Književne novine
KNJI-
~ vr. ki, TEVNE Intervju sa RDUARD PINJON
OVINE
Eduardom Pinjonom
intervju intervju intervju intervju intervju intervju intervju intervju intervju intervju
MII
NE ||
SLOBODI MOŽE ANGAZOVATI
ČESTO SE govori o angažovanom slikarstvu. U kojoj meri je taj izraz opravdan i koje su, eventualno, forme angažovanja u ovoj likovnoj grani?
NAJPRE, umetnik živi u određenom društvu u kojem se stvaraju dela, u kojem postoje politički stavovi, ideološki stavovi... Umetnik ne može da se izdvoji iz tog konteksta. Ali, očevidno je da je za jednog slikara, više ili manje vezanog za izvesne društvene snage, teško da pnihvati, na primer, stav apstraktnih slikara koji Je neka „vrsta povlačenja iz društvenom Života. U isto vreme, umetnik mora da sc odredi u odnosu na druge struJe: na primcr, protiv svakog utvrđivanja neke formc ili neke ideje, protiv svakog realizma koji se ponavlja, socijalističkog realizma itd... Angažovanje, u maše vreme, odbacuje svaki istom,
U ESEJU ANRI LEFEVRA o vašeni stvaralaštvu malazi se i ovaj zaključak: »Pinjon je revolucionarni slikar u majdubljem smislu reči; on doprinosi revolucionarnom menjanju slikarske umetnosti, ukoliko ta umetnost izražava humanu i društvenu sivarnost i ukoliko odražava njene suštinske preobražaje osvelljavajući ih; on nastoji da u sebe primi i dijalektički izloži: iskustvo, život, ukroćivanje prirode i spoznaju društvene stvarnosti«, Ovaj Lefevrov zaključak podstiče nas da vas upjtamo: kakva ie uloga ideološke poruke koja ic prisutna u svakom umetničkom delu?
TO PITANJE sadrži u sebi mnoštvo problema: problem društvene stvarnosti i same stvarnosti, stvarnosti OVOJ sveta. Kad govorim o prirodi, ja ne. povorim samo o drvctu, ja govorim o nebu. Svuda su prisume snage koje se suprotstavljaju jedne drugima. Sećam se kad sam bio mlad, događalo se 1o, očevidno, nešto malo posle ruske revolucije, oko 1927, 1928, 1930. do 1935, 1937, ljudi moje generacije i prethodne generacije bili su vrlo uslovljehi ruskom revolucijom. Ruska revoluoija bila je nešto novo, bilo je tek desetak godina kako je izvršena, i u Fralcuskoj svi intelektualci, jedan veliki dco levih intelektualaca pokušavao .je da izrazi taj društveni uspon, dah revolucionarnog poziva, da to izrazi svojim slikama, Treba da vam kažem da smo u to vreme bili usred nadrcal'zma, u punom usponu kubizma. Bilo je takođc i apstraktnih slikara, hoću .da kažem pionira, liudi koji sada imaju šezdeset ili osamdeset godina. Nas su, u isti mah, određivala sva ta ftraganja. Kao mladi slikari učestvovali smo u svim tim traženjima. T, u isto vreme, hteli smo da izrazimo druŠtvenu stvarnost, ideju, simbol te stvarnosti. Na primer, izvesni slikari pokušavali su da na platno prenesu »VTeme revolucije«, ono što se tada nazivalo »sudnji čas«. Ja, lično, pokušao sam da na platno prenesem izvesne društvene aspekte, ma primer, jedan maitimz. Kao temu sam uzeo »mrtvog vadnika«. Navodini vam ijedan primer: 1937. godine u Parizu, na svetskoj 1Zložbi, Rusi su u svom paviljonu izloži platno koje pokazuie Leniina kako govori radnicima jedne fabrike. Mi se nismo slagali sa tim načinom izražavanja. Za nas je on bio bez značenja. Bila ie to vrlo realistička slika, sva od detalja Možda je Lenjin bio vrlo sličan. Možda je bilo mnoštvo portreta ma tom. platnu... Bilo je to strašmo. Naprot:v, mi smo pnk, okrenuvši leđa tom realizmu, pokušavali da izrazimo adije simbol: ono što se dešava ma mitingu, ideju o osvajanju vlasti. Dakle, nismo se slagali u tome šta jc stvarnost. Jer, što sc nas t'če, mi smo polazili od stvarnosti slikarstva, to jest od onoga što se tada stvaralo. Nisu movla da se okrenu leđa toi stvanosti. Slično je bilo sa Van Gogom koii, živeći u svom veku, nije okrenuo
lećla. impresionisima, navrofiv. Qn ie prihvatio impresionistički način rada, njihovo gledanic 1iı Dpo-
kušao da ide ka iednoi uravnofeženiioi. strukturalnijoi umetnosti, ali mic prihvatio način rada onih koje su mazivali slikarimna vatrogascima tog VFOCmena. sav se zapniurio u svOlc Vreme crpeći iz njeon sasvim sveže i sasvim move ideie. Slikarstvo ic sredstvo sa/Znanja. Nošeno revolucionarnim idcja-
·crtam i ·ponešto da razumevam. Odnosno, shva-
ma vezanim za narod, u njegovoj punoj slobodi, ono će naći nove izraze.
