Književne novine

ЈУЛИЈА НАУМАН

КИША, Она париска киша која се не одлучује да пада, нечујно сипи. Сена уоквирена каменим блоковима, као слика оквиром, чини се да је накнадно дошла да подели град на два дела. Поред воде теку аутостраде, а горе, изнад обала, шеталишта са дрворедима.

Магистрале, Гранд Арме и Јелисејска Поља, пењу се подједнако постепено с обе стране до циља — Тријумфална капија. А оне друге узвишице, Шајо, Парнас, Сакре Кер гледају на град као да су чувари његове лепоте. (Облакодери су забрањени у унутарњем делу града... али станица Монпарнас је осуђена: ту се изграђује 'скајскрепер'.

Одједном облаци побеле, проређују се... и — сунце, као да је једва дочекало да види своје кровове, засветли.

У градићу Сен Женевјев газда бистроа, продавачица у посластичарници, службеник на бензинској станици зачуђују што не познају улицу у којој живи Мишел Битор; мање зачуђује што у овом малом месту нико не познаје чувеног писца. Враћам се на раскрсницу саобраћајцу...

... Раззасе де МпПап. Гетрјој ди Тетрз. Та Мод саноп. Кереггојте. Пестез... Петнаест дела, различитих по фактури, по роду... Битор пише романе као да је само романсијер, есеје као да је искључиво есејист, поезију као да не пише прозу. Колико идеја, рада, одриџања, стрпљења, стицаја околности...

Мала кућа у малој башти. Врата су отворена као на селу. Четири девојчице, једна другој до увета, једна лепша од друге, играју се. Госпођа Битор је омалена, витка као млада девојка, али у очима и по неким пртама лица се види: то је мајка.

Битор је плав, младолик, Лишен сваке позе. Друкчије се замишља модеран писац. Као да није а Ја расе, да није савременик. (Али чекајмо, то је само прва, површна импресија). — Догађаји су били неумитни. Била је то оправдана побуна против укоченог система школства, против бирократије. Требало би да реформа донесе нешто ново, али ја се бојим ... Оно што је предвиђено није довољно, требало је ићи много даље... Млади су напредовали, а професори су остали на својим позицијама, они нису на висини задатка... Неполеонове школе су застареле, али у њима су се напајале не само прошле генерације већ и ова која спроводи реформу. Према томе ко је тај који ће моћи да је спроведе2

Аиректор Танасије Игњатовић, Богдан Калафатовић, Момо Капор, Мирко Ковач, ар Миодраг Коларић, Рад Душан Пувачић, Доброслав Смиљанић, Радомир Смиљанић, Бранимир др Миладив Животић, др Владета Јеротић, др Звонко Марић, арх.

излази сваке друге суботе. Поједини примерак 1,30 А. Београд, Француска 7. Телефон 627-286 (редакција) и 626-020 (комерцијално одељењ

— Све је, на жалост, слабо организовано. То је грешка влада, оних бивших и ове садашње. Трајаће веома дуго и биће веома тешко спровести мале реформе, а камоли велике...

"Занимљиво је ово наше садашње стање. Сви

ми осећамо неку нелагодност, сви смо незадовољни. Постоји извесна група мистификатора — Ештаћев — која захтева супротно од онога што би требало, постоји покрет реакције који тражи да се вратимо на старо, а већина младих је несрећна што узалуд губи време... Ко зна како и када ће се то решити» Ради се, наиме, о општој кризи универзитета: у Јапану, у Сједињеним Америчким Државама, у Совјетском Савезу, исто као код нас.

— Да, наша омладина заноси се и — Маосом, али ја мислим да су то празне илузије о једном великом имену. Нема сумње, немири ће се наставити. Разуме се, било би много лакше да се може мирно преговарати, али не може се од студената очекивати да се понашају као педесетогодишњаци ...

— Ми се налазимо у мутној, узбурканој ситџапији. Постоји велика опасност да после Де Гола дође до фашизма... Де Гол је веома значајан, он је веома много учинио, али годинама се није позабавио проблемом школства... Огромна је маржа непознатих... ми ни сада не знамо шта се заправо збива...

