Književne novine

Кететска улога архитектуре

ЈУРАЈ НАЈДХАРД

УМИЈЕЋЕ креирања ентеријерног и екстеријерног простора је само суштина двију грана техничке дисциплине: архитектуре и урбамизма. Код тог креативног поступка све је подређено неким естетским императивима који произлазе из саме суштине човјека, те отелотворавају његове особине и навике, од: носно сам начин његовог живота. Зато изградити човјеку огњиште а људима стан, насеље, значи креативно приступити њиховом ортанизовању живота, Тако долазимо до тога да изградња куће значи у много чему и из градњу духовног профила његовог становника. Зато је проблем изградње куће која би била адекватна самом начину живота проблем који свака раса, народност, регион, рје тлава по себи својственим особинама и материјалним _ условљеностима, Начин _ живота, поглед на свијет, клима, пејзаж и сам грађевински материјал су пресудни фактори на чина и стила градње,

Данашња техника омогућава човјску па нашој планети да изгради космополитски тип савремене куће. Без сумње то нам је социјална и друштвена обавеза. Ипак, питамо се да ли је то све, да ли је то довољно, илп треба да тражимо и путеве како да усрећимо човјека, да му вратимо и оне аутохтоне љепоте, вриједности, угођај, који су органски везани за његово постојање кроз стољећа. У човјеку од његовог постанка постоји урођена страст за љепотом, физичком као п духовном.

У трчевитој борби за опстаџак, љепота му је била једна од оних дрога која му је помогла ла уљепша тежак живот, А пошто је архитектура његов непосредни простори плашт којим он заогрће транице свога живо та, он у њој огледа им своју потребу за лијеним, Зато је и у рату човјек био прикладијим и поштеднијим према остварењима лијсних злања него што је то био према своме ближњем. Револуција, међутим, значи лиректну заштиту тих вриједности, очување како наџиноналних тако и умјетничких вријел нота, која су силе стране естетским људским осмишљавањима хтјеле да присвоје и стиг матизирају. Зато сви прави истински људи, били онп и људи чисте науке, морају у искрености да признају пеоспориво велику вријелност лијепот, односио умјетничког. Тако, питајући Ајнштајна чему даје предност; ли јепом или науци, оп је на прво мјесто поставио науку, али већ на друго љепоту.

Међутим у овом разматрању не ради са само о физичкој материјалној љепоти. Ради се о духу облика у смислу синтезе лијепог и продуховљеног, Ради се о стилу живота, о архитектури, о огромној вриједности естетике. Роза Луксембург написала је између четири зида затвора неколико духовитих запажања. Међу осталим: „Венера је остала

Архитект

ПЕБА РИСТИЋ

ОБИЧНО СЕ СМАТРА да је архитектура Ликовна уметност, да је догађај пред нашим очима. Студенти архитектуре вежбају само слободно цртање, а Удружење архитеката на: лази се под окриљем Удружења ликовних уметности. Са оваквим схватањем брзо ћемо ударити главом у зид, јер затварањем очију доживљај архитектуре неће престати. Не мисали се овде само на очигледност физичкопросторног постојања архитектуре, јер ова чулом опипљива компонента обједињује подједнако и све друге чулне компоненте као што су вид и слух. Звук има ту предност над аиком што нам он распростирање архитектуре може олједном да представи, јер није архитектура само оно што нам је пред очима већ и опо што је иза нас и свуда око нас. Дапас кад техника превазилази наша чуЛа, често се пе зна да ли је неки апарат за визмелна пли акустичка посматрања. За радар се каже ла лаје звучне сигнале, а слепи миш „види" прегчизно помоћу звучних сигнала. Зато се можда и каже м за архитектуру и за музику да су краљице уметности. Поред тога за композицију музике пре може да се каже да има суштинске архитектонске структуре неголи сликарство. Пропес стваралаштва у“ музици исти је као и у архитектури. Да вас подсетимо: може се лепо чути да ли су отворени или затворени прозор или врата, да ли је таванипа ниска или висока па чак и каквог је облика, па и од каквог су облика и материјала зидови. Јасно ће да се разликују зидови обложени плочицама, гипсом, или завесама, Музика је такође у свом развоју нераздвојно везана за архитектонски или природни простор, и незамислива је изван њега. Позната је ствар да човек уопште не може ни сасвим кратко да издржи у такозваним глувим собама које упијају готово 100 одсто звука. Исконски акустични простори дубоко су мсађени у наша чула, тако да ми и не можемо да примимо неки суштински нови проналазак. За ехо у долинама и пећинама ве-

