Književne novine

Богомил Бузел

МОЈОЈ КЋЕРКИ |

Отворише се меса ка небесима.

као што се преврће гроб са пресном земљом

Подивљала чула занемеше од чуда

пред знацима просуте утробе

од сазвежђа, маглина и ништавне слузи.

4 Какав разум и какво чуло пред овим крвавим пупољком света који се ствара од великог ништа пред тим подземним неповратним паклом који натраг бљује прогутане мртве.

Ни живот ни смрт већ само почетак кћерко моје кћерке, мајко моје мајке Рибо, гуштеру, амебо, жива водо

Сада би и таква ћеш до краја бити.

и тисада нећеш бити оно што си сада.

Из једног ћеш се пробијати у други свет све док као пиле не пробијеш. кљуном љуску 'небеског свода да би ступила тола. у тамни простор неживљеног живота који ће бити, кћерко моја, тако о непоновљиво 180].

Никада, ипак, неће те истргнути

из овог сна сасвим. Вући ће те он

увек надоле ка дну, под земљу

да би као семе прхнула у други нечији живот

и летела опет са ветром у његовој кожи.

П

Какви ветрови лутају твојим телом тропима твог пупка, половима

твог снежног мозга

готовог да се истопи од додира руке.

Каква семена у тебе падају и клијају

пуштајући чудовишно корење сазнања

какве висоравни за страст белог коња

и какви врхови у магли за безглавог коњаника.

Када будеш срела тог убицу — чије је

' име живот не одгурни срце од себе као да је туђе клица је пала и одсад ће већ сама да рађа вусти да о теби говори она сама

Почни што раније ту љуту битку коју ћеш. добити губећи је. Али не точи зубе, не оштри кљун не отварај каму. Пусти на дивну гозбу од лешина вукове и орле нека једу

Растргнуће те без милости и зар ћеш опет

бита жива»

Седи за трпезу мудро и преломи погачу

Пићеш за мене непозната вина. са познатим главобољама. Нико још није направио

вино без пелина

ц без киселине. Прогутај што пре горки

залотај Опрости, али. памти, Можда ће та затребати. Ја сам лоше памтио, а тешко опроштај давао Ова је време заборава, а памћење. је сито и решето.

ТУГОВАНКА ЖЕНА

Почујте нашу тугованку, о мужеви ви који пуштате ваш корен.

све дубље у нас

и ту остајете жилави и сочни достижући до језтра бола

као кад се земља стреса

као кад змија улази да угризе претварајући наше срце

у згуру изгорелог угља = останите укорењени у нашем месу као што је дрвеће у земљи

све дубље продирући

никад укротиво корење непресушни, само одмарајући се измећу једне и друге сезоне

(зими = окаштали, лети — олистали) малаксавајући и опет растући пуни крви али увек постојећи У свом знаку као што се пепотрешиви стрелац од дуга кониснтрације

пре нето што одапне стрелу трегвара У циљ који зара.

О топови ваши до грла напуњени. неиспаљени, а затим — уморно усијано гвожђе које са разлива по нашим телима иврчећи као у калупу све дох се не стврдне опет према облику крутом и кртом као судбина. Путујете тако тодинама у нама ослоњени тордо на свој корен све док се не испостимо све док се не пресуше ваши коренови У нама. Мусеви, ми умиремо заједно са својим назоре!

(0 боже, какво стрмоглаво падање с врха на зоре!

С макелонског: В. Урошевић

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 4

(уолимација доживљаја љусави

Бошко Петровић; „ДОЛАЗАК НА КРАЈ ЛЕТА“, „Нолит“, Београд, 1970.

ДА ЈЕ ДАНАС немогућно написати добар љубавни роман чији се садржаји и значења не би ослањали и на друштвену, и на психолошку, и на филозофску подлогу показује м најновија књига Бошка Петровића. У њој је љубав као централна тема и главна преокупација дата пре света кроз крајње субјективистички обојено интроспекцијско трагање протагонисте романа, кроз сублимацију емоције. Љубав је овде, међутим, мако ће ова тврдња можда на први поглед изгледати контроверзна после претходне, такође и рационално одређивана и анализирана, посматрана у зависности од реалистичних и објективних, врло прецизно одређених околности. Ова двострукост у опредељењу, истовремена присутност субјективистичког осећања живота, у објективистички и реалистично заснованим оквирима, емоционално-рационалан доживљај света, захтевала је од Бошка Петровића да У свом првом роману остварује изузетну сложеност структуре, а посебно строту им јасну логичку и психолошку мотивацију сваког појединачног елемента.

