Književne novine

Драгомир Брајковић. |

Слобо 0

посшању _

На седмом небу дома Очева

(Мале птице, у чуду стале) Дирљиво, из бајки, у свет тајанства, Међ ствари одбачене, што тако мале, Суштину целог живота крију Сунцима, угаслим, сред очију.

На седмом небу Очева дома Два чудна света у постању: Смрт у стварима сазрела ноћу; И живот у нама, стасао дању.

На седмом небу дома Очева (Блеском муње, снагом грома) Саме и пусте, сред вечног. мрења, Ствари у трену братимљења,

речи — градови пусти сред уста Већ лећу к Богу кроз неба пуста.

На седмом небу Очева дома. (Прастаром мраку нови гости) Аижу се сунца угашена Ствари што из немилости

Сред места где је вечна тама Покрећу космос, нов, у нама.

На седмом небу дома Очева (Као да кажу: Нема мрења!) . Листсви књига, секире, грабље, Из таме прастаре лећу Богу У свет вечитих Оздарављења,

На седмом небу Очева дома (Као тек да ће да настану) Деветом небу сасвим близу Животу вечном, вечном дану, Демонском снагом сунце горуће Дижући у небо и кров куће;

Диже пут Бога, к светлу, Дану Мали свет ствари на тавану.

СВИ ДРУГИ ПОСЛЕ. МЕНЕ

Погледај пелуд жарки |

И кад се стеже врућу усну

Упамти тај додир руке моје мнеразговетни Као градове у пролазу | ми С- косим погледом: из брзог воза

Узми руке моје и стави их тамо где боли Загрли њима друге хладно туђински

Потопи их у зене

Уз тебе није нико тако врашки пристајао Али у тебе ће се склонити сви друти осим | мене

И после изузетног смисла за авантуре

Јер ти си само далеко острво

питоми део овако дивљег мене

Нису на тебе мислили себе заборављајуће

Грлећи дивље осветнички са аудом жељом да опстану

Погледај после свега пелуд жарки

И усну скорелу на којој гусне немир

година

Стегне је и увене

Из тебе сви су у пуста небеса бежали

Далеки и пусти сви други осим мене

А ја сам једини осмех детета

И коси поглед из брзог воза

И врућа усна што се стеже

Само су моје руке остајале на теби Онако дивљачки свеже и лелујаве

И само из тебе тужне гледале су Поразно празне моје зене

Како те освајају и на мојој се усни таложе Питоми и далеки сви други после мене

Само је у теби остајало моје туге Оно што стекох и чувах толико година И драг осмех незнанца у помућеном свету Тајне што тумачи сељене | Постаје прах и рука и усна и додир неразговетни Док беспредметно си љубила све друге после мене

ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“ |

Десно УВО

ЧУНА МИ ЈЕ КУЋА мириса, мириса из предграђа, мириса недељних ручкова, мириса породичних ручкова које сам свуда, уз шут, осећала док сам се враћала из цркве, а и после кад се више нисам враћала,

Избацили су ме из цркве. Не из цркве. Да, из цркве. Зато не знам ни данас да певам. Зато ми је слух закржљао. Певала сам у ирквеном хору као сва деца из предграђа, у капели / предграђу. Нису ме избацили због певања. Певала сам ја као и остала деца, певала сам од трећег разреда основне школе, кад су сва деца из предграђа давала прву причест.

Било је лепо на првој причести.

Мама ми је купила белу хаљину. Моја мама. Донели су «олмајс и грејали на шпиритусу. Баба ми је у недељу ујутру ондулирала дуге локне. Рано, У

До тог суботњег поподнева виђала сам само онај црни орман. Била су три црна ормана у нашој капели, виђала сам бабе, лепе младе жене и бркате мушкарце како улазе у те ормане са стране а поп у средини. Орман је био трокридан. Поп у средини а са две стране по један верник исповела попу своје грехе.

Два греха у два ува.

Увек су говорили тихо, да ништа нисам чула. Нисам мосла да чујем мада сам на свакој миси клечала на каменом поду капеле баш пред исповедаоницама. Тако су звали те црне ормане. Исповедаонице. Због њих сам долазила на поподневне мисе, које нису ни биле мисе, већ је црква била отворена да би се грешници исповедали, а један је у то време вежбао на оргуљама и зато је личило на мисе. После, кал би се сви исповедили, сви који су се ослободили својих грехова, седели би у клупама м певали највише, 4" на но што би поп говорио. ј

МАУСТРАЦИЈА ЖХАЛИЛА ТИКВЕШЕ

Пре прве причести, у , први пут сам и ја ушла у мрак. Имала сам пуно грехова. Бојала сам се.

Крала сам са братом орахе са тавана наше кућевладснице и продавала их у школи. Седамнаест ораха за један динар. Продавали смо и на вересију.

