Književne novine

КРИТИКА без ослонца

Наставак са 1, стране

целину да би добили део: траже нагХацен социјални моменат, а одбијају социјално значење структуре као целине. 27 из

С друге стране, наглашавање естет ског као засебног аспекта настаје у самоодбрани књижевности и резултат је насилне поделе јединствене структуре, Естетско, нашме, није тек један моменаг у књижевном делу, није нешто што бисмо могли да изАвојимо као засебно у оквиру опште целине. Кад би тако било, онда би'и захтеви за већим истицањем социјалног момента били оправдани, односно не би били у противречности са периодом књижевног дела. Истицање естетског као · засебног слоја у књижевности управо даје за право онима који суде о књижевном делу углавном на основу тога на каквој се проблематици заснива и у какву је идејну копрену увијена та проблематика, Бити на позицијама иде олошког суђења и бити на позицијама чисто естетског суђења, то, у крајњем изводу, није битно различито, јер се и у једном и у другом случају полази од поделе књижевне струк. туре на аспекте. Естетско, дакле, ни је у делу ни само један моменат, ни само један слој — није ништа засебно, Опо је сам начин на који у делу етзистирају чињенице, То како етзистирају је уметничко у уметности; а то како не може никако бити издвојено као нешто засебно, нити пак одговара појму лепог и складног као атрибута лепе форме.

У књижевном делу се, дакле, не пита шта јесте, него како јесте; како је конституисана одређена структура. Али није у питању ни конституисање само неке апстрактне лепе форме, нити пак само неке савршене занатске књижевне форме. Наиме, могу бити у питању и такве форме, али пошто су оне увек и историјски и социјално условљене пошто, дакле, носе одређено културно-историјско и социјално значење, оне нису идеалан образац, него су само конкретни резуљтати — поред њих постоје и другачије форме. Не постоји формални образац коме би уметност тежила; нема универзалног таквог

обрасца. Постоји само тежња за 06Аиком и обликовањем; постоји начин на који чињенице егзистирају у

уметничком делу. Наиме, постоји уметничка пракса. Структурално изучавање књижевног дела у том смислу је и значајно углавном зато што доводи до праксе.

Конкретна књижевна пракса не значи овде ништа друго до успостав Љање конкретних књижевно-језичких структура. Инсистирање на пракси једнако је инсистирању на самом онтичком чину: у фокусу раз матрања овде остаје само рађање књижезног бића-структуре. У том онтичком чину не може се говорити о оним аспектима помоћу којих се разбија књижевна структура, у бити увек јединствена. И књижевни облик ту не може бити само пуки облик који је интересантан својом симетричношћу и складношћу или пак својом занатском перфектношћу. Он је резултат непосредне праксе која сведочи о томе. на који начин се човек у одређеној културно-историј-

ској епоси непосредно „реализује".

„Чисто" естетски и чисто" књижевни проблеми овде нужно уступају место егзистенцијалним,

Кад смо већ дошли до оваквог од ређења књижевне праксе, није више тешко показати зашто је за књижев но дело као јединствену структуру најзначајније то како у њему егзистирају чињенице; људски смисао није дат у самим чињеницама, него у начину на који оне за човека постоје, а књижевност непосредно показује управо то. У књижевној дистрибуцији животне проблематике, у књижевном истицању самог егзистен

„цијског модуса садржан је човеков

смисао, човекова интерпретација све та, његов положај у њему, Због тога је немогуће остајати у оквирима књижевности као засебног, одељеног вида човекове активности. Она не може бити сектор деловања самим тим што се у њеном основу налази потпуна отвореност за целокјупну људску проблематику. Књижевност мора остајати увек незатвореном; она мора порицати властите границе да се не би затворила у догматизам, који ће је негирати као уметност и свести је на занат. Ако већ треба говорити о естетском моменту у књижевности, онда је он та отвореност, та тежња да се књижевна чињеница у самонегацији пот врди као изворна људска пракса. А „чиста“ уметност је апстракција, на стала издвајањем и апсолутизовањем само једног момента из живог уметвичког организма, организма заснованог на дијалектичкој противречно сти, на самонегацији као афирмацији, „Чиста“ уметност је апстрактна афирмација, затворена у себе као

може да се задовољи само разматрањем књижевног поступка, него по степено долази до самих основа на којима почива дело. Она мора да „осети" логику дела и да на основу тога донесе суд о њему. Аналитички

