Književne novine

. ИНТЕРВЈУ

Права ратна проза

|није само

АНТОНИЈЕ ИСАКОВИЋ

РВЕАЛИСТИЧКИ писци су тумачили животне чињенице, свако на. овој начин, у зависности од маште и стеченог искуства. Данас се, међутим, све више увиђа да. животне чињенице, а не њихове интерпретације, захтевају разре“ шење и. одгонетку. Шта Ви мисли. те о томе»

Ја несумњиво поштујем животну чињеницу, али не волим про. стодушну п огољену документарност у уметничком делу. Човек не може да се сведе само на око. Ако писац, на пример, слика собу у којој се одиграо љубавни чин само помоћу предмета (разме штен кревет, опушшци цигарета, недопијене чаше), он, на тај начин, може да сугерише једну ситуацију, алп остаје на површини и свој основни предмет — 'чове-

"ка, његову мисао м његов однос

према љубави, изневерава. Такав 5

начин писања, мене бар, не занима. У мојој прози покушавам „да. чињеници дам низ кожа, које можете скидати и доћи до неког срца, до неког сјаја, до неког тамног камена.

Којим ће се путевима кретали наша приповедачка проза: путем евоцирања _ ратних; _ доживљаја, шло је карактеристично за ста> рију генерацију писаца, или у.

"средсрећивања на сликање пега.

тивних појава, чему је, говори се, оклона најмлаВа генерација по. слератних писаца2

Права ратна проза није само звук рата, није само евоцирање успомена, она у себи мора да садржи нешто интегрално, општељудско, да би се могла читати, Литература пије ни општа ни социјална историја, ни биографија улице, града, она је одраз епохе, · одраз субјекта кроз његову има-

"тинацију. _ Писац својим делом · преноси тутањ и тишину свог | времена,

__ Истина је да су млади заокуп_ љени једном врстом горчине, јед: _ном врстом песимизма, али то _није једино што их карактерише, Бора Босић, на пример, у овом " новом роману Улога моје породице у светској револуцији“ има “финог хумора, нешто од дивне, · дубоке наивности дечјих цртежа. “Он је ведар, лак, виспрен, духо| вит, али, упркос томе, он. нам свогјим романом открива дубља зна' чења ствари и појава. Уосталом, ' песимизам припада човеку као'м ведрина, смех, иронија. 5

СТРИП „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

| карактеристичнији за

звук рата

Где је тежиште аутентичне троблематике: у велеграду, какав 1е сада Београд, или у мањим местима, у такозваној унутрашњости земље2 Где се одвијају процеси: који, су, по Вааем мишљењу,

тренутну динамику нашег друштвеног живота, у Београду или ван њега, или је већ наступила фаза изве“ сне једнообразности која чини да је свако наше место у подједнакој или приближно истој мери карактеристично за. наш друштвени развој у целини»

Један човек мора да путује м

да види стотине река да би не

што сазнао о рекама, а други стотину година живи само крај једне реке и схвати све реке. Мисмим да је то одтовор на ово Ваше питање; међутим, настављам. Интересује ме сељак, интелектуалаџ. и мали свет било великог или малог града. Али остаје једно отворено питање — остаје рад ничка. класа. Не знам литературу која се интересовала за њу. Наиме, радничка класа. је била ин“ тересантна за литературу само када се распадала, или када се дизала. и постајала револуционарна, постајала власт м носила У себи тратику једне деформације. У свом језпру — није била пред: мет интересовања. Када је у нормадној ситуацији она је живи продукт машине, механизма, нема своју личност — она је про. дужетак Једног строја, залепљена.

·је:за њега — строј њоме коман-

дује и уништава јој личност. Ве·роватно је самоуправљање почетак ослобађања. радника, како би, коначно, постали личности,

Где видите могућности најмла> ћих писаца: у међусобном потпо» магању и стварању — приватних издавачких задруга, у издавању шапиротрафисаних рукописа (јер су најјевтинији), или у чекању на бескрајне редове пред редакцијама издавачких кућа, које су у тотално незавидној ситуацији»

Имамо на први поглед довољно издавачких кућа, али само неке од. њих се баве издавањем књига. домаћих аутора. То су, пре свега, „Просвета“, „Нолит“ и „Матица српска“. Међутим, ове истакнуте издавачке куће нису у стању да објаве рукописе свих писаца. Њих има толико да их је тотово не. могуће све објавити, -Неразвијена. смо средина, немамо изграђену читалачку публику, али то не значи да се на том плану не може ништа учинити, Наше друштво би морало активније да стимулише књипу и писца. У пракси, меЂутим, ствари друтачије стоје. Прва књига обично мада на терет издавача, јер; по правилу, нема. довољну прођу на тржишту, Било би нормално очекивати да фОнА за дотирање уметности п култу. ре директније стимулише писца, нарочито прву књигу, која та. у води у свет књижевности. Више је начина да се ово поститне. Један од њих је стимулација, самог издавача, који би, за прве књиге младих аутора, из фонда добијао одређену суму новца. Од тога би имао. користи, пре свега, писац, а издавач би био економски, 38: мнтересован за објављивање књига домаћих аутора. Ни у свету, уосталом, ситуација у том по.