Крали смо паре из маминих џепова, куповали бомбе и пуцали иза леђа сваком оном ко је ишао полако да бисмо та натерали да потрчи.

УМ школи сам вирила кроз рупу у клозету. Рупа је била мала, ништа нисам видела, али сам вирила и знала да је то грех.

Лагала сам да имам матроску хаљину.

Лагала сам да сам болесна.

_ Жватала сам са братом врапце и грлице и пекла у шпорету. по

__ Паре које је баба давала да дам као прилог за цркву, нисам давала, већ сам куповала аилихип. Знала сам да је и то грех.

Амерички орах што је бака хтела да засади иза штале у башти, ја сам појела на трамвајским шинама; разбила каменом и појела. Није био укусан, али сам га појела а љуске закопала под шлипером. Знала сам да је и то грех.

И кад год су ми давали да мутим жуманце са шећером, аизала сам варјачу док ме нису гледали, знала сам да је и то грех, а у суботу, клечећи у цркви, мислила сам о све му томе.

Бојала сам се да уђем. Нисам знала. како изгледа унутра. у

Онда су се сва деца изређала и морала сам.

Било је мрачно. Отац Антун ми је рекао да клекнем.

Био је невидљив. Заборавила сам да кажем „Фајен Исус", .

како нас је учио на часовима веронауке. Али, знала сам да је он, отац Антун, Клекла сам према оном избушеном делу ормана, чула сам, изнутра:

— Бог све види и све зна .

ћутала сам. |

— Не бој се, сине, Бог ће ти опростити,

— Просула сам намерно, на свој школски задатак, мастило. — Бог ће ти опростити, сине. Имаш ли, сине, још грехег Треба да се покајеш и да молиш Бога, сине, да ти опрости,

о си просула намерно, сине, мастило

— Не знам оче.

Решила сам, нека ме Бог казни, нећу да му кажем да крадем ни да лижем варјачу, и почела сам да плачем. , — Немој плакати, сине, Бог ће ти опростити грехе. Иди клекни, сине, пред олтар и моли три „Оченаша" и три „Свете Марије", сине, за своје грехе.

Плакала сам и даље.

— Не плачи, сине, твој грех је мали, и Бог ће ти опростити. Бог све прашта, ако се, сине, покајеш.

— Оче Антуне, оче Антуне . . . — плакала сам. Чула сам га. Био је мрак и нисам смела да се покренем.

— Иди клекни, сине, пред олтар и моли се Богу. Не плата.

— Оче Антуне, зову ме кспилче, .:

— То је њихов грех, сине, и Бог ће их казнити, Сад иди и моли се Богу; У 4

. „Имаш ли сине грехе»

|

плазе на мене и зову ме копилче. ови и је њихов грех и Бог ће из казнити. У Вероники да се дружи са

— Алт, оче, — Сине, не пла: — Оче, мајка је

Богом, нисам оплакивала своје грехе. себе и Веровику, што је она ишла једном, Оплакивала сам ом по повратку из школе, мада смо станоЕ пи. Малопомало престала сам да плачем у

905 У истој У зговорим „Оче ваш". Почела сам лепо: ела . " (Оче наш, који јеси на небеси ... Он а сам чула како настављам: „.-. копилче, копилче на се свети име твоје, да буде воља твоја... како..

» ОТИЛ . на небу тако и на Земљи. к' Павла уплакана. У башти капеле отац Антув

ј коси. ме је помиловао по и | — Ти си, сине, добра девојчица. те Опет сам плакала, јер сам знала да нисам добра, и за клињала сам се да више никад нећу да крадем, а

ем. 5 КЕ кад сам устала, нисам смела ни да једем, ни да Јутру, кли су ме у белу хаљину с великом машном

пен 58 са четири поруба. Бака ми је наколмовала косу. Сви смо били најлепше обучени.

И мама је дошла с нама Мара Ву и држао МИ Капела је била пуна звука било зло. Било је топло ...

5 мириса Мо јчице имале беле хаљине, колмоване косе и шлајере. Не знам да ли је све било њихово. А тилајер на мојој глави знала сам чији је.

г све види и све зна. |

Поп Антун је почео страшно да се размахује. Мирисом : · Одједном, била сам у башти.

__ Пазите, немојте јој сипати толико воде на лице, по. кварићете јој фризуру. Ево, отворила је очи. Све је у реду. Ајде, Вилма, шта јег Сад ће баба да ти лупи шамарчину! Ајде, улази у пркву! |

хлшла сам и клекла. Затим су деца устајала, прилазила олтару, поново клечала и зевала. Отац Антун им је у разјал. љена уста стављао округле обланде.

