Književne novine

а понптлаи неатаатааашиае и -талтаае тик таи лата ин

дар ти апатита палата таи алт па ата алата тање

и липе ишијаса етапа ита аљли ааатаиљаа депо птњаааиада=к а а па аљењаљииин ил дисајне јан њи аса таи ситан:

ОЖИВЉЕНА ПРОШЛОСТ

Приповијетке 2

Светозара Ћоровића _ “

у „Босанској вили“

СА СВОЈИХ тридесет приповиједака 06јављених у „Босанској вили" Светозар ћоро вић представља најплоднијег њеног саралника приповједача, и ако се има у виду дужина временског периода у којем је он у њој сарађивао (од 1893, када се, као седамнаестогодишњак, у њој први пут ја вио приповијетком „Пријатељи“, до 191. и 1912, током којих је објављивао збирку „Комшије", једно од његових најзрелијих остварења), може се рећи да се ни у јед-

_ ноМ другом часопису његова списатељска

еволуција не огледа тако добро као у „Босанској вили".

У првим годинама своје сарадње у њој (1893—1896), када је објавио низ кратких приповиједака, „цртица", како их је сам називао (,„Пријатељи", „За инат", „У добри, час", „Поремећен план", „Једна ријеч", „Измирили се"), па и у каснијим њеним годиштима (1898—1900, 1907, 19091910), Боровић испољава за њега карактеристично дугогодишње тражење властитог књижевног садржаја и израза, почетнички немар и несналажење у покушајима од сликавања разноликих видова живота који су се нудили његовом погледу. Он не успијева да нађе „своју праву средин,у, јер још пипа, тумара, ради с неруке", како је писао његов пријатељ Јован Дучић, и мада, неколико година касније, за собом има већ неколико књига, „чини још увијек утисак човјека који се на књи жевном пољу огледа, који још увијек свој пут тражи", како ће, поводом његове збирке „Моји познаници" (1909), примијетити један други критичар, Марко Цар“. Распињући се, тих првих година свог књижевнога стваралаштва, између различитих средина које су му запињале за око (сеоске, паланачке и град ске), а с друге стране, пишући много и написано одмах објављујући, Боровић није успијевао да у сликама које је правио да дубљу и индивидуалнију карактеризацију животних појава и ликова, да их утемељи у животу који се пред њим о» вијао и да им, на тај начин, поред општег, људског, одреди и локални смисао и боју. Занимљивост фабуле и мотива“, које је знао да пробере и вјешто исприча, нису, међутим, у литерарном смислу, могли надокнадити одсуство богатије дескрипције и психолошко-социјалне анализе, аџтентичне, умјетнички упечатљиво презентиране позадине на којој се фабула одвија, и да

неутралише утисак мртвог, нијемог огле-·

дала, „које рефлектује, али не каже, не товори 5, који су оне неријетко остављале („Мала шала", „За један часак радости", на примјер). А и онда када му је природа изабране епизоде из живота пружала могућност да је представи спектрално, са мноштвом њених одсјаја и прожи мања, губио се у псеудо-хуманистичкој болећивости и сентименталности („У очи Бајрама/', „Вилењак"), или се ограничавао на јетку сатиричност — дволичности људске природе („Ибрахимови рођаци"), или пак све сводио на шалу („Мала шала"). Све до појаве његових првих приповиједака из „Комшија", дакле, он је у „Босанској вили" објављивао, углавном, своје прозне мрвице, цртице, које су, додуше, носиле печат једног несвакидашњег приповиједачког дара, што се нарочито огледао у лакоћи откривања предмета приче и у вјештини излагања, односно компоновања, али исто тако откривале и његове бројне, често почетничке слабости.

Боровићеве _ „Комшије" представљају изузетак у цјелокупној прози „Босанске виле". Сарадња прозних писаца у њој о

бухватала је, углавном, по неколико при-

повиједака, а уколико је пак њихов број и прелазио тај оквир — као, на примјер, у случају Данице Бандић (1 приповиједака), Сретена Данчића (18), Милана М. Делића (14), Борђа Јовановића (8), Васе Кондића (8), Васе Крстића Љубисава (8), Михајла Милановића (7), Јована Пешике (7), Милутина Ускоковића (8) или Јанка Веселиновића (13) — оне су опет, с изузетком неколико приповиједака Стевана Сремца, под заједничким насловом _ „Из књига староставних , које чине једну тематеку цјелину, остајале дјела без дубље меЊусобне везе, која би их обједињавала У једну ширу, обухватнију и комплекснију књижевну пјелину. —

