Književne novine

КУЛТУРА У СВЕТУ

Лењинијана у часопису „Вапроси литератури“

Уз стогодишњиц ођења В. И. Лењина 17 |

__Већ дуже од годину дана, по-

чев од првог броја 1969. године, на страницама часописа „Вапро

"си литератури", у богатом Лењи: ' новом наслеђу, у његовој много-

граној мисли, тражи се потврда, решење и путоказ за многе дилеме савремене совјетске књижевности, критике и естетике.

-Тако, на пример, А. Мјасников '

у свом чланку „Естетика борбе и истине", полазећи од Лењино-

·" вог чланка „Партијска организа-

ција и џартијска књижевност" и

| од његовог односа према Херце

ну, Гончарову, Толстоју, Горком, Мајаковском, Бедном и другим посленицима совјетске и класичне руске књижевности, расправља о појму „партијности у књижевности" и полемише са естетичким и књижевним теоријама

| Бергсона, Крочеа Хартмана, Лип-

са, Ворингера, Роб-Гријеа и дру гих аутора књижевних и естетичких теорија." Супротстављајући ставове изнете у овом Лењиновом чланку друкчијим гледањима на овај проблем и књижевно стварање у целини, Мјасников настоји да на путу до његових правих суштина уклони многа упрошћавања која су те суштине заклонила и изопачила у дугом низу година. Из поменутог Лењиновог чланка он посебно истиче идеју о томе да је „у књижевном стварању неопходно обезбедити већи простор личној иницијативи, индивидуалним склоностима, мисли и фантазији, форми и садржини". Коментаришући сведочанство Кларе Цеткин о томе-да је Лењин у вези са „слободом уметника У

. совјетском „друштву и принципи

ма партијског руковођења овом облашћу" говорио: „Ми не треба. да стојимо скрштених руку и да пуштамо хаос да се развија како му драго. Ми морамо до краја плански да руководимо тим процесом и да уобличујемо његове резултате", Мјасников упозорава: „али при томе ми не смемо, како то неки наши критичари чине, за

= борављати да: овој Лењиновој фор-

мулацији претходи друга која гласи: „Сваки уметник има право да ствара слободно, у складу са својим идеалом". На тој основи Мјасников закључује да „Лењин слободу стваралаштва није супротстављао партијском руковођењу, већ је говорио о њиховом узајамном деловању". Он је, истиче Мјасников, „упозоравао 1923. тодине да је у питањима културе брзоплетост и бахатост штетнија Од свега" и да би то „многи наши млади књижевници и комунисти ваљало добро да утуве".

Сличним проблемима бави сем В. Шчербина у своме чланку „Снате препорода и обнове" (бр. 1969). Подстицај за своја размишљања о тим проблемима он на лази у Лењиновим дугогодишњим споровима са Н. Берђајевим и са емпириокритицистима, У том светлу он посматра Лењинов отпор свим видовима анархонндивидуализма и нихилизма у уметности

и ту црпе аргументацију за своје супротстављање поистовећивању уметности са протестом про тив свега постојећег чију појаву идентификује у различитим тен денцијама у многим књижевно“ стима, а у неким модификованим облицима и у совјетској. Узроке таквим појавама У књижевности он види у утицају који на њу има теза Херберта Маркузеа о томе да се „радничка класа у наше време интегрисала у општи капиталистички систем, а револуционар.

Даг енбртија и акција су прешле

у посед интелитенције, углавном

студентске": Због тога 'она у „ре-“ волуционарном насиљу види само рушилачке циљеве и због тога јој је. туђ патос револуционарних промена". Он, даље, сматра да је тим ставом инспирисан и однос „левих омладинских покрета" пре"ма уметности, јер они „у уметности цене пре свега принцип негације и афирмирају идеју вечитог конфликта између уметности и друштва". Оштро полемишући са таквим ставом према уметности, Шчербина истовремено указује и на акутну потребу „индивидуалне диференцијације унутар ове противречне појаве у књижевности". „Стварна сложеност савременог књижевног процеса — каже он — захтева да се изврши ревизија читавог низа устаљених представа и ставова који су се

доста дуго самтрали..неоспорним - |.