KOJI SPECIFIČAN izraz u slikarstvu dopušta da ga razlikujemo od ostalih vidova umetničkih izraza — vajarstva, muzike, književnosti ...?
HTEO BIH DA SE OGRANIČIM na domen plastičnih umetnosti, pre nego na muziku ili književnost. U protivnom, imaćemo jedan problem koji je suviše teško definisati u nekoliko reči, Koji je najdinamičniji i najistinskiji izraz, mi o fome ne znamo ništa. Tek kroz nekoliko godina videće se, zaista, šta je odgovaralo epohi,.ćak i u na izgled najavantunističkijim traganjima. U svim epohama bilo je umetmika na hiljade. A na kraju ostaju samo najbolja dela. U vreme Delakroa nije postojao samo Delakroa. Ako se uzme Jstorija umetnosti te epohe, onda se vidi da je bilo mnoštvo umetnika koji su imali više uspeha od De-
i
lakroa. Sa čovekom kao što je Kurbe bilo je isto: imao jc mnoštvo rivala. Vrlo je teško odrediti pravu istimu. Slikar treba da nastoji da se izrazi uz potpuno poznavanje stvari, uz vlastito poimanje stvari; na sliku se ne možč preneti neka druga ličnost do svoja, Treba samo biti slobodan, slobodno suditi, sam dozvoliti svim sfrujama da se sučele. Samo u slobodi može se angažovati.
O VAŠIM SLIKAMA Rože Garodi je rekao: »Gledati jednu Pinjonovu sliku je akt, a ne kontemplacija. Tai akt iziskuie potpuno prisusivo čoveka i podstiče imperativni poziv sveta. To ie kao »zahvat«, u smislu koji rvači daju toj reči i koji naši mišićima nameće prelaz, napon, otpor, borbu prsa u bDrsa«. Ova scena imbylicira pitanje: u koioj meri slikarstvo može da se tretira kao cdraz života. a u koioi kao stvaranje, poruka, kritika koja predstavlja specifičan plan za akciju?
