Književne novine
ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС дЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС летопис ЛЕТОПИС летопис ЛЕТОПИС летопис
Је ли НИП-ов жири вечит7
У нашој земљи је готово свуда, примењена пракса реизборности, па и код одређивања жирија за оцењивање вредности уметничких дела и додељивања награда за њих. Али, упркос томе, жири за додељивање НИН-ове награде већ, годинама ради у истом саставу, а од свог оснивања само је једном допуњен! Док се жири за додељивање _ Седмојулске награде, на пример, мења делимично сваке године, а сваке друге је потпуно нов у односу на жири од пре две године, НИН-ов жири се једним делом не мења већ пуних седамнаест година. Није тешко навести не само принципијелне (неслагање с нашом општеприхваћеном друштвеном _ праксом) него и практичне разлоге (добро међусобно познавање психологије и Уукуса чланова жирија и тактизирање У вези с тим). Опште је познало да се жирију замера то што у њему седе и критичари који
годинама нису пружили писмене доказе да стварно прате нашу литературу, а и то да је понекад похазао извесну неосетљивост чак и за врхунске вредности наше књижевности, остављајући без награда „лЛелејску тору" и „Хајку" Михаила Лалића, „Прољећа Ивана Галеба" Владана Деснице, романе Миодрага Булатовића, итд. Недавно је у једној радио-емисији Трећег програма Радио-Београда, у којој су се неки чланови НИН-овог жирија, говорећи о својим жритеријима, искрено самокритички осврнули на неке своје „промашаје", Ели _ Финци изразио уверење да ће ускоро доћи до промене састава овог жири ја. Такву одлуку ће, верујемо, поздравити сви искрени поборници демократских односа у књижевности, тим више што је последњих година стасала читава једна темерација млађих критичара, која би са успехом примили на своја већ очврсла плећа одговорну дужност да, с неким својим старијим колегама, утврђују који је
роман написан у току једне 20-
дине на српскохрватском језику најдостојнији да буде означен као најбољи.
Туробна визија Теда Хјуза
М издању „Фабер анд Фабер“ и зишла је недавно најновија збирка песама еминентног енглеског песника средње генерације Теда Хјуза „Врана".
Не улазећи у вредност стихова те књиге интересантно је поближе _ осмотрити _ непотписану критику на „Врану" коју у броју од 8. јануара доноси „Тајмсов књижевни додатак“ под насловом „Уста пуна крви".
Уздржан, одмерен, пажљиво темпирајући своје збирке неовисно од ужурбаности времена, Хјуз је не само „песник од прворазредног значаја" (А. Алварез) већ и човек који на завидан начин носи стигму свог песничког генија, С друге стране, „Тајмсов књижевни додатак“ је стварни арбитар за књижевност англосаксонског подручја, који својом традиционалном _ самосталношћу и неприкосновеном озбиљношћу улива поверење као ретко које књижевно гласило у свету. Утолико је чудније прочитати у таквом листу тако оштар напад на песника који је ланас, по многима, најбољи живи писац стихова на енглеском језику.
Примедбе критичареве изнесене су углавном на два плана: тематском и техничком.
Хјуз, који је у другој овојој збирци (,„Луперсал") исцрпео мањевише« све предности животињског царства као медија за изражавање бруталног, примитивног и неспутаног деловања, није дозводио да се његов дар за језик профилтрира кроз свет насељен хуманим бићима, припуштајући на тај начин у овоје строфе више рафинираности, уздржаности и одмерености. Насупрот томе, свет у којем се „Врана" креће и чији је истовремено симбол. подливен је крвљу, уздрман атонијом и ољседнут безбројним видовима нааиља. Далеко од грозничавог, апокалиптичног _ говора · Хјузове прве збирке („Соко на киши") ово је, по критичару, књита стихова која је до краја развила латентне слабости претходних: претаривање у злослутном речнику, самозадовољавање у дивљем и ООАНОМ, те готованско, површно
разрешавање _ питања — људског света. Технички, песме у „Врани"
грађене су, каже критичар, на јефтаним формулама: систем. питања и одговора и набрајање коришћени су дотле док је песник имао шнвенције да додаје стих стиху; кад понестане атрибута песма је завршена! Стога. свака би се песма могла скратити или продужити за по десетак стихова, а да се ништа битно не промени. Уместо ритмичком суптилношћу, песме се држе скелом литургијске монотоније. Слепо ју рећи за крвљу и ударима грома, пеонак запоставља опрезност У баратању речима и склоповима речи и дозвољава да му измакне драгоцена смисаона надградња.
