Književne novine

ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС - ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС

Јубиларна еомборека „Ликовна јесен“

Стална јесења изложба савремене југословенске уметности, традиционална сомборска „Ликовна је сен“, ове године бележи 10-годи“ ен свота самосталног постоЈања. За пуну деценију у простоРијама Градског музеја у Сомбору излагали су готово сви нај познатији југословенски сликари, цртачи, акварелисти и таписеристи од најстарије до најмлађе генерације. у

Започело се 1961. године изложбом „16 савремених сликара“, посвећеном новијим делима протагониста велике међуратне традиције, а ·-наставило 1962. изложбом „27 савремених сликара“, као широким спектром тада најактуелнијих апстрактних тенденција чији су представници регрутовани углавном из редова уметника средње и млађе генерације. Година 1963, 1966, ин 1969. одржана су три данас већ традиционална тријенала савременог југословенског цртежа. Први Тријенале био је пропраћен изложбом „Југословенска ситна пластика“. Четврта „Ликовна јесен“ 1964. протиче у знаку _ југословенског акварела, док је пета изложба, 1965, посвећена југословенској таписерији. Између П и Ш тријенала цртежа одржане су изложбе слика „Поетска фантастика“ (1967) и „Антологија југословенског сликарства седме деценије" (1968).

Јубиларна, десета „Ликовна јесен“ биће својеврсна рекапитулација јер ће се на њој наћи са својим најновијим делима, насталим 1969—1970. године, сви живи учесници прве изложбе из 1961. и награђени аутори са осталих из ложби. Њима ће се прикључити избор сликара са изложби из 1962. и 1968. године када награде нису додељиване. Тако ће око 65 југословенских уметника обележити јубиларну годишњицу ли ковне манифестације која носи име „Ликовна јесен“ и града домаћина Сомбора. (А. Б.)

Нобелова награда

(олжењицину2 Педесетак француских личнос-

ти из света књижевности и уметности упутило је писмо Комитету за Нобелову награду при Шведскојсакадемији. наука. с предлотомида» совјетски писац Александар>Солжењицин , добије. Нобелову награду „за своја целокупна дела“. Између осталих, писмо су потписали: добитник Нобелове на-

граде за 1951. годину Франсоа Моријак, _ академик _ Владимир Дормесон, академик Пјер-Анри

Симон, члан Института Габријел Марсел, професор Сорбоне Рејмон Арон, чувени филмски режисер Рене Клер итд. Вредности и титуле француских потписника су тако високе да испуњавају пропозиције које се захтевају за пуноважно предлагање кандидата за највишу интернационалну књижевну награду. Међутим, Солжењицин ће бити предложен за добијање Нобелове награде и од истакнутих личности неких других земаља. Иницијатива долази, као и у случају Француског предлога, од организације „Уметности и прогрес", која је сугерисала истицање таквог предлога и у Шведској, где се, као подршка предлогу, већ појавило неколико чланака.

Избор словеначких драмеких дјела

Уз -два тома, објављена на више од 800 страна већег формата под насловом „Словенска књижевност 1945-—1965", у којима је приказан развитак словеначке књижевности послије другог свјетског рата, Словенска је матица посебице, у три тома, штампала и и» боре словеначке поезије, прозе и драматике за исто раздобље.

Аутори опширних студија о књи: жевницима, с приказом послијератног раздобља словеначке књи“ жевности јесу: Борис Патерну, ЖХелта Глушич-Криспер, Матјаж Кменл, Јоже Коруза, Франц 32 дравец, Хермина Југ и Марко Крањен, све одреда млађа гене рација слависта што ради на љубљанском Универзитету. Избор словеначке поезије начинио је Па терну (240 странина већег формата), прозе Хелга Глушич-Криспер и Матјаж Кмецл (404 стр.) и уп раво изашлих одломака драмских дјела (340 стр.) Јоже Коруза. Словенска матица заслужује посебно признање што је тако ажурно (у току 1967. односно 1968. године)

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 2

омогућила публиковање тих изузетно потребних прегледа литерарног стваралаштва за Двадесет послијератних година уз три књиге документарних текстова.

