršku, a govoreći istovremeno „Ne tiče me se da li jko razume moju umetnost ili ne“. U našem hao. tičnom, često ftragičnom svetu ni sltvaralac nj interpretator od talenta ne može ostati indiferentan na moralnu krizu čovečanstva. Nemoguće je danas — rekao bih čak i nehumano -—_ biti zadovoljan isključivo „dobro organizova. nim zvukom“, bez obzira kako je ta orgahnizacjja dobra, Treba želeti i pokušati ostvarenje umetnosti izražene svim sredstvima, ma kakvim kombinacijama, koje neće biti samo „inteli. gentna“, „duhovita“ i „zanimljiva“, nego i ne. što više od toga: umetnosti u kojoj Će se·ose. ćati iskreni ljudski dodir, koji će odražavati u punoj boji, senkama i svetlosti nas, ljudskih bića, i sam život. Kroz istraživanje novog syaki od nas može pokušati, prema svojim moguć. nostima, da ostvari glavni cilj: obogaćenje ljudskog duha,
KAD OSETITE da vas muzika učini sretnim?
ŠTO VIŠE ULAZIM U MUZIKU, što više upoznajem njena bogatstva, utoliko više Osećam odgovornost pred njom, kao i potrebu da je nekome predam. Istraživanje jednog dela, njegovo propuštanje kroz svoju ličnost (da li će. mo ikad saznati kakav se proces vrši tom prilikom?) i davanje tog nanovo stvorenog dela slušaocu — to su izvori čiste radosti.
I NA KRAJU šta osećate prema publici i koliko je uopšte osećate dok ste ma podijumu za ktavirom?
NBGDBE SAM NAIŠAO NA MISAO: treba voleti ljude, a najbolji način da ih uveriš u to je da ih zaista voliš. Primenio bih tu anisao na odnos prema publici. Volim publiku, naročito kad osetim da me prati, da reaguje, da nije indiferentna. Kad osetim taj kontakt, onda nastaje uzajamno davanje koje omogućuje da izvučem sve iz sebe. Tada osećam potrebu da na kraju: kažem publici · „hvala“. Ponekad to i učinim. Nikad mi nije bilo važno da li sviram na Kolarcu ili u maloj sali nekog mesta u unutrašnjosti. Nije važan ni broj prisutnih. Važan je pre svega kvalitet publike. Najsrećniji sam kad osetim da je tim ljudima muzika potreb-
na. Najstrašnije je kada vidim u publici lica čiji &e izraz ne menja u toku koncerfa, „slušaoce čiji je aplauz, svirao loše ili dobro, uvek jednako mlak. Skoro isto tako strašno je svirati pred „znaldima“, To su oni koji sve znaju —_ i kako šć ne
sme svirati Bah, i kako se jedino svira Betoven, i kako RHihter strašno noestilski svira Šopena, Meni ih je, iskreno rečeno, pomalo žao; jer od silne brige da budu na visini „znalci“ i neprimetno počinju da slušaju izvođenja a ne muziku. A onda su, dabome, u gubitku.
Miodrag Petrović
gućnost održavanja i drugih mani-
. repertoarski
usni) nA
"Nastavak sa 2. strane,
koji je zaista poginuo samo nckoliko dana pred kraj prvog svetskog
rata (4. novembra 1918. god.) i koji.
je zaista jedan od „najznačajnijih „ratnih pesnika“ tog istorijskog raz doblja, te da se zato u Alkovićevom dopisu Ono o pogibiji Bendžamina Britna u ratu, kada je budućem slavnom kompozitoru bilo tek pet godina, u stvari odnosi na pesnika Vilfreda Ouena.
Čitav ovaj pomalo smešni, a pomalo i tužni novinarski „kiks“ može se objašniti time da je neko u ređakciji „Politike“ brzopleto i bahato skraćivao Alkovićev dopis i izbacio navedeni pođatak o piscu teksta, upotrebljenog u Britnovom „Ratnom rekvijemu“. Uostalom, bilo tako ili drugačije, mi smo Dpročitali jedan netačni i apsurdni podatak za koji se ređakcija nije izvinila svojim nesumnjivo mnogobrojnim čitaocima.
PRIMER, KOJI OHRABRUJE
PRVI PUT posle dvadeset godina jedan pozorišni čovek, koji je odgovoran za repertoarsku politiku svoga pozorišta, javno je saopštio plan i izneo razloge koji su ga rukovodili da takav plan napravi. Ranije, repertoarske planove saopštavali su javnosti određeni službenici u pozorištima i retko kad se koji od upravnika, direktora drama ili dramaturga osetio obaveznim da ·'pred javnošću brani svoju repertoarsku politiku i za
nju prima pred celokupnim društvom punu moralnu odgovornost.
Sada, to je učinio u intervjuu sa saradnikom „Politike“, pre nekoliko dana, dramaturg „Savremenog Dpozorišta Filip David. U vreme kada se sve više ističe potreba za punom javnošću rada svih institucija i za podelom „društvenih odgovornosti, ovaj postupak treba svakako pozdraviti. Možđa nije nimalo slučajno što je to prvi učinio jedan relativno mlađ pozorišni radnik i možda je, što bi svakako trebalo poželeti, takav postupak izraz jednog ahtibirokratskog raspoloženja među mlađim kulturnim radnicima.
