Književne novine

g,_ ; : s

_- SOJ GDE SMQ«

uto, glođući kosti i kišu, »Kad iedem

gubim svaku orije iju i "Bi DIES e DOS Paa Hu M U EDIVHO . »Mislim da se kraj zove Montparnasse«. reče Francois Villon i naže se iznad Ažitori je ol ji je gofeo. »Na mestu, na kome ležimo, kao i tamo gde ćemo biti sutra, nalazila se velika klanica. Na sve strane curila je krv, rastezale se žile, kotrljale se lobamje.e i

»Opet vidiš samo meso?« Žž: dy aco yo Vino i devojke«, reče Francois p) »Danas Ima više pedera mo devojaka«, reče mu “Antonio. »Mogu zamisliti, koliko je u tvoje vreme bilo mesa, i kako ono nije imalo nikakvu cenu. · #.V&

· »Svi su klali i svi krali«, reče Francois Villlon. »Mesa je bilo ma sve strane. Čak se i tamo, gde smo bili juče, nalazila prostrana klanica. Senom 'su plivala creva, kože i lobanje. Senu smo tada gazili. Sena je bila veća. Bila je to prava reka.«

Francois Villon ma glavi je imao gusarski šešir, koji mu je od kiše i slabe svetlosti štitio sitno i bolešljivo lice sa retkim brčićima i 'još Boa pena a OKOlOrTi: Njegovo dugo i mr-

vo telo cvokotalo je elerinom. Uplašeno je gledao oko sebe. SLI Ž - »Sasvim sam sam, Franmcois«, reče Peduto zabačene plave i mokre brade. »I da nije tebe, hoji si dobar, pa se stalno smeješ i pričaš mi o mesu i klanicama, o požarima i devojkama, prekratio bih ovo mučenje, zvano Žživot.«

»I ja sam sasvim sam«, učini se Amtoniju da reče slabašni čovek polomljenih zuba i užarenih očiju. »Sam i zalutao u pseće vreme, Da nije tebe ođavno bih napustio Pariz.« Francois Villon pokupi i drugu Amtonijevu ruku sa trotoara, položi je komyjači na oklop. »Otišao bih... da nije... tebe.«

»Znaš, dakle, šta znači biti loše shvaćem i napušten?«

»To jedino i znam«, reče Villon i pomenu meso. »To mi je sudbina. Vešali su me bezbroj Pe: Uvek. sam im se smejao. Tako sam se

o i odbranio. Vešaju me vekovima. Drugo ništa i ne znaju, nego da vešaju.«

»Francois, kako se pišu pesme?« sa zemlje če Pedđuto.

»U mraku, uglavnom pre ili posle zločina, dok još drhte ruke. Pesme se pišu po pesku. Po. vodi. Po koži, ljudskoj koži, razume se. Poezija mora biti krvava i sasvim smešna. Pesme rađaju mizerija, strast i nož. Ha-ha-ha. U stvari, Antonio, ja i ne znam kako se pišu, one se samo govore. Ha-ha-ha. To o svinjama ti je dobro, iako nijednom mišta nisi dodao. Najviše mi.se sviđa ono o Ciganki i njenim žućkastim gaćama. Izgleda mi, Antonio, da sam i ja od te veseljačke i proklete rase.«

»I ja sam Ciganim«, šaputao je Peduto, puštajući da mu se suzama i kišnim kapima nalivaju one duplje. »Ti si bar crni, a ja riđi Ciganin, što je gore. Francois, svi smo Cigani, zato: |e sve oko nas ovako, cigansko. Villon, nekada sam znao gotovo sve tvoje pesme, svc tvoje .ciganske jadikovke. Plakao sam, čitajući ih, glupacima, koji nisu mogli da shvate šta si hteo. Govorio sam im da ništa nisi hteo, da si samo. pevao.« ee

»Uvek:. sam voleo meso, ja pravi Ciganin«, reče Francois. Villon ispod svog šešira. »Samo sam klao, pevao, smejao se i bežao. Kunem ti se, riđi, sla, ništa, pesmama „nisam hteo da po: vučimn. Nikome ništa! Uostalom, ukoliko sami napisao to što mi pripisuju, sve sam Vremenom. i ovako živeći, zaboravio... .