Прво, и једино, дјело с реализираним таквим претензијама у „Босанској вили" представља Ћоровићева збирка „Комшије". Њена садржајна кохерентност и заокруженост проистичу, прије свега, отуда што је Ћоровић за њену централну тему, окосницу, узео једног јунака, Ахмет-агу, који је стално у средишту, учествује у свим збивањима о којима се у збирци приповиједа, или је с њима у некаквој вези. Њетов дух присутан је на сцени догађаја и онда када је он физички одсутан, Преламањем догађаја кроз његову свијест, која је високо изнад свијести његове средине и њене ситничаве психологије, његовим дискретним медитативним коментарима, задојеним извјесном бојом оријенталне филозофичности и стоичке смирености, кроз његову човјекољубиву природу, као и кроз реакције и коментаре средине на његова доброчинитељска дјела — Ћоровић је дао упечатљиву слику менталитета старе муслиманске средине свога завичаја, која је постепено потискивана новим временом, чији се ход осјећа у позадини онота што се у збирци приказује.

9 ХЊИМЕВНЕ НОВИНЕ

М младости велики освајач женских срца, који је ми сам једном био погођен стријелом Аморовом, па напуштен, да више никога не освоји, већ да чека јесен живота у меланхоличном присјећању на прошлост, на срећу која га је мимоишла и да своју неостварену љубав пренесе на људе из Своје средине, да им чини доброчинства без интереса и прашта слабости с благим ироничним осмијехом на лицу — Боровићев јунак Ахмет-ата представља тип човјека који се кроз поражене младалачке снове п промашену личну интиму, кроз самоанализу, уздиже до извјесне филозофске смирености и праштања, до унутрашње ведрине и хармоније доброчинитељског ангажмана, до спознаје о јединој трајности човјековог чина понуђеног општој користи и срећи. Љубав је, дакле, у Ћоровићевој збирци _ приказана као средство дубљих спознаја тајни жи“ вота, оних које измичу у чангризавости свакодневне борбе и прозаичности материјалних брига.

Али није само љубав предмет његове збирке, Приказујући свог јунака у различитим ситуацијама и у дотицају са људи ма различитих карактера и судбина, Боровић је својој збирци дао многострука типолошка обиљежја: од обичних „слика из живота" анегдотског карактера („Хаџи Ибрахимов сан"), постски надахнутих љубавних романси, прожетих сјајем мјесечине, мирисом бехара и чулном устрепталошћу („Са неном", „У ноћи"), преко одсликавања миљеа, људских нарави и обичаја („Вечерњи посједак", „дДогађај“), до од ређења према актуслним друштвено-политичким питањима („Махмут-бег") и према општем смислу живота („Код болесника"). Тематска лепеза његове збирке обухвата, тако, многоструке видове живота који се у њој слика, али се кроз све њих провлачи дискретни, ненаметљиви алтруизам главнога јунака Ахмет-ате, његово широко разумијевање за слабости и за потребе људи из његове средине, Из приповијетке У приповијетку, он расипа своју широку, топлу и човјекољубиву душу, на општу корист његове средине. И онда када та приказује у игри с тубом дјецом, с присјенком меланхолије што међу њима нема и своје („Са дјецом"), им када истиче њетову покровитељску бригу према сиротим,

одбаченим и незаштићеним („Синца“, „Ве-. черњи посједник", „Куповина"), као и онда |

када. га приказује како чини дјело за опште добро („Махалска чесма"), — Боровић свога јунака истиче као човјека ослобоћеног сваког личног интереса и жеље за истицањем. На приговоре и ситносопственичку психологију своје средине он има само благо иронични смијешак, који, међутим, нимало не умањује његову љубав према њој и његово разумијевање за њене потребе.

„Људи триба да живе, а не имена — каже она када му, док лежи на умору, долазе да га наговоре да остави новац како би му изградили задужбину. — [...1 Не триба, бива да се ми старамо како ће наша имена живил' накоп нас, него да ради.“ мо како ће људи, након нас, боље живити, [.. Л Григота је [..:] остављати и мамијама, и црквама, пи некаквим таким уређењима. [.. 1 Људима ти остави, бре!.. Људима! [...] па макар ти не били ни кумови, ни прикумци. Док су они живи и здрави а њиови домови пуни, биће, ефендум и џамијама пи мектебима... Људе, људе ди-

· зат триба, па кад су сити, свак ће имат'

