Književne novine

Petar Gadelj

Pred tobom vojskovođo

P RED TOBOM, zguljen, u krleci kostiju Vojskovođo. svojih, I ruke im, i srce, samo čelo, Gospode, tebi,

Četiri kaplje ulja masline goromračilje, četiri zelena. oka mrtvačka neka svijetle.

Sve što su mogli crvi, sve što su mogle ptice. šikljala, šikljala

kroz goljenice.

štit moj jedini, čelo plamenim jezikom i izlizano, tebi,

SAMO LJUDE LJUDE LJUDE

SAMO IJUDE, ljuđe, ljude. Tri sam građa sagradio

lubanjama, -

četiri kule na uglovima

čeohim glatkim. pločama.

I iri šume prebijele

od goljenica.

ZAR SAMO TIJELO

ZAR SAMO TIJELO, suse: mješina krvi i zemlje. A žeženo slovo, oci, proroci, grč u

pustinji. Zar pregršt zemlje, o bože, koja gori,

govori. O bože, koja moli i voli, ljubi i gubi,

| škrgut zubi.

STIGAVŠI PRED KUĆU, on, po običaju, pro= veri da kakav mangup nije presekao antenu, a onda se na prstima, i po mraku, ušunja u stan. U predsoblju upali telev:zor, kojem una= pred priguši zvuk, pa stađe da se raskomoćuje pri svetlosti ekrana. Posle načini hipermanganski rastvor i, spustivši pantalone, sede u lavor s toplom tečnošću, ne zazirući mimalo od TIbrahima Abuda, koji je upravo tvrdio kako bi 120 m:lijardi dolara, koliko se godišnje troši na naoružavanje, udvosfručilo svetsku poljoprivred= nu proizvodnju, ili pokrilo budžetske izdatke Sudana za sledećih hiljadu godina. Lekar mu beše savetovao da izbegava kisele krastavce i pre= terana uzbuđenja, a on je sad savršeno dobro znao čemu je imao da zahvali za tegobe u debelom crevu. Jer krastavce ma kalemegđanskoj terasi nije jeo. Ne ustajući iz lavora, Jug se isleže | Ba police dohvati Surepove Spomenike kuliure, pa potraži odeljak o beograđskoj tvrđavi. Slika ma televizoru poče da juri naniže, ironrpyiitom zelenkastom“ itrepetu samo s najvećim naprezanjem “"utvrđi"da je crkva svete Petke sasvim nova. „Građena je 1938. godine“, stajalo je u knjizi. Za crkvu Ružicu nađe da je sve do pred kraj XIX 7·stoleća bila baruni magacin, i da je tek tađa pretvorena u vojnički hram. A ja ih, kao svaki brzopleti dunster, ugurah u srednji vek. On se osorno zapita kad li će već jednom naći vremena đa nešto ljudski pročita o istoriji građa u kome je prvi put zaplakao pre skoro četiri pune đecenije.

n SOa pozdravi advokata, zaradi pare, kupi

Ima li i miš krajnike? Le

Relja bi mu, mimo svih zakona asocijacije, banuo na pamet, razoružavajući ga kao zarobljenog Italijana. On je jedini imao prava da naruši i naiskrovitiju njegovu misao, za njega je Jug uvek imao strpljenja. Pa i sad, dok je bespomoćno gledao kako se televizijska slika ša audanskim državnikom, razbijena na bezbroj istovetn'h portreta, neprekidno ruši (zbog čega televizor uzlete ka nebu iz jednog izmaštarenog spoja senjačkog predsoblja i Kejp Kanaverela), niegov odsuini ljubimac bez po muke Tazjuri svoje nejake suparnike, i osta sa njim nasamo sve dok rashlađeni rastvor u lavoru ne upozori Juga da je prošlo uobičajenih desetak minuta blagotvorne kupke. i

' Nešto kasnije, on ode u kuhinju da zameni

Pregorelu sijalicu, i da smiri želudac ulterom ·

(od koga, kažu, propadaju zubi, a moji ionako nisu bogzna šta), i zaviri kradomice u odškrinhuiu devojačku sobu, gde se njegov otac upraVO spremao za počinak. Starac je sedeo u Ppidžami na krevetu; tresao se, kao i uvek, sa svež-

njem nevažećih lozova u ruci, samo što je sad '