и вредносни суд су битни за њу. Али |

у преломним тренуцима, у тренуцима кад треба да преиспита властите претпоставке, она нужно мора да преиспитује и саму књижевну струк туру, њено значење. Критичка мерила се оснивају на развоју књижевне структуре, на њеном разумевању, па зато преиспитивање тих мерила није могуће без преиспитивања књижевне структуре, Критичар који на радикалан начин жели да проблематизује саме основе своје критике долази, у садашњем тренутку књижевности, до јединства књижевног дела као праксе. Он. исто тако сагледава потребу за превазилажењем књижевности као књижевности: отвара му се широк хоризонт човекових егзистенпијалних лема. Његова мерила онда нужно Морају бити проверена и измењена. У тој „фази“ критичар постаје несигуран, јер пошто је немогућ било какав идеалан образац у књижевном стварању, пошто се такав идеалан образац у принципу не може ни да замисли, немогуће је успоставити ни чврста критичка мерила. Ако поштује отвореност књижевне праксе, он јој мора прилазити са „отвореним“ мерилима. Отуд и долази криза критике, њена немоћ да ОАЛУЧНО одмерава и суди. Она се нашла пред отвођеношћу у којој се још не сналази. Али та њена немоћ, с друге стране, није ништа друго до моћ, односно критичка одважност да се иде до краја у доследном и ра дикалном мишљењу. Она критика која у овом тренутку настоји да У књижевности сагледа општи напор савременог човека да разуме своје егзистенпијалне и историјске позишије у свету — не може да остане равнодуштна пред коренитим изменама вредности, пред коренитим изменама у самој естетској структури.

А незадовољство књижевном критиком великим делом долази управо из неразумевања такве њене позиције. Она данас не пружа више чврста мерила суђења, она се у себи самој колеба, она сама тражи ослонац, односно одбија ослонац. Нормално је што га онда не може ни другоме пружити, што не жели да га пружи.

Новица Петковић

народи који се служе латинском

КАВМЕТ ђр. САЦСАРАО

и ОВДЕ СЕ ПРАВИ КАБИНЕТСКА ПОЛИТИКА

Латиница Џ ћирилица

Наставак са 1. стране

У нас би ваљало више настојати на пристојности, обзирности, предусретљивости, разумевању, Пријатељу, познанику, случајном пролазнику пристојан човек уступа првенство, почасну страну, пролаз кроз врата. Био је леп обичај да Србин Хрвату пише латиницом, а Хрват Србину ћирилицом. Лепо је то као пажња, као гест. У свему нам треба више љубазности и учтивости, мање дивљачког гурања... 5

Потребно нам је више културе немамо је довољно, наслеђе нам је скромно и тим драгоценије. Па зашто да једностраним развијањем будућих нараштаја који, претпоставимо, неће знати ћирилицу, запечатимо за њих огроман део нашег културног

азбуком

блага, да им пола дуХОВНОГ бића осудимо на тамуг Зашто бисмо неке риз нице — а немамо их превише — јел. ноставно одбацили2г Зар да аи један део себе, да сахранимо сећање2 Подсетимо се: човек се од других живих бића разликује и тиме што се он сећа, што има историју које је све стан.

ћирилица се не супротставља латиници нити латиница смета ћирилици. Мрачњаштво је гушити гласове једног писма. Писма су невина — ту скоро је добро речено. Отворимо прозоре на обе стране и нек се наш граБанин поноси што је повлашћен, јер има, за разлику од својих суседа, у

извесном смислу шире вилике — има

та два своја дивна, једноставна писма. Уместо да се због њих гложимо и надмећемо, стварајмо такву ху. ману и културну атмосферу у којој ће неуљудно и ружно бити ако се неко простачки дичи што не зна једно од ова два наша писма. Јер такав јадни хвалисавап у нашим приликама је не само векултуран човек него је и морални богаљ, и духовни си ромах,

Достојанство претпоставља поштовање и себе и другог. Онај ко нема самопоштовања и љубави за своје тешко да ће имати поштовања и љубави за друге,

Драган Недељковић

Шетиње би латиницом Ентлезу било —

МИСЛИМ ДА СЕ новом „Књижевних новина" нема шта приговорити што се лист опет тиска Вуковом азбуком.

То је, поред осталог, још један доказ стварне равноправности наших азбука, тј. не само теоријске, већ и у пракси потврђене,

"Међу овим азбукама (које су наше по употреби, а обе су туђег. порекла) као пи међу двама стандарним 'изговорима нашег језика (екавским и (и)јекавским) не би требале бити ничег спорног, јер нам је.то све заједничко. 3 " Али, обично се мисли да је у нас, кал је

о Србима и Хрватима, ћирилица обележје српства, а латиница хрватства (неки. чак веле и да је екавски српски, а. (и)јекавски хрватски, мала и основџи знају: да Хрвата има и екаваца, а сви Срби нису екавци, већ их приличан број говори и (ијјекавски) и да те „националне одлике“ треба истицати “као да се други народи, у натпој земљи и у свету, не служе тим азбукама!). У

Ћирилица није само српска азбука, већ се њом служили и Хрвати (ла не помињем Македонце, Бугаре, Русе и још неке народе, који се служе том азбуком), што потвођују мноти споменици, међу којима су. и „Поваљска листина“ с Брача (из ХИТ столећа) и „Пољтички статут“ (ХУ столеће), а' латиница се у Хрвата јавила, као трећа азбука, не из потребе да се претходна замени бољом, већ с политичких разлога, под притиском римске цркве, чему. се хрватски народ опирао (али његови су тадашњи вођи то прихватили, из дичних интереса, па убозо нестаје и хрватске државне и културне самосталности), _.