Критичар наводи двадесетак примера употребе речи „крв“ и помање исто толико за речи исмрт" и „болест У складу с тим, главне акције у књизи Хјузових стихова су пробадање, мништење, врисак шта.
У том бескрајном гомилању црног као боје и симбола негативног одређења појавнот, критичар види не само прекорачење граница које здрав разум намеће већ и песникову лењост. Померајући нас из последњих области разумског ка неконтролисаном, мноте песме у „Врани" не знају где треба стати; оне чак и не хају за то! (М. М)
Књига за 120.000 (етарих) динара
ПРОСТО да човек не верује сво. јим очима: у новинама је ових дана штампан позив на претплату на једну књигу која кошта сто двадесет хиљада (старих) динара. Није то никакво ретко, библиофилско издање, него књита која је намењена с најширој читалачкој публици — једна енциклопедија. Издавачко предузеће „Вук Караџић“ из Београда, у сарадњи с „Младинском књигом" из Љубљане и „Младости“ из Загреба, има. намеру да објави Отату енциклопедију Ларус, у три тома (формат 23 х 30, 2.700 страна). Знамо да је Ларусова једна од најбољих енциклопедија, ценимо труд и рад академика и других еминентних стручњака који ће књигу обогатити материјалом из наше националне културе, али, ако ствар посматрамо с гледишта купца књизе, ова књига је — баш зато што би требало да је има велики број миталаца — исувише скупа. Кунац књигу може купити и на отплату и то несумњиво за њега представља извесну олактшицу да до књиге дође, али, с друге страме, то такође значи да ће купац бар донекле финансирати издасачеве _ трошкове око припремања књиље, јер ће уплата претплате одмах почети а први том енциклопедије ће изаћи из штампе тек крајем 1971, други том у првој половини 1972, а трећи — крајем исте тодине. На крају, намеће се још једно питање: није ли изда вач одмерио цену одока и зар не треба, ако се деси да претплата надмаши његова очекиважа, цена књиге да буде мања»
СТРИП „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“
и а ње па та пиво
НЕ НЕ__НИ ан а
Несвакидашња полемика око једне књиге
Већ дуже времена једна полемика са такозваног литерарног терена шири се, како је то већ наш добар обичај, на друге области, на историју, политику, па и на мебунационалне односе. Реч је о новом роману Владимира Буњца „Љубави господина Августина фон Рајаковича", о делу У које је писац, настојећи да наслика једну доста широку фреску друштвеног живота Загреба 1914. и 1915. године, уврстио цео низ данас постојећих личности из загребачког културног и уметничког, света. #“
Те личности као и мноштво детаља који читаоца са збивања од пре пола столећа могу усмерити ка нашем времену подстакли су Игора Мандића да у „Вјеснику" од 16. јануара ове године започне полемику постављајући питање: „... Ако већ можемо бити толико толерантни да у његовим реченицама, којима двосмислено приказује хрватско друштво онога времена, не тражимо некакву цини чку тенденциозност, онда би нас занимало каквим се то списатељским фер-плејом, каквом — пјесничком слободом' може оправдати овакво манипулирање именима живих сувременика". Мандић тврди да оно не доприноси аутентичности Ђуњчеве верзије аграмерске малограђанштине онога времена и да
".