U visini lica držao okruglo uveličavajuće ogledalo: posmatrao se kroz sastavljene irepavjce, Zabačene glave i razjapljenih usta, u smrznutoj pozi koja Juga podseti na kalemegdansku etrin Hepbern. Generalna proba, pomisli on, Zanima ga kako će izgledali kad bude ležao na odru. Po svoj pr'lici, ne naročito ljupko: bez Droteza, na koje nikad nije uspeo da se navikne; a one tačkaste rumene ogrebotine na niegoVom obrazu — jer se, iz straha od berberaUbojica, već godinama sčam brijao — XHostaće tamnoljubičasti upliavak na hladnom žutom #pideprmnu, , Razgoneći zloduhe saosećanja, Jug umalo ne zapila tu tužnu olupinu od roditelja za drugi žakon fermodinamike. Šta bi on i Pokolenje ipljiva Daha mogli reći o tako važnom nomo#0? Umesto svega, požuri u Jelkinu i svoju 50” bu: ne paleći sveilo, obuče pidžamu i šmugnu Dod pokrivač, te se namesti iza žene, kao kašika u kašiku. „Zamisli, mam'ce, šta mi se deSilo“, veče joj tiho iza uha, spustivši šaku na hjeno bedyo. „Me glumi“, dođađe zatim, „znam da si budna“. pa joj šapatom ispriča kako mu Je boca sa zejtinom propala kroz kesu. E: „Da i večeras nisi bio sa lustratorom? Prozbori naposletku Jelka, sklanjajući mu TUu sa bedra. „Znaš da tu primam injekcije“. „Iniekcije? M, reci, ako smeš, koliko je prolo otkako si ih poslednji put primila! Od onda ad si nosila Reeliu“, progunđa Jug sa Dpov)ocEnošću jednog rasemra. Pade mu na pamet da još ni dosad ne beše smislio uverljiv izgovor za onoliko zadržavanie. „Pio, kako preteruješ, ma-

KNJIŽEVNE NOVINE

mice, A i to sa Ilustratorom. Još će ispasti da

UĐI U MOJU KUĆU

TUPI U PAKAO moga tijela S; ružnu kuću We SNA. i S obuće svoje obriši blato ljubavi i milosrđa. Go, kakav jesi, uđi u moju kuću, · i

U mojoj kući nema stolice ni kreveta tanjura, kašike Hi knjige. : U mojoj kući „jema ognja ni kruha.

Dara ni uzdarja. Zbogom ni doviđenja.

Gospodine, uđi u moju kuću

nečujno kao pseto, poloči iz mog srca

i trbuha i pođi neispraćen, mepozdravljem, [ ne osvrni se na moju kuću,

ne reci zbogom ni doviđenja.

NIJE ME BILO NITI ĆE ME BITI

NIJE ME BILO hiti će me biti. To je kamen samo čudom otvorio oči.

Prosjekle su muhje moju čeonu kost i šiknule vrele kroz cjevanice.

To je jaglac za oluje

nikao iz mojih usta.

To su kiše mrzle duge moći šibale moje zube.

Ne doprije vrisak moj, Gospodine, do tvojih nogt.

Skamehni se i skotrlja

t grlo.

Prikuj kostur moj za Biokovo

i pusti vjetrove kroza nj

da još jednom urliknem.

1 grad obori, munje i krvavo kamehje, nek lupa po mojoj lubanji.

I sam, sam, sam, razapet u oblacima. Neka vjetri zvižde kroz moje cjevahice,

neka grkljah moj doziva ime tvoje uzalud.

GRLO TI VUČJE POJILIŠTE

GRLO TI vučje pojilište. Trbuh ti vučje trkalište. Čelo ti vučje vijalište.

4 RIJEČ TVOJA

ARIJEČ TVOJA: ispljuvak iz Isusovih usta. Govorim: prolomio sam se. Ni brončani volovi ne mogu zavaliti usta, U gubicu čavle zabili kundacima. Po srcu bikovačomi, pendrecima. , | Milosti je vaše zaista dosta: evo joj zubi u grkljanti.

