Književne novine

NMRITIIKA

MADA SU posle knjige »Umetnosti i kriterijumi«, a naročito posle »Estetičke čitanke«, književni rad i domet S. Lukića bili izazovno jasni još uvek se, valjda po inerciji jedne navike la sve može „da se izmeni i dopuni, očekivala nekakva kniiževna sinteza, nešto što bi dalo egzistencilalnu punoću dela Lukićevim Književnim i vankniiževnim razmišlianjima. Od pisca koji se bavi takvim problemima kao što su: intuicija i doživljaj u umetnosti, izgradnja opštih kriterijuma vrednosti, integralno značenje umetnosti i slično, normalno je bilo očekivati knjigu u kojoj bi se sažeto izložila kniiževna evolucja u posleratnoj Jugoslaviji. Utoliko pre što su se spomenuti problemi u Lukićevim interpretacijama ne retko zasnivali na poiedinim elementima kniiževnog života u nas. Sada pak, posle knjige »Savremena jugoslovenska literatura« optimističkih iluzija ne može biti, niti se više, po svemu sudeći, od jedmog teorijski i književno-islorijski nespremnog pisca mogu za· htevati veliki rezultati. Budući da predstavlja sliku i priliku celokupnog Lukićevog književno-teorijskog stvaralaštva Knjiga »Savremena jtgoslovenska literatura« dolazi, dakle, u pravi čas ali ne samo kao dobar povod za jednu Tealnu književnu demistifikaciju, već pre svega kao izazov gorućim problemima teorije i istorije naše književnosti.

” Teoriisko stanovište sa kog je Lukić pošao u istraživanje naše posleratne književnosti, samo po sebi izaziva ne malu radoznalost. Međutim, centralna pitania: kako se u klimi knji ževnoga života formiraiu Kriterijumi za ocenu književnih dela, kakva je bliža prirođa njihove međusobne funkcionalne veze, da li i»u Kojoj meri kriterijumi postaiu norma i program kniiževnog stvaralaštva. osfala su, na žalost, u sferama Lukićevog socjologizma, na nivou jedne žurnalističke opservacije. Napor da se ta opservaoija prožme refleks'iom Kkoia bo T.aikićevim rečima doduše ne pretenduie ma egzaktnost po ugledu na prirodne i razvijene druš-

re. a Aer OI Mi lei ay rar er re iii aber area aaa ar rare ersa iii aaa aaa UVA pa i Oea TOT AI i

U TEŽAK, a pomalo uzaludan „posao zapali bismo pokušavajući da Tauferov stihovani i dijalogizirani tekst svrstamo u izvesne istorijsko-herojske kategorije. No, s druge strane, postavljanje ovog Tauferovog eksperimenta u odnos sličnosti i razlike prema dramskim tekstovima mjegovih pesničkih kolega Smolea, Zajca, Strn'še, Božiča, pomoglo bi nam bar u određivanju tipičnosti Tauferovih dramskih egzistencijalnih, ideinih struktura. Za motto Taufer je uzeo sledeći odlomak iz »Hamleta« (II čin, scena druga): »...za tragediju, komediju, istorijsku igru, pastirsku, pastirsko-šalju, istorijsko-pastoralnu, tragično-istori.jsku, . tragično-komično-istorijsko-pastoralnu, za dramu sa, jed.nstvom mesta i dramu bez jedinstvas, Kao da unozorava da je uzaludno dramu nazvati možda poetskom pa je porediti recimo sa Strnišinom ili Zaičevom, da ie nekorektno i nedovolino svesti je u istu vrstu sa filosofsko-ideološkim mueditacijama jednog Petra Božiča jli aktuelno poličkom dramom Primoža Kozaka. Taufer je u svom dramskom tekstu, sličan pomalo svakom od spomenutih autora, ali raznOVrSnOst ideja a još više nedoSčtdtati forme nameću da ga posmatramo odvojeno, kao dramski eksperiment. . Aut:čki mit o Prometeju samo jie nekakva daleka polazna tiačka autorova: Prometej. poklanja vatru, ali ovog puta on ie ne krade od bogova, već je stvara i za bogove i za ljude. U želii da budu što bliže suncu, da im sunce bude »nadohvat ruku« bogovi su podigli grad tako visokih zidova da su zapravo ostali bez šunca: doprevši do zenice sunca, u koioi ie tama, zidovi su zaklanjali svetlost i u gradu se živelo u senci zidova, u mrazu i tami. Ljudi su u svoju prirodu takođe upili hladnoću i sebičnost. Žar ljubavi prema ljudima, sećanje na iskonsku ljubav i dubinu bratstva među njima ostali su naiživlje prisutni u Prometeju. Snagom sopstvene volje i u težnji da se potvrđi kao bog-dobročiniteli Prometei ie uspeo da se dokopa do iskre ognja. Ali, umesto odđuševljenja, ljubavi i topline, ogani u gradu izaziva potrese, razotkriva svu sebičnost i malograđansku zagledanost u sopstvene sitne probleme ne samo među. ljudima, već i među bogovima. Zevs, ovde u ulozi gradskog župana, glavni je pobornik reda (»U redu se skriva sreća« — str. 48) i zaštitnik sitnosopstveničkih, prizemnih interesa (»zajedničku sreću svaki onaj gradi/ko za svojom sopstvenom |UuTl« str. 40). Svoi humanizam, svoju ljubav prema čoveku i ovde, kao i u mitu, plaća Promete] sopstvenim životom: u prepirci sa Heraklom, koji pokušava da spali grad i sagradi ga izno-

