Književne novine

На раскршћу природе и антиприроде

Драгутин Вујановић: „Сребрна урна“, „Просвета“, Београд, 1969. — „Грмен дивље руже“, „Обод“, Шетиње, 1969.

ТЕХНИКА се лако да замислити као некакав оклоп који човека штити од притиска спољње природе. Теже је увидети да овај „оклоп"' представља и неку врсту окова који притискује и силује унутарњу природу људског бића. Пошто је то увидео, Марсел Рејмон је технику назвао антиприродом која све већма продире у „савремене песничке светове. Овај освајачки продор огласио се позивом једног итадијанског футуристе: „Будимо инспирисане машине!", Он је захватио и Вујановићеву инспиративну тематику где се обелоданио у драматичном судару „анти-природе" са природом.

Тај судар се овде одиграва као човеково растрзање између технике и еротике. Вујановић осећа да громада техничке цивилизације гњечи „дивљу ружу" љубави, цедећи из ње уље које песник скупља У

своју „сребрну урну". У песниковој урни, ужино уље је исто што и крв рањеног Роса. Мказујући се као неко распеће између еротике и технике, ова драма тежи да се развије у човекову трагедију, заправо у напуштеност људског бића: „Човек је остављен". (песма „У камену чисти рељеф врлине"). Човека је оставила његова сопствена природа, укорењена У љубави. Истовремено, њега је шчепала и заробила анти-природа, опредмећена у фетишизованој машини, у „металу и стаклу, — хлад“ ном, без топлине људског разговора . У кратко: он се нашао између чекића антиприроде и наковња природе.

"Наша поезија је својим _видокругом већ обухватила овај специфичан положај савременог човека. Обухватила та је, најпре, спевом Матеја Бора „Ишао је путник кроз атомски век". Поезија се при том успротивила технократији која ЉУдСКО биће гура у такав положај, У апокалиптичку катастрофу. Успротивила се, али — чи: ме» Сузом. У Боровој претходничкој поеми, пошто је попила путникову торку сузу, птица је умрла од њене горчине: „Свуда само бетон и гвожђе, — твожђе и бетон, — и нигде толико земље која рађа цвеће и птице, — да. би се нашао гроб за птицу" (превео П. Гудељ). Вујановић је такође вољан да се одупре технократској ери, али не сузама и цвећем, већ адекватнијим и ефикаснијим оружјем, наиме чегдиком: „Време сам дочекао ко ратник челиком, — а не јоргованом у зубима крај друма ·, а

Вујановићева поезија, дакле, није спорашња, романтична осуда технократије; бар у тренуцима. свог на јприснијег контак та са савременошћу, она изражава. унутарње, дијалектичко порицање анти-природе. А то порицање ВОДИЛО би оном „ускрснућу природе које је Маркс видео У перспективи бескласног друштва. Уколико допире до таквог, „челичног“ порицања, Вујановићева постска мисао пребацује идејне домете Борове поеме, — што незна чи да наведену поен АРАТА на скали

чке вредности. саме пера Мана мисао, међутим, материјализована је у патинираним, па. изглед архаичним формама као што 4 ОИ пасторала. У те форме је угра ЗаНА Пн 3 чно старинска лексика: мач, древни, мук,

молитва, долама, смерно, АОбросљуј 4 Штавише, прва реч прв е пе у р: ци „Сребрна урна“ јесте пр ти от; док последњу реч или по ентуи

те чини глагол заволети. Излазило 48 да је људска еротика потиснута У др и лост, док се У будућности све НОР ~ п скује онечовечена техника. Отуда, И ЕЕ има импресију да оваква форма : с жава песникову идеју него Је, пре, заод засенчује. ~

Би Та иинресија не може до краја ома ти анализи. Јер, у сонетној структури Ру" јановићевог певања, анализа мора сткри ги једну _обликотворну динамику 15. Ју структуру непрестано варира, да и. њом. изразила савремену еротичну трауму, па и њене најдискретније појединости. Иста

