Književne novine

Ри

х 4

МОЈ В АЈ

КОЉА МИЋЕВИЋ

која је превод Валеријеве поеме поклонила мору

У СТВАРАЊУ ЈЕДНОГ ДЕЛА учествује мноштво непредвићђених околности. 360%. тога уметник и не може да сведе свој посао, чак ни у њетовом духовном стању, на радњу главне мисли. Очигледно је да се овај цитат најлепше односи на постанак Младе Парке, или, још тачније: рад и искуства, извучена из стварања те поеме, навела су Валерија на овакав закључак. Зато и мислим, што се тиче Младе Парке, да је њен историјски део од изузетне важности. Ништа лакше, у том омислу, него схватити Валеријеву изјаву, да је његова поема производ противречности.

во зашто: скупљајући давне стихове који ће сачињавати Албум старих стихова, Валери је наумио да напише четрдесетак стихова, подређених најстрожим правилима класичне поезије. То је требало да буде званични опроштај од младалачких заблуда. Међутим, уместо четрдесетак стихова настала је десет пута већа поема, а, што је још важније, то није био опроштај већ поздрав, не искра која се гаси већ буктиња која је потпалила једну од најснажнијих песничких ломача нашег столећа. Дело, у коме се игра воље распршила у мноштво болних питања.

Да л' ће смети, Време, из мојих гробница Да васкрсне вече пуно толубица,

Вече с чијег дроњка путујућег блиста „Црвени одблесас мог кротког детињства И у смарагд стапа дугу румен стида.

Сећање, ломачо, чији плам ме кида. Дахни маски румен што упи страх прејак Да будем кроз пламен она што већ бејах...

Што се тиче непредвиђених околности, чији значај лежи управо у њиховој непредвидљивости, издвојио бих две, очигледне. Прву, да се почетак писања Младе Парке подудара с почетком првог светског рата у којем Валери није учествовао. Та околност је учинила, захваљујући осећању некорисности због неучествовања у рату, да се вежба, или књижевно трагање, како је Валери називао рад на Младој Парки, претвори у једно драматично и устрептало обрачунавање не само с речима и ритмовима. А уз осећај некорисности јавио се још један, ништа мање страшан, осећај да је, као и остали људи у тим ратним данима, изгубио слободу духа, коју је двадесет година тако брижљиво неговао. Па ипак, у том тренутку опште ·забринутости, Валери је узвикнуо оно бескрајно значајно; Збогом, спекулације! Непотребно је тражити где се скрио тај снажни осећај некорисности. Он је огрнуо целу поему, испунио ју је на оним местима где је то било потребно, слио се с другим осећајима. Ако издвајам ових неколико стихова онда то чиним зато што су ми они, у том смислу, одувек изгледали посебно речити и што ми слика „гробне барке" ствара пеодољиву представу језиве сенке рата.

Од руже до мене, видим заклон тражи: Низ прах који плеше, клизи и не дражи Ни лист, ал пролази, свуда се разлива. .. Клизи! Гробна барка...

А ја стојим, жигт, Чврста, ништавилом оружана тајно...

Полмшшљам, па златној ивици свемира Ма дах смрти који Пророчицу слета Док јој нада бруји о свршетку света.

Друга околност: летовање у Бретањи. Јер, у Бретањи небо није тако сјајно као у родном Сету, нема толико сунца, море није тако топАо. Та околност је учинила да поема добије ону боју пригушених и млаких тмина, пуних чудесних наслућивања, где се речи јасно чују, али прдемети измичу пред очима, губећи се у дубини ноћи. Такав је оредишњи део поеме, који захвата око стотинак стихова, и које на жалост не могу да цитирам, али зато издвајам један стих, једини који је У поеми поновљен, и који спада у непроцењиву збирку Валеријевих морских стихова, где је, у неколико речи, и увек на јединствен начин, Валери испевао једну од најлепших химни:

Мутна земљо... пуна алги, носи мене.

