Književne novine
(RITIKA
SVOJU ANTOLOGIJU »Savremena makedonska poezija« Aleksandar Spasov je označio kao »rezultat jednog novog doživljaja« literarne građe na kojoj je u više mahova radio, uvrstio ju je u red takozvanih »subjektivnih izbora«. Imajući to u vidu trebalo bi da svoju pažnju koncentrišemo na koncepciju savrememe makedonske poezije koju nam Spasov prezentira, trebalo bi da ovu knjigu tretiramo kao ilustraciju sastavljačevih literarnih shvatanja, kao njegovu knjigu. Kao knjigu pesama koje su, ako hoćemo, slučajno napisali različiti pesnici. U pitanju bi, dakle, bila antologija pesama, a ne antologija pesnika. Sastavljač, međutim, nedvosmisleno naglašava da mu se to pitanje nije postavljalo u antinomičnom vidu, jer, po njegovom mišljenju, »do saznanja o estetskoi vrednosti određene pojave« naisiguvnije se dolazi »pre svega u harmoniji i čak sažimanju oba pojma«. To je, dakle, ujedno: ı antologija pesnika i antologila pesama. Ako je, ipak, i antologe'ia pesnika, da li su — Đitamo se — ti pesnici, u ovom izboru. ono što Oni stvarno jesu? Da li izbor iz njihovog stvara laštva obelodaniuje punktove koji označavaju njihovu estetsku evoluciju, niihova naikarakterističniia interesovanja. njihove tehničke transformacije? To, međutim, ovaj izbor i ne želi. Niegov sastavljač se ograničava na stvayTalaštvo značainih makedonskih pesnika mastalo tokom moslednie decenije. Kakav ie, omda, to izbor pesnika? Vratimo se na početak: to je subiektivan izbor A. Snasova nastao kao rezultat jednog novog doživljaja...
| Neke stvari u ovakvom sledu zakliučivania, očevidno, nisu sasvim jasne, neka prazna me-
(OJ LUUA 'HU15[CJ“d]juzuT<TTT””___ q m przzz—v.j*8
U TRENUTKU KADA je u svetu, kao ı kod nas, produkcija dela iz domena tzv. politikologijć dostigla velike razmere, kada se politici i problemima vezanim za nju prilazi, uglavnom, na prizeman zdravorazumski način, pri čemu sč kao rezultat pojavljuje samo puka deskripcija političkog fenomena, ili, pak, funkcionisanja različitih političkih ustanova, jedan izvorni umni pristup politici, utemeljen na najboljim tradicijama evropske političke filozofije, predstavlja pravo osveženje i dokaz da još uvek ima mesta celovitom sagledavanju politike. I pored himerične najezde pozitivizma i golog pragmatizma u istraživanju politike, um, nasuprot silama koje deluju u pravcu njegovog »pomračenja« i »razaranja«, neće olako napustiti dostojanstveno mesto najvrednijeg organona ljud skog mišljenja. Posmatrana u ovom svetlu, dakle kao prilog filozofskom razmatranju političkih pojava, knjiga dr Ljubomira Tadića »Poredak i sloboda« poprima izuzetan značaj.
U pomenutoj knjizi prikupljeni su i po širim tematskim područiima sistematizovani, eseji, koji su, mahom, već raniie publikovani u našim časopisima. Objavljujući u svojoi knjizi tekstove koji su nastali u različitim vremenskim periodima, a koii se i sadržinski razlikuju, autor se obično izlaže opasnosti inkoherencije. Međutim, već prvi pogled na radove u Ovoj Tadićevoj knjizi pokazuje da je mogućna opasnost izbegnuta. Postoji jedna nit-vodilja, ieđnd centralna ideja koja čvrsto obuimljuje autorove ešeje i u kojoi se oni međusobno sustića. To je ideja relacije poretka i slobode, sadržana već u samom naslovu knjige.