вечно лијепа јер никад није проговорила,, ““ А архитектура је тај пемушти језик,

Из наших стећака зрачи оно што називамо нијемом љепотом снаге. Одемо у природу, одушевљени смо, савладани љепотом њеном. Легенда о Дијатори најрјечитије говори о једној својеврсној љепоти. Дијагора је био побједник на једној Олимпијади у старој Грчкој. Случај је хтио да су једне године сва три његова сина побиједили на играма. У одушевљењу понесоше синови свог оца кроз масу народа. МИ тада се деси нешто веапчанствено. Народ је спонтано почео мал кличе: „Умри, Дијагора, јер нето љепшег не можеш више доживјети!“ И од силне среће Дијатора умре од капи. Да би догађај добио архитектонски печат, сваком побједнику се испонпова пробија нова капија — славолук у градском зиду.

Ова је легенда довољна да се схвати дух старе Грчке, камен темељац европске кутуре. Идеал им је био љепота тијела по дух сједињена у архитектонски оквир.

ДХругп случај који ћемо павести говори о љепоти за коју се губе главе. Грци су Хеђмесов кип закопали за вријемс овог рата 50 метара дубоко испод земље. Само три Грка су знала за ту тајну. Нијемци су једног од њих стријељали а да им пије открио тајну, а друга двојица су успјела да послије рата врате Грчкој неоштећен Хермесов кип.

Амернкапци су прије рата хтјели откупити прквени портал Тротирске катедрале, с тим да опросте Југославији све дугове. У овагвим случајевима тек постајемо свјесни ис само огромне културне нето и материјалпе вриједности таквих архитектонских фрагмепата. Јер, она су свједочења о властитој аутохтопости и непоновљивости. Културна. остпарења су идентична пама, нашем профиу и специфичности. А какав треба да буле наш профил, а каква треба да буле та архи: тектура2 Ни у ком случају, ни ми пи она, ние треба да будемо само одраз пуке материјалпе реалности. Да је она исшто друго, говоре мам ријечи Окакуре Каказуа, који је 1902. године пригодом свог боравка у Европи међу осталим написао и слиједеће:

„Архитектура крајњег истока свјесно је избјегавала симетрију јер она доноси опетовање. У кућама запада често смо суочени с оним што сматрамо бескорисним попављањем, Униформисање замисли сматрамо као кобно и судбоносно за свјежину фантазије. Ако је, на примјер, природна ружа назочна, сувишна је и слика те руже на истом мјесту.

Тешко нам пада забављати се са човјеком чија слика у наравној величини иза његових леђа, са зида зури у нас. Митамо се ко је заправо од ове двојице присутан: онај на слици или онај који говори2 Подилази нас необичан осјећај да је један од двојице лажан.

Како често морамо сједати за свечани стол и са запрепашћењем и бојазни за нашу

ра п звук

зане су легенде и религије. Тачно може да се зна где се догађа музика, Да ли на отвореној равници као руске народне песме, да лиу урвинама Анда као песме Име Сумак, За до вачки рог, па и рог, увек је јасно да је у густој шуми. Није потребно да се ређа читав списак композиција из класичне музике које потпуно одражавају просторе над водом, реком, потоком морем итд.