истинама". При томе он напомиње да, пре свега, има у виду безрезервно одобравање на: које често наилазе у совјетској критици дела иностраних аутора у којима се изражава критички однос према стварности у њиховим земљама. Међу њима има, по оцени Шчербине, не мало дела чија је критика мотивисана неотомистичком и егзистенцијалистичком филозофијом, а не друштвеним околностима ми односима. Узрок так-

· вом априорном одобравању дела

РА"

1 ~

која би по његову мишљењу има"ла бити примљена са дубоким идеолошким резервама, Шчербина види у томе што су „критеријуми који се примењују у оцени књижевних дела, апстраховани од реалних особина животних појава, од смисла свих спорова који се данас воде око проблема критицизма". У сличној „апстрактности критеријума" Шчербина види и узроке слабих резултата које је дала дискусија вођена на страницама „Литературнаја газета" 0ко проблема афирмативног п негаторског начела у уметности. У тој дискусији се, каже Шчербина, „упорно истицао као основни принцип марксистичкот приступа. револуционарно критички. поглед на стварност, али је садржај тога принципа остао потпуно неразјашњен. На страницама овог часописа и овим поводом, поменути принцип афирмативног и негаторског односа уметности према стварности, посебно је третиран у чланку В. Новикова „Видети дијалектику живота" (бр. 4, 1969) у коме се каже: „Теорија бесконфликтности нанела је велику штету совјетској уметности... Но и друга крајност — теорија „истине чињеница" не представља ништа мању опасност... Проблем нове природе противречности у совјетском друштву на савременој етапи није довољно осветљен." Дилема, дакле, остаје отворена. Ради њеног решавања аутор указује на то да „историја совјетске књижевности сведочи о томе да су њена

' најбоља дела стварана онда када

је дијалектика борбе новог против старог налазила адекватну форму, када су зараћене снаге манифестовале своју суштину У: оштрим сукобима који су одрг-

· жавали нови карактер противреч-

ности".

Расправљајући 0 „Лењиновом односу према неким питањима со: цијалистичке уметности", А. Дубровин у чланку „Стварати слоболно и радосно" истиче проблем типизације карактера, друштвених околности и животних појава, ослањајући се на Лењинову мисао да се при обликовању карак• тера читав проблем састоји „у индивидуалним околностима, у анализи карактера и психе датих типова". Иако је свим овим и другим чланцима у којима се покрећу слична питања, заједнички општи јубиларни тон, ставови изнети У њима варирају поткрепљени раз личитом интепретацијом Лењинових мисли од којих полазе, стварајући утисак једне више имплипитне но експлицитне полемичности како међу ауторима тако и, у односу на појаве у савременој совјетској и светској књижевно сти и књижевној критици,

Та полемичност је нешто вид љивија у тумачењима Лењинових ставова у националном питању. Тако М. Пархоменко у чланку „Јасна свест о братском јединству“ на импозантним подацима 0 развитку 74 совјетске књижевности, подсећа на неке „тенденције дубоко туће духу пролетерског

| "интернационализма · које“ су лоше -

ле до изражаја у новели украјин-

--ског писца Јарослава Ступака: „По-

нос“ и у чланку В. Чаламајева „Неизбежност" и критикујући их истиче да је „велику улогу у УС постављању идејног и уметничког јединства _многонационалне совјетске књижевности одиграла напредна руска друштвена мисао, култура и књижевност".

Г. Ломидзе у своме чланку 0 истом питању „Неразрушиво је динство" (бр. 12. 1969), међутим, тврди да су „у не тако давно време у овој области чињене непријатне грешке. Чињени су покуша ји да се вештачки убрза темпо развитка нација, да се прелети преко "баријера времена. Појављивали су се, на пример, чланци у којима се. говорило о бесперспективности језика неких народа СССР. Губљење матерњег језика и прелаз на употребу језика већих нација карактерисао се као нова сра која наступа у формирању интернационалне културе. Све је то сада савладано, али се још увек, с времена на време, у чланцима и истраживачким радовима наилази на одјеке сличних погрешних ставова." Ломидзе непосрел.но полемише са историчарем „> нанченком који „национално“ третира као синоним заосталог, пре"живелог и са „борбеном одлучношћу ратује за убрзану интернационализацију". С тим у вези Ломидзе констатује да и „данас има присталица становишта да замењивање матерњег језика АРУтим језиком и конкретно руским представља обележје зрелог, свесног интернационализма". Борећи се. против оваквих ставова, 2Ломидзе призива у помоћ добитника Лењинове награде за књижевност, аварског писпа Расула Гамзатова који каже: „Као што нам је по»

нато, земља почиње од Кремља.

Слажем се! Али за мене осим тога свет почиње и од мог родног огњишта, од прилаза мојој хриди, од мога села". Томе Ломидзе додаје: „завичај је светиња над светињама".

У овим и бројним другим при лозима и мемоарској грађи који ма овај часопис обележава ћењинов јубилеј разнозвуко олзвања и бојама савремене совјетске књижевне и културне стварности еманира многограна Лењихова мисао „пуна присутности великих Умова и срдаца које су културе човечанству досада дале".

мес.