TIRAŽI I SAVESTI
MOŽDA NIJEDNA profesija u našoj zemlji nema {ako veliku tihu reputaciju i tako iskrenu privrženost običnih ljudi kao što to, sa mnogo prava i razloga, imaju lekari. Brojni članci, informacije, reportaže o njihovoj istrajnoj borbi za spasavanje ljudskih života, svakodnevne javne i privatne izjave zahvalnosti za uloženi trud i napore samo su jedan isečak iz niza priznanja koje ljudi odaju svakoga dana i svakog trenutka lekarima. Ta neograničena vera u moć lekara urođila je i jednom posledicom nad kojom bi i urednici pravi i istinski lekari morali da se zamisle, Svakoga dana u redakcije dnevnih i nedeljnih listova stižu stotine pisama uplašenih i zabrinutih ljuđi u kojima oni traže informaciju o svojim oboljenjima, a iz-
listova i .
vestan broj nesavesnih lekara-šarlatana na neviđeno određuje dijagnoze i propisuje recepte. Nije
reč o načelnim odgovorima na bita- ·
nja o nekim bolestima koji su struč no napisani i koje pišu naši najveći međicinski autoriteti, nego o onim preporukama koje se ne razlikuju mnogo od nadrilekarskih saveta raznih Jova sa Romanije ili Halupki.
Možda bi bila obaveza i lekarskih stručnih organizacija | Saveza novinara Jugoslavije da taj vid šarlatanstva i nadrilekarstva „onemoguće. U ČAST PESNIKA VOJVODINE
19. SEPTEMBRA 1966. godine navršava se dvadeset godina od smrti istaknutog pesnika' Žarka Vasiljev'ća. Tim povodom, na inicijailivu Vojvođanske sekcije Udruženja književnika Srbije, a u saradnji sa Maticom srpskom i Srpskim narodnim pozor:štem, predvida se niz manifestacija na kojima će se evocirati uspomena na OVOS pešniika, prevod oca i pozorišnog radnika, Radni odbor, u. kome se nalaze predstavnici navedenih triju instiftucija, prpedv'đeo. je da se, između ostalog, na dan pesnikove smrti Održi, u dvorani pozorišta „Ben Akiba", svečana akađemija, uz učešće članova Srpskog narodnog pozor šta koji će intepretirati njegove poetske tekstove. Tom prilikom u foajeu pozorišta „Ben Akiba", b će postavljena izložba pesnikovih knjiga, prevoda, rukopisa i fotograf ja. Pored ostalog, uputiće se poziv nizu književnih i pozoršnih radnika, koji su sarađivali sa Žarkom Vasiljevićem, ili pak.pisali o njemu, da učestvuju u razgovoru Oko Okruglog stola posvećenom, na jednoj od novosadskih javnih trbina, njegovom liku. Takođe se razmatra mo-
Glavni ! odgovorni uređnik Tanasile Mladenović. Sekretar redakcije Bogdan A. Dragan. dolnndžila. Velimir Lukić, Aleksandsr Petrov. Predrag Protić, Dušan Pu orimerak 50 para (50 dinara) Gođišnja pretplata 10 novih dinar (l preduzeće „Književne novine”, Beograd, Francuska 7. Telefoni: 627
Popović. Tehnički | vačić, Vladimir Rozić. Pavle Stefanović, Kosta Timotijević i Peta polugodišnja 5 novih dinara (500 starih dimara). Za inostranstvo dvost
000 starih dinara). OBA 020 (komercijalno odeljenje i administracija). Rukopisi se ne vraćaju.
286 (redakcija) i 626-
»Glase, Beograd, Vlajkovićeva 8
o~umetnička oprema Dragomir Dimitrijević. Redđakcioni odbor: r Volk. List izlazi svake druge subote
ruko. List izdaje Novinskn-izedavačko Tekući račun broj 601-1-208, Štampa
festacija vezanih za uspomenu na pesnika kcji je tako eminenino Ve-
zan za Nov: Sad i našu modernu poeziju.
ZBRKA OKO STIPENDIJA
U „MLADOSTI“ od 401. avgusta Petar Stanišić govori o situaciji
Trepčinih stipendista koja može da bude umnogome karakteristična 74 postupke raznih institucija prema kadrovima koje su školovali. Tokom nekoliko godina broj Trepčinih stipendista se umnožio i danas mnogi od njih po završenom školovanju ne mogu da računaju na 2da“ poslenje u preduzeću koje ih je školovalo. Po završenom školovanju oni će imati odrešene ruke i moći će da traže posao bo svojoj VOlii. Slučaj nije usamljen i rečito govor o tome da u politici stipendiranja i obrazovanja kadrova nema nekog narcčitog plana i sistema. U Trepči ovo je bila masovna pojava i Zboš toga je privukla pažnju javnosti. Inače, gotovo sva veća preduzeća |! ustanove gledaju da se što pre '0510bođe svojih obaveza prema kadrovima koje su školovali i da ih pre puste nekom drugom. Dešavalo Sč čak i da stručnjaci koji su se Usa” vršavali u inostranstvu ne budu pri hvaćeni od onih koji su ih na usa” vršavanje poslali. Ranije, st:pendisti su, po završenim studijama, Nč tako retko, želeli da izigraju 5VOJE obaveze prema stipenditorima. Sa" da im stipenditori to vraćaju trO” strukom merom.
Sve to ne bi bilo nimalo čudno da istovremeno u velikom broju preduzeća ne rade često na odgo” vormim mestima „nekvalifikovan' ili polukvalifikovani kadrovi Zboš kojih kvalifikovani stručnjaci i pred stavljaju „višak radne snage“.
Božiđar Božović. Momo Kapom, Pojedini