Можемо да кажемо да је музички инструмент само нека врста намештаја у тим великим акустичним просторима који су сачињени од архитектуре и урбанизма. У ствари, можемо да кажемо да постоји само архитектура. Друго је зависно од наших чула. Да би чула функционисала потребна је нека енергија која може да буде од светлости сунца мили вештачке светлости и онда ћемо кретањем око и кроз сам објекат архитектуре моћи очима да га доживимо. Вештачка светлост већ је једна врста намештаја у архитектури. Просторије архитектуре можемо да доживимо такође и слухом, слушајући само шум буке која је исто тако као и сунце извор енергије сам по себи „али можемо да имамо и вештачки звучни извор енергије звука — музички инструмент, На овај начин схваћено музички инструмент је само намештај архитектуре, или уређај архитектуре који је подстиче на функционисање, али уређај у оквиру нашег чула слуха. На исти начин слепи миш производи ултразвуке, само што ми те звуке не можемо да чујемо. Тако се и сви нови проналасци ових извора морају превести на језик наших чуда, но и најсавршенији технички систем дезоријентише нас у схватању тог звучног архитектонског простора, који опет остаје, што се тиче уметничког доживљаја, и даље лик и јек. Тај лик и јек остају трајне основе у које увире сав наш брзи технички напредак да би био део човека, односно његове уметности. Напредак. с почетка поставља све нове и нове захтеве, који моту само посебно и компликовано да се решавају, разним потпуно одвојеним техничким машинама, јер као за нове ствари у почетку нема за њих места у старом, већ уходаном систему. Током еволуције техника толико напредује да све ове ствари обједињује у једну просту машину, која је опет тако проста за употребу као у време голих чула. Да члуструјемо ово навешћемо пример памештаја у кући, У почетку човек се уселио у празан стан и остављао своје ствари по поду. Онда се јавила потреба за смештајем ових ствари, ла је пронађен ор-

| видовима гледати при 1 бе те насликане је лова им спорта, и умјетнички прикази риба и воћа који су присутни на столу; Чему она изложба. обитељског сребра која нас подојећа на оне који су се Маи прибором давно служили а сада су мртви

Нису ли већ саме ове ријечи довољне да се поколебамо и уопште посумњамо у дуби-

естетске вриједности европске жумгуре» И. хеленска и источна архитектура упућују нас ва потребу да нашу архитектуру подриедимо човјеку и неким хуманим мјерама.

тода, радост живовања, хармонија изражавања пјеловитости људског духа, морају са“ владати нељудску строгост и униформиса. ност једног огранка европске, односно савремене архитектуре. Те људске особине чини нам се да је у своме грађењу сачувао исток. У њему је мјера архитектонске вриједности сам човјек. О тачности да је код источњака сачувано више истинске суштине, а тиме и праве потребе човјека, послужиће нам и ова прича:

Највећи произвођач аутомобила, Форд, био је познат као етзактан и озбиљан човјек и добар конструктор. У смислу његовог става он би своје аутомобиле стално бојио озбиљним, тамним тоновима. Међутим, једном му се његови директори потуже да је прода. ја аутомобила попустила јер конкуренти своје аутомобиле бојс у све живљим тоновима. Након сваког састанка Форд би једноставно прешао преко те чињенице ријечима: „Нека ти прљави оријенталци боје како хоће...“ Пошто је продаја Фордових аутомобила и даље опадала, коначно се и он одлучио да промијени боју својим аутомобилима.

Дакле, „прљави“ оријенталци су побиједили! Ја бих додао да је у конкретном случају побиједио живот који тражи радост и велрину, а не суморност. То је очит примјер гдје је естетика одиграла ону улогу која јој и припада. ,

Савремена архитектура се креће управо у том правцу. Некадашњи станови који су личили на залагаонице и тамне бункере сваким ланом постају све ведпија обитавалишта, пуна зрака, сунца п зеленила.