PRVI DEO ovog zanimljivog romana, čiji je podnaslov Rozija, prošle godine je nagrađen nagradom beogradske »Mladosti«. To se njje desilo slučaino, kao što ni uspeh mladog pisca Božina Pavlovskog nije bio toliko neočekivan. Ali, ako niie bio neočekivan, bar za kritiku koja je shvatala i na sebi svojstven način podržavala introverimi. a donekle i poremećeni svet junaka ove čudne. ne uvek rafinovano pisane proze, on ic ujedno samog pisca obavezivao đa u drugom, u to vreme već nagoveštenom delu romana, sa podnaslovom Vasi lije, dokaže vrednosti i prednosti SVOR romanesknog postupka, pozicije, prosedea, svog shvatanja romana, svoje vizije života. Reč je o Životu koliko našem i savremenom, toliko i raZdešenom, paranoično-destruktivnom u sebi, sa naslagama prošlosti ali i nekonvencionalnosti, koji i takav, neusvojiv od većine ljudi, nosi 50bom nešto od one zlatne mladalačke pobune kao svrsishodne inkarnaciie kritčkoga stava prema sebi i drugima, prema društvenim odTnosima i ustaljenom, hiierarhiiskom redu stvari, Ta je kritika dolazila iznutra. 1Z duhovnih repiona samih ličnosti, a u prvom redu tu je kritiku imauguriralo u svet Ove proze vrlo živo, neprestano u pokretu, živcino ogledalo Stoletove ličnosti kao centralne ličnosti romama, kao ličnosti — dođaćemo ~—— koja u prvom licu singulara rukovodi narafivnim kombpleksom romana. Ali, ako ie Stole imao ulogu glavmog naratora i. dakle, svuđa prisutnog, fiz čkog

nosioca radnje i nos'oca OnoB što se podrazumeva kao kritika života, Miladin je imao ulo-

KNJIŽEVNE NOVINE

tvene nauke, rezultirao je neslavno: umesto književnosti, odnosno ozbiljnog teorijskog i ku}i ževno-istorijskog pristupa našoi književnosti, Lukić je pružio jedno u pravom smislu reči književno ćaskanje. Ležerno i gotovo neobave?no, kao da je reč o nečem efemernom, Luk:ć je komentarisao mnoge književne pojave i, ličnosti sa takvim nepoznavanjem stvari i njihq· vih suština, da se čovek mora s pravom Zapitati nije li ovo literarno popečiteljstvo stvarno meka Lukićeva lična slabost, neka vrsta njego ve vlastite projekcije ı stvari koje su ga po svome značaju prevazišle!?