SLIKARSTVO NIJE SLIKA života, ono je movo stvaranje Života. I misu svi problemi isti. U izvesnim epohama izvesni problemi postavljaju se sa više ili manje oštrine. Kad je Garodi mapisao svoju knjigu, ima već mekoliko godina od tada, on je u mom slikarstvu video čoveka usred elememata. Odnosno, kad su slikari okretali leđa prirodi, ja sam odlazio da konsultujem prirodu. Pokušao sam još. jednoni da shvatim kako je ona sazdana. Sama svarnost mi je još jednom izgledala delo života. Onda sam otišao ma Jug. Počeo sam da crtam drveće, da crtam grane, da crtam ljude koji rade, da koze i, konačno, počeo sam
tio .sam da ponovo treba otkriti izvestan prostor ı u tom DprOstoru DONnOVO sam otkrivao poruku nekih slikara iz prošlosti, nama vrlo bliskih ili udaljen'h od nas. T mislio sam da su apstraktni slikari zaboravili težinu zemlie, odnosno da su zaboravili kontradikcijtu kakva je zemlja. Zato što bi ti oblici, koji su izražavani na apstraktnim platmima, koji su uvek bili mrlje, linije, čm bi se: u njih uveo neki recimo zemaljski elemenat, gubili svoj smisao. Tada sam shvatio da forma po sebi, boja po sebi ne postoje, već da postoii stalni odnos između neba i zemlje, između grane koja se ocrtava na Nebu. To stvara meku vrstu kretanja svih elemenata, meku vrstu dijaloga
aga Oeeo e ere rekao oaza renee —r ~ zdere oOeparunu CO rasa au aas aa raziEO o: Oeera o e ar amano oan arun a ame az aaa aero
Glavni i odgovorni urednik Tanasije Mladenović. Iemiatović. Bogdan Kalafatović. Momo Kapor, Miodrag Rranimir Šćepanović. List izlazi svake druge subote... Pojedini
vić, Dragoliub S. Smilianić *
(500 starih dinara). Za imostranstvo dvostruko. List izdaie: No -iz. ljenje i administracija). Rukopisi sc ne vraćaju,
primerak 50 pari vinsko-izdavačko preduzeće
između prazmih i ispunjenih brostora. I to je odredilo jedan sasvim drukčiji postupak. Za mene je to bilo veoma poučno. Sećam se, kad sam slikao maslimjake na primer, postavljao sam se vrlo blizu maslinjaka, na pedeset, šestdeset santimetara, ı otkrivao , sam mnogo (dinamičmiji prostor | u isto vreme onu želju za proširivanjem ugla posmatranja. Umesto da ugao posmatramja bude 60" do 800 on Je bio 1800 i veći. Odnosno, moje nebo se šetalo po maslinjaku i dovodilo je do stalnih mehnjanja forme. Nije to dolazilo slučajno. Hteo sam da srušim rastojanje koje postoji recimo između predmeta i slikara. Hteo sam da budem u prizoru. Trebalo je ponovo naučiti onal razgovor koji ćovek može da ima sa prirodom. Ona se prikazivala drugačija. TI otkrio sam takođe kretamje. Odnosno, prelazeći sa grane na nebo, sa nmeba ma zemlju, otkrio sam neku Vvrstu kretanja, dakle neku vrstu dinamizma boje ı oblika. Na prmer, ako sani crnu granu slikao na plavoj osnovi, moja crna boja je bila grana, postajala je grana. I nebo koje je na platnu imalo da se opravda kao plava boia, bilo je takođe nebo. Postojala je neka vrsta kretanja između dve stvari, Ako bih stavljao zelenu boju da bih izrazio travu, trava je postajala boia, ali i ta boja je postajala irava. Postojalo je neko dijalektičko kretanje između stvari. Dakle, po iskustvu, nalazio sam se na jednom sasvim drugačijem planu od plana apstraktnih slikara koji su se zadovoljavali izvesnim slaganjem mneskladnih i skladmih boja. Otkrio sam takođe da nije potrebno pridržavati se mekih pravila da bi se izrazilo ono Što se vidi, što se oseća pred prirodom, već, naprotiv, da je nužno otkriti jedan jezik koji bi se slagao sa mojom vizijom. U rečniku mojih savremenika nisam malazio oblike koji mogu da izraze onu stvarnost koju sam ja zapažao. Uvideo sam, na primer, umesto da kompoziciju