Književne novine

TEODOR ŽERIKO

GOSPODA KOJA SU VIDELA »Meduzin splav« mogla su još samo da govore o kompoziciji te slike ili njenim slikarskim vrednostima, kaikada i manama, ako su se smatrali pozvani da donose svoj sud ı ukoliko su verovali da su istinski poznavaoci umetnosti; u protivnom oni sa izražavali svoje divljenje i vele da su uživali u onome što su nazivali — »lepa slika«.

Sam zg. Gericault (Žeriko) poče da slika tu · kompoziciju pod dojmom brodoloma broda

»La Mćduse«, radeći prethodno pomno na 1nogim studijama i skicama utopljenika i bolosnika; on privedc kraju to delo 1819. godine i izloži sliku u pariskom Salonu. te iste god'ne. Jzraeđu samog splava i pariskih salona mogla se veoma lako kretati i klatiti Gćricaultova osećajnost, jer beše čovek i umetnik, i motivi su se nad njegovom glavom ukrštali kao veitovi nad brodolomnicima, Da li je mogao pretpoiti da će se zbiti ona metamorfoza njeBoveć slike i da će sav užas iščeznuti polako sa naslagama boje, ili dok slika bude visila na zidu pred umornim očima posmatrača; da ce SV. strava jednog brodoloma nestati sa površine platna i slika se lišiti svega onoga bola koji ic slikar morao osetit'? Da li bi iko više putem 1č slike mogao doći do onog užasnog trenutka i onih dana koji su sporo tekli na splavu? IHi je ona naslikana samo stoga da i sama učesštvuje u velikoi hipnozi i zaboravu, ma koliko sc slikar trudio da bude uverliiv dok je slikao tbedn'kc na splavu i premda je odistinski mastolao da naslika nadu ili beznađe. Sada dok sebi postavljam ova pitanja ne mogu a da ne osetim jedan heretični zvuk u njima, Jer ove misli koje su Đotaknute jednom slikom kao da ne priznajnm duh »umelnosti radi umicinosti«. One nc priznaju ni onu religiju sar Peladana koja se zasnivala na umetnosti, jer je taj gcnijalni i sumanuti mag, dovoljno jasno bio 1očio da je oko umćtnosli već stvorena posebna atmosfera i da su njoi na čast podignuta već mnoga svetilišta. Sar Peladan beše lud na na„čin Augustoa. Contca (Ogista Konta) koji je :Lsvoia crkvu Wteo da .ozida na. nauci i razum, Misfi To Meduznom splavu, ma šta Peladan mislio o toj slici, a lepo mišljaše, jesu heretičkc naspram te peladanovske sektaške crkve. Moj pratilac me uveravao da je sav duh Evrope VEĆ sasvim sektaški i da ie poplava mal'h crkava stvar daleko kompleksnija nego što jc 10 o. Chenu mopao videti i u tom smislu treba posmatrati vođe Što se uzdižu do muesijanskih, objavljiteljskh i božanskih visina, a neki noviji progoni modeme umetnosti mogu se jedino shvatiti u svetlosti novih verskih ratova ili u.duhu pseudorel:gija i njihovih netrpeljivosti.

O ljudskoj degradaciji ta slika nikom mišta neće saopšti. Nema sumnje da je Gćricault bio dobro upoznat sa potankostima dramc ma splavu i sa raznim svedočanstvima, pa ipak slika je sada jedna druga stvarnost i most između dva sveta je davno pao, kao što su nestali oni otvori percepcije kroz koji se mogao posmatrati simbol i svi »znaci vremena« koje treba bezuslovno pročitati. Na zazidanim otvorima. naših ćelija sada vise slike koje nas ne mogu osloboditi teskobe. Na otvoru kroz koji se mogla nekada posmatrati tragedija brodolominika na splavu sada visi Gćricaultova slika a kako će njena pigmentacija preći u komkreini imkarnat i ljudski epidermis. Tumaći simbola vele da je njihovo značenjć izgubljemo, a kod Frcuda (Frojda) su simboli već izjednačeni sa običnim znakom i svc šio je