A pjesma tvoja: purak iz nebeskih pušaka. Samo zemlja znade tugu tvojih koraka, gorčinu usta žene jadranske i dunavske.

A riječ tvoja: ispljuvak iz Isusovih usta.

U SNU SI ME svjetlošću svojih snjegova obasjala i budila krikom djevojaka koje su silovali i klali.

Goro od poskoka koji pije Cetinu do poskoka koji loče Neretvu. Goro kršćanska isposnička. goro yYaspeća i raspuća. Goro znoja, octa i žuči. Ovo prezremo i medostojho tijelo, stisnutih usta i ruku zgrčenih na grudima, izbacit će mutne vode sjevera na voj skut. Budi mu milostiva, Goro, daj mu opet ranu iz koje je istrghuto. Pospi ga zemljom ispod kadulje i varnicama nebesa i smirit će se u Isusu, koji potresa tvojim temeljima i opominje ma Dan gnjeva, koji nam je u čelo upisan.

PONOVO VIDIM TREŠNJE NA BRDU

PONOVO VIDIM: trešnje na brđu pune krvava ploda. Naginjem se: poda mnom u

RPBŽIĆ ZA PHCNIH<JBBŽ EZ NBBHHH MNBIOS7NNIZA4

Voja ČOLANOVIĆ

sa njim svake večeri izlazim. Ili da uopšte noću šajcam“, reče dopola razjaren okolnošću da je u tom pogledu zbilja imao pravo: jer je Jelku sa najvećim brojem žena varao za dana. „A lepo pamtim i kad sam to sa Ilustratorom odocnio. U martu. Znači, još proletos.“ Mađa se nije radilo ni o kakvom ilustratoru, mego, prosto-naprosto, o Dženeti Skordal, koja se, pabirčeći građu za svoju knjigu o vosku u vajarstvu, zadržala na prolazu u Beogradu, i koju je Jug mogao odvesti u krevet tek kasno uveče, jer je Stupar tog popodneva već imao posetu. “Pitaš gde sam dosad“, nastavi on, spuštajući šaku na Jelkin kuk. „Pre svega, na Pošti, gde, na žalost, ništa nisam uradio. Zbog onog mrzovoljnog sveta iza šaltera. Ali sam zato izgubio vremena koliko god hoćeš. Baš kao i u građu. M:licija blokirala ulice, te čekaj da prođe Burgiba, pa đok prođe princ „Suveil, pa Dortikos... Na raskrsnicama, mamice, ta-

· mo se bukvalno nije moglo mrdnuti. Uglav-

nom, zbog šiparica: onih uspaljuša što već od samog početka glasno uzdišu za kraljem Hasanom. Onđa sam nabasao na Džamonju, a kad te tai davež-majstor uzme da masira...“ Poređ Ilustratora, i Džamonja mu je služio kao jarac za greh, kao odličan izvuković, do:sta, i Jug oseti laki svrab savesti što optužuje za dosadnost prijatelja kome je poveravao SVE svoje pustolovine. U sebi mu je zamerao jedino na prostakluku i aljkavosti: na tome što bi, čak i u pozorištu, kao gledalac sa kartom prvog reda, čupao dlačice iz nosa, ili što bi mirne duše celu jednu sezonu išao u cipelama umyrljanim penom od paste za zube. „Nisam se mogao odbraniti“, reče on, „tie 5mo svratili do Umetničkog kluba na Malom Kalemegdanu“ Približene mestu zločina, njegove laži su i njemu samom zvučale istinitije. „I tamo smo, eto, 8ve dosad sedeli“.

„Skloni tu ruku, molim fe“, prošaputa Jelka, „Jesi li doneo ono što sam fi kazala?“

On pobroja,

„A limun?“

„Pazi, stvarno. Na limun sam pot-pu-no žaboravio. Kako mi se fo samo moglo desiti?“

„Ješćeš praznu čorbu. I opet se navaljuješ! Što nisi zap'sao?“

„Oslonio sam se na pamćenje. metod...“ | i

„Ti si krajnje neozbiljan čovek. Koliko ti je godina? Sutra ćeš povesti Zoranu do školskom lekara“, dodade „Kaži mu da još uvek kašlie, samo sada suvo, i da joj je zapušen nos.“

„Ali sutra opet imam prelom.“ -

„A ja nabavljam zimnicu. I — pusti me da spavam.“ .