меду пије мното боља. Да би 0об-

· јавио прву књигу аутор мора да

пређе мукотрпан пут афирмације по часописима м листовима, па

„тек онда, уз помоћ предузимљи-

вих мецена, да се коначно представи својим делом. У интересу ефикасности, фонд ма који мислим би морао да има свој нормативни акт, који би регулисао да се без икаквих пос с седница и договора. аутоматски _ дотира лањига младог аутора. У сваком случају грех је не објавити добру евиту, _ онемогућити и обесхрабрити младот писца већ на њего"вим првим корацима.

Посебан су проблем — аутор. ски хонорари. Директан начин да. фонда учествује у стимулисању

Ц НЕ

во."

1 О А

554 55

издавачке делатности, односно самог писца, је њетово учешће у плаћању ауторских хонорара. Миолим да би на сваки динар, који издавач аџтору даје по табаку, или паушално, фонд мотао, рецимо, да уложи педесет ОДСТО од укупног хонорара ми, сасвим ра-

, на тај начин би се: повећао и хонорар аутора. Истина, и до сада је „Просвета“ улатала напоре да повећа. и хонорар, Тако, на пример, у 1969. тодини је плаћала за збирку поезије од 300 до 500 нових динара, а у овој години плаћа од 300 до 700 нових динара. Значи, прве кораке ка побољшању хонорара учинио је сам издавач, у границама својих могућности, а на фондовама, Је. да ове напоре издавача материјално помогну.

· Како помоћи домаћој књизи да дође до читаоца>

Развијање интереса не само за домаћу књигу већ за књигу 'уопште није ствар само издавача, већ целог друштва. Обезбедити књизи читаоца значи перманентно радити на тросвећивању и подизању ошштег културног нивоа наших људи. То на првом месту подразумева изграђивање читалачких навика, а ово се не може постићи ако се интензивније не буде ширила библиотекарска мрежа им ако се саме библиотеке не буду активније постављале према. читаоцу. Велике културне центре треба повезивати са провинцијом преко разних трибина, приредаба, митерарних вечери и других активности им, на тај начин, равномерније дистрибунралти култур“ на добра, бриштући полако раз лике у могућностима њиховог прихватања. Чини ми се да ни телевизија у довољној мери не пропагира књигу, не посвећује ЈОЈ довољно времена пи дужне пажње.

"Такође сматрам да културне руо-

Рике у нашим новинама не само што нису довољно живе и занимљиве, већ не дају ни довољно простора за афирмацију _ књиге путем критике, дневних приказа, полемика,

Разговор водио Владимир В. Предић

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

Уреднички колегијум; Филип Давид, Васко Мвановић, Миодраг Малић, Драган М. Је ремић (главни м одговорни уредник), Љубиша Јеремић, Вук Крњевић (заменик гаавног уредника), Богдан А. Поповић, Владимир 8, Предић (секретар редакције), Владимир Стојшин, Божидар Тимотијевић, Бранимир Шћепановић, Техничко-уметничка опрема: Драгомир Димитријевић, Уређивачки одбор: др Димитрије Вученов, Предрат Делибашић, Енвер Берћеку, Ар Милош Малић, Душан Матић (председник), АР Војин Матић, Момчило Миланков, др Дре“ шко Ређеп, Јара Рибникар, Душан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Мумхур, Пал Шафер. Мдејно решење графичке опреме: Богдан Кршић, Лист излази сваке друте суботе, Цена 1,0 дин, Тодишња претилата 30, подугодишња; 15 динара, 2 за иностранство двоструко. Лист издаје Новинско издавачко предузеће „Књижевне новине“, Београд, Француска 7. Телефон: 627-286 (редакција) и 626-020 (комерцијално одељење и администрација), Текући рачун: 608-1-208-1. Рукописи се не враћају, Штампа: „Глас“, Београд, Влајковићева 8.

те 4

МА

—

| 25

ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОП

Југословенска књижевност у САД

Крајем ове или почетком следеће године појавиће се у Сједињеним Америчким Државама досад најрепрезентативнија, и у погледу

избора им у погледу опреме, антологија | југословенске – прозе ми поезије ХТХ и ХХ века

на енглеском језику. Три професора славистике на америчким универзитетима, Бранко Микашиновић, Драган Миливојевић и Васа Михајловић предали су ову књигу еминентном њујоршком издавачу (Таупе Рибизћег5) и она ће бити штампана под насловом „Увод У југословенску књижевносл“. Ова амбициозно замишљена књига подељена је на четири

дела посвећена српској, хрватској, |

словеначкој и македонској књижевности. Састављачи су методом класичних антологија настојали да осветле четири наше најзначајније књижевности, како увод-

ним општим белешкама, тако и бе- |

лешкама о сваком појединачном писцу заступљеном у њој. Од ове антологије чији ће обим бити око шест стотина страница очекује се да. прошири и оснажи интересовање за нашу литературу које у Сједињеним Америчким Држава ма већ постоји,

Роселини енима за телевизију

Роберто Роселини, аутор незаборавних филмова „Рим отворени град“, „Паиза“, „Европа 5!“, био је извесно време запостављен после неправедног односа према њему који су заузели продуценти. Није томе толико био разлог неуспех неких његових филмова, који су дошли после ових ремек-дела, колико фама да се никада не зна. колико ће трајати и коштати снимање филма који он режира.

