Književne novine

РАЈКО ПЕРОВИЋ

Хамлет – Владика Данило

Могућност за једну паралелу

ПОРЕБЕЊЕ ИЗМЕБУ ДВАЈУ ПИСАЦА или два дјела може само да помогне расвјетљавању и једног и другог писца, односно дјела. То је могуће чак и онда кад објекти поређеља немају ничега сличног, кад се поредба врши по разликама. Његош и Шекспир, на примјер, припадају различитим националним културама, различитим временима, разним духовним координатама. На први поглед изгледа нам међу њима заједничко само то што су се својом величином уздигли над осталим савременицима. Свако инсистирање на поређењу ова два пјесника изгледа нам, у почетку, помало усиљено. Прво, због тога што је Шекспира немогуће истргнути из контекста ренесансе, а Његоша из контекста специфичних црногорских прилика у првој половини ХТХ вијека. Али и такво поређење не мора, априорно, да буде неприхватљиво. У крајњем случају оно не може сметати ни једном ни другом пјеснику, ако можда неће користити бољем расвјетљавању њиховог дјела.

Овдје мислимо на поређење између два Амка, на први поглед далека и туђа, а, У ствари, по много чему слична и блиска. То су Хамлет и Владика Данило. Изгледа да се сви велики писци додирују у некој крајњој тачки, да долазе до неке границе која им је заједничка. Или је то само привид. Није чудо што су „Хамлет“ и „Горски вијенац“, сваки полазећи од пишчевог доживљаја свијета. од мириса епохе у коме су настали дошли до извјесне међусобне сличности, што се у неким тачкама додирују. Кад ово кажемо, онда подразумијевамо све неопход-

СРБОЉУБ МИТИЋ

1. ДУТАЧ

Сивило сивило сивило промочило ме осурило ме унаказило ме сивило небо сиње се над главом раскрилило о немам дана белог

ни сунца јасног

ни тице да ми крилом око такне

о немам ноћи меке

ни маја лисног

прозверило се прозверило сивило па мори ми санце

грозно је на мен зло се окомило

па месо ми чили часомице

то ил грдно зајаши ме лудило ил' мати ме укле

да гони ме и камен

ил' ми беснило предака

уму ногом на проток

па ни пута ми ни станка.

2. ОБЕШЕНИК

Није ми добро мајко није није

тај ваздух срце доји мозак бије висина :. ло је плаво голубије

ал јави крије

извор и увир

и зли је трен сваки од ког добије дан грозан лик и грешно лије

киша неумна

из провалије плаве на несвет

и што ли тражим гробу раван

и што ли пије кожа моја то млеко што ди рије СИВИ ОНАЈ ПОД ЧЕЛОМ где л рањивије звери од мен. рушног где А кукавније лажи од мен живог о зло ми је

и месо ми време лиже

смрти је сенка кров мој

не ограде које у том случају морамо поставити, па ипак...

ИМ „Хамлет“ и „Горски вијенац“ расправЉају једно етичко и филозофско питање, односно протагонисти радње Владика Данило и Хамлет непрестано се због нечега колебају. Први око тога да ли да изврши крвави обрачун са потурицама, а други да ли да изврши освету. И за Шекспира и за Његоша значајни су прије свега разлози којима се руководе Хамлет, односно Владика Данило, тј. разлози за чин или против чина који их мучи, а сама истрага, односно освета привидно су потиснуте у задњи план и не представљају најважнијег чиниоца у композиционој структури оба дјела. „Горски вијенац“ у својој суштини поред низа других значења остаје трактат о смислу или бесмислу крва-

.„вог обрачуна са потурицама, или да будемо

прецизнији: то је дјело у коме се вагају разлози у прилог таквом начину истраге и против таквог начина истраге. Његош нам је кроз Владику Данила показао сву сложеност тог основног питања, тог „бити или не бити“ црногорске историје. У часовима кад нам изгледа да је одлука Владике Данила врло близу, да су сазрели сви разлози и прикупЉени докази за акцију испријечи се нови моменат који продужава оклијевање главне личности, па се цјелокупна конструкција дотадашњих разлога помјера и поставља У нови однос, а рјешење опет постаје неизвјесно и помјерено у једну даљу перспективу.

