Književne novine

МИХАИЛО МАРКОВИЋ

Наставак из прошлост броја

Али у свим социјалистичким земљама у мањој или већој мери преживели су илису уновим облицима репродуковани неки односи, институције и структуре које су биле карактеристичне за све досадашње облике класног друштва а које револуција није битно изменила или њихове измене није јасно ни одредила као свој циљ.

Прв свега преостали су различити више или мање прикривени облици експлоатације. Појам експлоатације је био сложен и сведен на онај специфични облик који настаје у производном односу капиталиста и радника, МеЂутим, у свом најопштијем смислу присвајања вишка вредности од стране појединаца и друштвених група експлоатација остаје и даље у сваком друштву у коме није доследно примењен принцип награђивања према раду и у коме постоји робна производња. Небитно је да ли то присвајање врше појединачни капиталисти или колективи на основу монопола на тржишту, тренутне ко нјунктуре повољних увозно-извозних инструмената итд. Небитно је да ли вишак рада радничке класе присвајају капиталисти у 06Аику профита и на основу поседовања средстава за производњу или бирократи у облику превисоких плата и привилегија на основу неограничене моћи располагања друштвеним опредмећеним радом.

Преостао је и феномен отуђености политичке моћи, Почетни успеси у револуцији, У првом реду заузимање и стабилизација нове револуционарне власти могући су само зато што авангарда покрета заиста изражава ум и вољу радничке класе и ширих маса које покрет подржавају. Али у оној мери у којој нова власт није у стању да оствари многе прокламоване циљеве и да испуни многа обећања, и у оној мери у којој она већ у првим 'напетостима с класом из које је потекла одлучи да иде својим путем јер је она једини стварни субјект револуције, који мора деловати у интересу пролетаријата макар и упркос тренутне воље пролетаријата „(који „не мора бити свестан својих интереса") и у оној мери у којој управљање и политичка делатност постаје професија трајно ограничена на мали број изабраних и заслужних — у тој мери политика постаје отуђена делатност а политичке институције нове власти престају да буду облик стварне медијације воље револуционарних маса и постају институције за „манипулисање и принуду.

Дакле, и у сфери економике и у сфери по„литике појединац још увек углавном има статус објекта. Самоџпровљање у Југославији је отворило процес превазилажења тог стања али је тај процес још увек у почетној фази: он је озбиљно начео али још није радикално превазишао екопомски и политички монопол бирократије.

Најбитпије у појму револуције није, дакде, ни примена силе, ни постојање масовног покрета (више или мање организованог), ни промена карактера власти, па чак ни слом читавог друштвеног система; све то нису ни вужни ни довољни услови стварне прогресивне трансформације друштесних односа, Битна карактеристика револуције јесте радикално превазилажење суштинске унутрашње грани це одређене друштвене формације, Основно теоријско питање револуције јесте, дакле, од редба те суштинске унутрашње границе. Тек кад утврдимо које су то основне друштвене институције које једно друштво чине нерадионалним и нечовечним, тек онда кад утврдаимо' историјску могућност и путеве укидања тих институција и њихову замену другим које обезбеђују рационалније и човечније друштвене односе, тек онда наше схватање револуције постаје довољно јасно и конкретно, тек онда можемо избећи да постанемо жртве привида лажног авангардизма.

Тај привид се јавља у два основна 5 Један је псеудоавангардизам кад сматрамо револуционарним покрет чији циље ви стварно нису радикални, којп револуцијом сматра обичну реформу система или који обратно има само извесне спољашње одлике радикалности: ултра-леву фразу, романтичку негативистичку симболику, организацију која ен Ни оспорава постојеће друштво,

јасне свести о томе које су кључне његозе установе које треба превазићи и шта у тим установама треба дефинитивно укинути а шта одржати у оквиру нових прогресивнијих 'установа Судућег друштва,

Други је облик лажног авангардизма мит бившег авангардизма, који се јавља онда кад једна друштвена групација успешно обави почетни део револуције, освоји власт, промени своје друштвено биће објективно преузме конзервативну улогу, али при том настоји да и даље сачува своју некадашњу револуциопарну идеологију. То није диктирано само потребом очувања илузије о себи већ и потребом одржања _ духовног контакта С широким масама у чије име се у прошлости иступало, И једна и друга потреба се задовољавају с једне стране брижљивим неговањем традиције из прошлог револуционарног периода, с друге стране типично идеолошким мистификовањем стварних садашњих односа,

Мит бившег авангардизма утолико је теже демаскирати што је појам револуције вишезначан, што стварност има више различитих слојева, па према томе и више различитих граница и могућих негација, и што свака од ових зависи с једне стране од нашег општег система вредности, с друге стране од тачне процене реалних историјских могућно“ сти. Утврривање суштинске унутрашње границе једне друштвене формације условљено је следећим претпоставкама:

(1) Једна друштвена формација има своју економску, политиу, социјалну, културну димензију — према томе могуће је ограничити се само на ј ну од њих и говорити посебно о политичкс , економској, социјалној, културној револдуци п“. Оно што нас овде пре свега интересује јегте тоталитет дДРу штва, према томе, интегрална рево луција која би обухватила сва ова подручја (која се уосталом и не могу оштро делити).