Lukićevo sasvim opravdano predviđanie da određivanju širega društvenoga i kulturnog konteksta jedne književnosti kakva je naša preti rasplinjavanje u potpunosti se ob:stinilo — u

va (jer -»cili je začetak«), Prometej skače u oganj. No Prometejeva žrtva ne izaziva sažaljenje ni divljenje: doživliavamo jie i kao kaznu za proklamovani glasniji i širi humanizam no što u stvari jeste' (Prometei iznad svega voli svoju slavu), i kao odmazdu za nemilost u koju će, zbog svog odnosa prema Prometejevom izumu, Heraklo pasti pred Zevsom. Prometej jeste vatronosac, ali vatra nije samo simbol istine, ljubavi i topline, već i simbol ništavila i sredstvo očuvanja reda i poretka. Uočlj:.vo individualizovani akteri Tauferovog dramskog prvenca (Taufer ie dosad obiavio dve i u publici i u kritici vrlo lepo prihvaćene zbirke pesama: »Olovne zvezde«, 1959. i »Zarobljenik .slobode«, 1963) osim 'autentično mitoloških imena, nemaju ništa od božanskomitoloških osobina, niti im ie podaren neki njihov, mistični svet. Oni su bogovi isto koliko je bog čovek — superiorno biće koje misli i vlada. Tnače, podložni su zabludama, spletkama i nisu u stanju da otkriju suštinu sveta, a još manie da se ponašaju onako kako bi božanska istina — suština — zahtevala: bez lutanja, bez spoticania, trezveno i bez snova i senki. Sređište, suština, zenica sunca-istine i za njih je, kao i za čoveka, mračna, tamna, ledena. Usputne aktuelno političke insinuaci|e OVC parabole, određena filosofska razmišliania (traganjie za suštinom poiava) pojavliuju se uvek tako da se ne nameću Fao gotove apsolutne istine već kao stavovi određenih ličnosti: Prometejeva ljubav prema ljudima neće mu nikad

gu sive eminencije romana, takođe svuda Pptlsutne, ali ne u svojstvu fizičkog regulatora odnosa i naratora ili jednog od naratora, već kao nos:lac jednog postojećep stanja, kao jedna duhovno-mentalna legitimacija čitavih mnizova ukorenjenih odnosa, kao svoievrsna platforma sa koje se, u talasima, svuda uokolo šire ı u mentalnim centrima iunaka refraktuiu melanholčni i u osnovi destruktivni tIransmisioni činioci toga stanja, onog crnog povesma u dušama ljudi, Onog njihovog — rekli bismo —

Sveta Lukić:

»SAVREMENA JUGOSLOVENSKA LITERATURA 1945—1965«, »Prosveta«, Beograd 1968.

Književni i istorijski daltonizam

njegovoj vlastitoj knjizi. Ali ne samo zbog metodskog razloga koji se u Lukićevoj knjizi Citira — da se opšte teško iskazuje opštim već pre svega zato što se posebno (posleratna kniiževnost Jugoslavije) zaista teško iskazuje opštim (Lukićevi umetnički kriterijumi). Da ti kriterijumi predstavljaju potpunu teorijsku zabludu moglo se uvideti i rahiie, u knjizi »Umetnost i kriterijumi«, ali da oni mogu posledično da stvore takve praktične zablude kao što ie to slučaj sa knjigom »Savremenan jugoslovenska literatura« — odista je teže bilo pretpostaviti. Imamo razume se na umu pre Svega globalne ocene Pposleratne jugoslovenske literature, često zasnovane na netačnim književno-istor:js”im činienicama. Neshvatljivo je da jedna kni'ga, koja pretenduje da bude maltene udžbenik, i

Prometej u novoj ulozi

Veno Taufer: »PROME.TEJ ALI TEMA V ZENICI SONCA«, »Obzorja«, Maribor 1968.

dozvoliti da posumnja u iskonsku vrednost ie ljubavi dok će, naprot.v, Herakle sumnjati u sve, pa čak i u oganj: za Prometeja ogani je simbol ljubavi i istme, za Herakla — egzistencijalističko ništa. I ostale ličnosti u drami okarakterisane su upravo prema svom odnosu do vatre — istne. Hefestu ie vatra samo rezultat određenih matematičkih odnosa elemenata, Županu Zevsu je i vatra — kada ie prihvati deo reda i napretka, Pandori — podsticai autentičnog postojanja, borbe za liubav, Hironu — simbol udobnosti i sreće u porod:ci.