Као човјек прво од мисли, па тек онда од акције, Владика Данило не може једноставно да одлучи, јер је реч и о људским животима, о судбини нације, и одговорности пред историјом и будућношћу, а читав проблем не може да посматра изоловано од опште људљ ске ситуације, јер је у основи Његошевог дјела етичко питање, као једно од првих. У разрјешавању људске и историјске дилеме Владика Данило полази са хуманистичких позиција и труди се да пронађе такав „модус вивенди“ у коме би земља била спасена од зла, али без крвопролића. Он схвата човјека као чулно биће подложно искушењима, а свијет као недовољно савршену божју творевину. Данило је неодлучан не због личног кукавичлука, него због тога што га мучи одговорност пред будућношћу и историјом, и пред собом, а и због тога што његовој природи не одтовара конкретна акција, јер је човјек коме би више пристајало перо од мача. Међутим, сурове прилике у којима живи траже од њега друго и због тога Данило дуто оклијева тражећи и последњи разлог који би превагнуо ка акцији, па тек онда али тада је „Горски вијенац“ готово завршен — дјелује као ратник и ослободилац. Сама истрага се и не види, она и није важна, јер послије коначне одлуке проблем је добио разрјешење.

Слично је и са Хамлетом. И Хамлетово оклијевање у извршавању освете за насилну смрт његовог оца чини основну идејну и композициону окосницу дјела. И Хамлет је стављен у ситуацију у којој не може да нађе рјешење, јер му стотине разлога сугерирају једно, а исто толико друго. Хамлет је сазнао од духа како му је отац уморен, али дух је, “ ствари, оваплоћење Хамлетове сумње, па према томе није довољно поуздан доказ. Кад се Хамлет уз помоћ Хорација увјери на импровизованој представи да су убице, заиста, стриц и мајка — он ни тада не поступа. по налогу духа, већ се опет колеба. А то га (то није претварање) заиста води до ивице лудила. Хамлет ће на крају Шекспирове тратедије да изврши освету, али у афекту, случајно, без претходне чврсте, рационалне одлуке, па се ова епизода готово одвија послије спуштене завјесе, односно трагедија се одиграла прије тога, а сав Хамлет лик и Хамлет дјело могли су, како многи истичу, да буду готово завршени без оваквог финала.

и све ружније смеје се сунац

све земније срце ми тутњи

све гробније мирише ми биље

све бездушније кињи ме ум

о у мени је смрти говор

о грозан ли је сат ми дошо

у глави ми се уже расклупчава омчасто то загрли ме самрт.

3: ЗЛОСНИВАЧ

Сни човек и види рат велики и осети буши та куршум

и види крв одлази

сања човек и види

душмани му цреп с куће жену за ноге

руке у ћемер

нож под ребра

чуму за врат

губу кроз прозор

поган на име

и види комшије му

сењак преко плота вабе . њивама стас тање

курјаке му на овце

види тугу ненадицу

и види велико поганство

оде човек да се убије.

4. ОЧАЈАР

Нож ми за врат а бег затаји стра' урниса ногу моћ

смрт ми на кост и чама ми исиса сок надни

МИЛО ДИМИТРИЈЕВИЋ: ПОРТРЕТ ЗАПАЊЕНОГ

Разлози за сумњу код ових ликова, мије се, нијесу исти, али нам самом чину колебања можемо правити извјесно поређење.

разуизгледа да између њих И поред свих ограда које морамо обазриво поставити ипак уочавамо извјесне сличности, можда више у

њиховој духовној структури, која подразумијева сличну композициону линију. Оба су мислиоци, људи од једног вишег свијета, оба пате због тога што силом прилика морају бити везани за земљу, оба су на свој начин у судару са постојећим свијетом, јер су дошли из „епрувете“. Један је право са студија бачен у животни брлог, други извучен из контемплативне манастирске тишине. Оба су принуђени да се боре са злом које превазилази њихове снаге, оба су дубоко свјесни релативне исправности сваког рјешења. Они сањају о љешшем свијету и стоје високо изнад оних са којима морају да живе. Тратедија Владике Данила састоји се у ономе:

„Ко на брдо ак' и малб стоји, Више види но онај под брдом“,

а Хамлет толико надмаша своју околину да може да води дијалог само са собом. Хорацијо је поштен, али безличан, ЖХорацијо, уосталом, у читавој трагедији не говори ништа друго осим „Тако је, кнеже!“. И један и други посматрају чин који им пред. стоји не само лично, него у свјетлости општије људске ситуације. Хамлет се пита има ли смисла убити Клаудија кад то неће искоријенити зло из свијета, а Владика Данило поставља себи питање: Колико има смисла

УКАЕТНИЦИ

и никуда ми из грозотног амбиса у глави морној куд ли црн

кад ми се писа зли животић што ли спи бес кад ми сиса лева игра

свену ди ми

грч љутац

ил' липса срамно велики инат дедов.