чак и кад тако поставимо питање, остаје чињеница Да друштвена стварност има различите слојеве.

То најпре може бити један специфичан 96лик капитализма; поиватни, монополистички или државни. Унутрашња његова граница мо: же бити располагање опредмећеним радом на основу приватне својине на средства за производњу. Укидање те границе има у одређеном смислу револуционарни карактер, али приватну својину може заменити државна својина. Унутрашњу границу капитализма као таквог предстазља производња за профит и присвајање проопта од стране власника и професионалних управљача. Међутим, крајња основа сваког савременог друштва (најдубљи његов слој) јесте робна производња. и њена унутрашња граница је фетипшизам робе и уопште отуђеност рада.

Према томе, одговор на питање о револуцији претпоставља спецификацију проблема: имамо ли у виду преображај приватног капитализма или кап" гализма уопште, или онај најрадикалнији: класног друштва заспованот на робној производњи и отуђености рада.

(2) Начин постављања питања о револуцији зависи, међутим, од тога како схватамо однос праксе и постојеће историјске стварности. Супротне крајности су опортунистички позитивизам „реалне-политике" и волунтаристички утопизам револуционарне романтике.

Први претпоставља да практичка делатност треба да се прилагоди оном што је у друштвеном процесу нужно или што је „објективно доминантна, превлађујућа тенденција". Ако је већина радника фактички заинтересована. искључиво за већи доходак и виши животни стандард онда не само што се почетак револауције може везивати једино за евентуално катастрофално слабљење империјализма на међународном плану, него ће и сама друштвена трансформација бити схваћена на недовољно радикалан начин, пре свега као промена карактера власти. У робно-новчане односе неће се битно дирнути јер произвођачи „објективно теже да се понашају као произвођачи роба“. У бирократску структуру савременог друштва неће се дирпути јер рад:

· ници „објективно теже да терет и одговор-

ност одлучивања препусте експертима, менаџерима и професионалним политичарима". До стварне културне револуције неће доћи јер широке масе „објективно претпостављају забавну музику Моцарту, и каубојске филмове Шекспиру". Револуционарност која на тај нгчин појам о објективним историјским могућностима гради на закону великих бројева 32вршава у реформизму и не ретко контрареволуцији. Романтични утопизам, с друте стране, не жели да зна ни за какву друштвену детерминацију и полази од претпоставке да су пре дела све могућности отворене, да се треба руководити духом утопије а не духом позитивног знања, да се, према томе, треба ангажовати за оно што је најхуманије, без обзира па то колико је објективно могуће. Схватање историјски негативног постаје врло широко и заиста радикално: оно обухвата не само производњу за профит нето и робну производњу уопште, не само деформације савременог техницизма него и технику уопште, не само бирократизам већ и сваку организованост и институционализам, не само позитивистичко схватање и примењивање науке, већ и сва ко планирање и рационално _ калкулисање. Ослањањем на „логику срца", пледирањем за пуну слободу и спонтаност, крајњим радикадизмом, могу се створити неслућене нове могућности, могу се стихијски проширити простори стварне људске слободе, може се одиграти изванредно значајна каталистичка улОга привлачењем пажње на вешто прикривене реалне проблеме, откривањем све бруталности постојеће власти, Суђењем огромних успаваних енергија. Али све је то ствар случајмости. Оспорити у једном друштву све значи оспорити и оно што се у постојећим историјским условима мора, бар за још једну епоху, сачувати у новом друштву. У крајњој линији то значи пропустити да се стварно практички оспори оно чије превазилажење је већ постало историјски могуће,

Револуција схваћена романтички или је само револуција у мислима или је, у покушају своје политичке реализације, само преПРЕ каталитичка фаза стварне револу-

Историјску реалност не смемо, дакле, схва тити на позитивистички натин али ни активизам не сме бити синоним волунтаризма.