Ту, на мору, ипак на мору, Валери је пожелео да песку који је, сваким својим покретом, преплављен таласима, стварао музику, да одговарајући музички смисао и лепоту. Што се тиче музике, његови потајни узори су били Глук и Вагнер. Глук, јер је песник желео да, помоћу речи, оствари мелодију-речитатив из „Орфеја" којег је, у време двадесетотодишње тишине, више пута слушао и који га је увек чинио „лирски расположеним". Вагнер, јер је Млада Парка збирка од шеснаест песама разних дужина, али исто тако и свита, музичка, од шеснаест ставака разних темпа. Познавање Вагнеровог лајт-мотивског говора веома је помогло. Валерију да, после мукотрпног комбиновања, сједини све пасаже у јединствену целину,

Шо се тиче основне замисли, једна Валеријева изјава и овде у потпуности отклања сваку нед : Ко буде умео да ме чита, читаће аутобиографију у форми. Одмах додајем, да је то аутобиографија оног ПЕСНИЧКОГ ЈА, које се сада, под именом само. свесне свести, буди у ноћи. Дакле, Млада Парка је, ако имам права да допуним песникову изјаву, Валеријева песничка аутобиографија. Млада Парка напокон утврђује непоречено постојање оног скривеног, песничког Ја, чије постојање песник признаје с нелагодним задовољством:

Скривена Ја, ипак, још живиш изнутра! Препознаћеш себе у дизању јутра, Увек горко иста...

Гле: једна се рука свлачи, чисте пути. Ја те видим, руко... Носиш дан... О крути:

Освит несвршене жртве...

Јер Млада Парка, сва написана у устрепталом сазнању и свести о повратку поезији, и јесте крути освит несвршене жртве, поново чедне после толике тишине, те та чудност изгледа утолико драгоценија и тежа за губљење. Требало је, после двадесетогодишњег мировања, кад су се отвори песничких мисли чврсто закречили, јаче него да и нису постојали, прихватити изазов, наговарања, опчаравања, и пробити те закречене отворе, просути властиту крв!

Сен што ме'напушта, вечита хостија, Откри да за нове жеље сам румена Над страшним олтаром мојих успомена.

У распону од четрдесетак претходно наумљених стихова до велике поеме, најјединствсније у своме роду, огледа се преокрет који је Валери назвао „претварање уметног произвођења у природни развој“. У том преокрету, које гје Валери убрзо постао потпуно свестан, садржано је и ослобођење стваралачке воље: песник је пристао да му се, изненадно и неизбежно, наметну неки мотиви на које испрва није ни рачунао. Али, уз све то, није се одрекао окова на које је унапред пристао: желео је да задовољи све леме који су му изгледали незаобилазни и ту је његова воља до краја остала непоколебана. и непромењена. Код тих проблема (проблем

ритма, версификације, равнотеже између са-'

држаја и форме, проблем језика) Валери је уложио све снате да спасе своје дело од нејасности, али не хајући при том што ће му дело, због жеље његовог творца да задовољи

Наставак са 2. стране

Совјетска армија, настала из револуционарне народне армије, однела је победу над немачко-фашистичком армијом у другом светском рату захваљујући многобројним факторима, међу које спада м праведност рата који је водила на свом тлу, за одбрану својих националних права и револуционарних тековина, друштвеног поретка у свим његовим ас пектима — идеолошко-политичким, економским и војним.

„Савремене" војне технократске доктрине завојевача одражавају редовно њихову високо развијену техничку базу и оне могу представљати релативну истину уколико су добар „субјективни одраз њихове објективне стварности". Међутим, релативно малим и економ-. ски неразвијеним земљама, које се спремају да разбијају завојевачке планове, ове доктрине не могу дати позитивну перспективу. Стога оне морају стварати своје сопствене војно теорије и'доктрине управо супротне војним доктринама великих завојевачких сила. Тако добијене различите слике једне исте појаве — савременог рата — само су један од израза супротиости измеру технички и културно Ра звијених и неразвијених, великих и малих зе маља.

При изучавању и оцењивању страних војио-полнтичких коннепција треба пре свега во. дити рачуна о скопомској бази те надградњг. о твепој политичкопдеолошкој обојености, па тек онда оценити шта се може од ње приме

"рификују преко сваке мере ратну

најсложеније захтеве, неминовно постати привидно нејасно. Што је рад на поеми више одмицао, што су песника, све више, испуњавале мисли и осећања која су долазила из најудаљенијих крајева ума и сећања, то му се лепи француски језик чинио све сиромаше нијим, дичећи на језик „који умире. У тој тачци, међутим, у том сазнању до којег је само Валери успео да дође, поистовећујем немоћ песника, која је, према Валерију, узрок нејасности поеме, с немоћи самог језика који није имао сва средства која су била потребна за тако велику страст! На тај начин, правећи први корак према новој поезији, Валери подвлачи основну разлику између себе и Малармеа, товорећи управо о својој нејасности која је производ песникове немоћи, а наводећи да је Малармеова нејасност последица одређеног система. Ово није једина разлика и њих ће бити све више.