је све то „срочено провокативно":
Поставља се, очевидно, једно, нимало ново питање, питање због кога се о многим књижевним делима уместо на књижевним расправљало на судским трибинама, питање, најзад, о томе колико један писац у своју стваралачку фикцију сме да укључи постојеће личности и када те личности престају да буду њени интегрални делови, а постају мета клевете са актуелним значењем 2
Буњац, с друге стране, у „Вјеснику" од 23. јануара, своју реплику заснива управо на праву писца да радњу свог романа заснива на догађајима у Загребу, без 0о6зира да ли живи тамо или на неком другом крају света. Он тврди да је писао о Загребу, свом род ном граду уосталом, са много љубави, песничког заноса и чак пристрасно, а дасу носиоци имена која је спомињао махом његови прија тељи или познаници који су, углавном, били упознати с његовим књижевним пројектом и нису му се ни на који начин успротивили.
Ова сочна полемика, из које наводимо само кључна места, ти ме се, међутим, не завршава. Мандић у „Вјеснику" од 30. јануара
КЉИМЕВНЕНОВИНЕ
реднички колегијум: Филип Давид, Васко Ивановић, Миодраг Илић, Драган М. Је. ремић (главни п одговорни уредник), Љубиша Јеремић, Вук Крњевић (заменик џредника), Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић, Владимир В. Предић редакције), Владимир –СтојБранимир Шћепановић. Техничко фметничка опрема: Драгомир Аимитријевић. Уребивачки одбор: др Димитрије Вученов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, др Милош Илић, Аушан Матић (председник), др Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Јара Рибникар, Аушав Сковран, Алекса Челебоповић, Зуко Џумхур, Пал Шафер. Идејно решење графичке опреме: Богдав Кршић. Анст изла. зи сваке друге суботе. Цена 1,50 дин. [одн шња претилата 30, полутодишња 15 динара, а за иностранство двоструко, Лист издаје Вовинско издавачко предузеће „Књижевне новине", Београд, Француска 7. Директор: Војислав Вујовић. Телефони: 627-286 (редак лија) н 626-020 (комерцијално одељење и администрација). Текући рачун 608-1-208-1. Рукописи се не враћају. Штампа: Глас", Београд, Влајковићева 8.
главног
(секретар шин,
> “
Пан
и даље тврди да је реч о „помање кању укуса и пристојности и да се о књизи која је у питању не може озбиљно писати, јер „изме ћу њега (Буњца) и Загреба стоји једна _пизма која искривљује ствари". | било би неупоредиво боље и паметније, кад је већ књига о којој је реч добила толики публицитет, а и то је нека корист, ту' прилику искористити. Зашто не утврдити колико тај публицитет заслужује естетска вредност књиге а колико могућност њеног схватања као својеврсне скандалозне хронике. Критичари, засад, о књизи још нису дали писмени суд, мада је она скренула њихо ву пажњу и независно од а ке која се око ње разгорела. » та дељне илустроване новине „ОА ~" фебруара 1971. године јављају да је НИН-ов жири, састављен од еминентних књижевних критичара, роман Владимира Буњца уврстио у шири избор за највећу награду коју може добити један „роман писан на српскохрватском језику.
Конгрес културне акције у октоору
Једно не тако небитно питање У склопу програма за Конгрес културне акције СР Србије коначно је решено. На састанку Припремног. одбора, одржаном пре, два дана у Београду, коначно је. одлучено да се као најповољнији термин за Конгрес усвоји крај ме сеца октобра 1971. године (28, 29. и 30. октобар). Овим закључком, на који се чека већ годину дана, дат је одговор на питање: када ће се овај значајан скуп културних радника и о култури СР Ср. бије одржати. У међувремену, меЂутим, свакако је било различитих тражења, почев о томе како овај скуп назвати, па до утврђивања прве листе аутора саопштења. Утврђено је да Конгрес не би требало да буде само пресек једног стања или иницијатива за акцију која се, као по неком обичају, планира за годину дана. Конгрес би, заправо, имао други задатак: да се, полазећи од постоје“ ћег стања „културног фонда" Србије, разраде акциони програми за дужи, бар петогодишњи, период.