На прагу смо нове епохе, нове сстетике унутрашње архитектуре, 'Све ће у стану бити мобилпо: стијене, прозори, памјештај, расвијета, тако да ће сваки члан породице моћи да моделира свој кутић у стану према свом укусу и кроју. И тако ће сваки постати креатор свога стана, оно што прелставља највећу радост човјека, породице, зајслпице. То ће довести до његовог психолошког ослобоћења. Такав стан Ле породица завољети. И у свакодневном мијењљању сентеријерског угођаја избјећи ће се убитачна мопотонија савременог живота. Као што човјек пе може сваки дан да једе исту храну, тако ће и са: вресмепа техпика омогућити изградњу мобилних станова гдје ће се атмосфера у стану стално мијењати, пешто слично како се то дезтава у самој природи. у

Ако узмемо да је већ у ХУ стољећу постојао у Јапану тпн куће са покретним стијенама, видимо да није измишљено пишта ново и ла треба само да слиједимо ту традицију која би могла постати интернационална својина, јер је управо и најсавременија.

„Да ми се разгали гледајући на свијет“ био је мотив који објашњава настанак оног жвадратичног простора у првом спрату, са погледом на све три стране свијета, којег у босанској архитектури називамо ћоше-доксат (видик, осунчање и прозрачност), И тако је из те постске побуде настала ортијастична игра доксата — архитектура леблења, естетика леблеља. Каквл случајност! Исти симлтомп се јављају п у савременој ар,

мар или сандук, који су били олвојени де лови зграде и са којима се човек могао се лити из једне зграде у другу. Савремена ађрхитектура упростила је ове направе и сада се плакари израђују заједно са зградом, и зграда је опет формално једноставна, али пије закрчена ни стварима ни намештајем.

На крају можемо да кажемо да се и музички инструменти, као инсталација архитектуре у коначном процесу, спајају са зградом. Тај процес почео је већ релативно одавно, можда никад неће ни бити сасвим завршен, али се њему тежи, јер коначис крајње и најграндиозније форме у музишзи па и архитектури спајају се у једно и само тако могу да буду највећи. Развој једне и друге уметности условљује једна другу. Сетимо се васељеанске Свете Софије и литургијске хорске музике која се развила у њој, и која не може да се замисли изван акустичне атмосфере њене куполе. Можемо да кажемо да исто толи: ко колико скулптуре каријатиде носе архитрав на грчком храму, толико (је и купола Свете Софије ношена анђелима који певају на небесима. У оба ова примера видимо како људска скулптура као лик односно људски глас као јек, покрећу архитектуру и оријентишу је у простору и времену у односу на човека, пи чине једну драму која траје. Краљица свих класичних музичких инструмената, можда баш зато што је ту пропес срашћавања са архитектуром већ завршен, су оргуље, а чувепа токата и фуга Ј, С. Баха је суштински архитектура, Оргуље немају никаквог смисла извач катедрале, за шта имамо драстичан пример са оргуљама у Дому синдиката у Београду.

Међутим у свим овим класичним видовима овај процес интегрисања није још баш буквално завршен, Ту и даље постоји покре-

неимларетвое

омогућава да конзолча

= а бетон Е хитектури, своје право

архитектура постепено добија грађанства. |

Естетски критерији у С тури мијењају се зависно о вима, о томе да ли је кућа:

на точковима — вагон,

на води — брод,

под водом — подморнима,

у зраку — авиом,

на земљи — зграда. о

Птица није риба, авион пије ороа. Па ипак, и архитектура на земљи доживјела је У сволуцију под утицајем тих покретних кућа. Откако је Корбизје поставио зграду швицарског студентског дома у Паризу само ма је дан ступовни ред, ударио је камен темељац савременој _ архитектури _ леодења, односно. архитектонској естстици ХХ вијека. И управо јер је Корбизје па тај начин покушао дсматеријализипати волумен одјекта, разум љиво је да је био нападап у име једне старе естетике. .

Познатом изреком „још мало па иншта Мнес ван де Рохе је желио синтетизирати ново сстетско схватање архитектуре, изрази“ ти се са што мање изражајних средстава, а да се добије максимални архитектонски факат.

Можда ће мој висећи мотсл Врањача па Требевићу, разапет измећу лвију хридина, представљати такођер спепифичан лопринос килдању статичног схватања архитектуре.