Ovako koncentrično karakterisanje ličnosti — svi se određuju imajući na umu i pred OČIma vatru i pretvaraiući je u simbol istine, rcda, pravednosti ljubavi, ništavila — mije međutim zavelo pisca na građenie pravolinijsk:h nosilaca određenih ideja, stavova, Zapravo, ličnosti koje su u pasivnom odnosu prema SPpOomenutom simbolu jesu pravolinijske, ali protagonisti a naročito Prometei i Heraklo doživljuju korenite transformacije sopstvene ličnosti određujući se uvek prema istom simbolu. Dogodi se tako da se poziciia ova dva, bar naizgled, sasvim suprotna lika (humanist i skeptik-samoživac) totalno zameni, da naime Prometej za trenutak posustane u traganju za novom lepotom, novim idealom koji će pokloniti ljudima, a da Herakle preuzme vitalističku inicijativu stvaranja nečeg novog. Kao pronalazač vatre. Prometej niie milienik ni bogova ni ljudi, ali ne samo njihovom krivicom, ne sa: mo zbog ljudske sebičnosti i božanske zavisti

»neophodan priručnik đacima, studentima i pro fesorima kKnjiževnosti«, pruža u gotovo SsVim svojim odeljćima, toliko pogrešnih podataka. Pogrešni naslovi knjiga i godina izd-nja, Te: potpuna i sasvim proizvoljna bio-bibliografija savremenih jugoslovenskh pisaca, samo je Jedan vid. Lukićeve površnosti i nonšalancije. TO da u Lukićevim bio-bibliografskim beleškama o savremenim jugoslovenskim piscima, nenid na primer Meše Selimovića, jednog od najznačajnijih posleratnih proza'sta, ne može se ničim objasniti niti opravdati. Vremenski . okvir 1945—1965 u koji ie Lukić situirao savremenu jugoslovensku književnost, za mnogč pisce je. bio isuviše rastegljiv, tako reći sve do kraja 1967. godine kada je rukopis (ako je verovati autorovim Napomenama) bio zaključen. Kada bi ovaj primer koji sam naveo · bio usamljen onda bismo Lukićev kni ževno-istor'iski, daltonizam mopli nekako dobronamerno korigovati. Ali kada i za svoga »konsultanta« za hrvatski književnost, Vladu Gotovca, tvrdi da :je napisao knjige koje ne postoje (»Zemlja odđuvijek«, »Pristup dielu«) onda m očigledno da su teški previdi i prekršaii a Pi: taniu, i da bi neki stroliivi kniiževno-istoriiski kniigovođa-kontista mogao na marginama · Lukićevog poslednjeg. dela ispisati novu knjigu, ođ ispravki!

T tumačenje posleratnog iugoslovenskog modernizma je ne manie plavzibilno Ako se i može vozdraviti pokušaj formirania nekakvog pregleda evolutivnog Yazvoia posleratnog MOC dern:zma. »ko se ček prihvate neke evi TJikićevih formulaciia, rasutih tu i tamo u kniizi, tum:čenjie vrednosti, značaia i suštine modernističkog pokreta u nas neprihvatljiv j= si ceste: *kog i gnoseološkog stanovišta. Što se pak tice

Nastavak na 4. strani

Miodrag Jurišević

ruse grme uEapazee aero renee Samac ee etar r eee ai aska arrr aa ribe ba E rare O aaa —

već i zbog sopstvenih slabosti zapledan u večmost i opšte dobro, on potcenjuje sadašnji len i topao frenutak (odbija Ateninu liubav); iako ije vatru izmislio da bi ie poklonio liudima i bogov ma, on ne može da pristane da im PDokloni i svoj pronalazak, već očekuje zahvalnost i slavu. Do kraia dosledan sebi, odnosno principu reda, je lik Zevsov. no on ie personifikovana vlast i stoga kao čovek uvek pomalo odmaknut od svega što se okružuje, manje Životan i manie aktivno zagledan u suštinu, a više polit:kantski trezven, uslovlien okolnostima i zato pasiva.

