Književne novine

ном смислу како је Срба Игњатовић то рекао и у оном смислу због чега сам инсистирао на томе да је потреоно једно теоријско утемељење, не као основа неких нормативних захтева према писцима, нето као усвајање једне самосвести култург, јер је чињеница да све велике културе, поред великих писаца, имају и оне који су о тој литератури на један начин бринули. ЈедиБо тако можемо престати да будемо на периферији некаквог правог збивања и ослободити се потребе да претежно трчкарамо за нечијим туђим покретима и изумима и да, у ствари, тако будемо увек на репу догађаја и да онда сведемо нашу литературу, са једним скоро с:мониподаштазајућим од носом, на некакво закашњавање... Мислим да је у овом правцу неопходно за теоретичаре ал критичаре да Управе своје деловање и испитивање. И, наравно, то подразумева познавање многих ствари из многих области. А да би човек могао тиме да се бави на један компетентан начин, на прави начин који је за то потребан, потребна му је слобода. Наиме, пре свега слободно време и могућност опстанка при томе. Није ствар у томе добити занослење па се запослити и онда, као што Ливада каже, преоријентисати се, потнуно изменити садржај своје свести, да би у она три-четири часа који остају после тога слободни човек писао нетнто што с тим никакве везе нема...

А што се тиче могућности утицања, мислим; на жалост, да је — као што је то било са старијима, а почесто и "данас и с млабима — мислим да је та могућност и моћ утицања много више и чешће последица неких нелитерарних, сасвим изванлаитерарних критеријума, оцена и просуђивања, кафанских и других прича, а не објективне процене онога шта ко ради.

БОШКО БогГЕТИћ: "Мислим да. се налазимо. У тренутку који је врао повољан за сагледавање "нашег књижевног живота и.у којем је, управо, нужно указати на неке појаве које тај живот прате. Бројна де- ла која се пишу и чији квалитет превазилази сстандардизоване уметничке вредности, отварају неке проблеме који остају нерешени. Основни проблем · — јесте онемогућеност штампања дела у оном броју колика је њихова стваралачка продукција. Затим, у каквој је ситуанији књига, у таквој је ситуацији и њен аутор. Пишете књигу годинама и за њу добијете неколико хиљада динара... Ја бих хтео да истакнем да је . материјална обезбеђеност писаца неза· довољавајућа. Постоје у нашој земљи велике разлике у награђивању писаца за њихов рад. Хонорари у Словенији и Македонији су троструко-четвороструко већи од хонорара у нашој Репубаици. Зашто постоје те разлике у демократским условима овога друштва2

Млади писци треба више да учествују у друштвеном животу. У том смислу потребно је да се изборимо за своја права. Није довољно бити присутан само у књижевности. Зато сам мишљења да би наш приступ тим проблемима овог пута. требало да буде шири јер улазимо у јавну дискусију, да презентирамо што јасније своја мишљења. :

Чини ми се да наша генерација, у односу на претходне, представља. зна_ чајне промене у изразу, модерније преображаје у креацији мотива. У натој генерацији има песника чија је поезија на знатно већем нивоу од поезије многих њихових претходника. Неки од ових песника нису још дОсетли свој прави врх, своје потв/но. зрење, још се налазе на раскрсници

ПРИЛОГ БРОЈУ 363

УЕ

ДРАГИША КАЛЕЗИЋ

одакле треба да пођу својим правим путем. Њихова тежња ка већој, дубЉљој мисаоности, ка универзалности симбола, ослобађање од романтичарских, сентименталних наноса, Чини их јединственим. То је, по мом мишљењу, одлика већег броја песника наше генерације. Поменућу овде само оне најизразитије: Комненић, Магарашевић, Вукадиновић, Ливада, М.. Петровић, Ракитић, Милидраговић... Затим, и сам начин нашег живота и нашег писања је сличан нашим стваралачким настојањима. Да ли је иједна генерација до сада живела и. стварала у толикој тишини, не навијајући за своје личне стваралачке интересе2

Међу млађим нашим песницима (ја говорим само о песницима јер сматрам да за то имам највише права јер и сам пишем песме) све већи број имена се оријентише ка историјским темама (Милутин Петровић, Ракитић, Вукадиновић, Пуслојаћ, Бого, Милидраговић, овај последњи са тежњом да из исто-

ријског мотива извуче његову“ фило- ·

зофску срж), настојећи да трајне вредности нашег књижевног наслеђа валоризује у модернијој песничкој обради, спајањем минулих времена и доживљаја са нашим тренутком и нашим сензибилитетом. ·

Када је реч о идеологији, заложио бих се за једну ствар. Јасно, морамо се најпре определити за квалитет ондга што пишемо. Тај квалитет је, рекао сам већ, очигледан. Алм, често се детпава да је критичка мисао младих испод нивоа. Када то кажем, мислим на обновљени „Студент" који је, чини ми се дао превише слободе и простора неким младићима који, у вођењу књижевних и других дијалога, наступају ексцесивно, без принципа моралне полемике. Читали сте, верујем, у прошлом броју тог листа чланак „Властодршни у Удружењу књижевника", написан крајње“ инсинуантно, крајње злонамерно, крајње клеветнички. Или онај исто толико надобудни приказ, у истом том: броју „Студента", о „Великој Скитији" Миодрага Павловића! Замислите, један песник-полетарац који је објавио свега неколико песама, пише о једној значајној књизи која је добила толика признања — оспоравајући -јој сваки квалитет!

Треба се заложити против оваквих појава. Опе се, видимо, дешавају јер још увек недостаје права критичка мисао код једног броја младих. Уместо

· оваквих појава у публикацијама мла-

дих треба да се расправља о питањима која нас преокупирају у идејној и културној сфери. Људи који праве овакве екснесе нису довољно квалифи-

| ковани за то, па њихова места треба уступити правим ствараоцима којих,

без сумње, у нашој генерацији има.

Млађи писци могу и морају да утичу, осим сарадње, на климу коју у нашој књижевној средини стварају часописи, већим учествовањем у њи ховом уређивању. Мислим да би многи међу вама овде са пуно одговорности обављали један такав посао. Тиме би, сигуран сам, био далеко мање евидентан проблем монополизације у неким редакцијама, тиме би се побољшао квалитет онога што се објављује. Не видим неки други, повољнији, начин уреЂивања часописа од овог који постоји.

-Мредништва: морају постојати, али их,

вати. у

ВИДОСАВ СТЕВАНОВИЋ:

Кад сам ја малопре покренуо питање станова и послова, гракнули сте на

мене као да се ја бринем само о томе.

како да се уселим у први слободан стан. Не ради се уошште о томе. Нико од нас није почео да пише да би написао збирчицу или књижицу, него

сви смо хтели, бар сањали, једно дело које би било опсежно, које би било потпуно. А зна се шта је потребно за то дело: пре свега снага талента, затим дуго стрпљење, велики рад и изванредни услови живота, да те ништа не одвлачи од тог дела, или бар да те не одвлаче безвезне ствари као што су шта ћеш јести сутра, шта ћеш обући и да ли ће те пљунути на улици. Значи, пре свега, пошто све то толико и важно зависи од мизерних ствари, захтевајмо пре свега те мизерне ствари. Не можете да захтевате да човек трчи на сто метара кроз ваздух! Зашто изводимо овде естетичаре, теоретичаре! Сви ћемо ми естетизовати и теоретизовати кад Судемо седели у својим становима. Онда ћемо или пронаћи за-

· једничке особине или супротне. Онда

Ћемо имати времена за то. А докле год будемо чекали да нас прва газдарица избаци из стана кад она то зажели, ништа нећемо урадити. Све што будемо писали биће фрагменти; причица по причица, страница по страница. Навешћу свој случај: да сам прошле године у марту добио стан, као што су ми обећали, ја бих сада имао готов роман. Међутим, ја сада имам да напишем још стотинак страница и ко зна када ћу их завршити, пишући на прекиде, ментално исцрпљен. МИ шта то значи2 То само значи да ће једног дана мој ментални механизам попустити а да ћу онда отићи у лудницу и пру-

ДРАГАН СТОТАНОВИЋ

М а

_______________________________________________________---- зен н--=-=-=-=-=--==- = епнинннниеиииие ни

ИВАН РАСТЕГОРАЦ:

Оно о чему је говорио Видосав Стевгновић у суштини је тачно, међутим, када се захтев тако упути друштву, да оно некоме нешто дљ онда је то пуцањ у празно. Не зна се, наиме, коме се тај захтев упућује. Добро је констатовати то што је малочас констатовано пи не треба прећуткивати и правити се фини, али исто тако треба пре осталога сагледати културну ситуацију у целини у нас, па на основу ње сагледати и положај младог писца У оквиру ње. Ја ћу то у овој прилици покушати да учиним само овлаш.

Мислим да се млади писац у тој културној ситуацији налази, на неки начин, између две ватре. С једне стране му стоји монополизирана култура, култура институција и институционализованих, којима у суштини одговара зђаћиз аџо културе, који су изградили свој приватни пиједестал. С друге стране, писац се налази супротстављен једној другој ватри. То је масовна култура, са свим наносима, са свим оним талогом којим нас свакодневно засипа. Мислим, наравно, на шунд, на разне појаве кича. .

У таквој ситуацији млади стваралац нема где да се дене и за њега нема критеријума. Пошто нема критеријума ни правог вредновања, за њега нема ни издавача. Из тога произлази да он не може да нађе „амбијент" за егзистирање и за стварање, нема продора међу читаоце н утицаја на културни живот уопште. _

«

ВИДОСАВ СТЕВАНОВИЋ:

Само да додам нешто. Растегорац је, отприлике, рекао да сам ја појам друштва много проширио... (И. Растегораи: Нико није прецизно рекао на које друштво мисли...). Ја сам тражио само две ствари: станове и посао. Зна се ко то треба да нам да. Станове треба да нам дају фондови, културно-просветне заједнице, а посао можемо добити у издавачким предузећима, У листовима, на радију и на телевизији; То је потпуно јасно. Зна се колико нас има, колико нама послова треба, зна се тле пх можемо добити, пи пре свега захтевајмо онда од највиших институција да изврше притисак на ове ниже, да п оне једном увиде то да ми тражимо посао.

ЛДУБИША ЈЕРЕМИЋ:

Што се књижевне генерације тиче, наравно да се не може говорити о књижевној генерацији ако се определимо за строго естетичку раван у којој се посматрају естетичка опредељења појединих писаца. Али онда се не би могАО говорити уопште о литератури: то је крајња консеквенца. Међутим, кад се говори о књижевној генерацијп, о књижевној школи, шире узевши, онда се мисли на једну другу раван. Она подразумева _ постојање заједничких момената у различитим књижевним делима. Што се тиче онота што је Видосав Стевановић говорио о захтевима које млад писац може да поставља пред друштво, не могу а да у томе не видим једну противречност — противречност између права на захтев од друштва и права на слободу стварања. У тренутку кад наступаш као човек који тражи од друштва стан и посао, ти наступаш као сваки други члан заједнице. Али немају сви људи који, на пример, заврше факултет ност да: се обраћају било којој заједници, нарочито на просветно-културној. То је тражење друштвене поваастице у име тога што је човек писац. М то је, по мом мишљењу, у противречности са оним. битним захтевом за слободу стварања.

Нешто бих хтео да кажем и поводом Савићеве речи о угрожености мла-

морућ- |

МИЛИСАВ САВИЋ

дих писаца. И ту не треба говорити уопштено, утолико што учестаност појављнвања, као и могућност деловања у једној књижевној средини зависе од многих ствари, па при том зависе и од властите способности. Ту се доиста не може тражити неко опште решење од апстрактног друштва, као неког ужег скупа моћних, који нам може помоћи.

Има једна друта ствар на коју сам.

ја покушао да укажем и о којој бисмо могли врло конкретно да разговарамо. То је начин постојања издавачких кућа и часописа, који је доведен у питање оним што су отворени друштвени процеси у овом тренутку наметнули нама. Без обзира на наше жеље, књига се све више третира као роба, а ми немамо прилике да у решавању тог питања и сами одлучујемо.

АДАМ ПУСЛОЈИЋ:

Видосав Стевановић је, мислим, поставио свој захтев с пуним правом. То стоји. Наравно, и ја сам, као п ти, Љубиша, у том тренутку уочио у чему је грешка: како да се то и изведе2 То је жариште нашег проблема, центар свих стих Како сада то решити2 Мислим да се грешило и греши у самом прилажењу овом проблему. Јер шта би од свега тога остало, када би се у нашем друштву егзистенцијални проблеми писаца решавали на начин који је најсврсисходнији, најадекватнији — положај писца третирати кроз саму „његову професију Зар бити писац не значи већ имати професију2 Професију за коју друштво не треба да те награђује, него да те једноставно плаћа за оно што износиш на тржиште: за оно што ти објављујеш. Ту сад настаје нови проблем: мизерни хонорари. Друштво засад исплаћује писца по тржишним ценама које нико није прописао. Оно се према писцу поставља као шверцер према шверцеру, а писац је само простодушни сељак који до бесвести оре, сеје, прекопава, жање. Старији писци су у нешто другачијим приликама. Они мисле да су све своје проблеме. реили, А како су то у ствари решили Одговор је: на један лажан начин, Нашавши уточиште, тренутно прибежиште. Они су засад „негде"; у ситуацији су да бране оно што су стекли, а, заправо су у ситуацији да бране један свој лажан посед: да бране своју пла-

ту и ништа више. Они се никада нису

борили за достојанство саме своје професије, па макар се то достојанство свело и на то да им се поштено плати оно што се „износи на тржиште". Они објављују своје књиге. Као што добро знамо, добијају (не по табаку, него ко

концентричних кругова...“

зна по чему) за своја полусабрана или сабрана, незавршена или завршена књижевна дела, поприлично. Реч је о десетинама милиона, То су суме које издавачка предузећа увлаче у огромне дугове, сводећи им читаву преосталу годишњу продукцију на пет збирки поезије и три књиге прозе. С друге стране, ту су можда још истакнутији писци који се вајкају и на издаваче и на

судбину. Њима се, изгледа, плаћа „по

табаку".

МИЛИСАВ САВИ:

Бојим се да овај разговор скреће на неке безначајне и периферне продлеме. Мислим да нисмо дошли овде сви да јадикујемо и да кукамо... Погрешно сте схватили оно што-сам раније говорио — да је то проблем само ове генерације. )

АДАМ ПУСЛОЈИЋ:

Није то проблем ни младих ни старих, него уопште проблем било ког ствараоца данас. Е

ГОЈКО БОГО:

Мислим да овај дебатни сто не би о правдао очекивања редакције „Књижевних новина" ако бисмо наставили овако као што је разговор досад текао. Онај плач који се могао чути на скупштини Удружења књижевника некорисно је овде настављати. Свима је јасно у каквој ситуацији се налазе млади ствараоци, али у таквој ситуапији су, углавном, захваљујући несрећној расподели у култури... глас: У друштву!)... па, ако инсистирате, онда и у друштву. Ја сам намерно рекао: у култури, зато што мислим да друштво довољно средстава одваја за културу, само се та средства несрећно троше, несрећно расподељују. Дакле, предлажем да одустанемо од овог разговора који су зачели Стевановић и Пуслојић, да не плачемо, нето да овај простор искористимо боље.

ВИДОСАВ СТЕВАНОВИЋ:

Протестујем против термина! Нико ни је плакао...

ГОЈКО БОГО:

Ако крајње упростимо цео проблем, |

онда, збиља, ми од овог друштва не би требало да тражимо ништа друго него да нам омогући елементарне услове за живот, а све остало зависи од нас саМиИХ ...

АДАМ ПУСЛОЈИЋ:

Али друштво те уопште неће чути ако тако поставиш проблем. |

ГОЈКО Бого:

Ако друштво неће да ме чује кад овако товорим, још мање ће ме слушати ако будем псовао... Тражити од друштва да нам овако „из рукава рети проблеме посла, стана, итд. — то је врло наивно и не треба очекивати никакве резултате...

Ја бих се вратио једном другом проблему, који је, по мени, некакав праузрок ситуације у којој се један број младих писаца налази. Тај праузрок био би у томе што су ти млади људи, стартујући пре десетак година, стартовали на један начин који се није уклапао у некакву српску лантерарну тра “. б

У а ам пре тричетири године #сам измислио један наслов у којем сам

ПРИЛОГ БРОЈУ 363

16

(Један.

|

|