»Bezbroi puta izgovorio sam tvoje reči, veliki Ciganine: Frćres humains qui apres hous vivez, M'ayez les coeurs contre nous endurcist), šapnu u kišu Antonio. »Znam, cmi, da · to nije bila tvoja poruka, i da je to pre povik u nekoj krčmi, pokraj Sene.« WO,

»U tome je sav moj udes, riđi Ciganine«, reče Francois Villon, pomilovavši Antonijevo čelo i gustu kosu. »Mnogo su toga zabeležili, ali ja ne snosim odgovornost za svaki svoj krik«. Zaklanjao ga je od kiše, milovao ga kao što se miluju deca bez nade na ozdravljenje. »Bar što se pesama tiče, nisam Kriv.

_ »Ko je onda kriv, Francois?«

_ »Kiša«, reče Villon i nasmeJa se. vreme.« *

| Pesnik mu je još i s krajnjim prezirom govorio o vremenu, o kiši, o vodi uopšte. Antonio ga više mije pratio; već je, zaklonjen od hladnog vetra što je brisao Montparnassom, ponavljao da ga bole kosti, i da želi da se, bar njih dvojica, nikada ne rastamu. U Antomijeve trepavice uplitao se san: Giuseppe Bonaccia ljubio se sa prasicom Simone-Therese, jedno drugom su, zatim, grickali uši; Grubanu Maliću nisu smetali kiša i vetar, peo se uz L'Arc de Triomphe i gore uglavljivao crvemi globus. Sve avenije, koje je Malić s mokrog trga mogao videti, bile su pune Cigana. Ti

»Francois, kad kreneš, nemoji me ostaviti«, šaputao je Antonio, osećajući kako mu zatiču oči. »Ne mogu više s njima, kunem ti se, jer odavno nisu ljudi. Divno si rekao, da si zalutao, i da se kaješ Sta Pi se O Izgleda, da · sam i ja na pogrešan ulaz ušao“ Biće: ižhca, | biće devojaka«, reče odozgo čovek, držeći mu hladnu šaku ma čelu. »Biće zdravlja i vina, mehana i mesa! Biće drumova, moj riđi razbojniče, moj CIP i »Vodi mie u tvoje vreme, brate!

Antonio pod rebrima i kičmom ču potmulu huku metroa. Zapšhnu ga Dad što je sa Vrelom parom izbijao kroz rešetke. vw

»Vodi me famoj Francois. Selo tvoić ZOO, S8 Montfaucon, znam«. Antonio u mislima :# e Senu sa trskom, ševarom i ružnim barskim bticama: putić je vodio do proklete ledine sa đobro ukopanim vešalima. »Vodi me ... tamo:«

»Ne možemo od kiše.« ; |.

· »Obesićemo jel« reče Antonio. »Provući ćemo joj glavu kroz omču, počekati malo, zatim ono bure izmaći. Pustićemo je, onda, đa balansira, i da tako plaši sve one koje vetar n nese u maš ciganski Montfaucon. Hoćemo li vešati kišu, Francois.« | i

»Da bismo Seli tamo, morali bismo gazifi Senu. U niihove mostove ne verujem. Najradiie bih im'ili odavde, ili iz vode, pišao po arkadama i okićenim ogradama. Nisu nihovi mostovi oni pravi, sumnjam DR pišam im se u femelie i namenu. »Gazićemo:« :

Zatim a; dugo mirovali. Antonio Peduto nije više pominjao vešala, vreme i kišu, niti je zhao da nisu u Montfauconu; iednu ruku držao je: na kormjačinom oklopu, drugu ma asfaltu,

»Krivo je

1) L'Epitaphe đe Villon (Ballade des penđus):

— reče Antonio Pe. .