· Šmalo dubinu svedeno jc na dvodimenzionalnu površnost naših zidova i dvodimenzionalnost Tijihovih dekoracija koje zovemo slike a koje su nekada i samc imale barem jednu dimenži.Ju više,

Često sam navraćao pred tu sliku, nc zbog toga što me posebno interesovala, već većma što je nisam mogao izbeći i što mc sam labirint u kojem se nalazila počeo zanimati, kao uostalom Jabininti starih vrtova. Onaj koga mazivam »pratlocem« pratio me tih nedeljnih poslepod-

neva kroz taj sistem hoćnika, odaja i kružnih

stepeništa i ono što sledi u ovom tekstu uveliko dugujem njegovoj prisutnosti i možda mojoj smušenosti pred Gćricaultovom slikom »Meduzin splav«, kada sam nehot'ce izrazio uverenje da me pravi splav kao konkretna istorijska činjenica više interesuje od ove slike koja jč 1 „sama značila povesni datum, Mislim da je on znao više nego iko drugi o drami na splavu i verovatno samo zbog njega preduzeh da čitam dokumente Corrćarda (Koreara)i Savignya (Savinjijja), doduše njegovo četvrto izdanje iz godine 1821, kao i veći deo knjiga i dokumenata ma ta temu, doncsenoj u kompletnoj bibliograf{iji o splavu u knjizi M. Boundet — Pleville (Burde — Plovil) koja je 1952. godine izašla kod izdavača Andrć Bonnea (Bona) u Parizu. Pa ipak, on me upoznavao sa stvarima, koje nisu mogle da sc nađu u Toj literatuni i, mogao sam Da same smatrati naslednikom jednog usmenog predanja koje se šire podzemljem tih malih crkava o kojima ic govorio, dakle, katakombama sekta čiji »posvećeni« članovi se ponoć izvosnim tajnim znanjem, koje se čini razumliivim kada je u pitanju Atlant:da ali koje izpleda mejasno i besmisleno kada je u pitanju Meduzin splav. Jedan Salvador Dali je objasnio napužtanje nadrealizma kao prevazilaženje izvosne pseudoreligioznosti a konkretni splav broda »La Mećduse« postade za mene tih dana, po:

KNJIŽEVNE NOVINE

gOlOVO tih medeljnih poslepodneva koje sam provodio u labinintu, jedini način da izbegnernn iz apsolutnog brodoloma jedne nove »Meduze« a usput da. iznevenim vokaciju modemog slikara kao smešnog peladanovskog sveštenika.

Čin'lo. mi se da je bilo izvesnog sladostrašća u mom meverstvu prema umetnosti i njenim

. kultovima, ali nije bilo ni najmamje izgleda

da je žrtvujem i prekoljem na oltaru neke nove sekte ili za račun nekog ekskluzivnog bratstva i njihovog turobnog milenarizma, mada bi bilo razumljivo da se u ovom labirintu zaluta beskonačno i da upadnem u nove bezizlaze, od kojih je jedan bio sazdan od reči i samih reči jednog semantičkop haosa, dadaističkog traunjanja ili spiritističkog ı nadrealističkog :-

· utomatizma. Mada su ga uveravali da postoji · jedna svojevrsna alhemija koja od reči pravi

delo, kao što se od olova pravi zlato, pisac ovih redaka sumnjaše da neko tu veštinu danas pozuje, pa ipak'one su tu pred njim i svakog časa jizleću iz pisaće mašine ili tintarnice, reči ı samo reči, već sasvim odvratne mu (kao Hamletu), jer je znao da se živi u dobu »izgubljene reći«, kako bi kazali ezoteristi, kada svako možc »da uzme reč i kad je niko nema«, »niti ko drži reč«.