И самим композиционим планом Бошко Петровић — који је, иначе, више склон поверењу у проверене концепте романа него претераном експериментисању — У великој мери искључује потребу за епским моментима, потребу за нарацијом У уобичајеном смислу. Јунак романа — чије име сазнајемо тек при крају прозе, кад причање пређе у нешто смиренији ток и добије реалистичнија обличја — сећа се, у одломцима, појединих фаза своје љубави, оживљавајући детаље и њихов смисао логиком прустовске асоцијативности. Оно што је такође врло значајно за профил овог романа, протатонист, који је и субјект нарације, на самом почетку ретро спективног излагања полази истовремено од почетка и од исхода главне фабуларпе нити, дијалектички их сједињујући, искључује дакле значај фабуле, посебно садржинску неизвесност у смислу могућности крајњег разрешења. Целокупно дотађање пребацује се овде у област сећања им накнадног доживљавања, где више није превасходно битна логичка закономерност, условљеност епизода м хронологија дотађања, нити коначни исход, већ трагање за суштином одређених живот. них стања. Јз

Ј „Доласка на крај лета" је у из весној блатој форми отубен од живота нам, тачније, он је нека врста пасивног медитирајућег посматрача, а живот је, како се њему самом чини, тих првих по. слератних година за које је роман везан, сличан великој манифестацији. Овај човек се сећа љубавних епизода са женом која је раније врло много утицала на у меравање његовог односа према свету. Присећања. почињу од оног тренутка када је сазнао за њену смрт. Љубав и та жена непрестано постоје, живе у њему, и он их осећа као регулатор унутрашње равнотеже, као стање духа, као мерило осмишљености живљења. Вољена се же на, и док је била жива, доживљавала као неко флумдно, нематеријално стање. Има и нечега од романтичарске чежње за а1псолутним и бесконачним у тој жељи да се љубав доживи као потпуна хармонија, као склад утисака, као сублимирано осећање покрета, боје и звука. Техником и средствима модермне интелектуалне поезије Бошко Петровић настоји да проникне џ сложена психичка стања, У најосетљивије душевне вибрације модерног човека, да искуство сажме у тренутак, а доживљаје у формулацију.

Негде при крају романа, кад се у пре напрегнутој суперсензибилној свести ње товог протагонисте дешава лом, кад по чиње тотово апокалиптично стање тотал вог кошмара, уништавање ствари, њихова дематеријализација — а човек је, и по овом роману, окружен стварима, њима се оријентише и одређује, њима мисли, ма граници да постане њихов објект — мналази се занимљив исказ. Њетов би се сми

КРИТИКА

ВОЈИСЛАВ ЛУБАРДА

ЂОШКО ПЕТРОВИЋ

сао једним делом могао проверити У пиштчевом односу према књижевној ме терији. „ја нисам склон визуелном И сценском, размишља јунак романа о свом поимању стварности пи свом начину миш" љења, не волим преношење свота страшног животног морања у тражене облике и симболе. За мој укус, ако је већ о обли: цима реч, довољно их је — њих, ствари и њихових закона — које нуди овај присутви свет и који због тога имају предност да су изван мене, доступни и изменљиви". Овом експлицитно изреченом ставу писац је у једном слоју романа стварно доследан; душевна се стања у овој прози не фиксирају само вербалним одређењима и алузијама, већ се у знатној мери нијансирају и сугестивним атмосферама у ко. јима увек постоје макар силуете реалности. Исто тако, Бошко Петровић индивидуалну судбину и појединачну драму не извлачи из временског и просторног контекста, како то често чине писци лирских љубавних романа. Садржина његовог романа се углавном мотивише нескладом 13змеђу тежњи за интелектуалном слободом и слободом емоција, са глобалном програмираношћу живота. Разлози трагичном осећању живота главне личности „Доласка на крај лета" нису само у њеној ин: тровертној природи, у чињеници да она живи неки чудан живот „грађен од сна и магле"; тако, поједностављено конципирана личност не би била погодна за ком плексно романсијерско остварење. Судбина јунака ове књиге усмерена је неусатлаашеношћу индивидуалних особина са друштвеним профилом времена. Он је, у тренутку кад доноси пресудну одлуку 0 одласку из града у бачванско село, притешњен лицемерним политикантским махинацијама одређене врсте људи. Тај мо менат — мако није сасвим довољан да мотивише судбински преокрет и да буде део трагичне кривице, како је то писац по свој прилици желео — повод је за проштривање интересовања и на неке у нашој литератури недовољно истицане видове друштвеног живота. Са изграђеном способношћу фиксирања детаља и уочавања одређених психолошких типова Бошко Петровић је оботатио средишњи ток романа, драму модерног човека уопште, наколиким врло рељефним личностима и реалистички уверљивим ситуацијама.

Као и неки други, старији и савремени, добри српски писци из Војводине, Бошко Петровић, и онда кад се бави дра-

мом људске егзистенције као универзал- ·

ним проблемом, кад креира егзистенцијална стања, не одваја своје личности од специфичног војвођанског поднебља. Увек је у његовој прози присутна — било као на изглед узгредно запажен пејзаж, који својим пространствима као да апсорбује човека, било као носталгично и меланхолично сећање на прошлост и као осећање условљености прошлошћу — она стара, добра и проклета Војводина. Некад је она тврда и опора у својој свакидашњости и реалистичности, али чешће лековита, са ттироком душом коју су створили легенде и фолклор, њена историја и њени песници. У роману „Долазак на крај лета" у својим правим димензијама им са својим типичним менталитетом, она се показала тек у другом делу књите, показала се као мотивисана немпновност, као феномен без кога се индивидуалне судбине овог поднебља не би могле потпуно исказати.