FRANCOIS VILLONA

te mu je svaki drugi ili treći prolaznik gazio po prstima.

Nadnet iznad Antonija, blago nasmešen i sa puno bora oko očiju ı usana, Francois Villon

. sanjao je sunce i drumove, kojima nikad nije

mogao da odgonetne ni kraj, ni početak; kat-

bi ga san sasvim prevario, i on bi obrazom ili bradom dodirnuo Antonijevo čelo; pomislio bi, tada, u magnovenju, da je to zemlja bila tako vrela i tvrda, i da je ne treba, bolesnu i jadnu, bar noćas doticati. Francois Villon ličio je na veliku pticu. ~

* * *

»Bojim se«, reče Villon Antoniju. »Bojim se rancuza.« »Ne razumem te« odgovori mu Peduto, teRed trotoarom kolica, sa komijačom u Vre. »Ne razumem te, sasvim, Francois.«

ILUSTROVAO HALIL TIKVEŠA

»Ne razumem ni ja njih«, reče Villonm i obodom velikog šešira sakmi pola lica. »Uostalom, oni i ja nikad nismo ni bili jedno. Ja. sam ih krao i klao, oni su me stalno gonili i sudili, vešali me. Ne znam kako sam, Ciganin, preživeo: nadživeli su ih, valjda, moj bes i moj prezir.«

»Ja sam s tobom«, reče mu Antonio. »Ne boj se. Pre ću umreti no što ću dozvoliti, da ti se bilo šta desi,«

Pedutijeve oči još su bile zatekle, ali je ponešto video oko sebe. U njegovom glasu bilo je odlučnosti i topline:

»Preklinjem te, ne drhtil«

»Antonio, još ti ne znaš šta je IL'Arbre sec!)!, prošaputa Villon, slušajući škripu kolica, koja su podjednakom snagom vukli. »Još, srećom, ne znaš šta je Le Gibet'), ni La Potence3)! Nisi visio, nisu ti oko lobanie svirali vetrovi. Nije kroz tebe grejalo suncel«

Peduto je psovao i pljuvao. Glas nađahnutog Cigamina je drhtao:

»Bojim ih se. Nakotili su se, kao vaške. Neću da uzalud pogineš, braneći me. Plašim se i

1) i 2) Obe reči su sinonimi za vešala. 3) L'Arbre Sec (Suvo drvo), takođe.

Milovan VITEZOVIĆ

Do kosača i kosidbe raste trava. Raste reka — ušće joj se približava.

Obešeni je obešen i kada ga skinu Sa vešala. Reč razara tišinu.

Posle reči — tišina. . i : Između nas, početka i cilja — ista razdaljina.

Dalekom se cilju bliži od has neko, Od našeg početka, već, biva daleko.

Metak promaši svoj, drugi cilj pogodi. Što se nama hije, drugom se dogodi.

Zemlja

U lastihom gnezdu jaje kukavice Okruglina zemlje stvara ham borugu Simbol okrutnosti Simbol nemilice Dok idemo napred idemo po krugu

Drugi kraj joj mračan ako prvi svetli Sunce toplo teši ali iz daleka '

Miodrag BULATOVIĆ

SS „0 ; Via. Š

za tebe, riđi gusaru! Jer sam Više no uveren da ne bi umeo da se, kao ja, pretvaraš da si mrtav. Još manje da bi znao smaći omču sa vrata i pobeći. Nisam siguran da'si u stanju da, sem samog sebe, prevariš bilo koga. Još ti ne znaš kakvo je L'Arbre sec!« i

Iz tesne i vlažne uličice izbiše.na Boulevard de Clichy. Njihove bolesne i neispavane oči umalo ne zaslepiše sijalice, reflektori, vatrometi. Iz više zvučnika 1, mešajući se sa Dpovicima nekakvih slavljenika, zabruja pesma.

Pigalle je zbog nečega likovao, nekoga kao da su krunisali ili drali. Pigalle je, po svemu sudeći, bio osuđen da izdrži i podnese još jedmu sramotu: velika, pogurena, toplo obučena i dekorisana ličnost, mahala je belom rukavicom, klimala ćelom i lobanjom, škrgutala tuđim zubima.