Đavo mog podnevnopg nedeljnog pratioca upozna mc sa sudbinom Savignyevog skalpela, koJeg nu jc navodno oteo D'Aran (Daran) da bi Jakše sekao meso za svojih obilnih objeda, krugu vlastodržaca sa splava. Savigny bejaše brodski hirurg* koji nije znao što će da radi u stvari prvih čašova obezglavljenosti, pripadaše zatim |I sam partiji na vlasti, ostade Žž i napisa doktorsku disertaciju posvećenu »učincima gladi i žeđi«, ali moj pratilac uveravase mc da je na duši imao teške grehove čiji učitici se mogu primetiti i na njegovoj tezi na O.novu koje je stekao doktorat medicine. Uvera vao me da je sekta Udovičinih sinova ostavila lrag na nekim naukama, u medicni homeopailjc, recimo, ı da je po svoj prilici D'Aran pripadao toj svemoćnoj sekti, a da Savignv bvejaše pod njegovim uticajem i zračenjem. Ša izvesnim humorom on ga je oplerefio kompleksom Lisjenko, što je trebalo da znači da i u medicini, kao i u genetici, magijski deluju neke sekte i ideologije, te da se predmet istraživanja ı sam menja u zavisnosti od subjekta i od naučnog aparata i metoda.

Moj nedeljni zloduh iz labirinta voleo je da smatra D'Arana najvećom huljom u trinavstodnevnoj istoriji splava, premda se on jedva spominjao u velikoj literaturi, tj. samo u sumnjivom pamfletu Leroia (Leroa). On me uve-

Fr

Jakov GROBAROV

U prolazu

{Dete se smeje kao što bi trebalo da se nasmeje odrastao čovek)

Dete od rođenja ne ume da se snađe bolest teška u. njemu se širi umorna krv se pretače u jutro

u kome lagano untru leptiri

1 put prestaje kada se umori prošlost davnu snujuć ispočetka “Fošni čovek obešen o zvezde ne poznaje svog rođemog pretka

Predeli ispod zapaljenog neba wa sebi kriju tragove oluje

za povorkoin kopnenih lađara prašnjav vetar na more butuje

Misao imaginarnija od sna

Čiji to zov slušam dalek i mučan cvet u daljini PFeka u ponoru

dal je to đavo il bog tako bučan

il neko novo Yodenje na pomolu

Na plameiuu oltar nisu to varke

sanjam TYatove teške i blešu ljudi o na okčanu biod bez jedra i katarke 1 bespomoćan ftohe u okeanske grudi

Jutros je rođeno hiljadu dece Move

Jutros je plakao dan od stida

šta je to sa 19mhnom ko ine to ZOVE

o ko Io večni Bram moći sazicla

U magh podivljala povoPka ljudi dok igra senka sunca sa senkom VaPF(L dan phespavao svoje pa ga leptir budi

· za ova Yodenja treba dignuti jedra

Tebe umesto rebra Prošao si kroz aleju

da bi skrio plod svoj nedozreo «a semenke već se osušile zakoračio si duboko

u ponor ograđen

i ljubav ti se ogadila

pa me poznaješ mi rod smokve pod kojom / prvi poljubac zagolica ti rebro

Iz glave ti pojuri reka

iz veke krv

iz krvi ljubav

iz ljubavi ispliva rebro ljubomorno jedno ebro

Ti si ga prelomio ispod palme palma ti ma glava pala

ı tražiš mesto u aleji

aleja ti grudi iščupala orošena zora

odnosi te danu

a Ili si tražio hRoć

ispod planine

tumesfo rebra izlomljenog aleja ova je pusta |

–

Miro 71 GLAVURTIĆ ~.