„Ако ми се обланда прилепи за непце, умрећу. Бог ће знати да сам била неваљала и у његовој светој кући"и.. зинула сам. Отац Антун је принео руке и осетила сам топли. ну његових прстију на уснама. Затворила сам уста. Није се прилепила. . , и

„Бог не зна. Па, ја нисам слагала у божјој кући. Само оцу Антуну нисам рекла своје грехе. ;

Онда смо сва деца, и мушка и женска, у дугом реду удвоје ишли око цркве и певали. А у подруму капеде, не 7 подруму већ у башти, били су постављени дуги столови. Деци се сваке године после прве причести давао доручак. Деца би донела паре што их је парохија тражила, и она је спремила доручак. Диван. Бела кафа и хлеб, онај бели. млечни хлеб с путером, и ситни колачићи.

Дуги бели столови, а поред сваке шоље по један цвет.

Код фотографа сам се сликала. С бабом, јер мајка није имала пара. То је баба плаћала. И онда ми је опалила шамар. Фотограф је рекао да сам мрднула. Нисам смела да плачем. Фотограф нас је поново наместио. Прекрстила сам руке као за молитву, наслонила главу на бабино раме. Све је било у реду. Чекала сам да каже: „Птичица. .

— Ако мрднеш опет... Хајде... Смеши се! — опет је одјекнуо шамар. |

— Готово, — рекао је фотограф, — желите аи још коју позу2

Свукли су ми белу хаљину. Баба је отишла. Пољубила ме и однела шлајер.

Попела сам се на црни дуд и увртала локне. .

Нису тада, касније су ме избацили из цркве. Касније, = не зато што сам била грешна. ;

Фотографије нису добро испале. Поново ми је баба колмовала косу. Обукли су ми белу хаљину са машном на врату и са четири поруба. Било ми је криво што мама ни овога пута није ишла с нама. Прижељкивала сам да се сликам с њом. Шамаре нисам добила и зато су слике добро испале. Али шлајер тада нисам имала, јер шлајер није био мој 8 баба га тада није донела. | 5

Није мене поп Антун избацио из црквеног хора зато што нисам депо певала. Али зато данас не певам лепо. На недел> ној миси певали смо на балкону, ми деца. На свечаној миси у пола десет, кад је највише света. Баба није била у цркви кад је мене избацио, не поп Антун, већ онај који је свирао на оргуљама. Баба је ишла на јутарњу мису кад се враћала са пијаце. Говорила је:

— Ако има Бога, ја сам своје одужила, ако нема, ништа. нисам изгубила. Уз пут је, могу да предахнем док одслушам мало мисе. Тако.

Мрдала сам левим уветом. Увек сам мрдала ушима док сам певала, само нико до тада није обратио пажњу на то. А у недељу на свечаној миси, Матија је гурнуо Карла Секуловића, и Секуловић је гурнуо Сатмарија. Сви су почели да се смеју. Прво тихо, не тихо, него су кроз смех још певали, не, него су се и смејали и певали, После су се само смејалу а ја сам певала;

Поп Антун је

„Нараштај један одлази и други долази, а Земља стоји у вијек.“

Одоздо главе почеше да се окрећу према балкону. Деца су се смејала у хору. Ја сам мрдала ушима и певала:

„Одакле теку реке, | онамо се враћају да опет теку."

Онај је престао да свира. Деца су се смејала. Поп Антун је престао да пева, јер је и он певао. Није он певао с нама. Он је певао и док смо ми ћутали. Он је увек сам певао. Држао је у рукама пехар кад се окренуо. Зато су се клечећи верници окренули и дигли главе. Поп Антун ме је гледао право у очи. И верници су ме гледали. Деца су престала да се смеју, али ја .. . нисам престала да певам. Свако „а“ сам посебно, дуго, на више тонова развлачила:

„Ево, ја постах велики и претекох мудрошћу све који бише пре мене."

Онај који је свирао, чије име ни онда нисам знала, устао је. Ухватио ме је за десно уво, зато јер је то уво било до оргуља. Десно. Е

На завојитим степеницама. чула сам како отац Антун пева сам.

Деца су рекла учитељици да сам мрдала ушима у цркви. За време великог одмора дошао је поп Антун. Сатмари није хтео да се играмо шуге. Поп Антун је, идући кроз школу,

екао: ц — Сине, ти си добра девојчица. ; Код куће, пред огледалом, певала сам у самоћи:

„Аијепа ти си драга моја, Аијепа ти си.

Зуби су ти као стадо оваца. Врат ти је као кула Давидова.“

Онда сам престала, јер је. Давид био пегава тужибаба. Гледала сам своје зубе на раздељак са рецкавим ивицама, мрдала ушима и косом, видела како поп Антун гледа зачу“ Бен и благ као Исус на сликама у капеди,

„Сине ти си добра девојчица"

А онда сам заплакала.

КВЛНЕВНЕНОВИНЕ 6