zamislim po visini i šimimi platna, da se naprotiv plaino artikuliše iznutra na izvesnim tačkama i da mi te artikulacije daju jedno drugo poimanje crteža, drugo poimanje boje. Kad sam, mmopo kasnije, počeo da slikam »Borbu petlova«, te artikulacione tačke bile su mnogo brže. U isto vreme one su se pomerale u prostoru, dakle prinuđivale su me da vidim, da Pprimećujem stvari brže zato što su se oblici rastavljali, spajali, povezivali, razvezivali stamo preda mnom. TI boja takođe. Bio sam primoran da potražim jedan drugi rečnik. Mogao sam da iman poveremja samo u otkriće u sebi, ı to je Ono Što se može nazvati kYitičkim realizmom. Odnosno, treba u sve sumnmjati, čak i u neke tvrdnje prošlosti ili sadašnjosti. Umetnik treba da bude pronalazač. Odnosno, on treba, sem da me bude ništa, da nađe svoj vlastit; jezik, posebno u vremenu u kojem ŽIvimo, u kojem sve treba da se preispita. IT kad on stvara taj jezik, on me može da raspravlia o tome, Je me može se raspravljati o nečem Što se stvara. Sećam se, kadđ sam radio akvarel jednog maslinjaka, ne tako davno (pre dve godine), prišao mi je jedan seliak. Gledao je. T rekao ie pomalo nadmeno: »Slikate kao Pikaso«. Ja' sam mu onda odgovorio: »Zašto da ne?• On je još gledao ı rekao: »Oh, oblici i boje u svakom pravcu, to ne predstavlja ništa, to ne liči mi na šta«. Tad sam se iznenadio kađ sam mu odgovorio: »Slušai, momče mol, znaš da je najteža stvar na svetu slikati nešto što nc liči ni na šta«. Kasmije sam uvideo da je taj odgovor dosta tačan i da je u tome drama mašep vremena, to iest u tome što nema šema, nema načina na koji se radi, već samo ostoji načim kako da se shvati stvavnost. I onda, kad čovek pokušava da ie shvati, čak i za umetmika koji to čimi, to još me predstavija ništa konačno. Ali, to će biti stvar-
~
l
:ić. Sekretar redakcije Bogdan A. Popović. Tehničko-umetnička oprema V,BOOE Ori Middrop Kolarić, Mirko Kovač, Đorđe Lebović, Bor
. nost tek kasnije kad bude dobila pra-
vo građanstva. . PRI ANALIZIRANJU JEDNOG UME.TNIČKOG DELA često se raspravlja: da li ie umetničko delo forma ili sadržaji, ili, možda oboje u isti mah. Ako se prihvati da je umetničko delo i jedno i drugo, kakav je lada odnos između forme i sadržaja?
ı SADRŽAJ DELUJE NA FORMU i forma deluje na sadržaj. Oni su nerazdvojni. Između toga dvoga postoji u stvari neki razgovor. Šta umetnik tra20 On traži da u svom delu prikaže izvesnu vitalnost, izvestan Žvot i Susret te dve stvari, ako hoćete, daje lepotu. Uostalom, ja ne mislim da lepota postoji. Za mene je važna Životnost dela. Delo je neka vrsta potencijala energije gde su neke snage koncentrisane na tom malom četvorougaonom platnu ili crtežu, Ta Žživoinost u daje njegovu pravu formu, odnosno njegov pravi sadržaj. Jer, uzaludno je pričati da se htelo prikazati neki vid stvarnosti ili društvene borbe, u stvari su to samo komentari o stvarnosti dela. Stvarnost dela određuje da li postoji istima ili ne postoji mišta. Odnos između sadržaja i forme stalni je odnos, oni su povezani. Na primer, sećam se da sam u »Umrlom radniku« naslikao · rođenje koje zauzima centar. Bio sam načinio mnoštvo Crteža. Hicčo sam da izrazim ženu, bol. Za leš čoveka koji je bio tu, nije se znalo da li je to njen muž; ne mari; ali ona je stiskala svoje dete u rukama. Sećam se da sam preuveličao. taj stisak dveju ruku nad detetom tako da nije više bilo mesta za dete... Ali to nije važno. To ije izražavalo onu VCzanost za Život. U stvari, sadržaji mi je predodredio formu, Između sadržaJa i forme postoji neka vrsta dijalektike. Kad sam slikao »Gnjurce« proveo sam čitava leta crtajući da bil