TEODOR ŽERIKO: MEDUZIN SPLAV

rava da je on onaj sa vrha Gećricaultove pitanide koja nije nastala iz puke kompozicijske polrcebc već aa izrazi hijerarhiju sa D'Aranom ria čelu. Svakako, veli on, i nadu je hteo da izrazi postavljajući ovu piramidu, ali istodobno i krvavu tiramiju koju je grupa vlastodržaca zavela na splavu.

Dr Henri Pćquigno (Anri Pekinjo ) „govoreči o kolektivnoj degradaciji (»Granice ljucdskog«, Etudes carmćlitaines, izdanje Desclće dc” Brouxver, Paris 1953) sumnja da je glad i žed moela da izazove onakve ućinke kako tvrdi du Šavigny, jer Savignyevoj tezi prolivreči samo hronologija budući se drama zbila prc ncp) što su glad i žed dosegli tačku kulminacije, Li. prvih četiri dana, odnosno Nnocl!. izgleda da Je beznađe b:.lo odlučujući fenomen, jer pica JČ ı bilo a, to je puna bačva vina koja se vidi na Gericaultovoj slici, a jelan val, po uveravanju

zabeleženo

Izgorelo

O podzemne Vode

što svakom ste nužne

ne upijajte usne bunc žoćui

jer lepotice snova

tako si Yužne

kada ih sretnemo ma mekoj medi

O slepci

vi mikada videli miste

kada se dan sa fablanima bije Andrianda

mi smo jedhom wideli gliste

i nije nam. žao Što ih kiša pije

Darujte vidovići slepcinma vid

oni će vama darovati Suton

i kada izađeš pred mjih sa dugim skutom Andriana Jioles

ti ćeš jablan' biti

Nestajem

Sveti IPeMuci kad začne Sc Život ov

· brave zeleni list

u Tiužnoj jeseni ja stražar : 3 u zvezdarnici VOĆNOJ

oslepeli · | gledajući, drugima u oči Pustinja svuda

duši cvet dolazi Tioć kao tučđa besma

Zaobilazim prošlost

osećajući gorčinu umiranja

Rnestajent

Starac i vreme.

U dalekom Svetu blisku prošlost slvara novije svanuće zemlja se otvara sanjamo bespuće' pred porazom TIeškim vreme me uzmiče

Budan starac pa uz Velar bpiša cvet na vralu suvišna it glava

' budan čovek

budućnost spasava

A pred ogledalom

kad mu mladost svane

niko ne zna kako starac

leči svoje rane

U ponoćnoj.Sseuci

kad se sve utiša

kad se javi vreme izdaleka zvezda nemoć sjajem nadoknadi teška boljka obori. čoveka

~

mog pratioca, beše izbacio čelvrtog dana veću količinu ribe, što dr Pćquignot samo mavlovito spominje kao »čudesan lov«. Aniropotagij beše užasna čihjenica. Ljudi jednc civilizi plancte jcli su živo ljudsko meso, svojih priJaiclja, svojih klasnih neprijatelja, svojih partijskih drugova, koje je ĐD'Aran iznosio na slo i sckao svojim oštrim skalpelom. Dr Henri Pequ gnot spominje takođe pariijske borbe i sukob klasa koji se vodio na splavu, ali mioj nedeljni pratilac me deli njegovo mišijenje da su sec ljudi podelili u nevolji ondc pdc su j|cdino mogli da osete pukotinu, izmedu socioloskih kategorija, kada već nije bilo rasnih razlika ili jezičkih koje bi se odmah ispoljile ı kojc bi lakše omogućile da se tokom noći prepoznaju neprijatelji.