Pigalle je bio srećan, klicao je dugo očeki-

vanom predsedniku i gostu velike zemlje Fran-

cuske, Pozlaćenim kočijama slale su poljupce, čak i dlanove i prste, ne samo sirote devojke sa trotoara i iz kapija, već i njihovi podvodači i vlasnici, i svi omi koji su se tu zatekli, kako bi doživeli trenutak-dva jeftinog ljudskog zadovolistva. Pigalle će se dugo sećati te noći i te kiše. Ćelava hulja velikog trbuha, sa krstom negde iznad pupka, okretala se na sve strame, smejala se i, činilo se mnogima, gutala pregršti konfeta i bombice u raspnskavanju.

»Ostao bih ovde«, reče Francois Villon, cvokoćući, kada sa puno muke uguraše kolica u dvorište neke kućerine. »Ostao bih tu, sačekao te. Pevaću tvojoi Amni-Mariji, kao da je moja Grosse Margot Milovaću je, ljubiti joj šapice i oklop, i čimiti sa njom sve ono što si od mene tražio, pre godinu ili dve, kad smo se sreli. Antonio, ne izvodi me iz mraka, Ciganinu je tu mesto. U tami mi je najlepše, tim pre što mi oči nisu navikle na lažnu svetlost. Ovde ću, u ovoj memli i smradu, razmisliti kako da počnem s· Annom-Marijom, sa tvojom vernom i prokletom žemom. Antonio, zar ne vidiš da sam. na kolenima, da će mi srce pući od straha i žalosti za mojim neosvetlienim i beskrajnim drumovima, za mesom. Čoveče, riđi Ciganine, brate i zlo moje, još ti nisi okusio poeziju i suvo drvo!« .

»Imam nož«, reče zadihani Peduto i izvuče Villona na trotoar. »Nož!«

»Imam ga i ja«, reče Villon. »Ali mi neće pomoći, sretnem li popa od Sirmoise. koji me i mrtav proganja. On uvek ima po dva: ili tri noža, vadi ih iz nedara, iz rukava, ispod mantije. Taj strašni L'Abbe de Sirmoise! Goni me zbog jedne kurve. Silovao sam mu draganu. Čini mi se da je, malopre, ovuda prošao.. taj mudati jarac, kog sam dugo davio i klao. Taj vepar,.taj žilavi UAbbe de Sirmoisel«,

»Na tvoj mig, Francois, izbošću ovom možinom me samo miegova jaja, već i svaku hulju, za koju mi se učini da mu jie podobna.« Stojali su na trotoaru, kisnuli, gledali narod i nitkova u pozlaćenoj kočiji, na čelu povorke.

»Tako, golube moj, privi se uza me i budi siguran da ću prefikarniti grklian svakom ko fe zapita što si došao, ostavivši drumove, mehane i mesnatu Margot.«

Francois Villon koračao ie kao slepac i obodom šešira krio pola lica, Izlozi barova bili su prepuni fotografija, epzibicija i golotinie. Uniformisani vratari pozivali su prolaznike, pokazujući im rukavicama mrak, podrume i pnezda. vde se za male pare moglo postati srećan. Nudili su maske za lice. nepoderive ruske prezervative, ženske ı muške polne orgame svih kalibara i boja. sa krznima ili bez igde ičeca na tim komadima od Michelin gume. Nudili su druge neke stvari, nazivajući ih pravim imenima, smeškajući se, vrteći se oko prolaznika. Nudili su špilove pornografskih fotografija, svoje usluge kao'i usluge svojih prijatelja, usluge svojih mezamenliivih i nezaboravnih verenica, rasutih po Pigallu. Bučne pozive i obećania raja na zemlji nadglušivala je, s vremena na vreme, pesma Entourće de bistrots. Svetlela je vrteška u boji. Goreo je Pigalle.