За сада је познато да ће у ок виру Конгреса радити пленарни састанак и пет различитих комисија. Први аутори саопштења су већ познати, а према пријавама се види да ће бити речи о друштвеним чиниоцима и материјалним основама, самоуправне културне политике, о хуманистичким циљевима развитка културе У социјалистичком друштву, о младој генерацији, образовању и култури, о путевима и носиоцима соција“ листичке културе, о ортанизованости културног живота у СР Србији, итд. Колико је познато, досад је пријављен 41 подносилац реферата. „Књижевне новине" ће настојати да прате рад Конгреса и да публикују фрагменте најзначајнијих и најзанимљивијих саопштења. (В. В.)
Роже ћајоа у Француској академији
Једно време Француска академија је била у кризи, бар што се тиче избора писаца. Док су једни истакнути писци, као Монтерлан, одбијали да убу У њу, други су, као Јонеско, изгледали сувише анархисти да би ушли под сводове академијине зграде на Кеју Конти. Данас је ситуација сасвим друкчија: и један и други поменути бунтовник су чланови академије, а нови чланови се бирају међу онима који највише заслужују да булу изабрани за „бесмртнике". Недавно је, на упражњено место умрлог историчара Жерома Каркопина, изабран Ро-
ЛЕТОПИС
РОЖЕ КАЈОАЛ
же Кајоа, познат и нама по својој књизи „Игре и људи".
Рођен у Ремсу 1913. године, пошто је постао агреже граматике, Кајоа је најпре био професор у провинцији, у Бовеу. За време рата неко време живи у Лондону, а затим у Буенос Аиресу оснива Француски институт за више студије и ревију „Француска књижевност". Од 1948. године уређује у издавачкој кући Галимар елицију посвећену латинскоамеричкој култури, за коју преводи Хорхеа Луиса Борхеса. Затим покреће часопис „Диоген“ (1953), који излази на три језика, а 1964. године постаје функционер УНЕСКО-а — директор за културни развој.
Кајоа је, пре свега, есејиста велике културе и огромног интересовања. Његови есеји су писани у јансенистички строгој форми, а њихове теме су најразличитије, од минералогије до естетике. Најзначајнија су му дела: „Мит и чо-
век" (1938), „Човек и свето" (1939), _ „Лицпемерства – поезије" (1944), „Сизифова стена" (1945),
„Амерички простор" (1949), „Поетика Сен Џон Перса" (1954), „Игре и људи" (1958), „Уопштена естетика" (1962), новела „Понтије Пилат" (1961) итд. У тренутку њетовог избора за члана Франпуске академије издавачка кућа Зетер објавила је есеј о његовом делу, који је написао Ален Боске. „Го вор Рожеа Кајоа је песма", каже Боске, који указује на Босијеа, Шатобријана и Сен Џон Перса као претече Кајоа стилисте т песника у прози.
ћонкуре за телевизијеку драму
Драмска редакција Телевизије Београд расписала је конкурс за јед: ночасовну _ телевизијску драму. Конкурс је јавни и општи. Драма треба да буде писана специјално за телевизију. Таква драма не сме имати мање од 40 а више од 60 куцаних страница текста. Не тражи се да радња комада буде стриктно лоцирана у телевизијски студио, већ се дозвољава и филмска обрада теме, па чак и да драма у целини буде замишљена као филм. Тематика и жанрови су потпуно слободни.
Предвиђене су четири награде и откупи свих оних текстова који буду препоручени од жирија за реализацију. Сам жири биће састављен претежно од познатих културних радника ван телевизије. Конкурс је анониман, а текстови ће бити потписивани шифром; рок предаје текстова је 15. март, а резултати ће бити објављени 10. априла 1971. године.
Шрта Џоја Ратковић