Književne novine

КРИТИКА

АЛЕКСАНДАР РИСТОВИЋ

Наставак са 4. стране

Трифковић жели да све депатетизује, и што се опорошћу језика брани од врелине властите емоције. Али се узалуд брани, јер је емоција стално присутна. Чак и патос, снажан и племенит, још и наглашен сталном жељом да га не буде, да се скрије.

ХМ овом роману често је присутна тежња ка максимализму израза, слике, мисли, траг и остатак експресионистичке фактуре, али без експресионистичког схематизма и једностраности. Понекад ћемо наићи и на ужарено неурастеничнце визије, веома снажне у свом необичном (некад бизарном) доживљају. .

Трифковићеве слике су изузетно пластичне и импресивне. Кукурузи су „бркате војске у маршу", војвођанске куће су као „трбушасте квочке", равница је „још шира него мисао о њој". То су слике вањских виђења, али и унутрашњи доживљај. Реченице су или кратке, као ударци бичем, или јуре у дугом низу, руше се као слап, хучне, бујне, напрегнуте, вањски израз доживљајног преобиља.

А у свему, увијек, доминира интересовање за човјека и његово мјесто у савременом прилично беспутном свијету.

„Крик птичурине" је изузетно добар, снажан, савремен роман.

Меша Селимовић

ћако осуздати

нриповедачку

самовољу;

Александар Ристовић: „ТРЧЕЋИ ПОД ДРВЕЋЕМ“, „Просвета“, Београд, 1970.

СТАРА ЈЕ ИСТИНА да сваки приповедач усмерава своје интересовање на со ређене догађаје и бира предмет прино 5 дања, руковођен једном врстом ствар чије је порекло доиста тешко објаснити, пре свега, због тога што од те самовоље и зависи читаво дело, распоред елемената У њетовој а као и основне карактеристике – припове дачког језика. Изабрани предмет, и вна. реалност дела постоји, ПРИМИ НЕ Као премиса у ЧИЈУ исправност тре а. 55 поверује тек када дође до крајњих 5 кључака. дела; тачније, читаво се дело, н тој премиси и стваралачкој самовољи, и

оснива.

Проблем стваралачке самовоље у делу.

А. Ристовића „Трчећи под, дрвећем" јавља се као проблем разлике која постоји између приповедачеве намере и књижевног оваплоћења. Пре света, настојећи да опева властито осећање света, да фиксира свој однос према реалности, Ристовић као приповедач постаје роб једне личне, скоро приватне потребе да се ослободи искуства., У том смислу, све се у његовом при“ поведању покорава тој његовој потреби која је, захваљујући _ његовој вокацији, претворена у неку врсту књижевне испоМР оживе између приватне приповедачеве потребе и самог дела условио је и друге неусклађености који у приличној мери збуњују читаоца. Пре света, ваља. утврди ти да у овом приповедању, које о 6 карактеристике поетског говора, постој ван догађања исто као што

амо једна рав. : самој само један проблем који лисац, за себе жели да реши. Мешање . деча

ких сневања и успомена на догађаје па са. читаочевог становишта, немају НЕГЕ особити значај, сликање јаве која се, Ме чно и пеузбудљиво, одвија, творе ДВА која је подједнако одвојена и од лр по ведача и од читаоца приповедачевим Ра: нодушним, испитивачким Се А 5р 5 приповедачкој материји. ве што ЊЕ: делу дешава за приповедача је само з: чин да се докаже теза постављена Ми четку да је детињство сачињено Од сн 28 ња, од невиних маштања, Од Пи од лепоте којој се враћамо као МА и син свом огњишту. Због тога, за ПИО

дача се као основни стваралачки про лем

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ >

сећања да могу постати нека врста историје која ће својим значењем бити изнад личне потребе. „Трчећи под дрвећем" није пишта друго, према ближој одредници Александра

наметнуло питање како сложити

Ристовића, до „историја дечачких љубави": према родитељима, према баки мн ујаку, према људима на које успомене једва да и живе у његовој свести, историја магловитих спевања о жени, болно-слатких снатрења и душе и тела. Међутим, као да се том одредницом утврђује и открива известан ироничан однос према самом приповедању, све што се дешава У делу је више од свега ређање слика а не историјски, временски развој осећајности или дечаковог сазревања.