Tstorija političke misli otkriva nam različite pristupe, pa, u skladu s tim, i različita rešenja problema odnosa poretka i slobode. Dok, na primer, amarhizam svih varijanata (od prudonovskog do bnkuniinskog) ističe ideju slobodnog društva, bez bilo kakvog oblika organizovanog poretka, dotle, na drugoi stran, staljinizam pledira za čvrstim i stabilnim poretkom, koji, ioso facto, onemogućava i naielementarniie oblike slobode. (Koliko je, pak, štete od ovih ekstremnih tendencija pretrpeo međunarodni pokret proletarijata — ovde nije potrebno posebno naglašavati). Ideiu poretka slobode ili slobodnog poretka, u iednom specifič" nom vidu ističe Lj. Tadić: »Najveća individualna sloboda moguća je samo u zajednici, all
„xx... –––––––::C o –ıti ii | ._ š L|Šk—
KRITIČKO IZDANJE, sabranih dela Svetozara Ćorovića, *u redakciji dr Branka Milanovića, predstavlja, (eh svemu sudeći, izdavački i kulturno-istorijski poduhvat od šireg značaja. Nekolikim svojim karakteristikama (sveobuhvatnost, verodostojnost izvora, 1 nadasve, dosad najiscrpniji prikaz stvaralačkih planova) ovo izdanje Ćorovićevih dela ne samo da u potpunosti određuje mesto i značaj Ćorovićevog stvaralaštva, već se, istovremeno, našoj kulturnoj javnosti nameće kao primer tako poirebnog naučnog rada pri izučavanju i Valorizaciji našeg kulturnog nasleđa. Umesto improvizacija, koje na žalost nisu retke u poslovima slične vrste, Milanović je sa svojim saradnicima izvršio jedan studiozni istraživački posao čiji pravi značaj može da uoči svako ko ponovo bude čitao dela Svetozara Ćorovića. Koliko je analitičnosti i akribije Milanović uneo u pomenuti rad, najbolje se može videti ako se upoređi njegova redakcija sa redakciiom Sabranih dela Sv. Ćorovića koju je 1932. godine izvršio Stevan Jelača. Objavhjujući između ostalog Ćorovićeve govore, pesme, pisma i svedočanstva, Milanović nije nastojao samo da ispravi Jelačin propust, već pre svega „da u širokom dijapazonu Ćorovićevih aktivncsti! Vid! i rekonstruiše jednu od najzanimliivijih ličnosti mostarskog književnog kruga. Da bi u tome u botpunosti uspeo Milanović je kao poentu celog istraživačkog: rada, dao iscrpnu analizu svih Ćorovićevih dela. Niegova studija vod naslovom »Život i djelo Svetozara Ćorovića«, objavliena ie kao X tom Sabranih dela, mada po svojim Književnim vrednostima ima i svoju nesumnjivu autonomnmost što nama pruža moguemost za poseban tretman,
Polazeći od icdnog sasvim tačnog tvrđenja da Ćorovićeva kniiževna aktivnost niie samgnikla. već da se insmirat\vno naslaniala na pOstoteću me tako malu kulturno-književnu iradiciiu Mostara. Milanović ie tako reći odmah u požetku studije n=eovestio pravac i karakter svojih istraživpnja. To ie odista bilo isoravmo, ier ie Ćorović, svim svojim bićem bripadao iednom no mnnon čemu iedimstvennmm dobu koie iz Warakferictičmi nolet Crolo i» reg bunarn srmeke prošlosti, Kao i većina srpskih
KNJIŽEVNE NOVINE
sta, očevidno, postoje. A tome je razlog, čimi mi se, taj što se mnoge stvari, nisam s:guran da li osnovano (?), podrazumevaju. OQO makcdonskoj savremenoj poez:ji, naime, Ssrpskohrvatsko jezičko područje je informisano: objavljene su nekolike istorijski koncipovane altologije, poneka panoramski, a neka i g9neracijski koncipovana, objavljeni su i širi i uži izbori iz opusa nekih naiznačajnijih savremeniiı makedonskih pesn*ka. Čitalac ovog j*zičkog DOdručia je, podrazumeva se, u toj meri inlcimisan da mu više n'su potrebni opšti pregledi, panoramske prezemtaciie, objektivni izbori. To, Čimi mi se, misli i Aleksandav Svasov, koji je i sam u tom pionirskom poslu, u tim pokuša-
je i zajednica moguća samo onda ako su pojedinci njen integralni deo, tj. ako je oni tvore svojom svešću, voliom i imteresima, ako im sč ona, kako je Marks isticao, ne suprotstavlja kao apstrakcija.« (str. 154.) Ovo dijalektičko sagledavanje odnosa poretka i slobode još jednom potvrđuje istinosnu vrednost stare latimske maksime — in medio verum est.