Историјски реално није само оно што доминира већ и оно што је ретко и изузетно, није само оно што сад фактички јесте већ и оно што сутра може бити ако се ангажујемо на одређен начин. Да ли нешто може или не може бити ствар је не само интуиције и имагинације већ и рационалле оцене која треба да претходи делатности, Нити су све могућности остворене пити су све сем једне искључене. Може бити све оно што ни. је искључено деловањем одређених друштвених законитости у одређеној историјској ситуацији. Разуме се, закони се не смеју постварити: то су само правилноста људског попа шања које се могу променити ако то пона шање престане Аа буде спонтано, стихијско и постаке свесно и рационално, Пошто се понашање свих људи у свим аспектима не мо-

ОЈАМ РЕВОЛУЦИЈЕ

же толико радикално променити да сви 38кони престану да важе, мноте логичке могућности фактички нису отворене. Међу онима које су отворене, револуционарно ангажовање тежи да оствари не оне које су највероватније већ оне које су најчовечније и најрационалније, макар биле готово на граници немогућности.

(3) Утврђивање суштинске негације једне друштвене формације условљено је дакле трима врстама претпоставки:

(1) спецификацијом система о чијој негацији је реч; од тога зависи шта се може сматрати суштинским а шта небитним;

(2) критичким знањем о историјској ситуацији у којој се дати систем налази. Само узимајући у обзир постојеће законите тенденције људског понашања можемо рећи које друлштвене институције и структуре могу бити превазиђене;

(3) одређеном вредносном оријентацијом која се ослања на концепцију истинских људских потреба и у крајњој линији на једну целовиту философску антропологију. Тек кад имамо одређено уверење о томе шта човек јесте, може бити и које његове битне потребе могу онти остварене — тек онда можемо утврдити шта је у постојећој стварности негативно, које су то институције које осујећују човека да буде оно што већ може бити.

Свака практичка делатност експлицитно мили имплицитно полази од извесне претпоставке о негативном које треба елиминисати, За позитивистички реализам негативно је оно што омета раст и ефикасно функционисање постојећег. Антрополошка претпоставка је овде да човек јесте оно што фактички преовлађује у његовом садашњем понашању, да се његове потребе могу утврдити емпиријским проучавањем његовог бирања међу алтернативним могућностима. Разуме се, потпуно занемаривање оваквих емпиријских чињеница довело би до радикалног одвајања од стварности и до својеврсне митологије. Али, с друге стране, њено некритичко прихватање значи дефинитивно остајање у оквирима постојећег и одрицање од револуционарне делатности која треба да трансцендира оквире постојећег. Сваки произвођач је способан за партиципацију у економском и политичком одлучивању макар емпиријска истраживања констатовала феномен бекства ОД слободе и једнострану преокупацију дохотком. Сваки човек је способан да ужива у делима врхунске културе уколико му се омотући да стекне потребна предзнања. Разуме се, ако друштво није тако организовано да сваком појединцу омогући да достигне ниво на коме се већ налази друштво као целина свако „објективно“ истраживање ће показати да огромна већина народа „слободно“ бира да остане на нивоу фолклора ин најјевтиније забаве.

Утопијски романтизам, с друге стране, полази од једне апстрактне и неисторијске антропологије. Он не поставља питање шта човек може бити у одређеној историјској ситуацији, превазилазећи један облик друштва и улазећи у други који је додуше човечнији и рационалнији али који још увек има нека битна неминовна ограничења. У одсуству медијације оваквим конкретним историјским знањем утопијски романтизам поставља питање остварења слободе уопште, креативности уопште, друштвене солидарности уопште, људске спонтаности уопште, То води оспоравању постојећег друштва 1јп (о!о; све његове институције су у целини негативне јер постављају границе овом неограниченом апсолутном идеалу.

Философска антропологија која се инспирише и Марксом „Економско-философских рукописа" и Марксом „Капитала" има историјски карактер; њен појам човека и људских потреба је конкретно отшти и више слојевит. Он садржи не само идеју о томе шта би човек могао бити дефи-

нитивним ослобавањем од принудног физи-

чког рада, укидањем класног друштва и робне производње, већ и идеју о томе шта би човек могао бити сутра док још увек постоји људска материјална производња, подела рада, тржиште, професионална политика. Докле год постоје овакве друштвене институције и структуре, човекова слобода и потреба да својом делатношћу афирмира све своје потенцијалне способности биће ограничена. Али већ данас би се човек могао ослободити анархичности робне производње, могао би неупоредиво слободније бирати професију, имати знатно веће и неупоредиво 6огатије слободно време. Већ данас би свако могао да учествује у одлучивању и управљању а данашње неограничене компетенције професионалних политичара би могле бити сведене на делатност стручњака који анализирају податке, предлажу алтернативна решења и разоађују практичне мере — остављајући скупштинама и другим органима самоуправљања да доносе битне одлчке.