* * *

»Dugo te nema, moj Antonio«, šaputao je Francois, bojeći se automobila, raketa i buke. »Sam znaš da moje oči ne podnose lažnu svetlost, da moja pluća ne primaju ovaj vazduh, da ih manje ili više ne razumem. Moj duh neshvata i odbija sve ono što nazivate mirom, srećom i životom. Antonio, Ciganine, zbog toga i držim nož pod pelerinom i, otkad te nema,

POSLE REČI — TIŠINA

Zemlja kruži kosmosom na metli Robijaška kugla na nozi čoveka

Pesma nas isto peva

U nama dosledan revolucije trag Ko se umori u fotelju će sesti Ne ići napred a gledati natrag Možemo se na nešto saplesti

U nama dosledan revolucije trag

Pesma nas isto peva

Smeh nas želi isto veseliti Imaju li pravo zasluge očeva Tako okrutno i nas izđeliti Pesma nas isto peva

Provokacija

Istina o ratu uvek se pome?i. Istorija žmuka se sa nama. Homer i Višnjić izvrshi primeri — =. Slepi najbolje pevaju o ratnim zaslugama.

OPIBAVRi mu vrh, gladim mu sečiva. Sraman _h je Pariz, gomila je ovo praha i bede!«

E: Misleći da je na Place de la Concorde, neg-

: 6 između Louvrea i Obeliska, da: prolazi ispod

MLArc de Triomphe, ili da se u karoci ljulja niz „Za njegov dolazak osvetljena, Champs-Elysćes, 'piijatelj i predsednik pozdravljao je Francu-

'sku, c60 njen narod, što se tiskao Oko kočije,

: O kakor/bi.ga bolje video i saopštio mu da je lju- ·

bav, o kojoj je balio, recipročna, a bratstvo 'što mu. nije izlazilo iz inače jadnog rečnika i ” mlesnatih usta, dokazano kroz brojne ugovore i jayna saopštenja, Jedino njemu i njegovoj ćeli nije smetala kiša. Garda je bila promočena, ali sva od mišića i čelika. Sa konjskih sai pi'i šlemova slivala se voda. Repovi su bili usmani i podvezani svilenim ftrobojkama. Čule "su se dve himne, obe sasvim mokre i kisele.

»Antonio, ne mogu više da te čekam«, nastavljao je Villon, dok mu je krv udarala u slepoočnice, a” srce hvatalo stari razbojnički

· Titam. »Zar ne vidiš da sam ovde izgubljen, i da bih najradije u moju Rue de'la Breche-auxloups. 'uU Rue de la Grande Truanderie imam draganu, u Rue Gratte-Cul dve, u Rue Put Teigneux tri, u Rue Put-y-Muse četiri. U Montfauconu čekaju me verna družina, drumski momci, još jedna prava ljubav i vešala.« uk ta

Njegove upale obraze obuzimalo je rumenilo. Oči crne i malo razroke, od napregnutog gledanja u daljinu, bile su užarene i nisu mogle da se odvoje od pozlaćene kočije: .

»Krv mi je zla i sasvim ciganska, istimu govorim. Bojim se, zato sam na sve spremam, Bio sam dobar samo zato što sam bio s tobom.« : *.

Crnog i uza zid prislonjenog, niko ga mije primećivao. Hteo je da beži. Drhtao je i grozničavo šaputao: y |

»Mrzim ih, riđobradi! Mrzim ih! Paklemo ih mrzim!« |

»Vive la France, le pays de mon enfance1)!« stade da žvaće kišu predsednik kakvog još nije video Pigalle. »Vive la France, ta božamstvena kolevka u kojoj sam poda se mokrio sve do petnaeste ili sedamnaeste moje godine!« kašljao je i sejao na sve strane zlatnike i prospekte svoje prostrane i Francuskoj takođe drage i odane zemlje. »Vive la France, vive lEurope!« Francois Villon ne sačeka da se pokisli, poslušni i prijateljski framcuski konji zaustave, ek, se u čvor. Odskoči od zemlje, reče u sebi: \

»Antonio, više nisam dobar. Ni brat tvoj nisam. Odreci me se, Ciganina prokletog i Pprljavog!« Veštinom đavola probi se kroz kordon gardista, čiji su vratovi bili mokri i, činilo mu se, taman za nož. Ne primetiše ga čak ni motociklisti. Eksplozije novih raketa i šarenih bombica ne zaslepiše jedino Villonove oči. On jo jednom odskoči, onako mršav i lak, i nađe se na papučici karoce.