— Веома ме је тешко погодило оно што се десило у Чехословачкој. Изабрали су август, празан месец, бар код нас се у том месецу ништа не ради, сви се одмарају. Веома је жалосно што се нико није покренуо. Комунистичка партија, једина организована партија код нас, одржавала је конференције то је било све. Дозволила је да Совјетски Савез чиви шта хоће. Мора се, наравно, узети у обзир да је у Комунистичкој партији остала велика забуна након мајских и јунских догаЂаја. Нико није ни слутио шта ће се овде десити. Затим је дошао август. То је била прана катастрофа за Комунистичку партију.

ај и август не могу се заборавити.

(Друга импресија потире прву — Битор јесте савременик).

— Када сам почео2 У тринаестој години почео сам да пишем. Писање је за мене одувек било: велика радост, авантура и — тежак посао. Мој предах је — путовање. Почело је то тако што сам имао разлога да одем. Тешкоће на Сорбони и у мени одвеле су ме у егзил, У Манчестер. Тај град је постао моја друга домовина. ео сам и у Грчкој, у

. Онде сам 1954. почео да пишем »Ра5заге де МЏап«. Радим редовно, свакога дана после подне од два до седам. Не, није ми потребан апсолутни мир... Нас је било седморо, навикао сам на немир, имам потребу да будем окружен својима...

Успех...

— Сада је то друкчије, али сећам се како је било пре. Када је објављен »Етрјој ди Тетпр5« то је био такозвани успех. Постојала је опасност да ће из дана у дан постајати све мањи. Изгледало ми је да је варљив... да није прави успех који ће потрајати. После, када сам већ неколико књига објавио, опасност се смањила, можда је и прошла. Тек, ја више нисам у потери за успехом, не жури ми се... нећу ускоро објавити неку већу књигу...

Једна је у штампи.

— Да, »ШизчтаНопз Ш«. То је наставак »Шиаизтанопз Ј«. У њој сам пошао нешто даље. Док у »ШизаЦопз Ј« текстови следе један за другим, овде се седам различитих текстова преплићу, један се обоји од другог, и тако се повезују.

А позориште2

— Оно које је данас код нас није оно које ме занима. Написао сам либрето за оперу. Музику је компоновао Анри Пусе. Приказана је у Миланској Скали. Наишла је на отпор критике, али био је то занимљив експерименат... Битор говори о писцима... Натали Сарот, Јонеско, Клавел... За сваког има посебно разумевање, посебно саосећање. Та ширина је једна посебна чар.

Телефон звони. Док Битор разговара 'прелиставам »Шизтанопз«... Конверзација, Сусрет. Станица Сен Лазар... Круг. Каменита планина. Литаније воде...

Лахор с мора

Месо је тужно, Авај! Ја сам све књиге прочитао.

Побећи ! Побећи онамо! Осећам да су птице пијане бити између непознате пене п небеса!

Ништа, ни старе баште које се огледају у очима меће задржати ово срце које се У море утапа

О ноћи! Ни усамљено светло моје лампе

на празној хартији коју белина штити

ни. млада жена која своје дете доји.

Отићи ћу! Броде, заљуљај своја једра,

Подигни сидро за једну егзотичну природу.

Путујете ...

— Ускоро...

(Имала сам срећу. Сусрет са добрим писцем ... са добрим човеком .,.)

ж ж ж

ХАРТУНГ У ШЕСТ сала сутерена Музеја Модерне уметности излаже од прве до последње слике, почевши од оних дрнобелих са испреплетеним тракама завезаним у чвор, преко оних у боји која се диже и спушта, оних које осветљава једна белина, до оних виртуозних у боји и цртежу као исечак густог класја жита и оних до крајности једноставно компонованих линија, чаробних боја, размршених чворова...

ж ж ж .

ПЕСНИК Катарина Толстој, књижевник Арман Лану и ја стижемо у исто време. Ерве Базен и његова жена дочекују нас у пред ворју и — још нисмо скинули капуте већ почиње дуел високе школе језика. Суптилни синоними, арго, изненадни обрти, реторска вештина... асови језика играју се речима. Речи се савијају, скачу, прескачу једне друге, разилазе се, налазе... Свака речениша је поен знања, духа, осећања.