Шта су, дакле, у светлости свих ових разматрања основни елементи марксистичког појма револуције у савременим _ историјским условима,

· Револуција је негација суштинске унутрашње границе сазременог капитализма. Та суштинска гранипа није просто приватна својина на средства за производњу као што је изгледало већини следбеника Маркса већ цела једна структура која се може окарактерисати на следећи начин: на основу приватне својине на средства за производњу !една друштвена. класа — буржоазија неограничено располаже

шта у датим историјским условима

, ( ;

друштво

(0)

целокупним опредмећеним радом, организује производњу робе искључиво за профит, препушта тржишту да одреди вредност свих роба, укључујући и вредност радне снаге која је сведена на обичну робу и на тај начин стиче. могућност да, присваја целокупан вишак вредности. Револуција мора радикално превазићи ову структуру. Она мора укинути приватну својину на средства за производњу али не сме дозволити ниједној другој друштвеној групацији (на пример бирократији, технократији) да по неком другом основу (на пример на основу монопола политичке моћи) располаже опредмећеним радом и присваја већи или мањи део вишка вредности. Превазилажење робне производње и тржишта може бити извршено само постепено и оно захтева целу историјску епоху. Међутим, у условима развијеног индустријског друштва почетни кораци ка њиховом укидању морају бити предузети одмах. У оној мери у којој сами произвођачи преузимају контролу над производним снагама и располагање опредмећеним радом, производња робе може бити постепено превазилажена производњом за људске потребе, награђивање према успеху ма тржишту може се превазилазити награЂивањем према интензитету, степену квалификованости ни креативности рада; закони тржишта ће бити најпре кориговани да би се избегле нежељене социјалне пазлике и друге нерационалности — да би затим у слободном друштву обиља све више губили смисао.

С обзиром на двојак карактер негације могу се релативно јасно разликовати две етапе комунистичке револуције. Прва етапа која укида класну поделу друштва и експлоатацију произвођача (било од стране буржоазије или бирократије) и која самим тим превазилази класични облик државе замењујући га развијеним, интегрисаним самоуправљањем јесте социјалистичка револуција која нас и теоријски и практички мора првенствено интересовати.

Типологија облика социјалистичке револуције могла би изгледати овако:

(1) У развијеној капиталистичкој земљи пролетаријат силом преузима власт и успоставља диктатуру пролетаријата која има све карактеристике социјалистичке демократије. Историја досад не зна ниједну такву револуцију. Догађаји у Француској маја 1968. показали су могућност таквог класичног облика насилне пролетерске револуције.

(2) У развијеној капиталистичкој земљи која се приближава друштву благостања изводи се низ постепених трансформација које воде смањењу социјалних разлика и све већој партиципацији радника. Власт прелази у руке народа легалним парламентарним путем (као “у Шведској) или услед немоћи капиталистичко-бирократске владе да реши проблеме на домаћем и међународном плану (крах у рату, црначки · проблем, аутоматизација : овакве могућности постоје у будућности у САД).

(339 полуразвијеној капиталистичкој земЉ%и, у којој је буржоазија испољила фаталне сла — катастрофом у рату, немоћи да реши аграрна или национална питања, удружене снаге радника и сељака, а у неким случајевима и све друге родољубиве снаге, укључујући део буржоазије, освајају власт и прихватају троструки задатак; (а) уклапање остатака феудализма и демократизације, (6) убрзана индустријализација, (в) социјалистички преображај.

Руска, Кинеска, Југословенска и Кубанска револуција припадају трећем типу. Ниједна Од њих није завршена. Упоредо с кр успесима у „отклањању феудалног наслеђа, индустријализацији и урбанизацији, и откризвању нових облика демократије (совјет, друштвено самоуправљање у Јутославији), општа почетна неразвијеност и културна заосталост је условила неочекивано висок степен бирократизације. Бирократизам је успорио или сасвим закочио процес радикалнијег преображавања друштвених односа и то је с: граница свих друштава која данас крећу ка социјализму.

•

Свет досад још није видео ниједну ревоАуцију правог — класичног типа, мада су недавни догађаји јасно показали колико је урањено сматрати је историјски евазине. ном.

Збивања у неким најразвијенијим капитаанстичким земљама омогућују да их окарактеришемо као духовну трансформацију друштва која има неке карактеристике социјалистичког преображаја. Немогуће је, међутим, рећи да ли ће се тај преображај наставити или довести до дефинитивне негације суштинске унутрашње границе капитализма или ће настати различити хибридни друштвени облици који имају карактеристике и капитализма и социјализма,

С друге не, у заосталим колонијалним земљама постоје антиимперијалистички покрети и режими који покушавају да прескоче | извесне капиталистичке форме, који предузи- | мају извесне социјалистичке мере као што су национализација и планирање. Овакве процесе можемо у неким случајевима сматрати. "прелиминарном фазом социјалистичке. ревоауције. Друштвени односи су ту сувише неразвијени да би социјализам значио нешто више него визију далеке будућности. |