Širu teorijsku podlogu Tadićevih tekstova, bez obzira da li oni za svoj neposredni predmet imaju probleme birokrat'ie ji političke idcologije, proleterske martije ili društvene jednakosti, javnog mnenja ili•· mte}:gencije, Čini autcntična Marksova misao. Kao. misao slobode i revolucije, životno vezana za proletarijat i njegovu epohalnu istorijsku ulogu „prevazilaženja građanskog sveta, marksizam se ne, može naprosto »ostaviti po strani« ili slepo negirati, bu dući da je upravo on nedvosmisleno pokazao onaj temeljni obrat »preistoržije« u »pravu liud sku istoriju«, obrat kome prisustvujemo ili i njemu učestvuiemo. U tokovima savremene cvropske, naročito političke, mis!i, gde se «smatra da je antimetaf:zičnost (u stvari antifilozofičnost) postulat i sinonim naučnosti« (Tadić, str. 17.) samo.je još marksizam životan ı snažan. Na tu činjenicu skreće pažnju i, Lj. Tadić: »Sa izuzetkom marksističke filozofije praksc, danas u modernom društvu tehničke civilizaciie suvereno vlada pozitivizam svih varijanaia i njegova »realistička politika« sitnih proraču-
Relativnost antologičarskog izbora
Aleksandar Spasov: »SAVREMENA MAKEDONSKA PDEZIJA«,
...
Srpska književna zadruga, Beograd 1967.
jima približavanja makedonske poezije OVO! auditorijumu znatno učestvovao. On misli «li se svh ti pokušaji podrazumevaju, ako se nc podrazumevaju dovoljno — tu je niegov pred- · govor da podseti. TI to on Čini zaista dobro, Podsetiće nas na četiri faze u razvoju makedonske osleratne poeziie; na smenilvanie ko lektivjstičkih preokupacija (akcentiranih, ra: zumljiivo, nacionalnim romantizmom) i nago veštaja pesnikove intime (1944.1950) gotovo igkliočtyom eksmloatacilom | pesnikove intime (1950-1955), eksoloataciiom koja će biti teren za docnije velike vezultate u oblasti lirske i refleksivne poezije; na vreme u kome će sč ispoliiti puna stvaralačka zrelost prvih dveju posleratnih generaciia (1055-1958) ali koie ćc
sloboda
Dr Ljubomir Tadić: »POREDAK I SLOBODA«, »Kultura«, Beograd 1967.
na, politika bez mašte i bez velikih načela“. str. 46.) .
Kako nam raspoloživi prostor onemogućava da detaljnije prikažemo sadržinu Tadićeve knji ge, to ćemo ovde nešto bliže ukazati na proDlem inteligencije (u knjizi deo treći: »Tntcligencija i politička ideologija«), koji, čini se, dobiia sve veću važnost u savremenom društvu, pa i našem. ;
Problem inteligencije danas, ide dotle da se u okviru sociologije sve više izdvaja iedno novo područje — sociologija inteligencije. Ona- se bavi izučavanjem socijalnih korena inteligencije, njenih bitnih oznaka , njene društvene funkcije i dr.
Društveni koren inteligencije treba tražiti u podeli rađa na umni i fizički, u onom Ssudbonosnom razdvajanju »logosa« i, »praxisa«. Ova razdvojenost prati evropsku istoriju od vremena anfiike do naših dana. Tek se sa DTOletarijatom i mjegovim odnosom prema fil!OZOfiji prvi put javlja mogućnost usvostavliania interakcije logosa i pra%\isa, ti. podizanie prakse na nivo principa. Ili, govoreći drugim: rečima: inteligencija i proletariiat međusobno su uslovljeni. »Povezanost vroletariiata i filozofiie prvi ie spoi dva društvena faktora 'koje je odvojila podela rada. Kritička intelipenciia i proleterska klasa su na tai način sudbinski upućene jedna na drugue. (Tadić, ibid. str. 208. , Podv. autor) a
D inos
• . kd | • o
n i Ž e vV hnh [0] likom sličnih · istraživanja, kada oduševljenje
Trekrije pronicljivost, i kada pristrasnost koj.
ist iji | Branko Milanović:
»ŽIVOT I DJELO SVETOZARA ĆOROVIĆA«,
»Svjetlost«, Sarajevo 1967.