Латинипа се чак ни до данас још није придатодила нашем језику, већ се неки гласови бележе помоћу двају слова, што је далеко од Вукове азбуке, или се словима додају рошчићи (телан или ава) да би та, иста, слова знастила нешто друго. :

Ево шта каже Т. Маретић, један од хрватскиг научника: (и

„Ко управо зна што се хоће писму да буде што једноставније и што лакше, он мора признати да у читавој Европи, а ваљда и на читавом свијету, нема писма које би се с те стране могло мјерити с азбуком коју је Вук сложио и умотребљавао. Нема нигдје језика којему би човјек азбуку брже и лакте могао научити неголи је Вукова. Вјечну славу заслужује Вук у своме народу што му је створио савршену азбуку у којој је таман

толико слова колико је у језику гласова, и

то тако да свакоме гласу одговара своје слово, и то само једно“ (Граматика хрв. или срљ скот књиж. језика, Зг. 1963/26).

И у Правопису српскохрватског књижевног језика стоји да је само у ћирилици у потпуности остварено начело да сваки глас нашег језика има свој посебни, и то један знак, док се у латиници неки гласови пишу с по два знака што се читају као један глас, али су то кадшто и два гласа (н. Д, Нови Сад и Загреб 1960/13).

Није дакле, јасно како у латиници треба. читати: надживети или „наџивети", Танјуг или „Тањуг“, тј. настају и забуне, чега у ћирилици нема, а није и не може бити исто ни: љубљење и „лјублјенје“, џавељање и „дакавелјанје", итд. ј

Како ће наставник у школи објаснити латиницом ђацима да од л+] постаје љ, а од н+ј њ, тј. да бел-+ји даје бељи, а знан +је знање» .

Ту је он, хтео не хтео, принуђен (срећа је ипак што му се ЛЕПА тајра могућност) да се послужи Вуковом азбуком,

У једном броју Нин-а (925, од 29, 9, 6820) објављен је чланак „Јапанска азбука саврше нија од европске", што вреди само за латиницу (тачније: за латинице, јер их је више), а не и за Вукову азбуку, ћирилицу.

А у једној Сепафимовој репортажи („Странци и ми", в. Политику од 13. 6. 66 9) говори се о ресторану „Липовичка шума“ код Лазаревца и о групи енглеских туриста.

За њих је, каже, ћирилички натпис био загонетка, 4 "да је употребљена латиница, све би им било јасво, У

Судећи по том, латиница је идеална и универзална, светска азбука, која вреди у свим приликама.

Дан, није тако! Ш

Кал, би назив „Липовичка шума“ био ла тинипом написан, могли _би га прочитати сем нас још само Чеси и Словенци, јер остали

немају рогатих слова, ни с једним рогом (ћ), ни с два (ж, ч, ш), а нека су од њих непозната и Чесима (љ, њ, Ћ, и), Ма и Словенцима,

Латиничка слова поједини народи различно називају (С, нпр. Немци зову „це", Енглези „си“, Французи _„се", Италијани „ћи"; 6 Немци зову „ге“, Енглези „џи", Французи „же", Италијани „ђи", Шпанци „хе": Н Немци зову „ха", Енглези „еич", Французи „аш", Италијани, ака", Шпанпи „аче"; Ј Немци зову „јот", Енглези „џеи", Французи „жи", Шпанци „хота", а Италијани за њ не знају, јер га није било у латинској, римској азбуци) и веома их различно изговарају, читају (С се већ у латинском читало двојако: ЦикК, у франтуском се чита С и К, у италијанском ЋикК,а у турском то је — Џ; 6 Немци читају као Г, Французи као Г и Ж, Енглези као Г и Џ, Италијани као Г и Б; Ј Немци читају као Ј, Енглези као Џ, Французи као Ж, Шпанци као Х).