У том друтом делу књиге другачији су им литерарни поступак у целини, м, посебно, тон приповедања. Више је реалистичних детаља, чешћа су поглавља наративне природе. Језик је и у њима до максимума избрушен, им, што је битно напоменути, нешто другачији него у првом ле. лу романа, гле преовлађује настојање да се пробраном лексиком и изабраним аналогијама фиксирају пи искажу кондензовани доживљаји и суштине, ухваћени У свом тоталитету, Ако нам се у том, првом делу местимично учинило да нам интересовање при читању слаби, да губимо реченични ток и смисао асоцијација на које смо упућени, поготову код оних поглавља која путпуни смисао и функимоналност добијају тек макнадно, ретроактивним осветљавањем, онда је то и стога што у последње време у новим књигама прозе не наплазимо често на таква тана. ва ламрска. ткива, нити на такав ритам реченице. Новинска фраза је у савременом“ роману доста честа, чак и кад није део свесно усвојене наративне оријентације. Књига Бошка Петровића, међутим, окрепљење је и освежење у сваком, па и у је зичком погледу.

Чедомир Мирковић

(мед

прозни захват

Војислав Лубарда: „ГОРДО ПОСРТАЊЕ“,

„Отокар Кершовани“, Ријека, 1970.

КЊИЖЕВНО ДЕЛО, за савременог критичара, све више постаје творевина израсла из властитих законитости, па је стота анализира и тумачи као аутохтопу организацију остварену у језичкоме медију. Закони изградње стиховне или прозне структуре постају готово једини његов предмет. Јер, књижевна наука — која по. казује све јаснију амбицију да постане етзактном — прецизно одређује основне модусе егзистирања књижевне творевине и тиме критичару пружа могућност да дело интерпретира изнутра, такозваном методом иманентне анализе. Тиме се критичар, наравно, све више затвара у дело, бави се његовим унутарњим устројством, а испушта из вида увек отворени однос између дела и времена. Времена као „простора" у коме је аутор дела извршио избор проблематике, односно одређених. аспеката проблематике који су у његовоме делу постали релевантним, као и начина њиховога књижевног обликовања.

И управо тај однос између дела и времена чини ми се битним за роман „Гордо посртање" Војислава Лубарде. И то битним не за неко спољње тумачење овота дела — што је, у нашим књижевним приликама, још, на жалост, чест случај — него за објашњење његовога унутађрњег, књижевног устројства. Наиме, књижевно дело се не може тумачити као вештаствена структура у којој су сва значења материјализована; многа његова зна» чења су дата у особеном односу који се спрам дела и времена успоставља. Тиме као да се излази из оквира дела, из ње гтовота материјализованог корпуса, Сам ауторов избор проблематике никада није непосредно материјализован у делу, п тиме као да не улази у његову структуру. А, у ствари, он дело као целину одређује, даје му посебно значење. То нарочито постаје значајно кад се аутор опредељује за савременија и савремена збивања, којима још није дато место у просторима историје, чиме би се укинуо непосредан однос према њима.

Овде се, стога, може повући, у књижевној проблематици, значајна демаркациона, линија; с једне стране су збивања. Која су своја битна значења већ добила У историјској перспективи, а с друге она која још чувају своја непосредна значеља у контексту савремености. Избор на једној или другој страни — у књижев ном обликовању — на суштаствен начин се разликује, При тумачењу дела тај моменат се не сме губити из вида. ВојисЛав Лубарда се определио за овај други избор: он издваја један вид збивања у контексту још: актуслне савремености и настоји да га књижевно уобличи. Изме Бу аутора и проблематике овде не постоји историјска перспектива; пзмеђу књижевног обликовања п још актуелних збии не постоје никаква. посредна зна5 ња. Стога се у тумачењу оваквог дела јесто мешају сфера књижевна са сфером животном. О аутору се тада почиње да товори као о човеку који „нетачно" интерпретира. Аутор тако постаје грађанин са којим се његови савременици же Ле да разрачунају.

То што се недавно збило са Војиславом Лубардом и његовим романом „Гордо посртање", који су савременици желеАми м желе да анатемишу, пије у књижевмој историји ни новина ни незаконита појава. То је напросто још један неспоразум Који настаје у граничној ситуацији кад читаоци и тумачи књижевног дела из. губе оријентацију п помешају сфере, кад забораве да је пред њима, у првоме реАу, књижевна творевина, која поседује властите законитости и особен однос према обликованој проблематици. Али, с друте стране, не треба при томе занемарити и НИЦИ да је роман „Гордо посрта-

настао управо у једној граничној

Тата Наставак на 5, страни