фајде од њих.:.%

Од прве приповијетке у којој се он јавља, у своме усамљеничком ослушкивању Еминине пјесме, коју му је други уграбио („Ахмет-ага"), до посљедње, у којој његов лик, сад већ лик покојника, који је спалио књигу својих дужника и наредио да се његове ствари подијеле „фукарама" из. комшилука, васкрсава кроз разговор његових комшија („У механи"), — Ахмет-атг суверено доминира збирком, не само по највећој пажњи коју му писац поклања него и по људским квалитетима који га издижу изнад његове средине. У том погледу, у истицању његових људских квалитета, Боровић је понекад и претјеривао. „У жељи да што више истакне његову доброту — каже један од савремених истраживача Боровићевог дјела, др Бранко Милановић — Ћоровић је упадао у идеализацију, када се радило о Ахмет-ати, и У карикирање, када се радило о околини која га окружује, али је и дух средине и лик Ахмет-агин у неколико кључних ситуација врао успјећло представио." У те кључне ситуације у којима је он врло успјело представљен спадају свакако оне из приповиједака | „Махалска чесма" и „Вечерњи посједак“, како је то и др Бранко Милановић истакао у својој студији, али исто тако и неке од оних у којима је он представљен у својој усамљеничкој меланхолији и присјећању на краткотрајни младалачки љубавни занос, гдје је основна пишчева пажња усредсређена на анализу његових интимних снатрења м тихог, 34 томљеног предсмртног севдаха, које га чи не ближим, разумљивијим и животно ув. јерљивијим –(„Ахмет-ага", „Сусрет“, „Пол старост").

У „Комшијама" ћоровић је дао и читав низ врло упечатљивих споредних ликова, који допуњују слику времена м средине које збирка слика. Већина од њих су дати тек као краткотрајне,, пролазне силуете, као успутна назначења одређеног тона и боје неке ситуације, али су неки од њих дати и Као врло изразити ликови с пот-

СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

пуно оформљеним физиономијама. У ову

другу групу спадају свакако Махмут-бег и Синџа, два у социјалном смислу потпуно различита лика, које је писац, као и Ахмет-агу, сликао с много топлине и разумијевања _ за њихов социјални статус и околности које су их формирале. У лику Махмут-бега Боровић је, нако с извјесном нотом претјеривања, сликовито представио психологију наших мухамеданаца који су долазак Аустрије доживљавали као. пораз властитих идеала, повлачили се у осаму, у“ свијет снова и надања, да ће зла времена, настала „откако Швабо уљезе у Босну", проћи и да ће турски закон поново васкрснути. Суочен с новим временом и новим поретком, а свим својим бићем везан за старо, Махмут-бег се не сналази и, губећи друштвене оријентире, повлачи се у своју кућу и авлију, одбијајући да изиђе напоље, у чаршију, гаје је „Швабо", измишљајући приче, везане за стари вакат, и распаљујући своје снове, као надокнаду за оскудност живота на који је осуђЂен. .

»У своја пророчанства — вели писац за њега — вјеровао је чврсто, слијепо, фанатички. _ Одаучно је тврдио, како неће проћи дуго времена док се на земљи појави нови Султан један, каква још на свијету никад било није, нити ће када бити и пред киме ће задрхати све земље и сви народи на свијету."

Сценом у којој он, под оружјем, као у стара времена, јаше коња по авлији и у сновима се заноси до те мјере да нареЂује да му се отвори капија да изиђе ван, али се нагло тријезни када му субаша Ху-

_ со добацује да је у чартији „Швабо“ и да

„још наш барјактар није развио барјака" — том сценом, којом приповијетка завршава, Боровић на тренутак суочава Махмут-бега са стварношћу, али га одмах затим препушта њетовој изолованости, свијету маштања и приче, наглашавајући кроз његове илузије безнадност ситуације у којој се, са својим предрасудама и везаношћу за један неповратно минули свијет, нашао тај стари мухамедански свијет. Друга изразитија личност „Комшија", Синџа, усамљена стара дјевојка, жртва. своје породице и средине, увијек жедне насладе у туђој несрећи, има умногоме сличности са главним јунаком збирке, Ахмет-агом: _ неостварене љубави и жртвована „угледу“ породице, потчињена грубостима

осорног брата кавгаџије, и изложена за-_

једљивости средине, од које трпи болне озљеде, она се повлачи у себе и илак задржава _мекоту душе и суптилност људског сентимента. Искусивши усамљеност и бол осујећених интимних снова, она се сва, здушно, као п Ахмел-ата, предаје доброчинству и љубави према незаштићеним и уцвијељеним, испољавајући их пригушено и на незграпан начин, али налазећи у њи ма једини смисао свога постојања. У приповијеци о њој Боровић је мајсторски ухватио неколико битних црта чаршијског менталитета и проширио слику средине коју је приказивао, Ј

Према старом мухамеданском свијету, који приказује у „Комшијама", Боровић је имао много симпатија и љубави. Његово сликање тога свијета, његових илузија и његовог отпора према новом времену, нема нимало сатиричне јеткости ни исмијавања; напротив, оно је пуно топлине и разумијевања. Он је као нико имао развијен смисао за дочаравање ароме и колорита старе мухамеданске средине и у ње ном сликању испољио је „све, и то појачане, добре особине" свога књижевног талента, како је истакао први критичар ове њетове збирке, Јован Скерлић.