КРИТИКА

АРАТУТИН ВУЈАНОВИЋ

БОЖИДАР МИЛИДРАГОВИЋ

динамика је, најзад, спојила визију бу“ дућности са сликом голубице, дакле — са једним јасним симболом љубави: „Ја будим јутро дивљих голубица, — и светлост коју будућност прелама". У тој истој визији појављује се негација отуБеног града, тачније — негација мастодонтског мегаполиса у ко јем се ушанчила анти-природа: „А ја посвећен нисам и не припадам — ни једној четврти твојој, велики граде". Ова песничка негација не значи ништа друго до хуманизацију велеграда. Она превази-

лази ранију, често усиљену, чак и кари-“

катуралну, урбанизгцију сељака. У настојању да надјача човеково распеће између природе и антиприроде, песник уједно чи-

ни напор да надвлада и растрзање између“

села и вароши. При том, наслућујући да природа љубави укључује извесну љубав према природи (према чулном и телесном), Вујановић проширује љубав У људску дружевност, а природу — у васиону („Границе су револуције померене у васиону").

Док проглашава такву љубав, Вујановићева песма звучи као поезија са раскршћа природе и анти-природе. У исти мах, она открива једно раскршће у самој поезији. Открива да је песник данас стављен

пред дилему: манастир или бордел, — артистичка „магија" или фабрикација „културе", — уседелиштво мили проституиса-

ње. Критичан застој пред дилемом не може се заташкати никаквим акробатским праћакањем, нити рутинским тапкањем у месту. Разуме се, пред њом се обрео и Вујановић, један од челних песника у Цр. ној Гори.

Током две деценије, његово стварање је било перманентан развојни раст, али тај раст је већ доспео до степена на коме известан мутациони скок постаје неминован. Овај одсудан степен обележавао би средокраћу између две песникове еволуционе фазе: „Ал где год стигао, једва сам на пола пута", Не прејудицирајући ништа, ипак бисмо рекли да се на поменутој „половини пута" мора „скочити" од критике технизираног човека ка потврдан очовеченс технике. Другим речима, ту се мора савладати погубна антиномија природе и антиприроде.

Уколико је човек у стању да преодоли ову антиномију, он се назире у песнику новог времена. Код нас, међутим, овакав песник се дао назрети тек у неколицини ретких стваралаца. Рецимо, У Матеју Бору. И — у Вујановићу.

' Радојица Таутовић

Роман о уметнику

Божидар Милидраговић: „УМЕТНИК ЗОЛТ“, „Просвета“, Београд, 1970.

МОЖЕ СЕ без устезања рећи да је РО ман Божидара Милидраговића озбиљно дело мако ће можда, због своје интелектуалности, код читалаца неспремних да се мдубе у његово густо ткиво, изазвати равнодушност. Истина, његова мисаона гус тина, с пуно песничких узлета, претила је роману да га остави без оног неопходног

"романескног контакта с догађајима које

приповеда, али се његова живахност 01 крива утолико више уколико се дубље у: лази у његове мроблеме. Идеја романа је већ доста позната, давно испробана и проверена, али зрело и са доста нових елемената дата, тежња да се продре у суштину уметниковог бића, да се осветли његова егзистенција, необична и пуна ларадокса које условљавају време и друштво. Золт је уметник (писац) чију дијалектику, и животну и стваралачку, прати 310. Он се носи с његовим дивљим ћудима које је живот укоренио у њему и око њега, поку. шава да их ишчупа, али на крају оне ишчупају њега, бацајући га украј живота. Тако се његово двојење и борење између успеха и неуспеха, између добра и зла, завршава неуспехом, победом зла и пропашћу. Милидраговић је ишао за основном линијом романа: у животу уметника добро и зло су јасно раздвојени једно Од другога, јер никада нису ни постојали У“ дружени. Све оне привидне радости које Золт доживљава, али само у креативним, до грча напорним тренуцима, од којих сваки тежи интегралном задовољству, Визији у којој би остварио своје радости до.