književnika toga vremena i Ćorović Je u SVOjim prozama unosio duh i stil narodne pripovetke, njen karakteristični humorni ton a pokadšto i samu idiličnu nežnost koja je podstakla Matoša da povodom Ćorovićeve knjige »iIz Hercegovine« napiše omu poznatu dobrodošlicu. Takav stil Ćorovićevog pripovedanja, mcdutim, nije uvek pravilno bio tretiran: mnopima se učinio previše reoionalan i hroničarski,
a bilo je čak i neumesnih preterivanja koja su
celo Ćorovićevo stvaralaštvo svodili na anegdotu i humoresku. Razume se da danas ovako nešto nije mogućc tvrditi bez rizika. Milanović to zna ı u svojoj studiji sasvim precizno deliniše pojedine karakteristike Ćorovićeve umel. nosti. Ne odbijajući da prizna izvestan regionalni karakter pojedinih Ćorovićevih proza, Milanović istovremeno uočava njihov širi na· cionalni značaj i tako delo »moralnog istonika i povjesničara« horcogovačkog života uspešno SROOTA u konickstu srpskc rcalističke književnosti, Uprkos činjenici da su o Ćoroviću pisali svi značainiji srpski NKvitičari, niegovo delo mije u notmmosfi saolednno: menrkantne crie ljud“skih naravi koje je Ćorović tako nadahnuto is-
takao, i naročito, znatan broj tipova našeg ma rodnog mentaliteta, ostajali su često van domašaja naše književne samosvesti. To je i podstaklo Milanovića da napiše sledeću misao oko koje je organizovana cela njegova studija: »Iscrpnija književna analiza Ćorovićevih pojedinih djela, najprije, i njihova zajednička struktura, zatim, šareni kaleidoskop njegovih viđenja naših lica i naravi, duhovni horizont njcgova svijeta, slika ljudskog života onakvog kakav se postepeno i pored svih izmicanja otkrivao njegovom pogledu — nije, međutim do kraja sagledan. A akc ništa drugo ona je znatno šira nego što u dosadašnjim predstavljanjima Ćorovićevog diela izgleda«. 5 Ozbiljnost Millanovićevog pristupa delu ovop našep »moralnog istorika« ima očigledno svoju psihološku predistoriiu: impresioniran obimnim Ćorovićevim opusom, a pre svega, skalom Ćorovićevih pripovedačkih tonova za koje kaže da su »raznovrsniji neso i u koieg drugog pisca srpskog r>alizma«, Milanović je pažliivo tragao za, nesumniivim književnim vređdmostima. Tzdvojivši iz obimnog Ćnrnyićevnn dela desetnk ertica i mrimevndakn, Mil=woyić ie, bez amelo"ie i pristrasnosti, dokazao kniiževno istoriisku vre
biti. i. vreme, Susreta sa iskustvima modernoj evropskog, pesništva i vreme promena u 'strukturi makedonske pesme, u sredstvima ekspresije; setiće nas, najzad, i na četvrtu fazu (19581962) u kojoj na literaru scenu izlazi mlada pesnička generacija, koja će ispoljiti jedan' izvanredno snažan interes za tradiciju i folkior, ali-i za neke bitne probleme, čovekove egzistencije. Podsetiće nas S i na višestru ko, prožimanje različitih orijentacija, na mešanje generacija, na razvojni DproCeS koji je io - Hoće li, međutim, čitaocu koji dobije ovako vacionalizovanu sliku jednog, moglo bi se reći, fenomenalnog rascvetavanja pesničke umetnosti kakav je u Makedoniji u toku, a ne podra-
' gumeva sve Ono što bi, na Osnovu, dosadašnjih
izbora prevoda, prikaza, itd., trebalo da podrazumeva jer je to sasvim nemogucuo, JeL S iednim woetskim. iskustvom treba biti saživljen da bi sa podrazumevalo — hoće li takav čitalac iz izbora A. Spasova dobiti brayu 1 kon pletnu oredstevu o poeziji O kojoj je reč i 9 pesnicima koji su u nioi? Izvesno: neće! Alt, Spasov i ne želi da da pravu i kompletnu vredstavu, Reč ie, ponovimo o subiektivnom izboru. Upravo u tome:·i ičste. osnovni problem koji donosi.ova kniiga. Ma koliko se, u druzim piti likama, ·'između takozvanih objektivnih. i.takozvanih ·subjektivnih_antologiia ovredeJliivali za ove drupe, ma koliko bili uvereni da antolopiia i me može biti drugaćiia no subiektivna, wismo ubeđeni. da sn, iscvpene,.i da mogu bit: iscrpene, Sve mogućnosti proširivanja, produOVU NAI Nastavak na '4. strani
Bogdan A. Popović
Poredak