Obuzet rečima i svojim glasom, oduševljen dočekom kakav mu nijedna druga zemlja nije priredila, i posebno zadivljen francuskom Yirotehnikom i vatrometima, visoki gost ne pri-

” meti čoveka što se, sa trotoara i kroz kišu, baci na niegovu kočiju. T kad ga spazi, učini mu se da jie to neki dečak, nestašan i naivcerovatnije zaljublien u njegovu zemlju ili, pak, u njega samog, momčić bolesnih očiiu i za ovu priliku nalepljene brade: putujući iz prestonice u prestonicu, putujući stalno, predsedniku se događalo da oduševljenim prolaznicima nakrca svoju karocu ili automobil, da ih drži i trucka na džinovskim kolenima, ili da. ih, čak, kao unuke drži ispod wišiga.Sacdaıneaavrši rečenicu, niti stiže na grudi i medđalje-đa primi francuskog dečaka razrokih očiju i gusarskog šešira na temenu. l

Predsednik zinu, jeknu, te mu Villon vide oba zubala, šaku zlata i bala, i puno nmapola izgovorenih reči, Kao volu mu probode grkljan. Zinu grlo. Po vratu mu otvori nekoliko vena.

I pre no što se začuše zvižduci brojnih pištaljki i povici garde i pratnje, i pre no što neko iz pokislog obezbeđenja, opalivši iz automata, naredi da kočijaš zaustavi zlatne i nezamenliive i lepo izdresirane francuske konje, Francois Villon se izmače i desetak puta šiknu u predsednikov trbuh. Ne zaboravi da mu zubima, noktima i nožem iskida lentu Legije časti, da ga izbode oko krsta što mu je sad, težak i sav u dijamanfima, visio ispođ pupka.

»Bene stat?)!«, reče Francois Villon i, da ga izbušena telesina dragog gosta ne bi pritisla i uđavila, skoči sa karoce. »Bene stat!«, ponovi, kad' oseti da ga snažne muške ruke ščepaše za ramena. »Bene stat... evo mesa!«

Dosad najveći i najlepši vatromet obasja u svim bojama gotovo ceo Pariz. Čule su se topovske salve ili nešto slično. Čas zelena, čas plava, a. katkad i crvena, predsednikova krv obli kočiju, naibliže motocikliste, čak 1 trotoar, Iz rana, koje je pratnja pokušavala da zat vori, bljunuše creva tako nam retkog,.tako poštovanog i voljenog gosta. Zasmrde utroba velikog suverena. potekoše prijateliske fekalije. Zasmrde Pipgalle. Zaustaviše se konji.

_»Vive la France!« |

1) Živela Francuska, zemlja mog detinistva, ?) Poznata Villonova francuskom Ca va.

uzrečica, odgovara današnjem

Pesme o slobodi

Pesme o slobodi? Šarlatanske ode! · .Pesma nikako da pogodi Pravi lik slobode!

IT san-o slobodi progoni i muči. Kad padaju zvezde najviše je vole. Demokratija mas uči:

Ne pbevajte o slobodi bez dozvole!

* * *

Ko će čoveku da se vrati?

Čoveka ponhištili kao poštansku marku, ·Propast će dugo potrajati. Golobradđdima me ići niz dlaku!

Dtuđenje

Dugo se spotičemo, a na dobrom putu. Ljuđi se vremenom gube iz vidika. \ Birokrata demokratski podigao knutu, Put je otputovao bez pitnika!

KNJIŽEVNE NOVINE