Čovek koji me pratio kroz labir'nle i svciilišta, govorio mi je o genijalnoj D'Aranovoj iteligenciji i o tome kako Je on savršeno dobro poznavao tehnologiju vlasti ı suprotno dr Pucduignotu on nijc video muikakvu spontanost u tom: mehanizmu vlasti. Sve ic bila samo vcličanstvena roežija koju je DAran izučio u tajnini univerzitetima Udovičinih sinova. Moj prijatelj bio je mitoman ı poznavalac tajnih istorija Z.hvaljujući kome sva ova priča o splavu” polako klizi ka fantastičnom rcalizmu. On mc uv-oravao da postoji jedna okultna i tajna akaderni-

„ja nauka u podzemlju once vidljive i pozilivi-

stičkc. Po njemu D'Aran otknivaše nevidljive vazlike među ljudima na splavu koje očaj bese polpuno izjednačio i učinio homopenom m:lsom očajnika, prvog dana, i trebalo jc dosla voeštinc da bi se ta celina raspukla na onom tniostu gde je D'Aran želeo, D'Aran beše mitska figura, lependarni crni anđeo principa deobe, ra-

· zdora, dihotomije, udarajući čas na jednc cas

na druge, kreirajući neprijatelje, sumhnjičeći neočekivano majodamije prijatelje za izdaju, Za-

„veru jli otpadništvo, podbadajući učenje protiv

ncobrazovanih, oficire protiv vojnika, onc koJi su jeli presno ljudsko meso protiv onih koji su odbijali da ga jedu dok nc budc skuvano, onc koji su izgubili nadu proliv onih koji su Jc još imali, one koji nisu znali pisali proliv onih koji: sa znali, i uvek obratno, on je učin'o više nego što bi glad i žeđ, famozni apokaliptički jahači dr Savignya mogli da učine, 10 jest da za prva četiri dana inoći broj brodolom nika spadne od sto pedeset na pelnaest izabr:inih, broj kojji se svakog časa mogao prepoloviti ako bi to D'Aran hteo, jer nema sumnje da bi om otkrio mesto gde bi se pred mjegovim prstom odmah ukazala pukotina.

. D'Aran bešc ovaploćenje čiste magijske sile, dinamosa: dinamičan i neuhvatliiv, prebacuJući se iz tabora u tabor, čas nagovarajući one koji su izgubili nadu da unište splav, čas onc koji su je još imali da pobiju bezumnike koji su ·se odlučili na takav očajnički čin. .

Hroničari Meduzinop splava. tvrde da su posledmji dani brodolomnika protekli u pr'čanju priča koje su često bile čisti delinijum. Govornici su sc peli na bačvu odakle su držali duge i

'žbykhanč govore u kojima mije bilo nikakve

logike ni razuma. Ponavljala su se smešna obećanja i uveravanja. Govorilo se o ljubavi, o 'bratstvu, o miru među narodima, alina onaj način na koji o tome mogu povoriti ljudi u smu i bunilu, a oni koji su ih slušali, ako je iko ikoga hteo da čuje, bili su u istom hipnotičnom stanju, :

. Vreme se razvlačilo do u beskonačnost i činilo se da će svakog časa prestati da teče i da će splav iz vremcnitog uci u vecnost pakla, | baš tada naišao je spas, Gćricault na sl'ci predstavlia upravo 1aj trenutak. .

Gde su granice moralnog i gde je granica između normalnog i patološkog, pita se dr Pegu:gnot. + :

Legenda, jedna od onih kojc struje podzemnim hodnicma, kaže da se D'Aran javljao za vreme Restauracije u parlamentu, gde su se vodile diskusije o brodu »La Mećduse«, da smućuje duhove, te da se jednog dana pojavio pred” poznatim slikarom sa molbom da naslika, svc tu na opomenu, taj Splav i odista 1a slika sdada vjsi,u Luvru a da nikoga ne opominje kao što nas ne opominje užas drugih svetova, ali ponekad pred tom slikom naide neznanac koji nam skreće pažnju na Gericaultovo delo i prati posctioca koji, se s pažnjom zagledao u tu sliku, kroz labirmte hodnika, odaja i kružnih stepenica, pričajući lantastičnu povest jednog splava i kolektivne degradacije brodolomnika koji su jeli ljudsko' meso |L. pili vino,

Čuvari u Luru #&matrajiu da je to jedan od đavola,