Kako sve.dato ne mora biti i ljudsko, to sč kritika .sa- stanovišta budućnosti javlja kao Žiotni princip inteligencije. Otuda je ona po svojoj prirodi. činilac koji zahteva itranscendiranje postojećeg u humano novo. Poziv inteli·gencije »se sastoji u kritici status quo-a sa stamovišta budućnosti, u proceni svega postaloz sa: pozicija revolucionarne teorije... Podvrgavajući sve postojeće kritici, ona zna da taj kriterij mora: primeniti i na samu sebe, jer, !stlna nije' komad novca koji se RBOtOV može dali i primeniti« · (Tadić, str. 202.) Nije stoga nikakav slučaj da se inteligencija česio nalazi u jednomni stanju permanentne opozicije prema vladaju ćim krugovima. Njenu. smrtnu opasnost pred'stavlja. birokratija: sa svoiom neugasivom ZC ljom đa pored monopola vlasti ima i monopol idđeia, da centralizujući vlast centralizuie j ljud sko mišlienie. Na žalost, sličnih tendencija bilo je'i u. komunističkom radničkom vokrčeiu. To se najbolie vidi nn rigoroznom „shvatanju »principa partiinosti fi/'ozofije«, koji se, kona: no sveo na pvokornnst fiozofiie praktic:stičkoj politici partije. »Ali Kklasnost ili „partiinosit filozof'ie 'ie. sinonim za f'lozofičnost i dntelektualnost' proletarijata. „Služenje intelieenciić proletariiatu ima smisla · samo kao. „Stıžonje igtorijskoi borbi proletariiata, a preko niega i celog drošiva, za istinu isamooslobonđewie Svako dvugo sbvatanie služemja vođi bi rokrafskoj koncepciji partiimosti, „awbom, yyemisaonom komumizmu koji nce.gitfaliudsku-ličnost i borobliava: i prolctaviiAt i intelivencim, odvaia parihiu orl unšvenr'zala'h oslobodilačkih interesa klase, klase koja sebe ne TDroglašnva za apsolutnu stranu društva”” (str. 209.)
· Kratka skica problema intelivenciie, koja ie mmogo šire razvilena u knjizi dr Livwbomira Tadića »Poredak i sloboda«, pokazala ić, ako ništa drugo, da on zaslužuje kako brižljiv tcorijski, tako (još više) i praktični pristup, pil čemu se uvek mora voditi računa da se ideja idejom, a delo delom opovrgava. Ako še, međutim, ovo ponekad i zaboravi, treba se setiti „upečatljivog primera jednog, od velikih intećlektualaca -— Karla Mavksa.
,
Danilo Basta
dnost Ćorovićevog stvaralaštva, njegove stva ne-domete i osobine.
Ovim želimo. da istaknemo još jedmu Miluyiovićevu osobinu: zrelost da se u izobilju odabere: ono istinski vredno, ono što jednom deli osigurava istorijski život. Milanović, dakle, mi-
{e ponovio greške koje se iačc česlo Cinc pri-
mikad nije'čista postaie ideo-atektivna dominzta, Da je ovo tvrđenje tačno dokaz su brojne Milanovićeve rečenice u kojimiu je" neporecivo objasnio neujednačenost, nedorađenost ili pak beznačajnost pojedinih Ćorovićevih proza. Punekad je rezolutnost Milanovićevih tvrdnji bil: toliko ambiciozna i oštra da se u nama 5DONtano javljao otpor, razume sc onai otpor koji naknadnim prove:zavanjima nema velikih izgleda na istinu! IR Kombinujući biograflsku i psihološku mcotiodu, Milanović je nasiojao da pronađe i izdvoji stvarne osobenosti Ćorovićevog pripovedanja, On nije zanemarivao estetsku analizu dela ma. da ta analiza ma mnogim nivoima Milanovićeve studije ima starinski znak, što je odista čudno · kada se ima na umu da je Milanović u nekim drugim radovima (o Andriću, Ujeviću i dr.) de· monstrirao :savremene naučno-kritičke metode. Nas je povremeno zamanala Milanovićeva sklonosi ka tipičnim školskim razjašnjenjima Kkoja su nekima može biti korisna ali koja jednoj ozbiljnoj studiji više štete nego što se na prvi pogled može zaključiti. Možda je Milanovića na tu Sstarinsku analizu naterala sama namena njegove studije, buđući da se pisala kao pogovor, Sabranim delima Svetozara Ćorovića, pa je izbecoo toi zavodlivoi sklonosti, i pre svega da je jedmim poglavljem posebno anal'irao o5Obocnosti Ćorovićevog pripoveđanja u cdncsti na pripovedačka iskustva ostalih srpskih prozaista toga vremena (a nc samo da opaskama "utvrđuje razlike), mi bi u Milanovićevoi studiji dobili jedinstveno delo savremenog našeg Kniiževnog istoričara. Ali i ovako kakvo j> Milanovićevo delo impres'onira i obavezuje svako budućeg čitaoca. i istraž* "Xa Ćomov!"eve proze.
Miodrag Jurišević