За широким столом трпезарије еквилибристи језика се такмиче. Пошто је Лану пре три дана постао члан Академије Гонкур, Базен персифлира славу. Лану му не остаје дужан, он изиграва задивљеност: — Наш генијални Ерве је велики мајстор — архитектуре. Он је замислио ову вилу, башту, ентеријер! насликао је и тапете! требало би да се посвети новом позиву...

Ервеова жена, дивних плавих очију које пажљиво слушају, додаје чиније, флаше... Неко је рекао Чехословачка и — духовни фер плеј се прекида. . 6

— То је црвљива табука, црв ће је појести, каже Базен,

али Лану је кренуо. Од Ивана Грозног, преко Стаљина до садашњих „чистунаца он обара све Русије, Катарина Толстој, његова жена, свим агрегатима своје плаве руске лепоте, заносним очима, сигурношћу жене ван серије, грациозним покретима малих руку окићених старинским прстењем и наруквицама, брани своје Русије...

У приземљу домаћин и козер, на горњем спрату, у својој соби за рад, Базен је само писац. (Није то случајно што у салонима нема књига. Оне се не излажу, оне су, као све остало у овој зналачки организованој кући, подвргнуте неприкосновеном реду). Овде је царство књига. Оне су зидови и декор; књиге старих, феудалних писаца ХУП, ХУШ и

ЖОРЖ БРАК: СКУЛПТУРА

"

% 4: КЕ ДРЕ

Младеновић, Главни в одговорни уредник Зоран Глушчевић, Техничк Шћепановић.

Годишња претплата 30 4. полугодишња 15 а, За иностранс

~

дећа, наслебене од чукундедова, пра. А итаво племена писаца, књиге су овде

„сљике, Било је петнаест писаца у породици

Базен, Међу њима је и Клодел и једна жена,

бака. Ба всОвИХ седам романа, преведени на десетине језика, у разним издањима, преко стотину томова, окупљени су на једној полици).

_ Због тих мојих предака који су три сто тине година припадали буржоазији — док ја припадам левици — упркос томе што сам шест година био члан Комунистичке партије, обележен сам као буржуј: потпетица црвена, крв па отађаји! била је то једна племенита буна, буна против неправде, против чир нилегија. У њој су најбољи учествовали. ој син тврди да је младима више стало до правде него до слободе .. али постоји ли правда

2

АП о на челу државе човека који је ван сваког статута. Он држи све у руци слаже се и са левицом — такав каоонне постоји више у Француској. Када оп нестане, доћи ће до велике ликвилације. Може се десити да се прегрупетшу они с десна, да дођу на власт, они имају Помпидуа, док левица — у томе је њен велики недостатак == нема човека те тежине, а сем тога је и разједињена... — Можда би чак било кориспо да десница дође на власт. Она би у данашњим условима неминовно разочарала пи ако би то потрајало три до четири године за то време би данашњи млади сазрели, оспособили се... они би нешто учинили.

— Наиме, у Француској је ситуација друкчија него у многим другим земљама. Рад:

ници и сиромашни нису У већини, већ је то те класа која тежи за по-

средња класа, а то је,

седом, то су они које посед фасцинира чиновници, трговци и тако даље. Пошто та веЋина све добија на кредит, она има осећање да нешто поседује и боји се да ће то изгубити. Према томе, ови клијенти капитализма спречавају напредак и еволуцију. Ако доВе Помпиду, они ће добити део „колача ис стаће заточеници капитализма.

— Подмуклост капитализма је необорива чињеница. Он је изменио свој проседе, сада купује душе, Маркс је веровао да ће бити све мање капитализма, а, као што видимо, то није уследило. Он није могао предвидети ова пропагандна средства која кроз свој левак улевају готове формуле, стварајући зависност. Веома је тешко одупрети се непрекидној интензивној пропаганди, срачунатим методама... то су капи воде које дубе велике рупе. Само мали број мисли самостално, осећа раскорак између времена и пропатанде. — Ако узмемо наш став према заједничком тржишту... то не иде! Ми се морамо удружити, морамо се калаисати! Морамо постати део континента. Нису само Балканци балканизовани, већ је и остала Европа... раскидана на мале парчиће.