водећи их у равнотежу и измирење са оним што носи као своју судбину, само су недостижан циљ који помућује његову душу, бацајући га у очајање, у страх, у бежање. У бежање од свега, па и од писања! Та силна колебања и ломљења одају мучну психозу изгнанства из друштва У које Золт не може да се уклопи; она су у ствари, напор да се, упркос судбини која је у његовој крви, премости дубоки ми непремостиви јаз. Тај напор илуструју Золтово службовање у пошти, његова настојања да се на послу покаже као приљежан службеник, затим силна лутања која несрећни уметник, напуштајући своје боравиште, преузима тражећи спаса од коби.

Антиподи између којих осцилира ЗОлТ подсећају на светлост и сенку, на сан и јаву. Симболично, Милидратовић је, кренрајући свог јунака као духовну личност, приписао његовој физичкој неусавршености и немоћи и буквални сан који га прати при сваком кораку. Та спољна чињеница, уместо да се наставља на унутрашње чињенице и да допуњује и проширује јунаков имагинативни свет, почиње, напротив, да га руши, чинећи његову креативну фикцију недовршеном. Спољашња, физичка, слабашност овде је метафоричка транспозиција за Золтове духовне светове од којих бежи у осећању материјалне пустоши, Оне су у његовим мислима и осећањима тмурна сенка која их не оставља ни дању ни ноћу. Стога је свака Золтова душевна промена у чврстој вези са спољашњим променама, свака патња душе је истодобно и патња тела, Густина рефлексивних и емоционалних стања којима кипти штиво Милидраговићевог романа, безброј нијанси, унутрашњих и спољашњих догађаја чија је пропорција знатно мања у корист оних првих, кроз које пролази за нијансу или доживљај увек слабији овај јунак без правог завичаја, потврђује Милидраговићеву зрелост, усмерену у правцу расветљавања једне давне, и уголико теже, теме. Садржају је Милидраговић придодао, рекао бих, и од свог личног животног обола, од сазнања и искустава која су, слично искуствима и сазнањима њетовог главног јунака, напорна и горка, У роману је, у оквиру једног универзалног искуства о уметнику у друштву, дата слика садашњих и овдашњих животних прилика које прате, нарочито млађе, писце. И ако уметник-писац у себи носи свет „чудан“ и зато непријемчив за друге, и ако је он човек другачијих навика и другачије нарави, људи су склони да тај, назовимо несклад, учине још већим, примајући га и тумачећи површно, без жеље да га разумеју. Најзад, читаоца не интересује судбина писца већ судбина његовог дела. Та судбина стиже тек после, пошто дело буде написано. А како је писано, с коликим напорима и самоодрицањем, ствар је аутора у коју нико не жели да улази, У својој до краја хармонично спроведеној идеји о тим проблемима, без кривуља и падова, Милидраговић жели да отклони та погрешна схватања која владају у друштву и да уметника представи као биће које из свог, за друге далеког, имагинативног жаришта, итекако присуствује у реалном свету. То је свакако несумњива извесност коју нам је потврдио Золтов пример. У интимном сукобу са светом, у сукобу света са њим, избачен из тока свакодневних збивања, у трагању за смислом свог живота и своје уметности, Золт подсећа на ојађеног путника који сам, уморан од сукоба и узалудно жељан унутрашњег мира, пун мисаоних и поетских превирања о животу, уметности, смрти, религији, суморно гледа како се неповратно пролази.