Са осјетним закашњењем појавила се и посљедња, пета књига, у којој је, на жалост, само фрагментима, због недостатка просто“ ра, представљено 26 словеначких драмских аутора, активних у послијератном раздобљу. Приређивач Коруза објашњава, како је намјсравад првобитно у том и» бору штампати свега десет драмских дјела, али у цијелости. Издавач се с тиме није сложио и тако је настала не репрезентативна антологија словеначке послијератне драматике, већ углавном илустративни приказ свих могућих струјања драмског стваралаштва у Словенаца, али сложен искључиво од фрагмената. (Т. П.)

Диесертација „Анаетазиуе Грин и Словенци“

У ИЗДАЊУ Заложбе Обзорја у Марибору изашла је књига „Анастазиус Грин и Словенци" др Бреле Пожар. Реч је о занимљивој личности, о Анастазиусу Грину (1806—1876), племићу којег је у својим младим годинама, 1822—4, у Клинковстремовом заводу у Бечу, студирајући тамо право, врло либерално одгајао словеначки пјесник Франце Прешерен.

Тај Анастазиус Грин, правим именом Антон Ауерсперг, родом Љубљанчанин, који је касније, као политичар, народни посланик и њемачки либерал, прозван У Словенаца Зеленцем, због свог пјесничког псеудонима, учинио доста штете Словенцима у националном погледу, писао је пјесме већ од своје двадесете године, на њемачком, објављујући их у новинама и часописима и зборницима у Бечу и Љубљани. Био је власник замка (Тћигл ат Нагђ) у непосредној (близини Кршког, гдје је боравио нарочито у току љета. Знао је прилично словенач“ ки тако да се јављао чешће и као преводилац књижевних текстова.

Сматрам да неће бити на од мет ако изнесем још неколико података у вези са превођењем Гринових стихова на српскохрвалски, у другој половини прошлог, па и у овом вијеку. Од српских и хрватских пјесника, чак и знатнијих,. његове су пјесме;наиме преводили на примјер Змај (у „Рену", „Јавору“ и „Стармалом“), па Аугуст Харамбашић (у „См љу"), Милорад. Шимић (у „Немањи"), Буро Арнолд (у „Виенцу"), Павле Марковић-Адамов (у „Јавору"). Милорад П. Шапчанин (у „Србадији"), Алекса Шантић (у „Српском књижевном гласнику") и још неки, док му је на словеначки пјесму „Три жеље" превео сам Прешерен.

Студија др Бреде Пожар пред ставља значајан научни рад на неких 270 страна. Посебице се ауторица бави књигом „Мок5Недег аиз Кгат", објављеном 1850. године. У њој су штампана 42 при: јевода словеначких народних пјесама на њемачки, на којима је Анастазиус Грин радио годинама. Том се књигом и искупио, бар дијелом, представивши пробране словеначке народне пјесме свијету. (Т. П)

Критика 0 новом Грасовом роману

ГИНТЕР ГРАС _

Најновији роман Гинтера Граса,

чији би наслов у слободном преводу могао гласити „Локално 0

шамућен" (бтенећ ђегдиђе) — пи

ше Хелмут Карасек у листу „рје те" — у америчком издању носи име „Тоса! Апаезћене". Већ недељама тај роман се налази на листама бестселера, Критика је, такође, претежно повољно реаговала на ову књигу, сасвим другачије но што се дотодило у самој Немачкој. Чак је и сам Грас, кратко време пре тога, као први немачки аутор после 1945. доспео на насловну страну магазина „те“, који му је посветио праву славопојку,. арасек подсећа како је нељубазно тај Грасов роман примљен у Немачкој и пита се; није ли можда изборна борба, која је тада беснела, бацила сенку на то дело и неће; ли можда окол ним путем, преко Њујорка, бити рехабилитованог

Слично се догодило — каже Карасек — пре три годинеи с Мартином _ Валзером у Паризу. Тамо је његов позоришни комад „Храст и ангора" (Ејсће ипа Апвога), који је на немачкој премијери пропао, постао театарски дотађај сезоне. Валзер је једним ударцем постао, поред Петера Вајса, највише цењени немачки драмски аутор у Француској.