— Није више највећи проблем неједнакост класа, већ неједнакост народа... О томе ћу писати.

— Ви знате, двадесет година сам писао о проблемима породице, о декомпозицији буржоазије. Имао сам много читалаца (Базенови романи достигли су тираж од 6 милиона у Француској, и неколико милиона у иностранству) сада је то прошло, превазиђено.

Задржаћу облик романа, пошто ми он нај=

боље одговара, али поћи ћу даље. Писаћу о кризи младих у свету, о глади у свету, о тим горућим проблемима који се све више заоштравају. Писаћу, дакле, о конкретним темама и проблемима.

— Написао сам већ... У свом последњем роману пошао сам од једног стварног догаЂаја: једна заједница која живи у архаичким условима на далеком, малом острву, нетакнутом од цивилизације, морала је, услед ерупције вулкана, напустити своје острво. Она се настанила у једној цивилизованој земљи, Међутим, та заједница није се могла адаптирати на услове живота потрошачког друштва и — чим се вулкан смирио, она се враћа на своје острво. Свет који напуштају остаје згранут: зар припадници неразвијене заједнице претпостављају примитивност и немаштину њиховом благостању и цивилизацији2 Заједница претпоставља своју слободу зависности потрошачког друштва. Она претпоставља и свој вулкан атомској бомби. Она није крива за ерупцију вулкана, док смо ми сами одговорни за атомску бомбу...

Наслов»

— „Ко игра на вулкану2"

Шта мислите о новом роману2

— Показало се да је то промашај. УзМиИмо само цифре: тираж најбољих класичних дела износио је за последњих десет година двеста педесет милиона... а тираж свих романа дванаест писаца за тих десет година износи двеста педесет хиљада... Читалац га није прихватио. Заштог У новом роману принципијелно се изоставља сваки проблем и време у којем се збива. Његова једина преокупација су облик и језик.

То читаоца не „хвата", не занима. Он жели да буде увучен у проблем, ла учествује, да нађе себе, своје време, своју земљу, Аруте земље... Писци новог романа као да не живе у нашем раздобљу веома сложених проблема, затварају се у силушни круг је зичке магије. То је премало. Литература је увек била и мора бити једна шпрока акшија. Она мора све више бити та која разрешава највећу драму човечанства -— међусобно непознавање. Једини начин да се сва упознамо, сви разумемо, сви заједно постојимо јесте писати о огромној поролпци човечанства. То је велики џпиљ литературе.

— Књижевник је четврта сила света. Он

каже шта ваља, шта не ваља, он може да поправи, да помогне... Ако то не чини, ОНда чему писање» '

. Враћамо се у салон. Више се не компонују игре речи. Дијалози се претварају у мо нологе. Док говоре, у очима писаца је пуна будност, Они су већ на свом послу, већ испи тују дејство својих прича. Све је материјал, сировина из које може настати дело. Користећи пажљиви аудиториј, писци ослушкују своја надахнућа. 5

сељљеве ово љољњо%

о-умет пичка опрема Драгомир Димитријевић. Уређивачки одбор: Божидар Божовић, Драгољуб С оман Кордић, Борђе Лебовић, Борислав Пекић, Богдав А Поповић (секретар редакције), Предрш Протић, Уређивачки савет: ар Татомир Анђелић, Ранко Бугарски, ар Милав Дамњановић, др Милорад ККМ Станко Мандић, др Коста Михајловић, др Љубодраг Михајловић. Идејно решење а срафичко опрема Богдан Кршић. ЗЕ У тво авоструко. Лисл аздаје Новинско издавачко предузеће „Књижевне вовине , е и администраци ја). Рукописи се не враћају. Гекуће пачун број 608-1-208-1. Штампа „„Глас". Београд, Влајковићева 8.

јечић,

4

===