Znao je Jug da se glavobolja ne leči giljotmom, i da niko živi neće zapaliti rođenu kuću da bi isterao pacova, ali nije mogao đa je ne trpi. Nekad ju je mrzeo samo zbog toga što mu je, svesno ili nehotice, uštrojila sva lepa osećanja. Što je do sivjla preozbiljna. I što večito kulomavči. Sad ga je odbijala i svojim izgledom. Mađ» ı vreme ženidbe O tol'kim razočavavajućim m" menama nije mogao ni sanjati da sanja; Jelka je tada bila zgodna mo-~

Onaj moj

drooka garavuša, za kojom su na Terazijama krivili vratove, i Jug joj je, iskreno govoreći, sa tog stanovišta pripisivao u greh svega dve stvari: nisku stražnjicu i isturenu bradu. Ali za proteklu deceniju, njegova ljuba je izdajnički postepeno dobila gušu i čukljeve, pa onda i hronično zapaljenje očnih kapaka, a od TReeljina dolaska na svet, i onaj neugodni fik sa obrvama (koje diže dvaput uzastopce, kao da je Žžuljaju imaginarne naočari). Jug se u mislima premesti u Cavtat, gde je vide kako izranja iz mora, i kako, izbacujući mlaz vode iz usta, trepće pod gumenom kapom, tim nenadđdmašnim okvirom za jednu gušavu ružnoću; za jednu mokru trobojku od plavih očiju, crvenih kapaka i bele puti.

Pa sav očajan uzdahnu.

I odluči da zaspl.

Opruži se poleđuške po dijagonali, ali ga Jelka, nepravedno stešnjena, odgura na njegovu polovinu. On onda leže na levi bok, i osta neko vreme, ukipljen, u tom položaju, no, pošto začu sopstveno srce u žičanim oprugama pod sobom, okrete se na leđa, i prekrsti ruke na grudima. Zorana je pljunuta majka, pomisli zatim. Njene oči, njen aspirinski ten, njena donja vil:ca. Čak i sleđa liči na Jelku, Ali je duaom na mene. Baš kao i Relja. On suzbi izvesno ružno čuvstvo setivši se da je Relja slomio ruku na parketu kad ga je Zorana učila ivist. („Peškirom brišeš leđa, a nogom gasiš pikavac.“) Mada je sa njom istinski saosećao kad je dobila magareći kašalj. On nerazgovetno prošaputa broj Stuparevog telefona, pa sc zapita zbog čega li je taj intimus, dajući mu poslednji put ključ od stana, uz značajan OSmeh pomenuo đa, ga je njegov, Stuparev sin onomad video sa prozora od terase, kroz gornji, nezastrti deo okna, kako, nag na krevetu, brani čokoladnim bombonmama neku nagu Pplavušu. (Kristina Turudija, setio se istog časa Jug.) Da se možda ne sprema da mi otkaže gostoprimstvo? Jug primeti da. mu ruke trnu, pa ih ispruži pored sebe Naravno, nisam joj sve kazao, nastavi sa monologom. Nisam joj valjda mogao reći đa je Dahadige Nelzon Edvard Orta imao običaj da nateruje na crvenjenje — čak i po đesetak puta uzastopce — i Nadu i njene koleginice, i da mu je ta čedna zabava pričinjavala ogromno zadovoljstvo; da se pri tom grčevito smejao, i, možđa, i sam sablažnjen, takođe crveneo, Što, na žalost, zbog boje njegove kože, n:je bilo lako utvrđiti. Onda se prevrnu na desni bok i namesti iza Jelke.