Дејан Буричковић

БИЉЕШКЕ:

1. Јован Дучић: „Светозар вила", 1900, 22, 306.

2. Марко Цар: „Светозар Боровић", вила/', 1909, 13—14, 193.

3. „ћоровићеве мостарске приче — писао је Јован Дучић у наведеном чланку — поред све своје интересантности, немају ништа локално; то нијесу лица из живота, него из приче; нијесу то наши људи — то су јабанџије, дошљаци, који говоре наш језик, носе наше одијело, имитују нас у нашој простоти, али који нијесу Мостарци".

4. „Кад би фабула била у приповијеци главна ствар, онда би Боровић био најбољи од млађих фабулиста". (Исто, стр. 308)

5. Исто, стр. 306.

6. Светозар Боровић: „Код болесника", „Босанска вила", 1912, 10, 152.

7. Др Бранко Милановић: „Живот н дјело Светозара Боровића", „Сабрана дјела Светозара Ћоровића", Сарајево, 1967, књ. Х, стр. 78.

8. Светозар Боровић: „Махмут-бег", „Босанска вила'", 1911, 13—14, 200.

9. Наведено према студији дра Бранка Милановића у Боровићевим „Сабраним дјелима", књ, Х, стр. 52,

Ћоровић", „Босанска

„Босанска

|

|

Најновија зопрка средњовековних ћирилеких записа

НЕДАВНО ЈЕ М. Николаевич Тихоми-

ров у издању Института за славистику и

балканистику Академије науке СССР при-

редио једну интересантну збирку јужно-

словенских и 'молдавско-влашких — записа,

из рукописа Хлудове и Уварове збирке,

које се сада чувају у Историјском институту у Москви. Збирка садржи један већи број српских ћирилских записа, разноврс-

ног- садржаја, који су записани у времену

од ХИЛ до ХЕХ' века од разних људи и у

разним приликама.

Значај записа за нашу књижевну, културну и политичку историју већ је давно запазио Бура Даничић, објавивши у првој свесци Рада ЈАЗУ један већи број ћирилских записа из неколико рукописних књига. Несумњиво највећа засауга за издавање ћирилских записа припада Љуби Стојановићу, који је скупио и објавио скоро 11.000 записа и натписа из рукописних и штампаних књига, са фресака и зидова пи са надгробних и других црквених _ споменика. Има их прозне и песничке садржине, али и таквих у којима се из прозе прелази у стих. У већим збиркама њихово мноштво и садржајна сличност даје општи утисак монотоније, али се могу издвојити многи записи који, као мале књижевне целине, представљају права уметничка дела.

Како су у средњем веку пергамент и хартија: били скупи, то су из штедње, на разним. листовима и маргинама рукописа наши писци и преписивачи књига правили разне забелешке из свакодневног живота ман. давали своја мишљења о прочитаним и преписаним књигама, што на неки начин представља и прве почетке наше књижевне'критике и књижевне теорије.

Представљајући световну компоненту наше средњовековне књижевности, која. је била претежно религиозног садржаја, записи и натписи без оног свечаног облика какве су средњовековне житије наших владара и црквених великодостојника садрже највећим делом трагове интимног живота. Ту су преписивачи и читаоци рукописних књига давали одушке својим интимним осећањима, што није било за казивање у другој прилици. Отуда често онај облик епиграма у записима, са више духа него што ћемо наћи у Марцијала ни разноврсним темама о зависти и гневу, богатству м сиромаштву, срећи и несрећи, болу и. очају, | пријатељтству и усамљености, п оци | ма и глупостима савременика, итд. То све ' товори о изузетној интелигенцији и окрет. ности у изражавању састављача записа и, што је за историју језика и књижевности од особите важности, они су писани народним, говорним језиком, који ће тек од Вукове реформе постати књижевни језик Срба.

Међутим, има и свечаних записа о ра товању и гладовању, тамновању и патњи појединаца и целог народа. Ако у њима нађемо риме и стихове, то је редовно стих тужбалице, што је таквим натписима и записима обезбеђивало сигурну уметничку вредност без обзира на уметничке критеријуме и мерила потоњих епоха.

Међу писцима записа и натписа било је "доста људи обдарених и за књижевно ства-

лаштво, као што су Теодор Граматик, И торије Хилендарац, анонимни инок из ДХамше или поп Недељко из Новог Брда који у ХМГ веку, у оно доба мучног ролства, налази времена да чита у оригиналу Пиндара и Есхила и да, правећи разне забелешке из свакодневног живота, даје и своје писмене примедбе на поједине стихове' из Есхилових трагедија.

= „Због овог и оваквог значаја записа м натниса за нашу књижевну и културну историју, рад М. Н. Тихомирова заслужује пуну пажњу и признање пнаије културне јавности. .

Др Драгољуб Драгојловић

« |