Слично је и с другим словима (у ентлеском се Т може читати и као Ш и као 41), нарочито с њиховим скуповима (СН је впр. у италијанском К, у немачком Х, у француском Ш, а у енглеском 4), док је у народа који се служе ћирилицом ситуација проста: ж је ж (у француском Ж се пише двојако: као Ји као вђе или 1, а у мађарском као 25). ч је ч (што Мађарц ттту С5, Ентлези и ТЛпанци СН, а Немпи Т5СН), а ш је увек ш (Мађари га пишу као 5 и 55. Италијани као СС+е или 1, Французи као СН, Енглези као 5Н, ШвеЂани као 5], а Немци као 5СН).

Франпузи осим Ж имају и два 3 (52), лва Ф (Ћ, рђ), три К (С, К, О) и три С (С, 5, Т); Немти гмају два С (5. 55), два Ф (1, уу, два Х (Н, СНА), затим тон К (К, СН, (О) и четири ц (С. 7, Т, Т2), а Енглези два ПО (У, УМ), два 3 (5. ои РА Ра ЕЦ Т), затим три П(06, Ј, ПО), три Е , Т) и четири К (СК, 0. СК).

Због свега тога — различнот читања истих слова и многобротних комбинапија њихових, латинита је тек привилно заједничка азбука неких нађода, али им не помаже да се лакше споразумеју.

Рихортд Зорте би, нпр. у изворном, немачком, облику био према француском начену читања: Ришар Сорж, гпема енглеском: Ричард Соти, према италтјанском: Рикотд Сорће, а према чешком или нашем — Рицхард Сорге!

Словенпи латинипом питту: Лтоблјана (а читају: Љубљава и Лублана) и Лту;, али то ће Енглез" прочетати на свој начин — Лтпабливна п Пттуџ. Французи на свој — Ажиблжана п Птиж, Шпанти — Лхублхана и Птух, а Италијани — ко зна како!

Ако напиштемо латинипом Јајце, то Ће за Енглезе бити — Јаисе, за Фпен--узе — Жажс, за Шпанце — Хахсе, а за Италијана — ко зна шта!

Сарајево је латиницом Енглезу — Сејрејфивоу, Французу — Заражево, а Немцу Зарајефо. Крагујевац Ће хатиницом бити за Енглеза — Крејгјуневак, за Француза — Крагижевак, за а — Крагухевак.

Сетинџ, Французу — Сетинж, а Шпанцу Сетинхе. версус исти РОМЕ 5 МЕЗА

Тако би и Липовичка шума -т- латиницо: написана била загонетка и за Енглезе, и за Французе, и за Немце, и за осгале (који не би умелди прочитати Ч и Ш, како их ми пишемо латипицом), ништа мања од ћириАаичког начина писања.

Латиница, дакле, није ни у чем савршенија ни боља од ћирилице (чак је компликованија, не само због рогатих слова — у нас се латиницом готово на исти начин пишу ЗижЖ,СиШшШ затим Ц, К и 4, већ и због многих комбинација помоћу два, три, па и четири слова која треба читати као један гласћ) и кад бисмо: хтели да свим туристима који долазе у нашу земљу олакшамо, тј. омогућимо тачан изговор наших земљописних (и Других) имена, не би било довољно да их напишемо латиницом само на јелан, наш начин (како мисли Серафим), већ би се морало поставити неколико табли с претход; ним упозорењем која је за кога, а чему би нас то одвело — закључите сами, |

Вратимо се „Књижевним новинама".

· Сасвим је природно и логично што је нова редакција „Књижевних новина" од двеју мотућности изабрала бољу, тј, једноставнију, Аакшу (коју нам је створио Вук Караџић, великан нашег рода и борац за демократи зацију културе), јер се сваки народ служи азбуком која му најбоља олговара, која је за њ практичнија, савршенија, -

Језику нашем и начелима нашег фонетског правописа Вукова је азбука мпого ближа и поголднија од „универзалне" латинице (која остаје и за јеврејском, и за арабљанском азбуком), а одрећи се бољег рали нечега Аошијег могу само неупућени, који то чине насумце, не умејући да бирају. .

Најзад, нека то буде израз њихове свести И, дичног укуса, али немају право да попују, тј. да: и другима, од себе рапионалнијим, соле

памет.

Јордан Моловић

НЕУВЈЕРЉИВИ АРГУМЕНТИ

"АРГУМЕНТИ у вашем коментару „Невиност

писма" нису ме увјерили да сте имали право што сте без пуно размишљања прешли на ћирилицу, Никаква економичност не може бити надокнада за могуће губитке у моралним позицијама које новине имају, Остаће увијек Мјеста за приговођ да је то урађено из несих Аругих разлога. По мом митљењу, старе новине су имале боље графичко рјешење. Нећете

погријетшити ако ово питање оставите и даље отворено, ба

Милорад Екмечић

ИСПРАВКА ,

. У писму групе научних радника објевљеном 7 прошлом броју у потпису је омашком

Фубомира · Гадића.

испуштено име др