Sad je ležao na desnoj šaci, nimalo udobno, đabome, i opet nije znao šta bi s levom rukom: da njome obgrli Jelku preko kuka, više se nije usuđivao; ni preko trbuha, takođe, jer bi njena reakcija bila opaka kao i uvek („Nosi tu kladu, čuješ 1:?%“); i on joj zavuče ruku pod spavaćicu, i, Drozmijuljavši njome ispod Jelkina pazuha, dospe do dojke, Pa se primiri., Sve dotle dok joj ne buđe djrao bradđavicu, žena će ga trpeti. Senjakom protutnja karavan kamiona-hladnjača, i ukrasna škropionica sa konzolom u obliku stisnute šake, zabruja kao lira više Jugove glave. Jeđan osrednji zem]ljotres, i ta bronza će me ubiti, reče u sebi. Pašće

DOE-ZIJA

zapadu strašna zelena voda. Mehi u kotaricu muhja obara plicu, i ja govorim glasno, dovikujem se s ljudima, također propetim Yisoko po crvenim požarima trešanja. } njihove su kotarice pune muhja. I oni govore glasno dovikuju se. Svjetlost se prosipa, šljunkovita, iznad bregova. Moja je kuća daleko, ja sam u tuđoj zemlji, ali svjetlost pada u koralna trešnjeva stabla i ljudi mi dovikuju kliktave riječi preko krošanja. Ljudi mi dobacuju Šmirisne munje i tople ubijene ptice, i meni je lijepo u tuđoj zemlji, po kojoj, u sumračje, plaze puževi. Ja ljubim tuđinku mladu ženu, s hjezinim ocem razgovaram, i svijetle riječi vitlam preko koralnih trešnjevih stabala.

KAKO SI LEŽALO TIJELO MOJE

K4KO SI LEŽALO, tijelo moje, uz vitka bijela tijela žena. U septembarska sumračja padalo je lišće, krvavo, ma tvoja usta, u aprilu zore s njihovih sisa obasjavale ti čelo. Prsti su tvoji otključavali njihove ključne kosti, i uvijek si znalo: to je zemlja, zemlja i šljunak. Klečale su pred tobom, gole, i mjesečinom iz svojih sisa ispirale tvoje oči. Čulo si zvuk mjedenih gradova Sredozemlja dok sit se tebi svlačile i govorile riječi, tople zaklane ptice. Pod usnama tvojim budila se zemlja, progovarala. Zemlja je govorila da te voli, o ubogo tijelo moje, i samo zemlja.

PUT K MORU

M I SMO PILI oči višahja i bajama i, pušili:

njiva duhana oko mas, avgust, cijedi se smola, iz očiju tvojih izlijeću teške medene pčele. Manastir sam sagradio, Dečane na tvome tijelu. Ljepši no Vito Kotoranin, ljepši no Stevan Dečanski. I Bistricu sam pustio neka se pjeni hiz, tvoje grlo. Onda sam nebo nad ivojim tjemenom rascijepio, i tebeska metalna

„svjetlost pljushu po našem stolu. Ti si me po-

gledala začuđeno i zadivljeno, i ja sam rekao: To je put k moru.

e:eequnupunupnuEm=gruuuGuuIIIemIIIJRE mia iuuuniurmau uuu auuu umru srani rmuminu nim unamuaumanamumeu rum umu„ Ar = u„nuAL numera ri mmsiiiEsuuurunumuuiiO zemupu mp :anus mamu uuu nu Inu u Ir nua LA e eu 'mi tačno na slepoočnicu, Zakrčaše mu creva.

(Koliko li je moglo proći od onog roštilja? A ja, budala, da ne zavirim u frižider!?) Podrignu. Onda iz predsoblja dopre c-c-c-c-c televizora koji se, ugašen, hlad:o. Jelka konačno zaspa, i Jug začu kako njegova sestra u susednoj sobi ustaje i otvara prozore, i kako Zorana, valjda uznemirena tim šumovima, bunca u pravilnim rečenicama. Bezobrazna je sto gradi, pom'sli na Nađin račun. Budi mi dete. Nasta dug tajac, i on poče da mozga o tome da li čovek u bestežinskom stanju hrče. Jer, tamo gde nema gravitacije, u vasionskom brodu, na primer, šta znači spavati na leđima?

Nije voleo da je jedino budno čeljade u kućj.