Међутим, ми пе откривамо ништа ново, Одувијек је у човјеку постојала исконска подсвијесна жеља да се стргис Ол земље, ако пикако друкчије, опла бар оптички, било у виду архитектурс леблеља локсата, у хорн. зонтали, илмо у виду архитектуре камене ит ле-минарета, у вертикали. Минпарс, тај прст божији, представља можла у хисторији ај хитектуре најуспјелији примјер јелног стати чког облика са изразито аеродинамичном формом, Када су у Сарајеву ноћу расвјетљени минарети стиче се лојам као ла смо У Кејп Кенедију, очекујући да ће ракете по: летјети према небу.

Иако је до сада било ријечи само о естетипци архитектуре појединих објеката, већ сутра ћемо бити суочени са сасвим новим архитектонским фепоменом, Јапанин планирају велика пливајућа острва — градове на мору, а Туси покривање цијелог једног града У Сибиру церадом ол пластичне масе, и томе слично.

Јављају се нове сстетскес вриједности ар хитектонских маса са сасвим новим димензијама. Фантазија постаје нови фактор у ес тетском вредновању. Архитектура ће постати она централна дисциплина која ће обједини ти све остале у хармоничне цјелине.

Силуете наших људских агломерација су као сепзмограф који биљежи добро м 340, Оне нас одају, опомињу.

авременој архитекживотним усао-

нути извор звука који се врши људском сматом, а архитектура па и архитектонска музи ка су готова дела људске снаге која се стално догађају сама по себи. Зато се модерна музика развија још даље, а може да се развија напретком технике и машинама које замењују грубу снагу. Наравно, као што смо већ поменули, целокупна техника овде мора да је сакривена, односно преведена на језик наших чула, према томе, правилна употреба ове моћи била би само утолико уколико материјално појефтињује коштање изградње овакве целовите архитектуре, која је некада била толико скупа да се могла изграђивати само на основама ропства. Данас је гралња неупоредиво јефтинија, а за уметничке сврхе, за опсену наших чула, може се градња и симулирати. Међутим у својој конструкцији музика се враћа првобитном звучном и Анковном простору без икаквог уређаја за њетово покретање. Инструмент се сјелињује са архитектуром и музика престаје да се изводи него се чини да се шумови стварају сами по себи, Поставља се питање каква је то музика у којој нема ни одређених топова, ни одређених ритмова, ни олређеногт извођача, Сам слушалац готово ла је ловољан својим постојањем у њој м својом личпошћу да је Аоживи, јер, пошто пису потребни пнструменти и ипсталапије, пису погребни ни мајстори извођачи, Извођење је тлко просто да свако може да га чипу, Али ово је сад комплетпа музика помоћу којс се чује архитектура. Дакле, оваква музика се не свира, она се грали. Зато пи развој нове музике тражи и развој нових инструмената, У првој фази могу ти ппструменти п да буду вештачки, репимо. стерсвелектропски, Таква музика МОже да се употребљава у филму и телевизији, И У оним драмским сликама које прелставФају простор могу да допуне простор у звуку и да обезбеде једну архитектеки урбани“ стичку средину за логађај. Овакве ннстала“ пије постају као и све остале кућне инсталахитектрра поа ја а60. На али арМиа ултрана техничким по:

Остаје још да се начини таква архитек тура која би могла ла се чије као што се и види, Оваквд архитектура по свом постоја њу морала би ла буле исконски _ класична Зоог наших чула; то јест, била би зграда као по свака зграда али би била и музички меха нички инструмент у класичном виду, само што тај инструмент. пе би 40 намештај у то1 згради, п што би био приролан па не би тре бало Аа се покреће снагом, односно не би треоало Да се свирл па њему. б

Јелта ОА плустранија за ово могла би да буде симфонија „Трачталила" француског композитора Оливијеа Месијана нелавно #2-, велена у Београду, и наш мовоконструнсани механички инструмент „иглатура", који је " У ствари концертна дворана у малом, а чека средства да се оствари у великим,