našao artikulaciju onog strmoglavljivanja liudskog tela u prostoru. TI uvideo sam da je ljudsko telo koje se projektuje u prostomri sasvim drukčije od Jjudskog tela koie hoda po zemlji. Ono nije golo telo koje neko obara, golo telo izražava putanju: postoji tu izduživanje ruku, glava se zavlači među ruke, ona pokušava da se smanji zato. što Ććc sresti vodu. Ona postaje sve mamija i manja. Grudn' koš je isturen napred, miSići se grče, noge dobijaju mnogo u značaiu i stonmala postaju ogromna. Zašto? Zalio što ona.ostavljaju veći utisak na mrežnjiaču jer ona poslednja ulaze u vodu. Dakle, za mene je to bilo ofkriće. Ne samo da sam saznao da se felo u prostoru ponaša drukčiie kad postaie putanja, već da ga je trebalo otkriti, Tada sam napravio mnoštvo crteža i sva platna su masfala iz toga. Ukratko. stvamost mi daje fomu i kompoziciiu platna. Radilo se o tom da. se prikaže ta vrsta putanic ljudskog fela pre nego što ono sfime do vode. Kad je ono stizalo do vode, postoiala ie meka vrsta susreta između vode J tela, i telo je postaialo voda. Uvravo ta stvamost bila je mos'lac platna. To otkriće postalo je jednom rečju fema. Ja sam hteo da naučim da spoznajem svojom vlastitom senzibilmošću, svojim vlastitim mespokojstvima čoveka druge polovine dvadesetog veka. Hteo sam da otkrijem šta su to smjuroci. I otkrio sam jedmu drugu stvarnost. Od tih koniradiktornih clcmenata kole sam pokušavao da savladam, naslikao sam platna. vrlo rastrgznmuta, kao poprskana. To je za mene bila stvarnost. Naslikao sam takoče mnoštvo platna koje nazivam »Ratnici« Nosio sam u sebi te ratnike. Omi su bili vezani za izvesmi formu. Rat nostoji u našem veku. Kako jedan slikar da postupi da bi izrazio tu stvamost rata? Ja sam pokušno dn skoncenfrišem tragediju rata. Postalo ic to neka vrsta proboja. Bio sam vojnik kao 1 svi. Kad se čuje nmevrijateli, čovek se oseća vrlo slab, osećamo da naše telo neće moći dugo da se opire projekt'lu, ili baionetu, ili parčetu gramate. Kako u slikarstvu da se materhjalizuie to osećanje rušenja, agresivnosti? Zabočeo sam takođe brojne glavne ratnika. One hoće da rezimiraju anmsurdnost rata, brutalnost borca, strah borca koil postaie do kraimosti brutalan zato Što se boji, zato što mora da umre. Baš tu istu tragediju izrazilo sam u »Borbama petlovh«. Smrt petla, kad petao umire ma areni u borbi,
liči, uprkos svemu, na smrt ratnika. Oseća se kod njega mora smrti kad
intervju intervju intervju It
dušu, oseća se skoro ljudsko držamje. Ovi »Ratnici«.ma. stavak su »Borbe petloVa« zato što oni predstavljaju brutalnost našeg vremena.
APSTRAKTNO SLIKARSTVO, enfo mel, figurativno slikarstvo, konkretna muzika, samo su neke forme umetno. sti koja se naziva mođernom. Čega, po vašem mišljenju, ima progresi i trajnog u tim strujama i naporima koje čine njihovi protagonisti?
ireba da ispusti
l TEŠKO JE DATI ŠEME, meku vrstu načina rada. Naše vreme Je Vreme more. To je vreme u kojem se sve preispituje. 1 u slikarstvu je isto, Savremeni slikari, u čitavom tom haosu, kroz neuspehe, kroz uspehe, otkrivaju jedan drugi svet slikarstva, vezan za Prošlost koja se ne može sasvim odbaciti, ali vezan i za naše vreme. 1 mislim da ie to, uprkos svemu, ona ushićujuća
·strana mnmašeg vremena koje je, ipak,