Веома је интересантна чињеница да Ристовић, у оквиру своје „мсторије не настоји да ликовима да нека посебна обележја. Дечак, његов отац, мамица, бака, сестра, ујак, случајни познаници само су сенке, не много поуздани обриси сна који Ристовић опева. За њега, рекло би се, сви дечачки снови пате од исте једностраности, од истих нејасних чежњи, као што и судбине људи, у основи, личе једна на другу. У животу нема значајности, нема догађаја који заслужују посебну пажњу, изузев оних за које сами утврдимо да су имали утицаја и да нешто значе у нашем животу.

С друге стране, треба рећи да привид па неодређеност ликова и догађаја омотућује приповедачу да несметано развија причу која је препуњена поетским сликама, те се на тај начин лична потреба. да се ослободи искуства претвара у самовољну „лирску“ параду у оквиру јелпог привидно „објективистичког“ начина представљања.

Међутим, ако се ова „историја“ и не одвија као ребање слика у времену, њена мрава природа се испољава изван равни приповедања, то јест дешавања у делу. Приповедачево време и време јунака У књизи су потпуно изједначени: и један и друти посматрају догађаје из детињства, извлаче успомене из сећања заузимајући једну, прилично велику, временску дИстанцу. У суштини, проблем времена је један од основних проблема којима се бави ова књига, те је Ристовићу „историја дечачких љубави" послужила да се, књижевним средствима и у току стварања дела, _ препусти решавању једног специфичног проблема времена које се ствара приликом призивања успомена.

Ако „историја“ и није ништа друго до ребђање слика из сећања, те слике 01кривају на временском плану две димензије: у њима се синтетички _ сједињују прошлост и садашњост; синтетички због тога што догађаји из прошлости, У сећању, бивају измењени, добијају изванреално значење, Аругим речима, догађаји из сећања, слике, којима се бави Ристовић, имају своје књижевно, синтетичко време.

Поставља се питање: на који начин Ристовић као приповедач остварује своју намеру2 Читава историја почиње описом мамичиног споменара, у којем дечак чију историју или чије слике из сећања прати Ристовић, проналази трагове једног другог времена и другог сећања, које с дечаком нема ничег заједничког. Али, споменар с почетка дела добија посебан значај у току приповедања, јер не само што су у њему, на један површан и лакомислен начин, обележени догађаји из мамичина живота, већ се полако претварају у интегрални део дечакових успомена, исто као што се, у току приповедања, слике слажу, те читав живот, неприметно, својом једноличношћу, добија споменарски карактер.

Ма колико то изгледало произвољним, фиксирање посебног временског плана и живота, из сећања, сведеног на споменарске флоскуле које скривају његову тратичку вредност, биле су основне премисе на којима је Ристовић засновао своје при поведање. За Ристовића је повратак сећању и детињству у суштини повратак праисконској чистоти и невиности, нека врста бекства од пораза и претње које доноси живот. Због тога, није чудо што се приповедање, које већ само по себи добија поетски тон, завршава _ опевањем куће и домаћег огњишта, слављењем породичног мира, којем се „блудни син" вра ћа, кроз сећање. Опевање је, и за ју нака и за аутора, нека врста утехе.

Само се. по себи разуме што је, за своју самовољу, Ристовић изабрао управо једну „историју“ која је потпуно лична и неузбудљива. Она му, рекли смо то већ, оставља одрешене руке у погледу употребе поетских слика, па је потпуно разумљиво што је Ристовић особиту пажњу посветио њиховом грађењу. Тешко се у нашој текућој књижевној продукцији може наћи толико бираних слика, тако педантно и стрплживо тражених израза као што је то случај у Ристовићевој књизи. Па ипак, читалац се не може отети ути-

ску да је читава књига само израз једне приватне приповедачеве потребе, — неког хира артифицијелности, који је Ристовић стварајући „историју дечачких љубави", морао да задовољи.