Pođ takvim okolnostima, obično bi, i protiv svoje volje, stao da priziva đuhove samoće i promašaja. I da se nosi sa mišlju, starom koliko i Heraklit, da će, pre ili posle, svako završiti kao žrtva beskrajne, varljive struje. Više od svega, neđostajao mu je Relja. Moj mezimac, pomisli razneženo, i u mašti vide kako se sinčićeva usta krive u jedno položeno 8, kao predznak srceparajućeg plača. Mađa je taj nesrećni pad na parketu učinio klinca strahovito važnim. Kad je slomio ruku, sa njim se desilo otprilike isto što i sa Guliverom kad je dospeo među Liliputance: osetio se naprečac velikim. Već počinjem da zaboravljam i kako izgleda, pretmu Jug, koji se od mezimca morao rastati ubrzo po tom događaju, čim je Zorana dobila magareći kašalj. Relji su u Mostaru skinuli gips, i Jugova majka ga sad tamo vida sasvim narodski — goneći ga da zaliva cveće iz ibrika u koji mu svakog sledećeg dana sipa sve više vode.

Propustio sam da pomenem i milion drugih stvari, Nisam joj rekao za Vukolićev Surogat u Bergamu. Za Mileševu (kad li ću ie videti?) i njenih 725 godina. Za Jovanku MBjegojević. Ni šta je izjavio Džems Farel o Beogradskoi konferenciji. Već u blagoj snohvatici, Jug oseti čudan poriv da svim tim činjenicama — sažefim kroz umobolnički napor ravan možda još samo Mdajdžestu Rata i mjra na šesnaest i pn stranica — sutradan napuni uši Osi Brok. I baš tftad mu, kao i obično pre nego što će zaspati, kroz pamet prosvrdla/ vajkadašnja bundžijska misao, za tu priliku prerušena u Arapinov proročki tekst. Ovo što đanas skiđam, mrmljao je u sebi gotovo sladostrasno, to i nije odelo, već moja rođena koža. Koju derem rođenim rukama. Tako je, tehnički uredniče: kofere, pa u svet! Jer, ostati, mađa safi plamte u noći, znači pristati na smrzavanje. Pretvoriti se u Kristal. Izgled na takav preobražaj morao ga je uža-

snuti. A, ipak, usnu (već po ko zna koji put) onaj isti san: opet je, sav u dronjcima, gurao vagonet brabonjaka, gurao

ga strpljivo i bez nade, kružnom prugom koja je, u dnu klisure, jednom svojom polovinom prolazila kroz brdo, i osećao da na njega odozgo motri Krencler; golem kao atomska pečurka, lagerfirer je virio iza brda, dolc mu je ruka sa pištoljčinom preteći visila niz obronak. Nije bilo kraja tom ponižavajućem poslu, i Jug se probudi u goloj vodi i ukrućena uđa. U šaci je još uvek držao Jelkinu dojku. Prestrašen, a brz kao jednorog, on uteče od košmara-saletilje u jedini sunčani predeo svojih novijih uspomena, pa lakim pritiskom pr-

·' sliju stade da na ženinoj dojci odbrojava sve

one sa kojima je dosad spavao. Ubavka Mali, Denka Domali, Jadja Srednji, Otilija Kažiprst, Laura Palac, Poleta Mali, Sena Domali, Ilinka Srednji, Dženeta Kažiprst, Kristina Palac. Miijca Mali... Nekoliko puta izgubi račun, uglavnom zbog nedoum'ce oko toga šta je označio mali prst — da li 11 ili 16, i na kraju ustanovi da ih je od preklane do danas bilo dvadeset i tri, odnosno, sa Osom Brok — jer nju. već mogu da dopišem! — dvadeset i četiri. Onda utisnu ženi pod plećku pijavički dug poliubac, od kojeg se ona, prenuta, okrete na leđa, pa navali da je miluje. Uspevao bi da je obrlati mahom iza sna: kao drumski razbojnik. Probe zrađi. zakači joj prst za pojas od gaćica, i ona sd. promeškolji, Osu Brok mogu komotno dopisati veče u sebi, i pažljivo povuče onu najlonskvu krpicu. Na šta Jelka, veoma uzbuđena, poh: da mu pomogne: te se na časak odiže, oslonjena o kauč samo pobtiljkom i petama.

(Odlomak iz duže proze)