По Карасеку, погрешно би било уверење, до ког би се могло доћи на основу успеха Грасовог романа у' Америци, да је домаћа критика нарочито мрзовољна, да, дакле, пророк у својој земљи не котира. А погрешно би било ако би се сад с висине гледало на Грасове америчке панегиричаре јер они нису У могућности тачно да оцене берлинске прилике а Граса сматрају верним портретистом ситуације у Берлину последњих година. Карасеку се важнијим чини то што се и у овој прилици може закључити да разна становишта могу играти улогу при оцењивању једне књиге — становишта, која су различита од места до места, од времена до времена. Критика се, хтела или не, увек суочава и с неким специфичним дејством дела, са штимунгом времена и места којих се не може ослободИтИ. Карасек подсећа да се још је дном можемо уверити како је „за вечна времена" фиксирани ранг литерарних дела само фикција,

која књите и позоришна дела издваја из тока времена и покушава да их учаури, да их смести у класику — као да је ова једном за сватда дефинисана. Књиге чини живим оно што је аутор исписад као своја сопствена искуства. За њихово дејство је исто толико одлучно ми то да се та искуства сукобљавају с наизменичним искуствима и потребама читалаца. Ни књига ни читалац не могу без промена издржати ова сукобљавања. Ово не значи — завршава Карасек — пледирање за субјективизам, који би и сам по себи био једна нова фикција. То би значило превидети колико оштро се, какао у аутору, тако и У интерпрету, укрштају _ линије временских потреба с линијама месних околности. То само значи да у литерарној критици не може

да постоји: „тако је то једном за свагда". (А. Б. П) =. Прослава

Ивана Вазова _

У Бугарској је прослављена етоАвадесетотодишњица рођења Ива» на Вазова (1850-=1921), који је оавно проглашен за патријарха угарске књижевности, Вазов се бавио свим врстама књижевности и успео је да опише и коментарише карактере и збивања у бугарском друштву у трајању од више од пола века. Нарочито је значајан као писац историјских романа, од којих је најбољи и најуувенији „Под игом“ (коћ нас преведен још пре рата), у коме се писује ослобођење бугарског на» рода од турског ропства.

У вези с том прославом, у Плов диву је одржан симпозијум посвећен стваралаштву Ивана Вазова, који су организовали Институт за књижевност при Бугарској академији наука, Савез бугарских књижевника, _ Савез — бугарских композитора, Савез бугарских ликовних уметника и Окружни народни одбор. На овом симпозијуму размотрени су сви видови његовог стваралаштва и многи од носи између њега и других бугарских и страних писаца, као и између њега и других мметности,

У многим написима који су се истим поводом појавили у бугарским часописима и листовима, натлашава се актуелност стваралаштва Ивана Вазова, и.то не само као књижевника, већ и као творца националне културе и — како рече Бојан Ничев у чланку „Наш живи савременик" у листу „Књижевни фронт" — „читаве једне националне митологије“. А у својим изјавама датим поводом овог јубилеја, многи савремени писци су истакли да Вазов за њих и данас представља недостижан узор. Тако Младен Исајев каже да се на језику и стилу Ивана Вазова учио уметничкој једноставности, природности, јасности и лирској непосредности и да није увек успевао да то постигне, Андреј Гуљашки тврди да се код Вазова учио реализму, духу оптимизма и народности карактера, док Камен Калчев истиче да не зна како да се одужи за оно што је од Вазова научио.

Са заловољством се може констатовати да су бугарски писци и уметници достојно прославили великана своје националне културб, али се поставља питање: како 06јаснити њихово схватање да је његово дело недостижан узор ни за њих као писце и уметнике који се служе, тобоже савршенијим уметничким _ методом, методом „социјалистичког реализма"2

ВРЕМЕ ЉУБАВИ

„Мостови“— часопне

"преводилаца (Србије

Појаву часописа књижевних пре. водилаца Србије, „Мостови“, тре ба поздравити са дубоким увере. њем да је таква књижевна публикација, поред свих оних које већ постоје, одиста била потребна. Готово сви наши књижевни часописи, а има их веома много, допуњују своје садржаје преве.