Изгледа да би решење овог проблема требало свакако потражити у обуздавању стваралачке самовоље која, ма — колико значајна када се ради о стварању дела, мора да буде, у оквиру приповедања, потиснута у други план. Несрећа је у томе што се, изгледа, проблем самовоље решава успостављањем равнотеже између личне потребе и значења — представљеног, вредносним значењем књижевне реалности, па бисмо за Ристовићеву књигу МОГАП рећи да, као израз личне приповедачеве потребе да реши одређене проблеме који му изгледају значајним, има многобројне врлине, особито када се ради о једној врсти посебног поетског језика у грађењу слика, али и ограничења која носи овакав начин представљања реалности. Ристовићу свакако припада заслуга што је створио дело које се, изнад свега, чита са необичним интересовањем.

Миодраг Рацковић

Први песнички кораци

Зоран Милић: „САЗВЕЖБЕ НА РУБУ НЕБА“, „Градина“, Ниш, 1970.

ЗБОРНИК песничке руковети младих нишких песника „Сазвежђе на рубу неба", који је (после сличног који је за старију тенерацију саставио Сава Пенчић) саставио Зоран Милић, аутор књиге песама „земља“, представља занимљив покушај да се плејада почетника обзнани у заједничкој књизи. И сама замисао да се млади на овај начин духовно стимулишу достојна је пажње, а реализација овог подухвата сигнал и узор другим срединама У погледу добре воље да се младост прихвати и подстакне на стваралачку активност.

У широкој лепези разноликих доживљаја, слика и песничких облика, поезија ових девојака и младића, углавном студената и ученика, даје могућност за изналажење разних додира и утицаја и уочазвање извесних неспретности и непреврелости, али и маштовитости, аутохтоности и луцидности. У том смислу, из ове бројне групе (њих је двадесетдвоје) могу се излвојити неколико који наговештавају будуће наде, јер поседују изразитије лирске квалитете. То су: Владимир Првуловић, чије визије имају дозу трагике; Слободан Стојадиновић, који плени експресивношћу са акцентима бунтовне ноте; Сарајевка Пешић, коју муче тајпа живљења и протицања; Звонимир С. Костић, песник модерне метафоре и сублимне слике, и Радослав Стојановић, који поетским објектима асоцира на Попу, али налази своје симболе. Има у поезији ових песника израза страве и мучнине, визија сенки п канџи смрти, опорих истина о савременом свету, откривање његових бруталних манифестација збиље, али и местимичне ноншаланције или ироничне игре. И остали песници у овој смотри имају, ако не целе песме, стихове који зазвуче свеже, оригинално, младалачки трепераво и заносно. И у њиховим стиховима младост је донела нове преокупације; али се није у довољној мери, као код поменутих песника, успела да оствари у трагању за аутентичним гласом.

Иначе, овај зборник, у свој својој шароликости, може да буде од значаја не само за културно-уметнички тренутак Нитла, већ, у извесном смислу, и за његову културну историју, као један од пионирских подухвата за подгревање духовне климе. Он је, између осталог, и знак да се у Нишу осећа врење и буђење из уметничке летаргије и анемије и знак оживљавања нових иницијатива у том правцу. Започињући своју издавачку делатност, „Градина“ је почела да формира едицију за коју се наговештавају шири планови. Зорану Милићу припада похвала што је уложио знатан напор у састављању овог зборника и опремио га оним што је било потребно за представљање младих песника. А они, будући да ни један од њих још нема посебну књигу, ову обзнану треба да схвате као обавезу да непрекидно раде на свом усавршавању, неговању песничког израза, продубљивању сазнања све. та и његовом пројектовању у уметничку слику, Направили су први корак и треба их охрабрити, а будућност ће показати ко ће у стваралачким искушењима истрајати и постати прави, врсни песник.