Ishod drame — potpuno fizičko uništeničć humanište Prometeja, uništenie u produktu sopstvene humanosti, žigosanie sramotnim bpćččatom MHerakla, koji jie prema svemu pokušavao da zauzme svoj, lako krainie skeptićan i anarhistički, ipak svoi stav, a pobeda ređa i uniformisanih matematičkih formula (Zevsa i THefesta) iznova nas podstiče da Taulera posmatramo u sklopu savremenih mu slovenačkih dramskih pisaca. Keo i kod Smolea, Zaica i Strniše, tako i kod Taufera osnovna je tema: raspad humanizma i svih. niepovih telovina i vrednosti. Prometejevi uzv ci: »Čovek"-jž proticanje liubavi kroz clemente« (str. 53) 1 v„Ogani je istina onmoga/koji veruje u život“ (str, 39) zvuče još samo kao plemcnitc, ali zaboravljene parole koje ne važe u Životu, Ako je, po mitu, Prometej imao svog spasioca u Heraklu, ovde u niemu ima direktnog suparnika, a poslednia nada da bi mu i kao nosilac mržnie (kao antinođa liubavi) mogno bili na pomoći, srušena jie krainilm uniženiem Hera*la — individualiste: Hefest će ga pozvati da primi službu : prizna Zevsov princip uravnavaiućeg veda. Ako se H'ron, opet po mitu. iz sebičnih razloga istina (da ne bi i dalie trpeo DOsledice rane koju mu je slučajno naneo Herakle) odrekao svnie besmrtnosti u Prometeicvu korist, ovde Hironova sebičnost gradi tako prizemne plodove — jedina briga mu je blagodet Sopstvene porodice — koli su uz to zakonom zaštićeni (Zevs zastupa zvanično Hironovu taktiku), da od niega nikad nikom pomoći ne bi moglo biti. — Bilo kao Bog-čovek ili kao Čovek-bog (to je uostalom za Taufcra isto toliko važno kao i za Prometeja pitanje da li ie svetlost sa zemlie ušla u reku ili iz reke na zemlju, pitanie koie ic sebi postavio

još u prologu, da bi ga odmah zatim zancma-

· rio i zaboravio), Tauferov homo politicus lišen

ie svih ljudskih toplina, kažnjen za ljubav.

Marija Mitrović

A O u U LJU uu UMHUUKI||EYY1VVTY""Y!_______ _____ ruga iii

Melanholični životni krug

Božin Pavlovski:

»MILADIN IZ KINE«, »Misla«, Skopje i968.

besciljnog, tako reći suludog razdešavanja na svakom koraku u neprestanom tumaranju po shodstvu otuđenom svetu. Rozija je došla u svom izgublienički shvaćenom, po svom prevagrad; njoj je potrebno zaposlenje, ali put do zaposlenja vodi preko provalija sebe — otuđenja kao moralno ispravne. čiste ličnosti. Mlada scoska devojka voli popa Vasilija; ona, međutim, nije ravnodušna ni prema svom zemljaku Stoletu. Pop Vasilije ie ostao u selu; Stole je ovde, ': gradu. Šta ostaieč mladoi devojci kad

se nađe u velikom, nepoznatom grauu, osim da se za pomoć i podršku obrati nekom poznani· ku? No, i sam Stole |e nemoćan; i njemu samom treba pomoći. Na izgled, ali samo na izgled, on se nonšalantno samozadovoliava plitkim, jevtinim avanturicama sa njome, Roziiom, Eli i Jasm'nom, pripadajući čas jednoj, čas drugoj. čas trećoj, a u stvari ne pripadajući nijedno], prostituišući se već prema tome Šta osi, do: nosi i odnosi dijalektička neminovnost svakodnev'ce, kakav slučajan susret, kakva slučajno iskrsla misao, sećanje, potreba. Stole ije tip nepraktičnog i neambicioznop mladića; nasuprot njemu. šet Bundale je tip poslovnog pokvarenjaka, koji, kako izgleda, i na seks gleda kao na razpolićenu banknotu čiji je jedini smisao njena kupovna, tržišna moć. Tai šef Bundale, tipičan predstavnik našeg savrcmenog skorojevića, plete čitavu mrežu ogavnih računa okolo senzibilne, krhke ličnosti devojke Rozije i on je, sudeći po ıimplikacijama romana, glavni krivac Rozijinog konačnog, duševnog sloma, koji će ie naposletku odvesti ı duševnu bolnicu. To je istovremeno, u grubim crtama ono što se uslovno može nazvati fabulom prvog dela romana »Miladin iz Kine«, sa napomenom da ova ličnost, Miladin. vrativši se iz Kine, više kao avanturist nego li kao pečalbar, umire u svome selu zaboravlien, napušten, proteskno-tragično prepušten samom sebi, da

Nastavak na 12. strani

Miodrag Drugovac 3