Валери није био наиван. Ма колико се томе опирао, он је поуздано знао да ће ње тово дело, макар га он писао и четири године, ипак доћи пред суд публике, пред јавност која нема ни дара, ни даха за дугу песму. Па, и поред тога, он је саздао дугу поему Од 512 стихова. Међутим, та дужина је била условљена радњом саме поеме, њеним драматским током, који је Валери изградио доследно и на супротностима: јер, под плаштем крајње нејасности, одвија се у Младој Парки једна свакидашња борба, али уздигнута до своје суштинске висине, борба која није само унутрашња, која је изграђена на супротстављању полова, и која за своје актере има Парку, још младу и неискусну бесмртницу, и ненадмашног Змијца, Освајача-Заводника, средишњу личност с Валеријеве митолошкодуховне позорнице. Песма отпочиње чаробном терцином, болним питањем:

ИЕ

ПАБЛО ПИКАСО; ЦРТЕЖ

Ко јада ту, ако не тих ветар, сада

Сам с дијамантима крајњимг... Ал' ко јада

Тако близак мени у часу јадањаг

За младу Парку, већ у том питању, све је свршено. Змијац је био и боцнуо је нашу јунакињу. Парка каже „у руку", поверујмо јој!

Али дрхтах да бол не изгубим диван! Кад стах да на руци леп ујед целивам Нашла сам у своме некадашњем телу Безболном, тек огањ што ме згарб целу:...

А онда је Змијац отишао, не дозволивши својој иронији ни тренутак застоја и потпуног напајања. Међутим, ако је та опасна звер присутна у Младој Парки само преко девичиних, још врелих, успомена, то не значи да је Змијац, у овом случају, само измишљени симбол зла, и да се сасвим губи с Валеријеве сцене. Не, и напротив! Он ће се, убрзо, по-

О савременим војним

погледима...

нити у својој сопственој земљи, без обзира на то што' посматрана теорија, доктрина има релативно велику вредност за земљу у којој је поникла и што може изгледати и назвати се „модерна", „савремена“, „напредна“ итд. И када војне теорије и доктрине технички високо развијених земаља пропагирају и глотехнику и разрађују офанзивна, често завојевачка деј ства, као искључиво „добра" и „савремена" а као узгред доказују „научно" онима који та. ква средства не поседују да им не преостаје ништа друго до да се покоре, тада то треба примити као један елемент савременог збива. ња, истражујући методе и видове оружане, политичке и економске борбе који су супрот. ни овима и представљају њихову негацију. авојевачке технократске војне теорије и доктрине садрже имплицитно пасивизам и капи. тулантство за противника исто онако као што теорија напада негира теорију одбране. Али познато је да и одбрана, схваћена у најширем смислу тј. као свеукупност мера и поступака срачунатих на то да се заштити од завојевача, доноси позитивне резултате. Ово је често веома тежак пут али једино исправаш; без њега се никада поробљени и заостали народи не би могли надати да ће се ослободити ропства и заосталости.

Ланас је очевидно да се Кина, у случају да је усвојила завојевачке технократске војпе теорије и доктрине Јапана кго универзално важеће, не би одупрла туђим завојевачким

јавити, али не у ноћи и нејасно, већ онако како то њему доликује, у сјају и , џ поеми „Нацрт Змијца"“, где ће се његова личност до краја исказати, прерастајући из Освајача-Заводника у величанственог Бунтовника. У ноћи, пренувши се из пол „ У који је пала вероватно после уједа, Џарка отпочиње своју поноћну жалопојку која би, музички, могла да се представи пригушеним виолинама, да би се затим, у централном делу поеме, сурвала у поноре виолончела, и да тако, с тог дна, зачувши писке најближих дувача, отпочне свој пут према јутру и оздрављењу. Ако песма и отпочиње очајем и гнушањем према Змијцу, |

Иди! Не треба ми нашвност твог рода,...