Од 1964. године, када је реализовао „Гвоздено доба“, Роселини почиње са својим циклусом историјско-дидактичних филмова за телевизију. Тако, после „Гвозденог доба“ настају „Долазак на власт Луја ХТМ“, „Борба човека за опстанак“, „Апостолска дела“, а недавно је завршио снимање филма. „Сократ“. |

„Мислио сам на Сократа као на генијални симбол свог времена, на прецизан ослонац у историји људске мисли, али и на човека, са његовим проблемима, његовим ћудима, тврдоглавостима, њетовим свађама са женом, његовим сиромаштвом.“

„Схватно сам колико су давни корени демократије, човековог достојанства, интелектуалне слобо-

„Желим једноставно да уништим потпуно вештачку и литерарну разлику између спектакуларног и поучног филма и да поститнем јасан и директан начин казивања, који није ниједно ни друго, него обоје заједно“ — каже Роселини у свом интервјуу за један од нај новијих бројева талијанске радио и ТВ ревије „ТВ Радиокоријере“.

Роберто Роселини ускоро одлази у САД, где ће реализовати један документарни филм о мнаучним истраживањима.

Десети југославенски фестивал дјетета

Дана 5. јула завршен је у Шибенику Десети југославенски фестивал дјетета. На фестивалским позорницама — на Тргу републике, у дворани казалишта и у катедрали — изведено је двадесет и пет драмских, балетних, музичких и луткарских представа. На Фестивалу су судјеловали и ансамбли из иноземства.

Фестивал дјетета примио јен службену награду Савјета за од: тој дјеше Јутославије „Курир Јо-

вица“, коју је предсједнику Фесо тивалског одбора Ливакови“ ћу уручила Рада Предић, секретар организације која додјељује на. граду. Нагласила је да је награда.

тогодишњег плодног и успјешног афирмацији |

рада Фестивала на аци стваралаштва за дјецу и дјечјег стваралаштва. Награда „Курир Јо-

вица“ састоји се од статуете, коју .

је према цртежу Борђа АндрејевићаКуна израдио Аугустинчић, и три тисуће динара.

Шер Мак дрлан

Нестала је, У осамдесет осмој го" дини, једна. од најнеобичнијих фи“ гура савремене француске књижевности: песник, приповедач, романописац и есејиста Пјер Димар» ше, који је за свој псеудоним узео шкотско презиме Мак Орлан. Њетова авантуристичка прошлост, ко. ју је делимично провео и у Летији странаца, није га препоручи-

ПЈЕР МАК ОРЛАН

вала за Француску академију, али га је зато његово обимно и разноврсно дело, 1950. године, увело међу десет академика друге, „утешне“, Гонкурове академије. Као прозни писац писао је о личностима које је сретао на многим упоредницима, о хероизму људи у првом светском рату м, најчешће м најбоље, о људима који су му би ли слични по карактеру и судбини: о луталицама, авантуристима. и немирним духовима. Зато књига. „Мали приручник савршеног авантуристе“ (1920) представља, у неку руку, кључ за његово књижевно дело. Могло би се говорити о извесном утицају англосаксонске књижевности на њега, као но и» весном афинитету према немачким експресионистима. Неговао је и фантастику, на пример у „Причама земљане луле“ (1913), али са социјалним акцентима. Говорећи о свом стваралаштву, Мак Орлан, је био склон да га окарактерише као „нови романтизам“. Најбољи су му романи о авантуристима као

што су „Кеј магли“ (1927) и „Ле. |

гија странаца“ (1932) и: од којих су неки и екранизовани, Бавио. се и сликањем и понекад је своја, дела сам илустровао. Његове песме су дочаравале атмосферу Пари за, посебно Монмартра, где је, са својим неизоставним береом, био врло омиљена личност. У Лозани,

"у редакцији Жилбера. Ситоа, у то-

ку је објављивање његових сабраних дела, од којих је досад из штампе изашло четрнаест томова, У једном од многобројних некролога сада објављених, обраћајући се самом Мак Ордану, Бернар Клавел у „Књижевном Фигару“ каже: „Они који ће Вас у потпуности данас наћи у Вашем делу таквом какво нам нуди Жил сер Сиго, могли би се питати како је један човек могао проникнути у толико различитих карактера и толико разбацаних средина и учинити да они коегзистирају и образују хомоген свет“.

кипар Антун

Прта: Џоја Ратковић