Драгутин Огњановић

Бошко Богетић

Доносе ми писмо о смрти

М ја га тумачим;: шапе једног господина

Којег ћу назвати псом

Увелико одмотавају њено предиво. Мрзим

О њој да товорим, ћ

Седећи у наслоњачи. Скадар је постојао

И пре договора да ме узидају у љуску од јајета.

Ова господа говоре са вилама

Како град да им ко дете подојим. Траве размену:

Учврстиће, знала сам, своје намере =

Камењем моје племенитости.

Зло ће се свришти по њих, не по мене.

Згуснуће им сг жеље у утврду,

Ал неће и тела као моје.

Све се распало после мога доласка У зид. Залуд су хтели ући где спавам. Сунце, грешна птица, стално у длан ми

. Е гледа И са Гојковом лобањом иде у лов.

Ја остајем млада.

Гојкова лобања више не одапиње стреле.

Она се међу биљке сместила,

Ал не може заборавити љубу своју. Па грли камен

У који ме узидаше,

Поред реке,

Поред винограда. Љуби лишај,

Суву моју одећу.

Облак ми и соко

Под сунце подметнули крило,

Да чело не изгори и млеко не пресахне. Породиље у наручју носе заспалу децу На два топла извора под Скадром.

Моја је дојка зарасла у месо јабуке. Кажем им да ставе уста

На сваку травку и кору.

Бездушни неимари

људску храну ту су узидали. Мрзим О њој да говорим, седећи у наслоњачи.

БОГ МЕБУ ЧОКОТИМА

Погађам ли> Господари међу редцима

. . држе главу. Град подижу на мојим бедрима,

Односе торко' млеко за прозоре.

А је л то лаког

Дворац ми остаје на боку

И крило богиње међу браћом нема места. Градг око прста ког се не сећају,

Хоће да им куле >

Имају снагу моје младе дојке.

Заложите јечмена. зрна

И читајте све што сазри. 5 Бог. седи међу чокотима. · Војници с њим деле хлеб.

Раскол је пировао подстичући старе свађе.

У свежој сенци требало је да почине

И одмори се од ласкања, моја колена да дотакне

И љубомору пробуди њихову. Постоји ли

Нешто у корењу под земљом

Што људском разуму дугује у непосредној близини>

Слађе прија вино које из чокота исцедио је 60%, Весело та затим дао војницима Казавши: Нашло си наследнике, Своје право стабло и свој лист. Тобом да се узгорде, Ал и тобом да ми срце буде спутано.

СТРЕЛАЦ

Вратићемо се усред вечере тајне,

У свом табору

Грмљавино ништа даља од ласкања. Пођимо напред где расту торњеви

И пуцкетају велике ломаче

Под јастуцима дворских тоспи.

Ал не! посета је тврда као челик. Нико не слути да бројимо на прсте, Обрачунавши се у врху

Са ликом тињеника. Нико не чује Како језиком растерујемо стоку.

Неколико дана над земљом

Виси копрена најбољег пријатеља. Ми је плаћамо јунаштвом:

Он погнут над столом,

С чинијом наше крви рођене.

И нема вере јер је пије

Не спајајући нас са небесима.

Подигните камен с троба! с њим Одраз потамнеле вере налик стрелцу. У њему се родио и век провео

А да га тешка стрела не погоди.

Пун страха само његов оклоп пропишти Између младг жене и мртвог мужа.

Јахао је потом преко планина Прикривајући лице коњу. Леш му је Камен тврд и бљутав; рсспукао грехом Успорује границе пута.

Крваво јутро је оквасило сапи

Или обасјало журбу. Кад би се узбуркала Утроба постављена за 2озбу!

О коња који траби моћно | И утољава ужасну жеђ остварујући ред, О клесара који носи терст свога длета

И пушта орлове

Да му се гнезде у засеченом месу.

Стрелац гоњен шугом залуталих

Јутрос поново стоји са нама.

Слуша песму и кикот. Напићемо га меда Са крста,

Да та не би оставио дух људски! |

(Из „Гојковице'"')