izvanredno vreme. Suprotnosti se rađaiju iz dana u dan i to iznenadno. Videli smo sve ono što se događalo ı Kini: kulturna revolucija. To su ipak stvari koje bi pre deset godina bile nezamislive. A međutim, to je postojalo: taj sukob, protivrečnost koja.bostoji između Rusije i Kine. Ima ipak stvari koje raspfršuju izvesna shvatanja koja. smo imali. Bratski narodi sa istom ideologijom snažno 5c suđaraju. Zašto? Zato što ima realističkih elemenata koje nismo zapazili. A_ slikarstvo, slikari dostojni tog imena, Žive u tom haotičnom svetu u kojem se sve stalno preispituje, u kojem se slikari prihvalaju, odbacuju, ponovo prihvataju... Situacija je nesigurna. TI slikarstvo koje vidite nije nimalo prosto. Ako hoćete, stav kao Bonarov nije sada moguć zato što je naše vreme suviše rastrgmuto, zato što je sazdano od profivrečnosti, sazdano od hiljadu. teških stvari. Čak i u vaspitanju ljudi vidimo da se deca sukobljavaju sa roditeljima. Nije to više onako mirno kao neko ranije vreme. A slikarstvo je odraz tog podneblja. Šta je stvamost? Ja sebe postavljam pred stvarnost, sasvim svesno pokušavam da recimo naslikam drvo. Hvatam mjegove vidove, i ukoliko više pokušavam da budem bliži stvarnosti, utoliko više mole platno Postaje dramat'čnije. Zašto? Zato što je ona protivrečna,
SOCIJALIZAM TI REALIZAM su, Pre'ma nekim teoretičarima, usko bovezani. Šta vi mislite o tim koncepciijama? U čemu se manifestuie modđernizam i
gde {e granica lepote? E
DA BI SE SUDILO SOCIJALISTIČKOM REALIZMU, moramo da wogledamo ono što ie stvaramo pre dvanaestak godina. Već vrlo davno se DOCClo-u Rusiji. U Francuskoi, u Ttaliii i druede bilo je odieka socijalističkog realizma. Ali dela koja je dao socijalistički realizam izgledaju mi malo ubedli:va. Zašto? Zato što se u početku nameću mmoge stvari, Umesto da se umetnicima ostavi sloboda istraživanja. nameću se parole i umetnik ne može da se kreće u okvirima te parole. Stavljena mu je neka vrsta oklona oko ovrudi u kojem on nije mogao da diše. Nameitnute su stege. Ali u odnost ma
šta? U ime kakve lepote? U ime lepote Renesanse? Ali, lepota Renesanse stvorena je u petnaestom, šesnaestom,
sedamnaestom veku. Niie to lenota 7a
drugu polovinu dvadesetog, veka. Našu
lepotu Treba tražiti. Ja nisam protiv
socijalističkog realizma, ali ja sam
ni za to da se snage u usponu, revolucionarne snage, izražavaju sredstvima
koja ih ubijaju svojim izrazom. Osta-
vimo umetniku da ih zapazi, i kad ih
zapazi, ako hoće da izvazi tu stvarmost
— on će naći izražajna sredstva. Samo
on može da nađe ta sredstva. Mi mora-
mo da stvaramo naše vreme, umetnost
koja odražava maše vreme, ali to, možemo da uradimo samo
svesno, sa svim teškoćama, u svim
protivrečnostima koje nas okružuju.
Ponovo stvarati prošlost ne vodi na·
pred. Film je stvorio revolucionaru
umetnost, Potemkima itd, Kad smo.io
gledali, još sasvim mladi, mi smo bili
oduševljeni, bili smo poneti tim izvan
rednim snagama; zato što im se ipak
dopuštalo da se izraze. Politički ljudi
koji nikad nisu kročili u Luvr, koji ni-
kad nisu gledali slikarska dela, nisu ni
mogli da sude o slikarima, Ja sam VP
deo u Francuskoj komunističkoj pal
tiji ljude koji su zauzimali stavove A
da čak i ne znaju šta jc to slikarstvo.
Bilo je to veoma smešno. Onda, do če-
ga je to dovelo? To je dovelo — i Ga
rodi je izraz toga — da se prihvata
sve, ma šta. Baš u tom momentu. tre
ba videti, biti kritičan, tražiti ono što
odgovara i ono što ne odgovara. Ima,
dakle, čitav jedan posao da se obavi.
Treba dati potpunu slobodu, ali nc
treba sve prihvatati.
Ilija Bojović
Dragomir Dimitrijević. Redakcioni odbor: Božidar Božović, Zoran Glušče-
islav Pekić, Predrag Protić, Dušan Puvačić, Dobroslav Smilianić. Radomir a (50 dinara). Godišnia pretplata 10 novih dinara (1000 starih dinara), polugodišnja 5 novih dinara »Književne novine«, Beograd, Francuska 7. Telefoni: 627-286 (redakcija) ı 626-020 (komercijalno ode Tekući račum broj 608-1-208-1, Štampa »Glas«, Beograd Vlajkovićeva 8,
<