Лењин испред Онолије

М недавно објављеној Мнесковој публикацији Јпдех кгапзтаНопит за 1968. годину Лењин се поново падази на челу листе најпревођенијих аутора са 225 превода. (131 превод његових дела објављен је само у Совјетском Савезу). На другом месту је библија, која је преведена на 187 светских језика. Совјетски Савез је земља у ко. јој се највише преводи. Са 3.607 објављених превода У 1968. тодини, СССР убедљиво заузима прво место, док се на другом месту, са око 600 превода мање, налазе две Немачке, које су у Унесковој публикацији — уједињене.

Листа најпревобенијих аутора открива непрестано смењивање великих и тривијалних имена, После библије долази Шекспир, Сименон, Жил Верн и Максим Горки. Између Горког и два друга руска романсијера, Толстојан Достојевског, налази се Енид Блитон, који је преведен на пет језика више од Маркса. У односу на претходну тодину Мао Це Тунг и Ијен Флеминг долазе међу оне писце за чије дело интересовање опада (Маове књите су 1967. преведене на 57, а 1968. на 37 језика, Флемингове у 1967. на 68, а 1968. на 31 језик).

Андерсенова награда Ђанију Родарију

Међународну награду „ХансКристијан Андерсен“, коју називају и Нобеловом _ наградом за дечју књижевност, додељује сваке го дине жири Међународне уније за омладинску књижевност једном аутору и једном илустратору дечјих књига. Ове године жири је заседао у Паризу и размотрио је предлоте из осамнаест земаља; петнаест за писце књига и четрнаест за илустраторе, Награду за писца добио је италијански аутор Бани Родари, Рођен 1920. године, он је прозаиста, песник и педагог а почео је да пише за децу 1950. године. Његова оријентација је прогресивна и пацифистичка. Ролари је писао и књиге у којима је само започињао причу, а деци остављао да је по својој жељи и укусу заврше. За илустрацију на-

· граду је» добио „амерички млустра

тор Морис Синдејк.

Потковице

пакнанзланаиаивлвававилиноиании ниннининишинзниннивизвннаничивиосвнисашинна анални танина таван аавававаивнанашваиоиваанаиикавааапаанЕлин

-Миле Станковић“

„

Извадите ми зуб времена!

ХУМОР И САТИРА ХУМОР М САТИРА ХУМОР.

Не свирајте, на јавном сте месту!

Победа је била наша!

Конац дело краси и када се крпе гаће!

Кад ја немам шта да једем, они перу руке пре

и после. Срце ме је откуцало)!

Што у своја сабрана дела није унео и анонимна

писма 2!

Црква је одвојена од државе, а прквена штампа

од јавног тужиоца! Владајте, собом!

Његова „смрт ће бити

Милован Витезовић

АУШАН ПЕТРИЧИН: ДВА ЖИВОТНА ПУТА

САВЕТИ ДОБРОЈ КУЦИ

Ајде куцо став промени ајде куцо лепо шени

Ту вештину мораш знати па. ће теби шећер дати

уздигни се напред крени. ко се вежба лако шени

Шени с надом и стрпљењем шени куцо с убеђћењем

Тућђи подвиг својим смени као човек мудро шени

Ко тод шени шени слично зато шени несебично

Никад: захтев не помени. срамежљиво куцо шени

Када шениш нежност нека. испод стола. тебе чека

Кучићима што не шене љута зима леди вене

Неуљудни глођу кости па се зову џукци прости

Ради. здрављаљ»и то цени витак оста. ко 7од шени

Кад се шени с пуно воље широко је тесно поље

Општу пажњу увек плени уметнички куцо шени

По бонтону грло стежи никад не лај и не режи

Свет ка добру преокрени не уједај него шени

вечна!

ЛИСИЦА

Оптужили лисицу да је украла зечића и појела та, што је посве“ дочио и јелен, који је, како је изјавио, видео цео догавај.

— Просто не знам шта да. ка-

жем — тобоже разочарано рече лисица зверима, које су се окупиле на чистини да чују шта, ће она рећи у своју одбрану. "= Ономад су ме оптужили настави 'лисица пажљиво мерећи. сваку реч — да сам истерала медведа из њетове пећине, да бих се сама уселила у њу. Ево медведа, нека каже да ли је то истина.

— Бесмислица! — забрунда медвед, збуњено одмахујући шапом.

— Ето, чули сте! — задовољно се осмехну лисица, док су окупљени изненаћено ћутали, чак и не покушавајући да се сете ко је и кад за тако шта оптужио тета-Лију. — Али, ни то није било доста онима који ме клевећу — настави лисица. — После тога оплужили су ме да сам задавила слона, иако се зна да у нашој шуми такве звери никад није ни. било.

— Стварно, глупо! — ошамућено су закључили окупљени, који су о слону заиста знали само из. бајки, и постидели се што су, макар и за тренутак, сумњичили лисицу. Што се тиче зечића, њега се више нико није сетио...

Федор · Шешун

КВИНЕВНЕНОВИНЕ. 10: