Književne novine

ЛЕЊИНОВО СХВАТАЊЕ ...

димензију својих погледа на пробЛеме и такт у њиховом третирању, Он истиче принцип маркисистичке идејности насупрот буржоаској идеологији или безидејности, али одбацује свако наметање тематике и унифицирање стваралачког метода и поступка: „Књижевност је неоспорно најмање подложна механичком уједначавању, нивелисању, доминацији већине над мањином; У том послу неизоставно треба обезбедити веЛику слободу личној иницијативи,

· индивидуалним склдностима, сло-

боду мисли и имагинацији, слободу избора форме и садржине". Леин чак конкретизује обавезе партије и друштва да се одрекну административне принуде у домену уметничког рада. „Ми смо да леко од помисли да проповедамо некакав једнообразни систем или решење задатка помоћу неколико административних одлука. Не, о схеми у тој области не може бити товора".

Поштовање талента и признавање права ствараоцу на слободу

карактеришу не само Лењинове

чланке о великим уметницима које је ценио и волео, већ и написе о писцима према којима није имао симпатија. Такав је случај његове оцене песме В. Мајакорског Конференцијаши, Истина, овде и није било дилеме, јер је песма својом идејом, актуелношћу, поруком потпуно одговарала Лењиновим концепцијама. Отуда би се могло тврдити да оцена Конференцијаша није по годан пример да се према њему одмери Лењинов демократизам у односу према ствараоцу и ствара лаштву. Постоји, међутим, низ других доказа. Почев од Записа из подземља и нарочито после Злих духова револуцио. нари-демократи су жестоко нанмадали Достојевског и трајно везаАм уз његово име атрибуте ренетат, конзервативац, мистик, Ипак, у првој Одлуци о подизању споменика коју је донела совјетска власт 30. УП 1918, Достојевски је, међу онима којима треба подићи споменик, на другом месту, одмах иза Толстоја. Први револупионар-писац Радишчев је на шестом, Чернишевски, кога је Лењин веома ценио, на деветом месту, а Њекрасов — на петиаестом. Постојт мишљење да је предлог и списак саставио Лунамчарски, а Лењин та само одобрио, али није било тако. Из текста Одлуке се види да је Лењин унео измене у предлог; захтевао је да се Марксу и Ентелсу да приоритет. Да се у списак унесе Хајне. Да се из пред; лога брише филозоф Владимир Соловјов. Докуменат о коме је реч, дакле, сугерише закључак ла. је предлог рађен по критеријуму величине талента, јер се само по том критерију Достојевски могао наћи испред револуционара — демократа Чернишевског, Доброљубова, Њекрасова и Шчедрина.

Најочевиднији пример Лењинове _ доследности _ демократским принципима и толеранције према људима другачијих уверења је случај Аркадија Аверченка. Писац осредњег дара, А. Аверченко је емигрирао и 1921, тодине у Паризу објавио књигу Туцео ва у леђа револуцији. Сам наслов открива у аутору ратоборног емигранта који је пастављао битку против револуције, Поред осталог, приповедач је исмевао вође Октобра, Лењина и Троцког. Тотово сви показатељи товоре о пепријатељу, зато бисмо очекивали неопозиву осуду и:књите и ау-

· тора. Међутим, наше изненађење

ноже.

почиње од наслова Лењиновог на» писа: ·Талентована књи жица! Он једноставно констатује да је то „књижица скоро до лудила озлојеђеног белогардејца“ чија је „мржња дошла до кључа ња", али му, углавном, замера што пише „о теми. која му није позната", те зато често пише неуметнички. Далеко више пажње Лењин посвећује позитивним квалмтетима књиге, причама у који: ма су „са даровитошћу која задивљује насликани утисци и расположења представника _ старе,

која се преједала и прејела. Тако, баш тако мора изгледати револуција представницима владајућих класа. Мржња која као ватра пламти чини понекад Аверченкове приче запањујуће _ изразитим.

· Има заиста сјајних стварчица, на

пример Трава изгажена чизмама — о психологији деце која су преживела грађански рат". _ Најнеочекиваније крај Лењиновог написа: он пред“ лаже да се најбоље Аверченкове приче објаве: „Неке приче,

објављене. Таленат треба подсти-

пати". За Лењина и таленат „озло-

јећђеног белогардејца" остаје таленат и довољан разлог да његово дело буде објављено у домовини, после победе револуције,

Треба рећи истину: теорија олраза је узак приступ, којим се не може објаснити, ни доживети, тоталитет феномена уметности, МеЊутим, Лењин ни у једном свом раду не претендује да буде судија изван домена. идеолошке и дру: штвене функџије књижевности. У том самоограничењу значаја сво. је мисли и јесте Лењинова људска величина.

Милосав Бабовић

БЕЛА ПОЉА...

чајне резерве које би могле да дуплирају и чак и триплирају ауторске хонораре, који су сада заиста необично ниски и који мо рају бити брига заједнице и у ши рем смислу. Други пак став и ми шљење, које пре свега долази из редова издавача, је тај да издавачи грцају у свим могућим недаћа“ ма, да је немогуће тражити у садашњој цени књиге било какву резерву, одакле: би се морао по. већати ауторски хонорар, већ да то треба тражити на другој страни, да друштвени фондови алимен тирају у истом, или приближно пистом, износу у виду награде сре-

дства за сваког писца“ колико он. иначе добије за Једну књигу, Како један 'писац за“)

спрема рецимо две године, добије према садашњим односима 400.000 до 500,000 старих динара, онда је очито да је учешће ауторског хонорара у самој цени књиге заиста неприхватљиво ниско, слим да се, вероватно, право стање и права оцена мора тражити између ових крајности. Из тих раз лога перспектива књиге на нашем тржишту и положају њеног ауто-

~ ра завређују нашу пажњу и сма-

трамо да је то дужност свих нас који можемо да допринесемо заједно са издавачима и ауторима, писцима, књижевницима, да се цело стање изведе из овог круга и да дођемо до решења која могу бити правилнија и прихватљивија,

(Из излагања на Семинару зв представнике културнотросветних заједница и заједница културе у Врњачкој бањи одржа“ ном 16, 17, 18. априла 1970.)

Александар Бакочевић

делује.

н“ роман, који

"Ја ми-

· спахијске и фабрикантске Русије, |

по, мом мишљењу, заслужују да буду ||

" „Оберхаузену је

ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС

Оберхаузен

врај једне наше наде

У свету филма Оберхаузен је годинама уживао углед највећег и најзначајнијег међународног фестивала кратког филма. Учество-

"вали смо редовно у његовом про-

траму, освајали драгоцене награде и тиме учвршћивали своју меЂународну афирмацију. Због тога су Југословени према Оберхаузену посебно синтиментални и оба

зриви, Ове године учествовали смо с репрезептативном колекцијом

филмова. По општој оцени то је био најбољи национални програм, а филмови „Није птица све што лети“ и „У правцу почетка“ дуго

| су сматрани за фаворите. Заправо, "све до оног часа када су припад-

ници такозване нове левице отворили карте: Оберхаузен, ако још треба да постоји — тврди се мора бити политички фестивал; није важна форма већ намера! Док траје борба. за светску револуцију ~— естетици нема места у филму! Илеал не могу: бити филмови који се снимају у Југославији и другим социјалистичким земљама, јер су то уопштене метафоре, неборбене форме и у крајњој консеквенцији израз конформизма и ревизионизма! Идеал су студентски филмови, оно што се ствара на Куби и у борбеним формацијама Латинске Америке! Под навалом оваквих захтева дирекција фестивала је попустила, чак се чини да им је цело време ишла на руку, тако да је фестивал протекао у потпуно нерегуларном току и дискусијама о томе какав му смисао дати,

Наш представник у жирију, Душан Стојановић, напустио је жири сматрајући да атмосфера тероризма такав форум чини. бесмисленим. Лутори и продуценти су се нашли у сличној дилеми, џа иџак нису. успели да је реше и да на време повуку филмове. Преваглула је сентименталност и уверење да имамо толико добре филмове да их никакав жири не, мо же мимоићи.

Десило се оно најгоре: готово да смо игнорисани у приликама које немају ништа заједничко с нашим схватањима филма. и фестивала. Овотодинињи фестивал. у

паше илузије и треба. веровати

да ћемо други ту знати на време“ |"

да се изјаснимо. (П. В.) (лово у Парламенту

Почињући (од римеког · државни ка Катона и његових деструктивних амбиција према Картагини Младен Ољача, књижевник и ло-

сланик Културно: просветног већа,

Савезне скупштине, одржао је у Парламенту. товор за који би се могло рећи да је био надахнут, жучан, прецизан, дуг, лепорек, али на крају крајева можда и узалудан. Између осталог, он је рекао:

— Неке уметничке професије потпуно суморном распореду,“ чак гтрожене. Рецимо, писци су У класичном најамном односу према изда“ вичу, телевизији, радију,.. Наше друш-“ тво настоји да свако утврди цену свог

с У су У

ПИ и

ФЕНИКС 1970.

тога крај“ једне»

једном '

рада м тако, везано за писце и књиту, ту цену су нашли: произвођачи хвртије, словослагачи, књижари, издавачи — сти

који живе од књиге, сем писаца, (уједи- ·

но је писац остављен, као нека бачена

лопта, да се котрља од једног до другог“

тврдог предмета. .."') 1

— Издавачки планови се из године У годину смањују (понегде и до т.ћ) а у том санирању најчешће је жртвован домаћи писац. Издавачи имају неизлечиве главобоље са (банкама и кредитима, са лагерима, књиге труле у магацинима претварајући се у баласт и мртви културни капитал;

— за то време библиотеке, у сасвим ирационалном живљењу и животарењу, откупљују једва 4% Књига од издавача, док се овај проценаг у развијенијим земмама пење и изнад 507.

— У Србији има општина које по неколико година мису одвојиле ни један једини динар на културу — за библиотеке, новине, биосколе, домове културе.

— Штунда је све више; има га, сада не више само у. киосцима, већ и на радију, на телевизији, па чак и у театру. Диктатура штунда иде дотле да у сто продатих књига деведесет припадају шунду и вамало би донети закон о опорезивању шунда. (Ово место о опорезивању шунла је доста спорно у Ољачином пледоајеу им захтева темељитију анализу; чак ми изда. вачи који никако не би дошли под сум“ њу да објављују ШУНА имају бојазни од овакве врсте опорезивања.) у

— " Систем опорезивања аутора је нереалан. ( „Када одређујемо порезе аутори“ ма, ми се угледамо на Америку, а Када им _дајемо хонораре, угледамо ,„ се на Албанију. . -"')

— Савезна скупштина је, расправљају“ ћи о закону о ауторском праву, упутила препоруку _ републичким скупштинама да се оформе фондови који, би се стварали увођењем пореза на дела аутора који су умрли пре више од 50 година и да се тим средствима помажу млађи _ аутори, међутим, ни после дугих дискусија у ко јима је констатовано да би то било врло корисно, _ републичке скупштине _ нису спровеле ту акцију.

— Култура У неразвијеним подручјима изгледа крајње незавидно а оданде се не чује глас јер чак немају ни могућности да дођу до гласа...

Како препоруке и лепе речи, чак и када долазе из Парламента, немају увек довољно ефекта; ДО бра воља остаје само добра воља, докуменат само докуменат. Реч у Парламенту је узалудна и претвара се у ламент ако нема и до вољно ефекта у друштву, ако се проблеми културе, стваралаштва и стваралаца решавају половично или бар сувише споро.

Нетраживање уместо изражавања!

СЕБЕ: 1963 — 1970.

Традиционални загребачки фестивал експерименталног и неконвен-

ционалног филма, СЕРЕ, одржан први пут у децемору 1963, а че-

стврти пуг у априлу 1970. године,

протиче. колико у знаку уклазвата граница између аматерског и професионалног "филма толико м у знаку еволуције идеја о „анти. филму“. Све је почело с тезом

о потреби редукције свих е

лемената филмског изражавања (да би се „прекинуо терор аутора над филмом“), а данас се домимо до тезе да филм уопште није медиј индивидуалног изражавања него медиј истраживања. На тај начин, СЕБЕ доследно наставља да негира концепцију „ауторског филма“, постављајући себи за крајњи циљ само истражи вање, Ако су ове идеје пре десетак тодина (у време пуне афирмације „ауторског филма“) деловале као лепа и донкихолтска заблуда — оне данас (у време кад „ауторска кинематографија“, код нас и у свету, преживљава приличну кризу) делују много реалније, па чак и као једна сасвим нова могућност за сам филм... Истраживачка тема последњег СБЕЕЕ-а била је: „Сексуалност као могућност за нови хуманизам“. Доминирали су, дакле, филмови еротских садржаја, у којима се испитивао однос савременика према сексу. Феномен филма био је, тако, потиснут у други план пред феноменом сексуалности и „сексуалне револуције“: филм је послужио само као средство истраживања на овоме пољу, док је естетска проблематика устукнула пред социјалном. Четврти ВЕВЕ дао нам је, у томе смислу, обиље материјала за раз мишљање о дилемама савременог друштва. Зато су, и овога пута, неке „пратеће гефовске приредбе“ биле интересантније од неких филмских пројекција. Но, мада се тежиште СЕВЕ-а променило, 0сновна идеја „антифилма“ није на пуштена. Напротив, она је еволуирала. А ако та идеја редукдије, кад је реч о елементима филм ског изражавања, буде и даље еволуирала тако доследно, ће једнога дана, можда, постати — први филмски фестивал без филмова. МЕ

С.. Новаковић

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ

ЛЕТОПИС

АНАРЕ МАЛРО

„Црни троу га“ Андреа Малроа

Након објавамвања „ЛАнтимемоара“ 1967. тодине, многи читаоци широм света титали су се које-ће следеће дело сффјавити Андре Малро. Недавно сФ сазнало да ће то бити књига с необичним насловом „Црни троугаа“. У њој ће Малро штампати своје есеје о Лаклоу, Гоји и Сењ-Жисту. О писцу „Опасних веза“ он је објавио есеј још 1939. године, о шпанском сликару најпре је напџшсао предговор за књигу „Гојини цртежи из музеја Прадо“, а злим „Сатурн, есеј о Гоји“, а о француском револуционару је објавио предговор студији „Сенњ-Жиа“ Албера Оливијеа. Ова три есеја Малро ће пове зати предговородм, који је пре де. сетак дана објављен у „Књижевном Фигару“. Лакло, Гојаји Сен-Жист, по Малрровом мишљењу у том предтовору, бацају дтвергентне светлости на највећу вропску кризу ИНАНВИДУР, Лакло е поставио питање, Гоја је одби да при; хвати трансенденцију 10 ОдГОвор, а Сеп-Жист је понудо нациту као квази-трапсценденију. Али, у недостатку одтовора кој би био потпуно задовољавајући они су дали само провиворна реџења, налазећи смисао живота у ствара» њу романа, слика и Јпублике, пошто „време које пе јалази више свој смисао у душу људи на. лази га у акцији“. Очиледно је, међутим, да је Малрд на један прилично вешт, али и вештачки начин спојно три својастара есеја, настојећи да у лијностима о којима је случајно гаорио види кључне фигуре новије јсторије, Да ли то треба схвати само као предах пред пове змашне пот, хвате или као знак ујора и стваралачке немоћи» Одивора, за са да, нема,

Уемена, критика кјитике

У срдачном неслашњу више од стотину културни; радника из целе земље протеко је недавно, у“ Председништву (КЈ, дводневно саветовање о кринци културног стваралаштва. _Дјалог истомишљеника, уосталој, није ни очекиван. То је АвдоХумо, председпик Комисије закултуру Пред: седништва СКЈ, аворено и рекао новинарима некоико дана уочи саветоваља. |

Мера прилаичне сагласности забележена је сам у оценама тренутне ситуације критичке мисли, Озбиљнији папоукритичара — речено је — достпан је само специјалистима, а ситуацију критике не одређују:гамо њени часни и махом малопознати изузеци. Она се обичноцени по ниском стваралачком мвоу дневне критичке продукињ коју краси краткотрајни шармл козеријска причљивост, у коју се готово, увек препознаје тежа за шокирањем а понекад и ргресивна мисао.

Сами критидри размеђени су не граничним/инијама естетских погледа већ ођадама моћних кланова у којим обично заузимају места вредни послушника. Високи углединцикултурних чаршија, они што владју ордијама малих белешкара, 1 чуду свог утицаја устоличени • у разним жиријима па — питрамо речи др Драшка Ређепа – своју дужност схватају као итр доконих, као опозиционо разутање преситих, као забављачки посао коме аплаудирају кафанси столови и чаршијски укус“. Наставак на | страни

= бави аванљн==—____-____-__-_----__