55 СНОГЛЕДАЧ ПОТОПНИК

Небо паде теме ми угну уби ми киша љута вид сива вода ми свет скри грдна ми магла угаси сунац ноге ми у друм ко у леш пиште дрво и камен . у чоеку пуца кост

жмури чоек и види

светом пукло море сиње

дужа вода и од ока и од тице

а ни ноја ни сандука

жмури чоек и види врчак земље види човек то гвири араврат

и види чоек на араврату

мртва тица с ногма увис

трбу“ јој воде пунан модри се сјаји се као меур

прозури чоек и види празан је празан светић

и ни за чудо му

ни за плач му

ни за смеј му

зури чоек и види пустињу.

масакр потурица ако је свијет иначе несавр“ шен, а човјек створење којим господаре чула. Хамлет дјелује у име основне хуманистичке идеје, Данило такође, алии у име нације.

Долазимо до суштинске разлике између природе њихове колебљивости. Тачно је да на њиховом оклијевању и Његош и Шек: спир заснивају своју композициону грађевину, тачно је да су обје личности у нечему сличне, јер су оба, помало, пјесници и филозофи, тумачи најинтимнијих дјелова душе њихових аутора, оба су синтезе, али истовре“ мено и снажне индивидуалности.

Основна разлика међу њима састоји се мотивима за оклијевање. Оклијевају и један и други, мјере, вагају, колебају се, траже упориште, страсно ишту истину која на жаЛост није апсолутна, већ често релативна, Али Хамлетови разлози су лични, у најбољем случају, то су разлози човјека хуманизма, дакле човјека у високом значењу те ријечи. Хамлет тражи рјешење и евентуалну грјешку плаћа својим разочарењем, односно разочарењем у моћ човјека, у смисао егзистенције. Свега тога има и у Владици Данилу, али овај лик из црногорске литературе садржи још једну димензију.

Хамлета не оптерећује друштвена одговорност. Он још није краљ, а и да јесте, таква одлука не рјешава судбину државе и народа, она је судбоносна само за њега. Сваки погрешан корак који направи Владика Данило не плаћа сам, него одређене кон секвенце сноси читава нација. То је оно (поред различитих мотива) што их суштински раздваја, односно то је разлог који нас опредјељује да Данилов положај у животу узмемо као универзалнији и тежи. Поред Аичних дилема које се на неким мјестима подударају са Хамлетовим, јер је и Данило на неки начин искључен из свијета, а опет је човјекољубац и патник, немоћно створење које не може да смјести своју љепоту У грубу реалност која га окружава. Он је му чен дилемом: шта урадити, па да буде задо“ вољен и индивидуални људски разлог и ошшти, то јест колективни.

Данило стење под бременом друштвене одговорности, док је Хамлет тога, углавном, ослобођен. Његова ситуација је у односу на Данила олакшана, јер је мање бременита и мање инфернална. Владика је трагично истурен на овај врх са кога се одлучује о судбини нације. Због тога мора тако дуто Данима м ноћима да у глави пребира хиљаде могућ вости и да се свакој истовремено радује и од ње у исти мах стрепи. Хамлета од ове од» говорности не спасава само младост, већ и ситуација у коју га је поставио Шекспир, Дакле, он се колеба дубоко, људски, у јед ној ствари која је прије свега личне природе иако садржи и објективно људску синте» зу. Чињеница да је Владика Данило ситуж ран у социјално и етички компликованије односе говори нам о томе да он мора бити страиније распет, п дубље трагичан нако то не мора да значи да је литерарно убједљивији. Ако апстрахујемо разлоге који мотивишу драмски раст ликова пред читаочевим очима, онда се не можемо отети утиску да се Хамлет и Владика Данило слично понашају, или на сличан начин трагају за истином. Ту већ постоје сви разлози за поређење. Међутим, кад се драма приближи разрјешењу, онда опет и један и други лик добијају посебнија обиљежја. Хамлет убија у заносу, у ватри која је одавно тињала у њему, у тренутку кад је интелектуална страна његове личности мање активирана, док Данило дјелује дубоко свјесно као човјек који је све покушао, испробао, измјерио и коначно донио одлуку. И ако је Хамлет, можда, разуђенији, отворенији за различита и врло супротна тумачења, Владика је постављен у раван у којој се људска ситуација окрутније прелама, односно у којој се догађа истовремено индивидуална и колективна драма.