Истражујући дубине Золтових стваралачких нагона, Милидраговић је често приступао анализама његовог кошмарног света и многа су поглавља романа у ствари аналитички, есејистички, приступи том свету, спојени у једну кондензовану и не разлучиву композициону целину. Само местимице има апстрактних поетских ди: гресија, То не умањује раскошност стила и естетски ниво, али умањује напетост фабуле. Аутор очигледно није хтео да сужава свог јунака у строге оквире фабуле, већ га је ставио на све колосеке свог буј ног стваралачког заноса, пуштајући га да

"се помера и превире у свим правцима, из

расположења у расположење, из ситуације у ситуацију. Та неограничена транслација води писца у јасно усмерен и предвиБен смисао романескне целине. Све је у широком речсничком замаху, разложено на безбројне тренутке пресудне за судбину јунака и за уобличавање његове личности; све има своје јасно изражене контуре, од експресије, есејистички смирене и равне, мада пуне песничких, питомих, излагања, преко језика којим се најснажније изражава медитативна боја, до саме композиционе целине. |

Бошко Богетић

Изет Сарајлић

Можда РРА бише

ТРГОМ СВЕТОГ МАРКА МОЖДА НИКАД ВИШЕ

Тргом Светог Марка можда никад више,

Петом Авенијом можда никада,

али тим путем од мртвачнице до грбоља

проћи ћемо једном, ма када.

Он нас једини увек поуздано чека, наша једина сигурна Авенија Фош, Али да не мислимо о том. Ево — тече

, река, плове облаци, и ја те волим још,

КАКО ЈЕ КУБИ

Мени је лако. Ту су жена, кћерка,

и лети лето у Малој Дуби.

И на пучини глисер — не торпиљерка. Мени је лако. Како је Куби.

Мени је лако. Док у алеји липа Франческо Паолу љуби

и сувишан ја сам ту потребан ипак, Мени је лако. Како је Куби.

Мени је лако. Мој противник може

у своме листу са земљом да ме сруби. На крају не иде на мене ножем.

Мени је лако, Како је Куби.

Мени је лако. Доће и крај дана, а предвече и друштво се скупи.

А Куба је опкољена са свих страна. Мени је лако. Како је Куби.

1952. БРАНКО В. РАДИЧЕВИЋ ПОСТАЈЕ КОСАРИН АНДЕРСЕН

Можда те године уопште није било зиме, али ја кажем: Каква зима! Баво ће га знати зашто то кажем. 360: атмосфере ваљда. Каква зима! А ми још деца. И све што пишемо о домовини наша је интима. Али пошто смо неодобрени, И за домовину то једва ако је икаква вајда.

отано

Напољу је, дакле, зима. И у том царству леда у срцу као у степи јецају балалајке. Бранко у раду важи као хулиган број 1. А нико не зна за Бранка Андерсена. Који Косари смишља бајке,

То је њељова нова функција: Косари

Андерсен бити.

То је педесет друга. Све песме су исповедне. Бранка ће свако видети кад у Клубу на ' Обали почне пити.

А нико да та види кад тако крај : Косаре седне.

Због ње, због Косаре, ја ово и пишем:

Кад одрасте да зна да је њен отац, наместив се на сећија, усред јануара знао однекуд да доведе ласте —

да би тај Косарин јануар био што лепши, што пролећнији.

ПЕСМА У СЛАВУ СОФИЈЕ АНДРЕЈЕВНЕ ТОЛСТОЈ

Она је спремала трпезу кад би банули Горки или Фет.

Она се бринула за његов назеб и за њетово спокојство.

"Она је била ту да нико непожељан не

. уђе у његов свет. Он је имао довољно свог бола самим тим што је био Лав Толстој.

Он је био бог који је земљом корачао само да опише чежњу Болконског, тугу . · Маслове. Бог је, истина, радио и урадио више него читав један савез књижевника али на челу тог савеза званог Лав Толстој стајала је она која је одобравала написано и предлагала наслове, и која му се за све то време не потужи никад.

Она је била његово лично министарство унутрашњих дела,

Чувала га од непотребних узрујавања ако се неко његов удаје или жени.

Сређивала његове рукописе, дописивала ненаписано, крпила његове чарапе, над њим бдела.

Поклањам се њеној успомени,

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5