· деним текстовима, али је, очи-

гледно, потребан и такав који ће се преводима литературе и преведеном литературом, бавити и опсежније и одговорније. Културни и теоријски проблем преводилаш“ тва код нас је донедавно био за: немариван. Тек пре извесног времена почели смо да усвајамо чи. њеницу да је преведено дело, добро преведено дело, у исти мах и креативан, уметнички чин. Соп. ственој афирмацији, бавећи се проблемима свога рада на организованији начин, могу, дакле, да допринесу и сами преводиоци ко“ ристећи се сопственим гласилом. А колико за једну културу значи прожимање другом, шта значе сусрети различитих | културних клима и искустава, сувишно је наглашавати. Па ипак, кад иск сне неко историјско, библиогра ско, књижевноисторијско, компа ративистичко, културолошко, итд. питање — немамо коме да се 0о6братимо. Једноставно, постојећи часописи и постојећи институти немају довољно развијену делатност на том терену, или је немају уопште. Часопис преводилаца може и на том пољу да допринесе, Уредништво часописа „Мостови“ (главни уредник др Слободан А, Јовановић), уосталом, обећава по. моћ на тим плановима.

Први број часописа, започињући остваривање с свог амбициозног концепта, доноси цео низ веома занимљивих текстова и веома занимљивих превода: др Слободан А; Јовановић објављује теоријску расправу „О превођењу“, а др Бо жидар Марковић текст „О искљу. чивом праву изворног аутора на превођење свог дела“; нове пре“ воде с Игоових, Хелдерлинових, Лоркиних, Скотеларових и стихо. ва Ф. И. Тјутчева и војвођанских Мађара објављују Никола Бертолино, Бранимир Живојиновић, Слободан Лазић, Светолик Стефановић, Јован Јанићијевић и Пе тар Поповић; читаву драму Јевтенија Замјатина „Ломаче светог Доминика“ превела је Мира Ла» лић и тај је превод штампан као први посебан додатак часопису; опсежан есеј о Јејтсовој љубавној лирици објављује др Ранка Куић, а Иванка Марковић обавештава о најновијим француским књи: жевним наградама. Часопис има рубрике „Преведене књиге“ и „Не преведене књиге“ у којима преводиоци расправљају о књигама ко је су превели и о онима које би требало превести. Посебно значајна рубрика је „Библиографија пре. водне књижевности у Југославији“, коју води Јован Јанићијевић.

Поетека исповест Ивана Рабузина

На међународном симпозијуму „Наивна уметност данас у свету", одржаном од 19. до 21. јула у под» равском. селу Хлебинама, међу бројним иностраним и домаћим стручњацима за проблем „наиве који су рефератима и дискусијом узели учешћа у Раду симпозијума, за говорничким пултом нашао се и наш познати сликар Иван Рабузин.

Можда тај догађај и не би био вредан посебног помињања да се тај Рабузинов поетско-исповедни и литерарно-критички говор није претворио у прави доживљај за све присутне. Показало се да је Рабузин потпуна стваралачка ли чност која подједнако суптилно, Аанрски, искрено и непосредно влала кичицом и писаном речи, Рефлексије о сопственој 'уметности претварале су се у општева» жеће истине о уметности уопште, откривали заједнички узроци постанка и последице постојања и опстанка и „наивнот“ и „школованот“ израза. „Оритиналност се не може научити нити насљедити, каже Рабузин, она расте у прелсликарском времену и избија на површину у неслућеном моменту, у часу који не може бити ничим одређен нити предвиђен. Свака интервенција изван сликаревог свијета туђа је и непожељна У томе свијету“.

Која и каква је та уметност за коју важе Рабузинове речи: „О

· сјећајна доживљајност набачена

са неколико црта на платну само је дух без крви и меса. А како ће месо расти и развити се, гдје ће потећи крв, ја то не знам уна. пред. Али сигуран сам увијек у то да ако јој не дам властите крви, она никада оживјети неће. 1 би.“ ти ћемо сликари тако дуго ДОК у себи носимо оне крвне и жи вотне законе тако потребне за оживљење наших ненасликаних слика, наших интимних свјетова“.

Наивна2 Или само уметност

без других одредница2 (ДА. Б.)