Бежи! Црног трага нит слузну уклони. За плесове своје нађи очи снене. Нека твој отртач на туђ лежај крене, У срцима другим гнезди клице зла И нек у прстењу твота зверског сна Све до праскозорја дахће чедност брижна! .а

песма постаје све трезвенија, да би се, пред крај, претворила у извесно задовољство жртве (Парка чак једном каже: Драги Змијче!), свесне да је била на висини свога бола, сад кад се све свршило:

Спознао. је ипак најмекше од легла! Помоћу удова које сам притегла,

Чедна, дивна жртва била сам у тами...

Ал толиком слашћу мој сан се омами

И дављена собом у дну својих власи

Ћутах како ми се моћно царство гаси.

им, најзад, у последњем пасажу, у химну материнству и моћи рађања, у захвалност према поноћном госту који је дошао и узео своје:

... Зар створих, залудна збогом ако трајем, Тек снер... Ако дођем, огрнута сјајем,

На тај жал да, храбро, срчем вишњу пену, Да очима пијем сланост насмешену, Бићем против ветра, кроз вртлог простора, Примајућ у лице дозивање мора;

Ако дух јак дахне, и помамно надме

Вал стрм над вал срушен, и ако вал падне На рт, жртвујући неман од белине

Да високих мора изгрца дубине

На ту хрид, откуд је све до мојих чула Заслепљеност ледних искрица шикнула,

И на кожу коју љути освит вреба,

Тад упркос себи знам, о Супце, треба

Да волим то срце где твој лик се мења, Благ и јак повратак горчине рођења,

Ватру уз коју се крв девице трза Под златним изгледом презахвалних прса!

Млада Парка, дакле, решава проблем двоструке чедности: једне, сасвим духовне, коју сам назвао повратак поезији, и друге, сасвим путене, о којој сам управо го; о.

Ако својом формом и подсећа на Малармеове поеме, али и на неке дуже Игоове песме, очигледно је да је Валеријев напор око Младе Парке био изазван жељом да се из огромног наслеђа које је осећао у себи, а које је долазило са севера, од Малармеа и Вагнера, из наслеђа полутаме и згуснутих сенки, напокон освоји властито место. под, сунцем, У том смислу, може се прихватити Валери“ јева изјава да је Млада Парка, добрим својим делом, била књижевно трагање, односно да је њена нејасност исто тако природна и схватљива као и ноћ кроз коју је морала да пропутује. Прихвативши давинчијевско поигравање светла и таме, видљивог и невидљивог, што му је наметао сам предмет песме, Валери се дивно снашао и већ у првом залету да не кажем „вежби", збацивши са ритмове дубоких шума северњачке митологије, дошао на обалу родног Медитерана, где га више ништа неће спречити да оствари свој давни сан о грчкој сажестости и једноставности, жељу исказану већ у Младој Парки:

Нек на небу очи храм сачине мени! Нек нада мном буде олтар јединствени!

сати стати тел раениљевштал нити 4 аи.

аспирацијама нити би успешно извела револуцију и ослободила се. Народи Југославије доживели су ратну катастрофу априла 1941. умногоме и због усвајања туђих војних доктрина као универзално важећих а нашли су себеикао народ и као армија када су почели да раде супротно технократским завојевачким војним доктринама и усвојили вид ратовања који није био разрађен пити хваљен у то време — партизански вид ратовања. Слично говоре и примери Вијетнама, Алжира, Кубе итд.

Занемаривање покретачких и стваралачких снага унутар сваке земље, везивање збивања у свету за борбу искључиво такозваних суперсила — СССР и САД, односно војно-политичких блокова оформљених око њих зна: чи не пратити деловање многобројних остаких супротности у свету које, пако споредније од поменутих, у својој свеукупности, повезаности и условљености врше знатан утицај на друштвена кретања и могу у одређеним условима постати главне. Пренебрећи ово приликом оцене ситуације и субјективног деловања било појединаца било политичких пар. тија или држава, значи индиректно тврдити да унутар појединих група држава, односно самих држава нема ни антагонистичких ни неантагонистичких супротности, што ће рећи да нема ни живота ни животног кретања. Ако све потиче од борбе главне супротности СССР и САД — то за остале земље значи да се у њих живот улива споља. Овде се не мисли да се утицај „суперсила" може занемарити јер значај тог утицаја на живот осталих држава није мали, али оп није и не може бити једина и стална покретачка снага. Ова: сво гледање представља на идеолошком пла: пу идеализам, на политичком — опортупизам, а на војном — деморализацију и бесперспективност сваког отпора и борбе.

Павле Јакшић ка пе ај

15